Сарајево, Црнадак и сарадња са Косовом

Најава Министра иностраних послова БиХ Игора Црнадка, да је „… БиХ спремна да са Приштином разговара о поједностављивању визних процедура и међусобном признавању докумената“ је највећи атак на безбедност свих грађана Босне и Херцеговине а посебно на националне интересе српског народа и Србије као државе. Свакако да Црнадак не разуме да Косово није питање било каквих „реципрочних дипломатских односа“ него превасходно геополитичко и морално питање.

Србија се не може бранити од притиска са „исламског истока“ ако преда Косово и пусти Турску и Албанију са ове наше, јужно-словенске стране Проклетија. Због Косова је Србија разарана осиромашеним уранијумом и уништавана је њена инфраструктура. Овакво Косово, приватна „УЧК-ОВК квази држава“ не треба никоме.

Црнадак би требало да пита свог искусног шефа у дипломатији, председника Председништва БиХ Младена Иванића, коме треба овакво криминогено, Тачијево и Харадинајево Косово и како одговорити на сложене западне притиске у вези са овом темом?! Углавном, данас, као и некад, дешавају се страшни догађаји, мање или више битни; у западним медијима, они су углавном антисрпски представљени и сви они постижу потпуну и ефектну хомогенизацију национално и верски радикализованог албанског народа у јединственој мржњи према Србији и српском народу. Албанци се активно хомогенизују а понашају се као да су угрожени од некога, па морају рушити православна гробља, манастире и силовати часне сестре. Све су то радили и раније, у комунистичкој држави СФРЈ.

Ваљда неко још увек памти „случај“ Ђорђа Мартиновића, 56-годишњег сељака из Гњилана на Косову, резервног официра ЈНА, који је 1. маја 1985. силован на њиви, стакленом флашом натакнутом на штап. Једном покренути перпетуум мобиле мржње и злочина албанског национализма, не може се зауставити кукавичким уступцима и увођењем у међудржавну комуникацију и партнерске односе. Шта је, у ствари, објективна истина односно њен један мали делић, о поштовању људских права на Косову у Југославији??? Ево, приче о Косову:

Те 1981. године, у јуну месецу, био сам најмлађи командант једне Омладинске радне бригаде, по имену „Ђуро Пуцар Стари“, која је имала пуно задатака на самом Косову. Седиште нам је било у омладинском насељху, шест километара удаљеном од Приштине, у месту Ајвалија. Ту ће после 25. година бити седиште специјалних снага МУП-а Србије али у ово време, са извесним Зејном, као командантом насеља и Скендером Оручијем као командантом акције, те Хашимом Реџепијем као председником Покрајинске омладине Косова (који ће 22.07.2010. бити ухапшен на Косову, као гувернер „централне банке Косова“. и ослобођен у децембру 2011. године), ми смо имали мале и прилично конкретне циљеве. Хтели смо решити водоснабдевање Приштине. Зато се акција звала ОРА „Ибар – Лепенац“ и на њој су, те 1981. године, били и бригадири из Лазаревца, Суве Реке, Косовске Каменице, Љубљане, Београда, Загреба… Важна акција и у бригадама пуно полицајаца и много младића и девојци које воле Југославију. Узалуд. Оно што је било видљиво, то је радикализам, бес и мржња коју су етнички Албанци показивали према свему што није као они: мржња, бес и жеља за насиљем – то је оно, што су сви млади људи тада могли препознати као једину особину заједнице. Када одузмете мржњу, углавном безразложну и бес – ништа друго није се могло препознати. Занемарите ту разорну, дивљачку енергију и жељу да се уништи све што постоји као заједничко – и схватићете: нема више Албанаца, Шиптара са Косова. Сав њихов идентитет и субјективитет је био у томе – без тога они не постоје.

Нису схватали ни размишљали да их Србија само штити и да им даје оно што не заслужују. Данас, са америчком заштитом, коначно схватају: радити се мора.

