Sarajevo, Crnadak i saradnja sa Kosovom

Najava Ministra inostranih poslova BiH Igora Crnadka, da je „… BiH spremna da sa Prištinom razgovara o pojednostavljivanju viznih procedura i međusobnom priznavanju dokumenata“ je najveći atak na bezbednost svih građana Bosne i Hercegovine a posebno na nacionalne interese srpskog naroda i Srbije kao države. Svakako da Crnadak ne razume da Kosovo nije pitanje bilo kakvih „recipročnih diplomatskih odnosa“ nego prevashodno geopolitičko i moralno pitanje.

Srbija se ne može braniti od pritiska sa „islamskog istoka“ ako preda Kosovo i pusti Tursku i Albaniju sa ove naše, južno-slovenske strane Prokletija. Zbog Kosova je Srbija razarana osiromašenim uranijumom i uništavana je njena infrastruktura. Ovakvo Kosovo, privatna „UČK-OVK kvazi država“ ne treba nikome.

Crnadak bi trebalo da pita svog iskusnog šefa u diplomatiji, predsednika Predsedništva BiH Mladena Ivanića, kome treba ovakvo kriminogeno, Tačijevo i Haradinajevo Kosovo i kako odgovoriti na složene zapadne pritiske u vezi sa ovom temom?! Uglavnom, danas, kao i nekad, dešavaju se strašni događaji, manje ili više bitni; u zapadnim medijima, oni su uglavnom antisrpski predstavljeni i svi oni postižu potpunu i efektnu homogenizaciju nacionalno i verski radikalizovanog albanskog naroda u jedinstvenoj mržnji prema Srbiji i srpskom narodu. Albanci se aktivno homogenizuju a ponašaju se kao da su ugroženi od nekoga, pa moraju rušiti pravoslavna groblja, manastire i silovati časne sestre. Sve su to radili i ranije, u komunističkoj državi SFRJ.

Valjda neko još uvek pamti „slučaj“ Đorđa Martinovića, 56-godišnjeg seljaka iz Gnjilana na Kosovu, rezervnog oficira JNA, koji je 1. maja 1985. silovan na njivi, staklenom flašom nataknutom na štap. Jednom pokrenuti perpetuum mobile mržnje i zločina albanskog nacionalizma, ne može se zaustaviti kukavičkim ustupcima i uvođenjem u međudržavnu komunikaciju i partnerske odnose. Šta je, u stvari, objektivna istina odnosno njen jedan mali delić, o poštovanju ljudskih prava na Kosovu u Jugoslaviji??? Evo, priče o Kosovu:

Te 1981. godine, u junu mesecu, bio sam najmlađi komandant jedne Omladinske radne brigade, po imenu „Đuro Pucar Stari“, koja je imala puno zadataka na samom Kosovu. Sedište nam je bilo u omladinskom naseljhu, šest kilometara udaljenom od Prištine, u mestu Ajvalija. Tu će posle 25. godina biti sedište specijalnih snaga MUP-a Srbije ali u ovo vreme, sa izvesnim Zejnom, kao komandantom naselja i Skenderom Oručijem kao komandantom akcije, te Hašimom Redžepijem kao predsednikom Pokrajinske omladine Kosova (koji će 22.07.2010. biti uhapšen na Kosovu, kao guverner „centralne banke Kosova“. i oslobođen u decembru 2011. godine), mi smo imali male i prilično konkretne ciljeve. Hteli smo rešiti vodosnabdevanje Prištine. Zato se akcija zvala ORA „Ibar – Lepenac“ i na njoj su, te 1981. godine, bili i brigadiri iz Lazarevca, Suve Reke, Kosovske Kamenice, Ljubljane, Beograda, Zagreba… Važna akcija i u brigadama puno policajaca i mnogo mladića i devojci koje vole Jugoslaviju. Uzalud. Ono što je bilo vidljivo, to je radikalizam, bes i mržnja koju su etnički Albanci pokazivali prema svemu što nije kao oni: mržnja, bes i želja za nasiljem – to je ono, što su svi mladi ljudi tada mogli prepoznati kao jedinu osobinu zajednice. Kada oduzmete mržnju, uglavnom bezrazložnu i bes – ništa drugo nije se moglo prepoznati. Zanemarite tu razornu, divljačku energiju i želju da se uništi sve što postoji kao zajedničko – i shvatićete: nema više Albanaca, Šiptara sa Kosova. Sav njihov identitet i subjektivitet je bio u tome – bez toga oni ne postoje.

