Sarajevo, teroristička pretnja i ucenjena Evropa (1)

Bez obzira na kvalitet, kompleksnost i brojnost radova o terorizmu, naučnici, političari, stručnjaci za bezbednost i pravnici nisu uspeli da se usaglase oko značenja te reči, niti oko definicije pojma terorizam. Ipak, puna saglasnost postoji oko najvažnije činjenice: Terorizam predstavlja jedan od najvećih bezbednosnih problema današnjice.

Postoji nekoliko razloga zbog kojih nastaje konfuzija. Prvo, vrlo često se mešaju termini strah (teror) i terorizam. Međutim, ukoliko bi sve što izaziva strah (kao društvenu reakciju) bilo nazvano terorizmom, onda bi broj mogućih definicija postao neograničen. Drugo, značenje pojma terorizam menja se zajedno sa promenom političkog, društvenog ili istorijskog konteksta. Često se pojmu terorizma pripisuju oni sadržaji koji su trenutno u interesu određene državne politike ili određenog interesa. Vlade i razne društvene elite ponekad opravdavaju i uvećavaju svoju političku moć ukoliko svoje političke protivnike etiketiraju kao teroriste. Građani mnogo lakše prihvataju to da vlada zloupotrebljava silu onda kada je to u okviru borbe protiv terorizma. Terorizam može koristiti i formu represije blisku pojmu moći.

Danas se pod pojmom terorizma i terorističkih organizacija, podrazumevaju velike, samostalne, samoodržive grupe koje ne zavise od države, vojno-političke organizacije verskih fanatika koje se služe nasiljem, kao i nasilničke grupe koje terorišu druge, boreći se za neki određeni politički cilj ili za slobodu nekog naroda, teritorijr ili države. Danas uglavnom svaki razgovor, komentar ili analiza polazi od definisanja terorizma povezanog sa postojanjem ekstremnih religioznih verovanja. Verski ekstremisti okupljaju se oko ideje nasilnog tumačenja vere, koju žele da nametnu i vernicima i ostalima, smatrajući sebe odabranim i onim koji imaju dužnost i pravo da ubijaju, uništavaju i drže u strahu druge ljude u ime pravde i jedinstvene Božije volje. Naravno reč je o upotrebi islama – islamskom radikalizmu, i organizovanju ekstremista, koji su na objektivne, društveno-istorijske probleme muslimanskog sveta odgovorili brutalno, organizovano i zločinački – raznim terorističkim akcijama i mnogim nekonvencionalnim postupcima koji su uvek u funkciji jedinstvenog sistema terorizma eksponenata i koordinatora operativnih i strateških akcija, zvanih: „AL KAIDA“, „Džabhatun Al Nusra“ ili Islamska država – DAEŠ. Jednu od bitnih karakteristika savremenog terorizma predstavljaju te takozvane versko-terorističke organizacije, odnosno terorističke mreže koje svoje, političke ciljeve prikrivaju verskim interesom.

Na ovom mestu treba odgovoriti jasno na zadatu temu: Da li je Bosna i Hercegovina, sa svojim Bošnjacima – relativno većinskim narodom slovenskog porekla – (evropskog načina života i razmišljanja) deo ukupnog aparata globalnog terorizma!

Odgovor: JESTE – Bosna i Hercegovina je najperspektivniji deo Balkana i Evrope sa stanovišta razvoja i realizacije globalnih terorističkih ciljeva koje oficijelno predstavlja ukupnu terorističku mrežu mnogih, prividno i sukobljenih organizacija!