Уставом СФРЈ из 1974. године, Косово је стекло широку аутономију и статус федералне јединице СФРЈ. Стицањем те аутономије, Срби и Црногорци престају бити поштована и штићена мањина. Албанци преузимају водеће положаје; долази до смене многих Срба и Црногораца на политичким положајима, управи и радним организацијама. Применом принципа етничке репрезентације, према којем је проценат запослених припадника неке нације морао бити у складу са етничком структуром, многи Срби и Црногорци губе посао приликом изједначавања ових разлика. Притом, на Косово се враћају многи Албанци који су били протерани током периода Краљевине, а поред тога појачава се и економска емиграција из Албаније, јер се у Југославији пуно боље живело. У складу са општим мишљењем о карактеру Устава из 1974. године, извршена је плански и циљано дезинтеграција Србије, како би се уставним променама нанела велика штета, са тешким последицама не само по Србију него и Југославију у целини. Овим уставом одвојене су покрајине Војводина и Косово од Републике Србије; на крају су постале, државе у држави.

Покрајине су имале председништво, извршно веће, уставни суд и остале државне институције. Србија није имала, осим ресора народне одбране, никаква овлашћења у покрајинама. Скупштина Србије није могла доносити одлуке без сагласности покрајина. Покрајине, у стварности, нису морале тражити сагласност Србије. У свим органима власти Србије били су представници покрајина, који су могли утицати на креирање политике. Србија није имала своје представнике у органима власти покрајина. Овакво стање су покрајинска руководства користила за своје циљеве. Државност република и покрајина кочила је нормално функционисање савезних институција, што је подстицало разбијање југословенске федерације. У суштини ситуација на Косову била је још и гора.

Приход по глави становника на Косову 1954. године, је износио 48% савезног просека, да би се до 1980. године ситуација и погоршала, па је приход по глави становника на Косову износио свега 27,8% савезног просека. Оваква лоша економско-социјална ситуација на Косову код Албанаца је стварала осећај неравноправности, те иако су раније стекли аутономију, и даље су се осећали као да живе под колонизаторском, експлоаторском влашћу. Суочени са губитком посла и често непријатељском средином, Срби почињу масовно напуштати Косово. Према неким процјенама (Њујорк тајмс, 12. јул 1982), током 1970-их година око 57.000 Срба иселило се са Косова. Тих година, многи српски манастири се пале и нападају, а верски великодостојници и грађани врло често указују на наношење штете од стране непознатих лица, бесправну сечу шуме, и сличне проблеме. Наравно да то није све. У свим сегментима се развија идеја разарања државе.

После 1968. Приштински универзитет се нагло шири. Већ 1980. имао је 51000 студената, што је било трећина одраслог становништва Приштине. Будући да универзитет није имао никакав углед у Југославији, проблем запошљавања студената након дипломирања постао је све већи. После увођења наставе на албанском језику на Приштинском универзитету 1968. године, због непостојања довољно књига у СФРЈ на албанском језику, врши се увоз књига из Албаније. Међу увезеним књигама на Косово били су и радови комунистичке партије Албаније и Енвера Хоџе, који су у таквој атмосфери имали велики утицај. У једном од својих мемоара који су објављени на Косову, Енвер Хоџа је записао да му је Тито обећао да ће Косово остати у Албанији, што појачава незадовољство Албанаца и доводи до јачања албанског национализма на Косову.

Ширење идеолошке подлоге из суседне Албаније несметано је текло. Њоме је највише била захваћена албанска омладина, управо ради проблема незапослености и лошег положаја у Југославији. Лазар Колишевски је априла 1981. указао да је политика Албаније била најзначајније извориште „националистичке еуфорије“, али не и њен једини узрок. Међу другим узроцима Колишевски је наводио пропусте албанског руководства, тезу „слаба Србија — јака Југославија“ и стварање “мамутског универзитета” у Приштини који је по њему био потенцијално жариште национализма.