Nisu shvatali ni razmišljali da ih Srbija samo štiti i da im daje ono što ne zaslužuju. Danas, sa američkom zaštitom, konačno shvataju: raditi se mora.

Ustavom SFRJ iz 1974. godine, Kosovo je steklo široku autonomiju i status federalne jedinice SFRJ. Sticanjem te autonomije, Srbi i Crnogorci prestaju biti poštovana i štićena manjina. Albanci preuzimaju vodeće položaje; dolazi do smene mnogih Srba i Crnogoraca na političkim položajima, upravi i radnim organizacijama. Primenom principa etničke reprezentacije, prema kojem je procenat zaposlenih pripadnika neke nacije morao biti u skladu sa etničkom strukturom, mnogi Srbi i Crnogorci gube posao prilikom izjednačavanja ovih razlika. Pritom, na Kosovo se vraćaju mnogi Albanci koji su bili proterani tokom perioda Kraljevine, a pored toga pojačava se i ekonomska emigracija iz Albanije, jer se u Jugoslaviji puno bolje živelo. U skladu sa opštim mišljenjem o karakteru Ustava iz 1974. godine, izvršena je planski i ciljano dezintegracija Srbije, kako bi se ustavnim promenama nanela velika šteta, sa teškim posledicama ne samo po Srbiju nego i Jugoslaviju u celini. Ovim ustavom odvojene su pokrajine Vojvodina i Kosovo od Republike Srbije; na kraju su postale, države u državi.

Pokrajine su imale predsedništvo, izvršno veće, ustavni sud i ostale državne institucije. Srbija nije imala, osim resora narodne odbrane, nikakva ovlašćenja u pokrajinama. Skupština Srbije nije mogla donositi odluke bez saglasnosti pokrajina. Pokrajine, u stvarnosti, nisu morale tražiti saglasnost Srbije. U svim organima vlasti Srbije bili su predstavnici pokrajina, koji su mogli uticati na kreiranje politike. Srbija nije imala svoje predstavnike u organima vlasti pokrajina. Ovakvo stanje su pokrajinska rukovodstva koristila za svoje ciljeve. Državnost republika i pokrajina kočila je normalno funkcionisanje saveznih institucija, što je podsticalo razbijanje jugoslovenske federacije. U suštini situacija na Kosovu bila je još i gora.

Prihod po glavi stanovnika na Kosovu 1954. godine, je iznosio 48% saveznog proseka, da bi se do 1980. godine situacija i pogoršala, pa je prihod po glavi stanovnika na Kosovu iznosio svega 27,8% saveznog proseka. Ovakva loša ekonomsko-socijalna situacija na Kosovu kod Albanaca je stvarala osećaj neravnopravnosti, te iako su ranije stekli autonomiju, i dalje su se osećali kao da žive pod kolonizatorskom, eksploatorskom vlašću. Suočeni sa gubitkom posla i često neprijateljskom sredinom, Srbi počinju masovno napuštati Kosovo. Prema nekim procjenama (Njujork tajms, 12. jul 1982), tokom 1970-ih godina oko 57.000 Srba iselilo se sa Kosova. Tih godina, mnogi srpski manastiri se pale i napadaju, a verski velikodostojnici i građani vrlo često ukazuju na nanošenje štete od strane nepoznatih lica, bespravnu seču šume, i slične probleme. Naravno da to nije sve. U svim segmentima se razvija ideja razaranja države.