Sarajevski kvazi-intelektualni krugovi bi svakako, sa indignacijom odbacili ovu tezu, bez obzira da li govorimo o umišljenoj lažnoj inteligenciji jednog, drugog ili trećeg naroda u „čaršiji“, bez obzira kojoj veri pripadaju. Svi su oni odvojeni, decenijama, od mesta i poprišta na kojima je globalni terorizam vodio svoju bitku za Bosnu i Hercegovinu i za duše muslimana u Bosni i Hercegovini i na Balkanu. Pored uobraženih novinara, književnika i akademika relativno lako su promicale ideje islamskog bratstva i islamskog aktivizma, koje su u BiH uzimale maha i pre tri decenije, preko Alije Izetbegovića, njegove porodice (prije svih, sina Bakira i kćeri Sabine), njihovih istomišljenika, pripadnika po svaku državu destruktivne organizacije „Mladi muslimani“, te, uz njih, raznih lokalnih milicija i paravojski. Razumevajući nužnost i potrebu legalizacije, odnosno da postanu i politički pokreti (poput „Fataha“, „Hamasa“, „Hezbolaha“…), i to preko celokupne stranačke infrastrukture SDA ili preko njenog uticajnog dela, realizovali su zacrtane verske ciljeve i političkim sredstvima, utičući na procese donošenja zakona i izgradnju pravnog i političkog sistema, koji u prvoj fazi neće biti inkompatibilan islamskim načelima a, u daljoj genezi, postaće izraz islamske misli i ciljeva.

Mnogi državni delatnici, zaposleni u bezbednosnim ili obaveštajnim strukturama, mnogi tužioci i sudije, neki mediji i mnogi novinari – deo su ukupnog sistema islamizacije i terorizma koji u BiH nastupa, kad god to prilike dozvoljavaju, legitimnim i legalnim sredstvima. Naravno postoje ciljevi koji se ne mogu realizovati na taj način, i oni se realizuju terorom i ubijanjem, iza kojih su stajali razne Alžirske ili Rubeške grupe i ubice: Ahmed Zuhair Handala, Karaj Kamel bin Ali, Lionel Dumont, Haris Čaušević, Muamer Topalović, Mevludin Jašarević, Nerdin Ibrić, Enes Omeragić i drugi.

Nove, globalne terorističke organizacije se po svojoj unutrašnjoj strukturi bitno razlikuju od tradicionalnih. Terorističke organizacije aktivne sredinom XX veka bile su organizovane isključivo po vertikalnom sistemu. U načelu, bile su to manje organizacije, koje je činilo svega nekoliko desetina aktivnih pripadnika, stacioniranih na određenom području. Oni su imali tačno definisanu ulogu i preciznu subordinaciju. Čak je i najviše rukovodstvo organizacije nastojalo da boravi na područjima gde su vršena dejstva, a na teritorije drugih država prebacivalo bi se eventualno zbog bezbednosti. Rukovodioci su bili zaduženi za ideološko i operativno rukovođenje. Bilo kakva samostalna aktivnost ostalih pripadnika nije bila dopuštena. Takve organizacije, čini više hiljada pripadnika, koji deluju, kao što sam naziv kaže, na globalnom nivou. Struktura ovih organizacija je mrežasta i horizontalna. Samostalni članovi ili manje grupe imaju u okviru organizacije visok nivo samostalnosti u odlučivanju. Rukovodstvo organizacije preraslo je operativni nivo rukovođenja i postalo versko-ideološki vođa, odnosno “elita” koja smišlja i daje političku platformu delovanja. Lideri ovih organizacija su, pre svega, ideolozi, odnosno religiozni autoriteti. Zbog velikog broja pripadnika mreže i njihove disperzije, osnovna uloga lidera je da projektuje takvu versko-ideološku platformu koja svojim idejama i ciljevima može biti prihvatljiva što većem broju potencijalnih terorista.

Neposredna priprema operacija, izbor cilja, vreme napada, angažovanje neposrednih izvršilaca-samoubica, prepušteno je lokalnim ili regionalnim strukturama mreže, osim kada je reč o velikom napadu. U tom slučaju, pribavlja se odobrenje, odnosno podrška glavnih vođa. Zahvaljujući ovakvoj strukturi i modalitetima delovanja, nije neobično ni to da samostalno izvedene akcije lokalnih verskih fanatika (koji pre napada nisu imali formalne veze sa terorističkom mrežom), ukoliko su u skladu sa osnovnim principima mreže, budu naknadno prihvaćene, kao deo šire i koordinirane akcije. Kroz obaveštajne operacije organizovana su cela naselja i područja, koja su služila za obuku, naoružavanje i regrutovanje upravo za ovakve terorističke akcije ili za ratove protiv drugih režima i vlada, i na drugim kontinentima. Prihodi za ovu vrstu specijalnih operacija, potiču iz donacija (raznih grupa i pojedinaca integrisanih u svetsku mrežu terorizma) ali i od poslova koji nisu ništa drugo nego „organizovani kriminal“ (trgovina ljudima, oružjem i drogama) tim pre jer iza ovakvih poslova prividno stoji „interes vere i države“.