Непуних годину дана после смрти председника Југославије Јосипа Броза Тита 1981. године долази до експлозије незадовољства на Косову. Међу Албанцима, који су чинили апсолутну већину становништва Косова (77.4% према попису из 1981), се шири бојазан да Косово може поново потпасти под државну управу. Превладало је мишљење да се то може предухитрити само ако се Албанцима призна статус народа и властита република која више никако не би могла потпасти под власт Србије. Студенти Универзитета у Приштини су 11. марта 1981. године започели насилне протесте, који су убрзо постали масовни, захтевајући равноправан положај Албанаца са славенским народима у Југославији који имају своје републике. Слоганом „Косово Република!“, они су тражили да Косово постане седма република југословенске федерације и да југославенске власти престану да их третирају као националну мањину (народност), већ да их признају као народ. Само неколико дана после, тачније 16. марта, је дошло до паљевине конака Пећке патријаршије; 25. марта било је нереда у Призрену, 26. у Приштини, 30. у Обилићу; и поред тога, избијање нових масовних демонстрација 1. априла у Приштини и низу других косовских градова и насеља (Подујево, Вучитрн, Липљан, Глоговац, Гњилане, Ђаковица, Урошевац, Косовска Митровица, Витина). За смиривање демонстрација, чији се одјек већ осећао и у низу македонских градова почев од Скопља, морали су бити употребљени армија, милиција и специјалне снаге безбедности. Тако је уз велике напоре и известан број људских жртава на обе стране спречено прерастање ових нереда у оружани устанак. На Косову је морало да буде заведено ванредно стање са забраном о ограниченом кретању (2-8. априла 1981) које је потрајало 3 месеца. Југословенске власти су осећале да у позадини ових протеста лежи великоалбански национализам и жеља за припајањем Косова Албанији. Након гушења немира, органи сигурности (СДБ) похапсили су многе Албанце, у настојању да дођу до покретача и предводника немира.

Према службеним саопштењима, “откривена је тајна политичка организација” под називом “Марксистичко-лењинистичка партија Албанаца у Југославији” , која је означена као главни иницијатор немира. Тврдило се да је организација стаљинистичка и идентична партији на власти у Албанији под водством тамошњег комунистичког лидера Енвера Хоџе. Као циљ организације наводило се остварење етнички чисте албанске републике у оквиру југославенске федерације, али с перспективом сједињења с Албанијом, на основи права на самоодређење до отцепљења (то је право за југославенске републике унесено у устав 1974). Таква албанска република у Југославији обухватила би и крајеве изван Косова у којима живе Албанци, тј. делове Македоније и Црне Горе.

Немири који су с великом жестином захватили Косово, узнемирили су државно-партијски врх који је политичко стање у земљи иначе процењивао „стабилним“. Савез комуниста Косова добио је од партијског врха задатак да проведе и идеолошко-политичку акцију и тзв. диференцијацију од националистичких елемената у свим срединама, политичким организацијама и институцијама. Уследила је организована кампања и чистке учесника и присталица проалбанског покрета. Оштрим мерама државних органа пружен је јак отпор, па су следиле строге казне. Након неког времена ситуација се смирила, али је број осуђених, посебно студената, ученика и интелектуалаца био врло велик.

Од 1. јануара 1981. до 30. јуна 1984. на Косову је на временске казне осуђено 585 особа. Од 10 до 20 година затвора добиле су 24 особе; 5 до 10 година 143 особе; 3 до 5 година 131 особа; од 1 до 3 године 252 особе; до 1 године 32 особе; увјетно су кажњене 3 особе.

Истина је да су Албанци трпели комунистичку власт и поредак – али ту патњу имали су и Срби на Косову, само што су Срби додатно страдали и од албанских хулигана, старијих и малолетних делинкваната, ошишаних на ћелаво, као и од полицајаца и државних службеника, који су радили све да што безболније и што пре реализују идеју „Велике Албаније“ коју данас зову „Природна Албанија“. Одлука о сарадњи с Косовом је корак у правцу реализације тог циља.

Оног тренутка када је, давно, у СФРЈ, извршена замена теза и када је српска мањина на Косову представљена већином у Југославији – тог тренутка прихваћено је стајалиште по коме је Србима са Косова лако, јер, ето њих има највише у земљи, па су Албанци стварна мањина. Као да је Србину из Косовске Митровице лепо јер у Београду живи два милиона Срба или, као да имају нешто користи од тога што су Срби већина у Нишу, Новом Саду или Чачку, што имају владу у Београду, већински српску, и као да то може олакшати живот Срба на Косову и пробудити разумевање међу другим народима.