Posle 1968. Prištinski univerzitet se naglo širi. Već 1980. imao je 51000 studenata, što je bilo trećina odraslog stanovništva Prištine. Budući da univerzitet nije imao nikakav ugled u Jugoslaviji, problem zapošljavanja studenata nakon diplomiranja postao je sve veći. Posle uvođenja nastave na albanskom jeziku na Prištinskom univerzitetu 1968. godine, zbog nepostojanja dovoljno knjiga u SFRJ na albanskom jeziku, vrši se uvoz knjiga iz Albanije. Među uvezenim knjigama na Kosovo bili su i radovi komunističke partije Albanije i Envera Hodže, koji su u takvoj atmosferi imali veliki uticaj. U jednom od svojih memoara koji su objavljeni na Kosovu, Enver Hodža je zapisao da mu je Tito obećao da će Kosovo ostati u Albaniji, što pojačava nezadovoljstvo Albanaca i dovodi do jačanja albanskog nacionalizma na Kosovu.

Širenje ideološke podloge iz susedne Albanije nesmetano je teklo. Njome je najviše bila zahvaćena albanska omladina, upravo radi problema nezaposlenosti i lošeg položaja u Jugoslaviji. Lazar Koliševski je aprila 1981. ukazao da je politika Albanije bila najznačajnije izvorište „nacionalističke euforije“, ali ne i njen jedini uzrok. Među drugim uzrocima Koliševski je navodio propuste albanskog rukovodstva, tezu „slaba Srbija — jaka Jugoslavija“ i stvaranje “mamutskog univerziteta” u Prištini koji je po njemu bio potencijalno žarište nacionalizma.

Nepunih godinu dana posle smrti predsednika Jugoslavije Josipa Broza Tita 1981. godine dolazi do eksplozije nezadovoljstva na Kosovu. Među Albancima, koji su činili apsolutnu većinu stanovništva Kosova (77.4% prema popisu iz 1981), se širi bojazan da Kosovo može ponovo potpasti pod državnu upravu. Prevladalo je mišljenje da se to može preduhitriti samo ako se Albancima prizna status naroda i vlastita republika koja više nikako ne bi mogla potpasti pod vlast Srbije. Studenti Univerziteta u Prištini su 11. marta 1981. godine započeli nasilne proteste, koji su ubrzo postali masovni, zahtevajući ravnopravan položaj Albanaca sa slavenskim narodima u Jugoslaviji koji imaju svoje republike. Sloganom „Kosovo Republika!“, oni su tražili da Kosovo postane sedma republika jugoslovenske federacije i da jugoslavenske vlasti prestanu da ih tretiraju kao nacionalnu manjinu (narodnost), već da ih priznaju kao narod. Samo nekoliko dana posle, tačnije 16. marta, je došlo do paljevine konaka Pećke patrijaršije; 25. marta bilo je nereda u Prizrenu, 26. u Prištini, 30. u Obiliću; i pored toga, izbijanje novih masovnih demonstracija 1. aprila u Prištini i nizu drugih kosovskih gradova i naselja (Podujevo, Vučitrn, Lipljan, Glogovac, Gnjilane, Đakovica, Uroševac, Kosovska Mitrovica, Vitina). Za smirivanje demonstracija, čiji se odjek već osećao i u nizu makedonskih gradova počev od Skoplja, morali su biti upotrebljeni armija, milicija i specijalne snage bezbednosti. Tako je uz velike napore i izvestan broj ljudskih žrtava na obe strane sprečeno prerastanje ovih nereda u oružani ustanak. Na Kosovu je moralo da bude zavedeno vanredno stanje sa zabranom o ograničenom kretanju (2-8. aprila 1981) koje je potrajalo 3 meseca. Jugoslovenske vlasti su osećale da u pozadini ovih protesta leži velikoalbanski nacionalizam i želja za pripajanjem Kosova Albaniji. Nakon gušenja nemira, organi sigurnosti (SDB) pohapsili su mnoge Albance, u nastojanju da dođu do pokretača i predvodnika nemira.