Zbog finansijske moći, političkog uticaja i stečenog autoriteta pojedinih velikih terorističkih organizacija, mnoge manje organizacije prilagođavaju svoje aktivnosti kako bi ih globalne mreže prihvatile. Paralelno sa tim nastaju i svojevrsni regrutni centri, koji funkcionišu pod plaštom legalnih aktivnosti. Njihov je osnovni cilj širenje radikalnih versko-ideoloških učenja bliskih terorističkim organizacijama. Ovakvi pogledi šire se i putem interneta, na kome su propagandni materijali terorističkih organizacija svakodnevno dostupni svima onima koji su zainteresovani. Ne može se isključiti mogućnost da neki pojedinci ili grupe tako vremenom sebe prepoznaju prvo kao simpatizere, a zatim i kao sledbenike i pripadnike terorističkih mreža, a da sa mrežom nisu imali fizički ili formalni kontakt.

Upravo nepostojanje čvrste strukture, autonomija u odlučivanju i delovanju različitih, formalno nepovezanih delova, stvara niz problema prilikom suzbijanja i suprotstavljanja delovanju ovih organizacija. “Razbijanjem” jednog dela organizacije ne bi, osim trenutne štete lokalnoj strukturi, bio nanesen odlučan i presudan udarac celoj mreži. Čak i u slučaju da neposredno vođstvo terorističke mreže bude eleminisano (kao što je ubistvo Osame Bin Ladena) mreža bi nastavila da postoji i deluje. Paradoksalna je činjenica da je jedno od obeležja novih terorističkih organizacija, uprkos disperzivnoj unutrašnjoj strukturi, postojanje visoke koordiniranosti u svim fazama, od planiranja i pripreme, pa do neposrednog izvršenja terorističkog akta. Svaki pojedinac ima definisanu ulogu, koju, u principu, uspešno sprovodi.

Istina, do početka proteklog rata na Balkanu, islamske terorističke organizacije i pojedine islamske države koje su sponzorisale terorizam delovale su uglavnom samostalno i među njima nije bilo izražene povezanosti niti sinhroniziranih aktivnosti. Međutim, iz tzv. bosanskog rata, islamski terorizam je izašao finansijski, kadrovski, tehnički, organizacijski i u svakom pogledu jači. Može se konstatovati da od tada nastupa novo poglavlje u delovanju i organizovanju islamskog terorizma, te da je taj vid političkog nasilja bio pravi pobednik u ratu, a ne Amerikanci koji su se u njega umešali prikrivenim obaveštajnim akcijama.

Nakon tog rata razvijena je svojevrsna doktrina terorizma koja se zasniva na širokom spektru nekonvencionalnih delovanja. Osnovni koncept delovanja sastoji se, prevashodno, u otvaranju brojnih humanitarnih, dobrotvornih, obrazovnih, finansijskih i drugih organizacija, medijskih kuća i sl. koje služe kao instrumenti za prikupljanje finansijskih sredstava, versku indoktrinaciju, infiltraciju u islamsku populaciju, sticanje popularnosti među islamskom omladinom, obrazovanje kadrova, regrutaciju terorista, njihovu obuku, krijumčarenje oružja i «uvoz» terorista. Način delovanja spomenutih organizacija u zemljama u kojima su osnovane zavisi o proceni je li i koliko muslimanska populacija ugrožena. Ove organizacije, u onim zemljama u kojima nema oružanih konflikata, islama i neke druge religije, služe za prikupljanje finansijske i svake druge pomoći, koja se, potom, distribuira tamo gde je, prema procenama hijerarhijskog vrha Al-Kaide ili Islamske države, ugrožen islam. Medijske kuće u tim zemljama služe za psihološku propagandu; obrazuju se potrebni kadrovi i sl.