Такве глупости и такве теорије оправдаване су комунистичким терором, који је требао бити представљен као терор Срба над другим народима – о томе су говорили увек исти људи који нису схватали суштину ни смисао идеолошке тираније комунизма.

Питање косовских збивања која су произвела и убрзала дезинтеграцију Југославије није било питање етничких слобода – нити верских и културних фрустрација. Чак се не вреди бавити ни политичким аспектима циља „Косово република“. Сви који су на својој кожи осетили терор већине над мањином и схватили колико су угрожена људска права Срба на Косову, осећали су проблеме свих угрожених заједница и нису се трудили да испоље „способност“ за ту специфичну, насилно успостављену, националистичку аритметику и пословични политички опрез. Људи су угрожени – људи страдају и гину: неко их разуме и подржава у њиховој жељи да буду заштићени, у праву да живе слободно, у својим домовима, на својим огњиштима. Да им не руше гробља, да их не муче, да их не силују – да их не доводе у трагичне безизлазе у којима ће по минорној цени продавати своја имања и селити се у непознато. Једини митинг подршке Србима са Косова у БиХ је одржан 24.09.1988. године и на њему није било „увозних митингаша“, чак је експлицитно поручено да нико споља не долази на овај митинг – да није потребан – мада су у комунистичким, квази-интелектуалним круговима једино покушавали доказати постојање неке тајне везе до Слободана Милошевића и владе у Београду. И данас се о том митингу у БиХ медијима говори као о активности повезаној са „Милошевиоћевом антибирократском револуцијом“.

Први је реаговао Републички СУП и његов Секретар Душко Згоњанин – 26.09.1988. називајући мене и моје сараднике „србофилима“ , као да је то нешто ружно – бити Муслиман а волети Србе. Затим је само мене у Сарајево позвао Алија Исаковић, књижевник и интелектуалац, који је све до тада сматрао да радимо исправну ствар и да „они“ (мислио је на књижевнике и Удружење књижевника БиХ) нису имали толико снаге и да су их комунисти „растурили без милости“ а да они нису имали ни воље ни знања да пруже отпор.

„Конформизам, мој Галијашевићу“, говорио ми је до тада. И још: „Ви пишете нову историју отпора овој нељудској и бахатој власти – овој тиранији у којој брат гази брата – отац хапси сина, а мати својим кћерима потура копилад због идеологије. Ту борбу ја ћу овековечити, будите сигурни!“. Алија Исаковић је то и урадио: наступао је у медијима – углавном словеначким и хрватским али и у београдској „Борби“ и на свим местима, храбро, одлучно и солидарно стао иза нас и указао на сву оправданост нашег отпора. Штавише, написао је и једну драму посвећену нама. Назвао ју је „Мошевац наше младости“ и упутио је свим телевизијским центрима са захтевом за финансирање њене екранизације. Добио је потврдан одговор из Љубљане, и обзнанио га је у загребачком недељнику „ Данас“, описујући сваки радни дан, понаособ, у протеклој недељи.

Међутим, после митинга подршке Србима и Црногорцима са Косова, рекао ми је, без увијања, онако љутито: „Што ће вам митинг? Албанци су стари народ и увек су били на Косову. Срби лажу. Неко са вама манипулише“.

„Алија, Срби су доле мањина и стварно су угрожени. Знам то из личног искуства а не из медијског. Био сам доле 1981. године. Срби су Јужни Словени као и ми. Наша браћа. Албанци то нису – Срби пате, страдају – доле се над њима проводи систематско насиље које држава, а то значи власт Социјалистичке аутономне покрајине Косово, толерише, а Бога ми и стимулише. Нико ме није наговорио. Осетио сам да требам подржати мањину угрожених и обесправљених људи“, рекао сам тада и подвукао: „Веровао сам да ће тај симболични гест, послати поруку да и босански Муслимани разумеју патње српског народа на Косову и да желе помоћи својој браћи у невољи, и да нисмо непријатељи, да се не мрзимо, да не морамо бити вечито у мржњи“.