Prema službenim saopštenjima, “otkrivena je tajna politička organizacija” pod nazivom “Marksističko-lenjinistička partija Albanaca u Jugoslaviji” , koja je označena kao glavni inicijator nemira. Tvrdilo se da je organizacija staljinistička i identična partiji na vlasti u Albaniji pod vodstvom tamošnjeg komunističkog lidera Envera Hodže. Kao cilj organizacije navodilo se ostvarenje etnički čiste albanske republike u okviru jugoslavenske federacije, ali s perspektivom sjedinjenja s Albanijom, na osnovi prava na samoodređenje do otcepljenja (to je pravo za jugoslavenske republike uneseno u ustav 1974). Takva albanska republika u Jugoslaviji obuhvatila bi i krajeve izvan Kosova u kojima žive Albanci, tj. delove Makedonije i Crne Gore.

Nemiri koji su s velikom žestinom zahvatili Kosovo, uznemirili su državno-partijski vrh koji je političko stanje u zemlji inače procenjivao „stabilnim“. Savez komunista Kosova dobio je od partijskog vrha zadatak da provede i ideološko-političku akciju i tzv. diferencijaciju od nacionalističkih elemenata u svim sredinama, političkim organizacijama i institucijama. Usledila je organizovana kampanja i čistke učesnika i pristalica proalbanskog pokreta. Oštrim merama državnih organa pružen je jak otpor, pa su sledile stroge kazne. Nakon nekog vremena situacija se smirila, ali je broj osuđenih, posebno studenata, učenika i intelektualaca bio vrlo velik.

Od 1. januara 1981. do 30. juna 1984. na Kosovu je na vremenske kazne osuđeno 585 osoba. Od 10 do 20 godina zatvora dobile su 24 osobe; 5 do 10 godina 143 osobe; 3 do 5 godina 131 osoba; od 1 do 3 godine 252 osobe; do 1 godine 32 osobe; uvjetno su kažnjene 3 osobe.

Istina je da su Albanci trpeli komunističku vlast i poredak – ali tu patnju imali su i Srbi na Kosovu, samo što su Srbi dodatno stradali i od albanskih huligana, starijih i maloletnih delinkvanata, ošišanih na ćelavo, kao i od policajaca i državnih službenika, koji su radili sve da što bezbolnije i što pre realizuju ideju „Velike Albanije“ koju danas zovu „Prirodna Albanija“. Odluka o saradnji s Kosovom je korak u pravcu realizacije tog cilja.

Onog trenutka kada je, davno, u SFRJ, izvršena zamena teza i kada je srpska manjina na Kosovu predstavljena većinom u Jugoslaviji – tog trenutka prihvaćeno je stajalište po kome je Srbima sa Kosova lako, jer, eto njih ima najviše u zemlji, pa su Albanci stvarna manjina. Kao da je Srbinu iz Kosovske Mitrovice lepo jer u Beogradu živi dva miliona Srba ili, kao da imaju nešto koristi od toga što su Srbi većina u Nišu, Novom Sadu ili Čačku, što imaju vladu u Beogradu, većinski srpsku, i kao da to može olakšati život Srba na Kosovu i probuditi razumevanje među drugim narodima.

Takve gluposti i takve teorije opravdavane su komunističkim terorom, koji je trebao biti predstavljen kao teror Srba nad drugim narodima – o tome su govorili uvek isti ljudi koji nisu shvatali suštinu ni smisao ideološke tiranije komunizma.

Pitanje kosovskih zbivanja koja su proizvela i ubrzala dezintegraciju Jugoslavije nije bilo pitanje etničkih sloboda – niti verskih i kulturnih frustracija. Čak se ne vredi baviti ni političkim aspektima cilja „Kosovo republika“. Svi koji su na svojoj koži osetili teror većine nad manjinom i shvatili koliko su ugrožena ljudska prava Srba na Kosovu, osećali su probleme svih ugroženih zajednica i nisu se trudili da ispolje „sposobnost“ za tu specifičnu, nasilno uspostavljenu, nacionalističku aritmetiku i poslovični politički oprez. Ljudi su ugroženi – ljudi stradaju i ginu: neko ih razume i podržava u njihovoj želji da budu zaštićeni, u pravu da žive slobodno, u svojim domovima, na svojim ognjištima. Da im ne ruše groblja, da ih ne muče, da ih ne siluju – da ih ne dovode u tragične bezizlaze u kojima će po minornoj ceni prodavati svoja imanja i seliti se u nepoznato. Jedini miting podrške Srbima sa Kosova u BiH je održan 24.09.1988. godine i na njemu nije bilo „uvoznih mitingaša“, čak je eksplicitno poručeno da niko spolja ne dolazi na ovaj miting – da nije potreban – mada su u komunističkim, kvazi-intelektualnim krugovima jedino pokušavali dokazati postojanje neke tajne veze do Slobodana Miloševića i vlade u Beogradu. I danas se o tom mitingu u BiH medijima govori kao o aktivnosti povezanoj sa „Miloševioćevom antibirokratskom revolucijom“.