U suštini, većina ovih i sličnih organizacija su samo pokriće za nekonvencionalno delovanja i niz koordiniranih akcija političkog, ekonomskog, psihološko-propagandnog, oružanog, obaveštajnog i subverzivnog karaktera koje se poduzimaju protiv protivnika radi ostvarivanja psiholoških, ekonomskih, socijalnih i političkih ciljeva. Na ovom planu, u šemi funkcionisanja ovakve strukture, rat – stalan i brutalan, ne prestaje nikad. On se vodi intenzivno, na taktičkom, operativnom i strateškom nivou. Tako je to, sa znanjem zapada krenulo u srcu Evrope – u Austriji, njenom ponosu i glavnom gradu, Beču. 

U stručnim krugovima, jednako kao i bezbednosnim agencijama u BiH i van nje, postoji čvrsto uverenje da je vehabizam u Bosni i Hercegovini svoju punu organizacionu i finansijsku snagu dostigao zahvaljujući „Vehabijskoj centrali u Beču“ koja, i dan danas, vuče mnoge konce kada je u pitanju delovanje ovog pokreta, i to ne samo u našoj zemlji nego i šire – u regiji i u Evropi.

Analizirajući razvoj ove ideje u Beču, kao i njene organizacione strukture te specifične oblike liderstva pojedinih „vođa“ koji su se i preplitali i sukobljavali, ponekad i „otimali posao jedni drugima“, vidljivo je da ova zajednica, svoje versko i političko delovanje ne usklađuje uvek sa zakonima države u kojoj deluju njene grupe i pojedinci. Od trgovine oružjem do širenja islamističke ideologije i promocije Džihada kao najvažnije islamske dužnosti, vehabije u Beču prešli su i na konkretna dela nasilja i terorizma.

Ponekad je definisanje pojma terorizam i pristupanje njemu kao „problemu svih problema“ upravo povezano sa specifičnim kontekstom u kome se javlja. Posebnu formu terorizma predstavljaju kompjuterski napadi na bankarske ili bezbednosne sisteme ili uništavanje informacijske infrastrukture, tzv. sajberterorizam. I narko karteli često koriste terorističku taktiku i terorističku akciju kao metod ostvarivanja interesa, a mnoge terorističke organizacije prodaju drogu da bi finansirale svoj političke i nasilne akcije.

Ali, bez obzira na važnost ovih elemenata ipak oružje i eksplozivi su neodvojivi od terorizma, u ma kom obliku se on pojavljivao, ma kakve ciljeve deklarativno isticao. Oružje i eksplozivi su tu kao najbitnije sredstvo moći i značaja svake izvedene akcije, važno sredstvo zastrašivanja stanovništva (ponekad je pretnja upotrebom oružane sile, dovoljna) ali i sredstvo bogaćenja i finansiranja vlastitih akcija i operacija. 

Tu tako važnu činjenicu bezbednosne strukture Austrije, posebno u Beču, su zanemarile i minimizirale a svoj komoditet i bezbednost građana Austrije i Evrope ozbiljno ugrozile, pristupajući ratu na prostoru bivše Jugoslavije, pristrasno a islamskom radikalizmu u BiH kao nekakvom verskom i kulturnom fenomenu – ili pitanju verske slobode i izvoru identiteta naroda, politički i vojno podržanog u ratu. 