Наравно, мој метак је промашио мету!

„Ако те и није нико наговорио – то је било глупо и непотребно. Срби су наши душмани. Историјски. Традиционални. Вечни, Дин душмани“, рећи ће ми у заносу овај, без сумње, велики интелектуалац и књижевник, отрован вековима неразумевања и мржње, који владају међу нашим народима.

Када ми је у сличном маниру, Југ Гризељ рекао исто: „Немојте играти за непријатељске клубове – не дајите голове сами себи; не играјте туђу игру. Ово није ваша игра“, видео сам да је враг однео шалу. Поштовао сам Југа Гризеља (који је узгред био Хрват), поштовао сам и Алију Исаковића – убрзо ми је и Адил Зулфикарпашић рекао слично, па и неки други познаници из новинарског и културног миљеа.

Некако тих дана сам упознао и Бату Ченгића, Сеада Трхуља, а Абдулах Сидран ми је рекао да не схвата тај политички гаф који сам направио: тешко сам схватао стварност. А стварност је била таква, да без обзира да ли сте интелектуалац и којег формата, да ли сте комуниста или нешто друго – некако скривено, али стално, куцало је у грудима свих људи овог поднебља то издајничко, себично и себи довољно „националистичко“ а у Сарајеву „исламистичко срце“! Сви су се правили да су оно што нису – сви су нешто глумили и то глуматање, као мехур од сапунице, распадало се када је требало рећи само малу реч разумевања и саучествовања у колективним патњама, или барем препознати и осудити тај јединствени чин кршења људских права, ту неправду видљиву голим оком. Окренути главу од те неправде, само зато јер су Албанци у већини муслимани као и ми у Босни – била је бесмислица, глупост, идиотизам и све друго још горе – коју није могуће прихватити.

Памти ли ико националистичко лудило албанских сепаратиста, хрватских усташа, словеначких националиста и Изетбеговићевих фундаменталиста, који су заједно, у савезу, уз подршку Немачке и Америке, уништили заједничку државу и увели нас у рат у коме је изгинуло више од 100.000 људи?

Зато и јесте кључно питање: „Коме треба сарадња са таквим простором на коме се свакодневно и јавно, под окриљем квази државе, уништава српско наслеђе и култура – на коме се руше манастири и убијају Срби, по затворима и у властитим кућама. Србија је под притиском и у пуно тежој ситуацији него власти и грађани БиХ: зато треба рећи гласно, мислећи на заједнички интерес, онима који су наставили спроводити терор на Косову и онима који их подржавају у Берлину и Вашингтону: Босни и Херцеговини таква криминогена нарко база изједначена са државом, уопште не треба.

Ко подржава такву творевину, не мора никада доћи у БиХ а ко то не разуме, тај ради о глави целој земљи и свим народима – из незнања или свесне намере. Сарадња са Косовом, уклањање границе између Косова и БиХ, у безбедносном смислу представља разоран безбедносни изазов. Ови простори, који у стварности представљају „квази државе“, су у Сирију и Ирак заједно послали 700 фанатичних исламиста-бораца, и по томе су први у Европи. Уклањањем граничних препрека, та терористичка мрежа, углавном Ал Каиде, али и Исламске државе, само би добила могућност и шансу повезивања и заједничког наступа на Балкану, што очито и јесте циљ неких злонамерних западних политика.

Тероризам на Косову није ванинституционалан, безбедносни феномен; као и у БиХ, он је дубоко интегрисан у друштво и систем власти. Отварање граница Косова и БиХ је само отварање нових могућности заједничког деловања терориста, те трговаца дрогом и трговаца оружјем. Ниједном народу таква сарадња није потребна.

То се мора одлучно и храбро одбацити а нека се нервирају амбасадори, Меркелине Немачке и Обамине поражене Америке, колико хоће – тај притисак се мора издржати. Нека Албанце са Косова воде својој кући и нека „поделе заједничке вредности“ са њима, у Берлину и Вашингтону! Европској и српској цивилизацији они не припадају.

Извор: Фонд Стратешке Културе