Prvi je reagovao Republički SUP i njegov Sekretar Duško Zgonjanin – 26.09.1988. nazivajući mene i moje saradnike „srbofilima“ , kao da je to nešto ružno – biti Musliman a voleti Srbe. Zatim je samo mene u Sarajevo pozvao Alija Isaković, književnik i intelektualac, koji je sve do tada smatrao da radimo ispravnu stvar i da „oni“ (mislio je na književnike i Udruženje književnika BiH) nisu imali toliko snage i da su ih komunisti „rasturili bez milosti“ a da oni nisu imali ni volje ni znanja da pruže otpor.

„Konformizam, moj Galijaševiću“, govorio mi je do tada. I još: „Vi pišete novu istoriju otpora ovoj neljudskoj i bahatoj vlasti – ovoj tiraniji u kojoj brat gazi brata – otac hapsi sina, a mati svojim kćerima potura kopilad zbog ideologije. Tu borbu ja ću ovekovečiti, budite sigurni!“. Alija Isaković je to i uradio: nastupao je u medijima – uglavnom slovenačkim i hrvatskim ali i u beogradskoj „Borbi“ i na svim mestima, hrabro, odlučno i solidarno stao iza nas i ukazao na svu opravdanost našeg otpora. Štaviše, napisao je i jednu dramu posvećenu nama. Nazvao ju je „Moševac naše mladosti“ i uputio je svim televizijskim centrima sa zahtevom za finansiranje njene ekranizacije. Dobio je potvrdan odgovor iz Ljubljane, i obznanio ga je u zagrebačkom nedeljniku „ Danas“, opisujući svaki radni dan, ponaosob, u protekloj nedelji.

Međutim, posle mitinga podrške Srbima i Crnogorcima sa Kosova, rekao mi je, bez uvijanja, onako ljutito: „Što će vam miting? Albanci su stari narod i uvek su bili na Kosovu. Srbi lažu. Neko sa vama manipuliše“.

„Alija, Srbi su dole manjina i stvarno su ugroženi. Znam to iz ličnog iskustva a ne iz medijskog. Bio sam dole 1981. godine. Srbi su Južni Sloveni kao i mi. Naša braća. Albanci to nisu – Srbi pate, stradaju – dole se nad njima provodi sistematsko nasilje koje država, a to znači vlast Socijalističke autonomne pokrajine Kosovo, toleriše, a Boga mi i stimuliše. Niko me nije nagovorio. Osetio sam da trebam podržati manjinu ugroženih i obespravljenih ljudi“, rekao sam tada i podvukao: „Verovao sam da će taj simbolični gest, poslati poruku da i bosanski Muslimani razumeju patnje srpskog naroda na Kosovu i da žele pomoći svojoj braći u nevolji, i da nismo neprijatelji, da se ne mrzimo, da ne moramo biti večito u mržnji“.

Naravno, moj metak je promašio metu!

„Ako te i nije niko nagovorio – to je bilo glupo i nepotrebno. Srbi su naši dušmani. Istorijski. Tradicionalni. Večni, Din dušmani“, reći će mi u zanosu ovaj, bez sumnje, veliki intelektualac i književnik, otrovan vekovima nerazumevanja i mržnje, koji vladaju među našim narodima.