Razvoj mreže trgovine oružjem, pod okriljem radikalnih islamista u glavnom gradu Austrije – Beču, obezbedio je prihode koji su, po evidenciji nemačkih i austrijskih službi bezbednosti, premašile 450.miliona dolara. Glavni organizatori trgovine oružjem u Beču – bili su Alija Izetbegović (sa sinom Bakirom Izetbegovićem i ljudima iz svog neposrednog okruženja: Hasan Čengić, Haris Silajdžić, Senad Šahinpašić Šaja, Šeta Šuajb i Husejn Živalj) te El Fatih Ali Hasanein (i njegov rođeni brat Sukarno Hasanein te Šafik Ajad, Jasin El Kadi i drugi). Ta jedinstvena družina trgovaca oružjem koja je poslužila kao široka logistička podrška izgradnji velike i militantne mreže radikalnih islamista i njihovih organizacija svoje prisustvo i delovanje pravdala je potrebom da se pomogne žrtvama rata u Bosni i Hercegovini a kao pravni okvir svoga delovanja ponudila kroz Agenciju za pomoć zemljama trećeg sveta – TWRA (Third World Relief Agency). Na zajedničkom poslu, prividno humanitarno djelujući, kombinovali su platformu religije sa kriminalnim akcijama (trgovina oružjem, ljudima i drogama), realizujući jedinstveni program razvoja infrastrukture buduće organizacije (sposobne da deluje protiv društva i države), našli su se pripadnici globalnog terorizma, koji i danas krase najnoviju, konsolidovanu listu terorista Saveta bezbednosti UN (Jasin el Kadi, Šafik Ajad i El Fatih Ali Hasanein) i vlada Alije Izetbegovića u Sarajevu.

Bezbednosne službe Austrije i regiona, gledale su na tu pojavu blagonaklono – (jer su u taj prljavi posao bile uključene i neke austrijske firme) paralisani globalnim geopolitičkim interesima zapada (moćnog suseda Nemačke i svetske sile Sjedinjenih Američkih Država). Oni su „verovali“ da islam koji nastupa u ime „državnosti Bosne i Hercegovine“ predstavlja slučaj za sebe – da muslimani BiH, ne znaju i ne komuniciraju sa tzv. „svetskim islamom“ a da trgovina oružjem nije pretnja jer će stati kada stane rat u BiH. Pod pritiskom loše formulisanih političkih interesa, austrijske službe bezbednosti omogućile su organizovanu trgovinu oružjem u svojoj državi, pasivno posmatrali izgradnju velike mreže kriminala i radikalnog islamizma gotovo pet godina, dozvolili transfere novca, ljudi, oružja i ekspoloziva i na kraju omogućili da se i novac od te trgovine i organizatori povuku mirno, bez ikakve štete (pravne ili finansijske) te da sav svoj novac izvuku iz austrijskih banaka – ali da u Beču, kao svojevrsno nasleđe dugog rada i delovanja, ostave, vojsku militanata – vrbovanih ljudi iz svih krajeva sveta, kako bi nastavili sa poslovima i ideološkim delovanjem. 

Istraga o delovanju ovih grupa i organizacija u Beču, te uloga Alije i Bakira Izetbegovića, na predlog Austrijske službe za zaštitu ustavnog poretka, dospela je u ruke tadašnjeg zamenika Ministra unutrašnjih poslova Federacije BiH, Joze Leutara. Zbog te istrage Jozo Leutar je ubijen.

Celokupni politički, obaveštajni i bezbednosni vrh u Sarajevu učestvovao je u prikrivanju i sprečavanju bilo kakve istrage o tajnim računima Bakira Izetbegovića u Austriji, pto jasno upućuje i na razloge zbog kojih je sin Alije, danas član Predsedništva BiH, putem sarajevskog kriminalnog podzemlja i terorističkih grupa povezanih s bivšim odredom „El Mudžahedin“, naručio ubistvo Joze Leutara. O korupciji porodice Izetbegović i mafijaškim obračunima te korišćenju radikalnih islamista u politički motivisanim akcijama likvidacija i ubistava nepoželjnih svedoka, pisao je jedan od najpoznatijih novinara Njujork tajmsa, Kris Hedžis. Zbog toga, su i list i novinar bili tuženi od strane Vlade Edhema Bičakčića – vlade muslimansko-hrvatske Federacije, koja je u ovom predmetu potrošila najmanje dva miliona dolara – a onda odustala od tužbe i prešla preko objavljenih činjenica.

Naime, u dogovoru sa nemačkim i austrijskim službama, upravo je Jozo Leutar, došavši na dužnost doministra MUP-a BiH, pokrenuo sveobuhvatnu istragu protiv Alije Izetbegovića, Bakira Izetbegovića, Harisa Silajdžića, Hasana Čengića, Senada Šahinpašića zv. Šaja i drugih, zbog pronevere i nezakonitog prisvajanja novca sa tajnih računa BiH u Austriji tokom prve polovine 1990-ih godina. Istragu je pokrenuo, pre svega, protiv Bakira Izetbegovića ali i ostalih, te zatražio i dobio od nemačkog ureda Interpola u Visbadenu, kao i austrijskog ureda Interpola u Beču, dokumentaciju o istragama koje su vođene u Visbadenu, Minhenu i Beču protiv istih osoba, u vezi finansijskih transakcija i tajnih računa kojima su pre svega raspolagali otac i sin Izetbegović, a po njihovim punomoćjima i ostali osumnjičeni.

Neposredno pre atentata, u Sarajevu, sredinom februara 1999. godine, Leutar je primio strogo poverljive spise, odnosno tajni dosije o Interpolovoj istrazi protiv Izetbegovića u vezi njegove i povezanosti političkog vrha SDA sa međunarodnim terorizmom, kao i krivičnim delima pranja novca preko tajnih računa u Austriji. Leutar je dobio celovitu dokumentaciju koju je Interpol izuzeo prilikom pretresa banke Die Erste u Beču, te celokupnu dokumentaciju o raspolaganju finansijskim sredstvima na tajnim računima te banke broj: 513 644 76 (dolarski), 00465151 (ATS), 501 16185. Poseban dosije činila je dokumentacija o Izetbegovićevim prometima na tajnim računima kod Deutche Bank Frankfurt/M, i to, računima broj 9359316 i 9362369.

Jozi Leutaru su ustupljeni i tajni dosijei istrage protiv članova tajnog komiteta za raspolaganje finansijskim sredstvima sa tajnih računa u Austriji, i to: Husein Živalj, Irfan Ljevaković, Derviš Đurđević, Hasan Čengić, Senad Šahinpašić zv. Šaja, Sukarno Hasanein, Fatih Hasanein, Fahim Sejari, Muradif Pajt, Abdelaziz Zaher (rezident mreže u Zagrebu), Ševko Omerbašić, te dokumentaciju oduzetu u pretresima a vezano za tajne finansijske transfere po nalogu Alije Izetbegovića i sina Bakira, preko preduzeća Sejari, MIS AG, IGASA/IRO, Forino, Bondini, ZIO SAM, Bjercke, Euro Trade Center, Pentagram Corp, Renjas, Cenex, TWRA, Famso.

Ključni deo ove istrage predstavljali su dokumenti ustupljeni Leutaru, o istrazi protiv Alije i Bakira Izetbegovića. Iz popisa dokumentacije koju je Interpol ustupio tada Jozi Leutaru za potrebe njegove istrage, vidljivo je kako je istraga protiv mreže kojom su rukovodili Alija i Bakir Izetbegović, te njihovi najbliži suradnici, trajala kroz duže vremensko radzoblje i to u nekoliko zemalja, preko kojih je Izetbegovićeva mreža provodila svoje nezakonite operacije.