Kada mi je u sličnom maniru, Jug Grizelj rekao isto: „Nemojte igrati za neprijateljske klubove – ne dajite golove sami sebi; ne igrajte tuđu igru. Ovo nije vaša igra“, video sam da je vrag odneo šalu. Poštovao sam Juga Grizelja (koji je uzgred bio Hrvat), poštovao sam i Aliju Isakovića – ubrzo mi je i Adil Zulfikarpašić rekao slično, pa i neki drugi poznanici iz novinarskog i kulturnog miljea.

Nekako tih dana sam upoznao i Batu Čengića, Seada Trhulja, a Abdulah Sidran mi je rekao da ne shvata taj politički gaf koji sam napravio: teško sam shvatao stvarnost. A stvarnost je bila takva, da bez obzira da li ste intelektualac i kojeg formata, da li ste komunista ili nešto drugo – nekako skriveno, ali stalno, kucalo je u grudima svih ljudi ovog podneblja to izdajničko, sebično i sebi dovoljno „nacionalističko“ a u Sarajevu „islamističko srce“! Svi su se pravili da su ono što nisu – svi su nešto glumili i to glumatanje, kao mehur od sapunice, raspadalo se kada je trebalo reći samo malu reč razumevanja i saučestvovanja u kolektivnim patnjama, ili barem prepoznati i osuditi taj jedinstveni čin kršenja ljudskih prava, tu nepravdu vidljivu golim okom. Okrenuti glavu od te nepravde, samo zato jer su Albanci u većini muslimani kao i mi u Bosni – bila je besmislica, glupost, idiotizam i sve drugo još gore – koju nije moguće prihvatiti.

Pamti li iko nacionalističko ludilo albanskih separatista, hrvatskih ustaša, slovenačkih nacionalista i Izetbegovićevih fundamentalista, koji su zajedno, u savezu, uz podršku Nemačke i Amerike, uništili zajedničku državu i uveli nas u rat u kome je izginulo više od 100.000 ljudi?

Zato i jeste ključno pitanje: „Kome treba saradnja sa takvim prostorom na kome se svakodnevno i javno, pod okriljem kvazi države, uništava srpsko nasleđe i kultura – na kome se ruše manastiri i ubijaju Srbi, po zatvorima i u vlastitim kućama. Srbija je pod pritiskom i u puno težoj situaciji nego vlasti i građani BiH: zato treba reći glasno, misleći na zajednički interes, onima koji su nastavili sprovoditi teror na Kosovu i onima koji ih podržavaju u Berlinu i Vašingtonu: Bosni i Hercegovini takva kriminogena narko baza izjednačena sa državom, uopšte ne treba.

Ko podržava takvu tvorevinu, ne mora nikada doći u BiH a ko to ne razume, taj radi o glavi celoj zemlji i svim narodima – iz neznanja ili svesne namere. Saradnja sa Kosovom, uklanjanje granice između Kosova i BiH, u bezbednosnom smislu predstavlja razoran bezbednosni izazov. Ovi prostori, koji u stvarnosti predstavljaju „kvazi države“, su u Siriju i Irak zajedno poslali 700 fanatičnih islamista-boraca, i po tome su prvi u Evropi. Uklanjanjem graničnih prepreka, ta teroristička mreža, uglavnom Al Kaide, ali i Islamske države, samo bi dobila mogućnost i šansu povezivanja i zajedničkog nastupa na Balkanu, što očito i jeste cilj nekih zlonamernih zapadnih politika.

Terorizam na Kosovu nije vaninstitucionalan, bezbednosni fenomen; kao i u BiH, on je duboko integrisan u društvo i sistem vlasti. Otvaranje granica Kosova i BiH je samo otvaranje novih mogućnosti zajedničkog delovanja terorista, te trgovaca drogom i trgovaca oružjem. Nijednom narodu takva saradnja nije potrebna.

To se mora odlučno i hrabro odbaciti a neka se nerviraju ambasadori, Merkeline Nemačke i Obamine poražene Amerike, koliko hoće – taj pritisak se mora izdržati. Neka Albance sa Kosova vode svojoj kući i neka „podele zajedničke vrednosti“ sa njima, u Berlinu i Vašingtonu! Evropskoj i srpskoj civilizaciji oni ne pripadaju.

Izvor: Fond Strateške Kulture