Između ostalog, Leutaru su, tada ustupljeni dokumenti istrage ubistava Juke Prazine i Lojo Taiba, istrage u Berlinu, Italiji, Metmanu, Saarlandu, Švedskoj, istrage u Južnoj Africi i Obali Slonovače, istrage u SAD, istrage o povredama Zakona o atomskom oružju, istrage tajnih računa u Volksbank Stuttgart, Postbank Stuttgart, Cannstadter Volksbank, Postbank Muenchen, Deutche Bank Frankfurt/M. Poseban deo dokumentacije činili su dosijei sa iskazima svedoka u Interpolovoj istrazi protiv Izetbegovićeve mreže, i to iskazi: Murid Duliman, Derviš Đurđević, Munir Jusić, Sukarno Ali Hasanein, Ingrid Kelner, Aiman Morad, Ervin Šabović, Ghasan Saleh, Atif Alagić, Fikret Bakić, Mustafa Bašić, Emri Bešić, Ole Bjercke, Paolo Bondini, Karin Braun, Roland Bulacher, Emin Čatić, Ibrahim Čelić, Amer Cviko, Mirsada Đonlagić, Adnan Dulančić, Jasna Dulančić, Hasan Džano, Bernhard Edelman, Salko Granov, Osman Hadžić, Muhamed Hadžimuratović, Sulejman Hadžiredžepović, Suljo Halalkić, Huso Hasković, Munir Jusić, Selman Jusović, Zulfo Kaminić, Hasan Karović, Mustafa Karović, Silvie Keselova, Srećko Kos, Enes Kulenović zv. Alija, Izet Kundo, Aziz Kuratović, Ahmet Maksumić, Azer Maksumić, Esnef Memić, Ismet Memić, Sifet Memić, Uzeir Memić, Muhamed Mešović, Bećir Merdžić, Muhamed Moranjkić, Philippe Muck, Dirk Mueller, Azer Ramadanović, Ervin Šabović, Mirsada Šahinpašić, Izet Salčin, Emin Seho, Fahim Sejari.

Nakon što je od Interpola preuzeo navedene dosijee i dokumentaciju, Leutar je u tajnosti pokrenuo istragu o tajnim računima Alije i Bakira Izetbegovića, kao i njihovoj mreži preko koje su izvlačili novac sa tajnih računa u Austriji, ali i veze političkog vrha SDA sa međunarodnim terorizmom. Dokumentacija kojom je raspolagao Jozo Leutar, odnosno tajni dosijei koje je preuzeo od Interpola neposredno pre smrti, bili su za Bakira Izetbegovića dovoljan razlog za organizovanje i naručivanja Leutarevog ubistva, koje je odradio uz pomoć kriminalnog podzemlja, te uz pomoć islamskih terorista – nekadašnjih pripadnika, odreda „El Mudžahedin“.

Sudanac El Fatih Hasanein osnovao je humanitarnu organizaciju TWRA 1987. godine zajedno sa svojim bratom Sukarnom Hasaneinom. Prema navodima zapadnih obaveštajnih službi, prvobitna namera im je bila da ohrabre i potpomognu obnovu islama u istočnoj Evropi i tadašnjem Sovjetskom Savezu. Nije dokazano da je iza ove organizacije stajao Sudan, ali pomenute obaveštajne organizacije pretpostavljale su, na osnovu informacija kojima su raspolagale, da je on odgovoran sudanskom Nacionalnom islamskom frontu za provođenje ove politike u Bosni i Hercegovini, Avganistanu i Pakistanu. Američke obaveštajne službe smatrale su da je El Fatih Hasanein radio na tome da bosanske muslimane što više približi radikalnim muslimanskim strujama na Srednjem istoku, ali je uvek isticano kako se ne veruje da to žele svi bosanski muslimani. Sa Alijom Izetbegovićem El Fatih Hasanein se upoznao 1970. godine u Beogradu, gde je studirao medicinu. Izetbegović je, priznao je Fatih, „dobar prijatelj“, a u augustu 1996.god. uručio mu je odlikovanje za humanitarni rad u BiH.

TWRA je službeno počela sarađivati sa Izetbegovićevom vladom u Sarajevu, u drugoj polovini 1992. godine. Preko nje se finansirala i organizovala nabavka oružja za Armiju BiH, a novac je išao preko Prve austrijske banke u Beču (Die Erste Österreich Bank). Dolazio je iz Saudijske Arabije, Irana, Turske, Sudana, Bruneja, Malezije i Pakistana.

U septembru 1995. godine austrijska antiteroristička policijska jedinica upala je u Beču u prostorije TWRA i pokupila svu dokumentaciju. Prema austrijskim istražnim organima koji su radili na ovom slučaju, 350 miliona dolara su islamske zemlje donirale islamskom pokretu u BiH. Najveći donator je, prema tim podacima, bila Saudijska Arabija, a novac je dolazio i iz Pakistana, Turske, Bruneja i Malezije. Sumnjalo se da su se u finansiranje TWRA uključili i teroristi koji su preko ove organizacije pomagali vladu u Sarajevu, koja je bila pod kontrolom SDA. Među prikrivenim donatorima navodno je bio i Osama bin Laden, a istražitelji su pronašli dokumentaciju koja je potvrdila da je TWRA bila povezana sa Šeikom Omarom Abdelom Rahmanom, radikalnim egipatskim imamom koji je osuđen na doživotni zatvor zbog planiranja nekoliko terorističkih, bombaških napada u Njujorku. Od BiH političara, sa TWRA su direktno povezani: Alija Izetbegović (koji je 1993. godine napisao pismo Die Erste Österreich Bank potvrđujući da El Fatih Hasanein ima puno poverenje bosanskih vlasti), zatim Irfan Ljevaković, za koga se veruje da je bio direktno uključen u projekat dovođenja 500 islamskih plaćenika u BiH pod patronatom TWRA, te Husein Živalj i Faris Nanić kao članovi Upravnog odbora ove organizacije, u kojem je bio i Hasan Čengić.

U jednom intervjuu koji je dao 1994. godine, El Fatih je izjavio: „Bosna na kraju mora biti muslimanska, jer ukoliko se to ne dogodi, celi rat nema smisla. U BiH treba pomoći onim Bošnjacima koji nisu religiozni, ili nisu dovoljno religiozni, da se probude. Uglavnom, situacija još uvek nije dobra i mislim da moramo pronaći prikladne metode da raširimo pravilno učenje islama među bosanskim muslimanima“.

Osim Čengića, jedini koji su mogli potpisivati devizne račune na koje se slevala pomoć BiH bili su Alija Izetbegović, njegov sin Bakir Izetbegović, tadašnji reis Mustafa Cerić, a jedno vreme na samom početku rata i Haris Silajdžić. Vremenom se pokazalo da to tako neće moći funkcionisati u beskonačnost, pogotovo nakon upada bečke policije u TWRA, te da će se morati stvoriti pravne osnove koje će pokrivati ove finansijske transakcije. Odlučeno je da se zvanično formira Fondacija za pomoć muslimanima Bosne i da se sva pomoć koju šalju islamske zemlje usmeri na nju. Fondacija je registrovana, u Visokom, na adresi Hadži Hasanova broj 23.

Kao zvanične osnivače Fondacije Hasan Čengić je naveo: Huseina Kavazovića, Irfana Ljevakovića, Munira Gavrankapetanovića, Džemaludina Latića, Hilmu Neimarliju, Kemala Terzića, Hasana Čengića, Seada Živalja, Derviša Đurđevića, Mevludina Sinanagića, Sulejmana Vranja, Huseina Omerspahića, Rijada Raščića, Bećira Čengića, Fahrudina Šuvaliju, Abdulaha Budimliju, Aliju Izetbegovića, Salima Šabića i El Fatiha Hasaneina. No, kada su mediji u BiH objavili ovaj njegov spisak, rahmetli Munir Gavrankapetanović je u svom demantiju napisao da nikada nije bio osnivač niti ove, niti slične fondacije. Krug oko Hasana Čengića na svoj je način poklopio finansije i direktno odlučivao o dešavanjima u BiH, direktno uticao na unutrašnju politiku, koja se direktno odražavala na spoljnu, zbog čega BiH i danas trpi posledice. Ime El Fatiha Hasaneina povezuje se i sa idejom stvaranja Muslimanske obaveštajne službe, iza koje su stajali Mladi muslimani, ali i sa Osamom bin Ladenom i Šeikom Omarom Abdel Rahmanom, što dovoljno govori o prirodi i značaju uticaja ovog Sudanca i njegovih mentora na dešavanja u BiH.

Izvor: Fond Strateške Kulture