Сарајевски глогов колац за Алију, Тита и Босну

1. БОСАНСКА ФАТАМОРГАНА И СИНОВИ ЏИХАДА

Бошњачки однос према Алији Изетбеговићу и Јосипу Брозу Титу показатељ је ирационалне подвојености и одсуства историјске свести у стварности октроисане нације. Уверавајући себе и друге да могу подржавати и поштовати ове две потпуно сукобљене личности, политике и цивилизације, Бошњаци избегавају да се суоче са неколико важних чињеница:

Да су са Алијом Изетбеговићем убили Тита и све оно што на Тита подсећа. Политичку суштину која се дичила социјализмом и самоуправљањем, манифестацијом класне свести истицањем власти радничке класе, авангардну улогу Савеза комуниста Југославије; затим Титовим, јавно прокламованим, озакоњеним и агресивним атеизмом; концептом „братства и јединства“ у међунационалним односима; несврставањем на међународном плану уз отворено противљење НАТО пакту, једнако, као и Варшавском; потпуно бесплатним образовањем и народу прилагођеној бесплатној здравственој заштити… Данас од тога ништа не постоји, осим 9 улица и тргова које носе његово име, у време када у капиталистичкој Италији, којој je Тито силом одузе Истру и дароваo је Хрватској, укупно 7 улица и један Трг такође носе Титово име.

Да се не призна потпуно одсуство памћења и национална незахвалност а посебно радикализација, Бошњаци бране ове неважне мрвице памћења и трагове постојања Тита и његове епохе. Наравно, ово није још једна о Алији Изетбеговићу и његовој кривици – о коме се писало и пише, на истоку и на западу, делом због политичке коректности (као и у књизи „Критика Бошњачког ума“ Тарика Хаверића) да се за ову цивилизацијску странпутицу и срамоту не оптужи цели један народ – народ који је створио вођу Алију према својој ограниченој визији и историјској мери. Ма колико често и отворено анализирали лик и недела Алије Изетбеговића, време је суочавања са правом истином: он није узрок бошњачких проблема, него њихов јасан израз и тешка последица.

Штавише, Алија није историјска личност која је обликовала политичка стремљења и национална осећања код Бошњака. Много пре њега показивао је овај народ амбицију да врати друштвене односе „балилука“, у којима се лагодно живело 400 година, у доба кад су хришћани били обесправљена раја и ништа друго. Још у време Мехмед Паше Соколовића, који је као велики везир (1565-1579) служио три султана: Сулејмана Величанственог, Селима II и Мурата III до његовог убиства 11. 10. 1579. године, није било Алије али се ипак нашао „ретардирани“ дервиш из Високог, кога ће Паша примити у одаје и бити од њега убијен. „Ретардирани дервиш“ био је повезан са првим истанбулским радикалним имамом Кадизаде Мехмед еф. Ефенди (рођен 1582. у покрајини Баликесир – а умро 1635), хоџом који је у Башескијиним летописима означен као творац „вехабијског радикализма“, два века пре Абдул Вехаба. У тако огромном Османском царству, убица Великог везира и Паше дошао је из Босне, 450 година пре Алије Изетбеговића.

И не само то – ратовање босанских џихадиста против Царске Русије, под Озијом и Хоћином (који је данас у Украјини) борба за спас Османског царства у Босни од Аустроугарске па одбрана Аустроугарске од слободарских тенденција у српском народу; па злочини у Другом светском рату; Осман и Џефер Куленовић као Павелићеви доглавници у НДХ; па палестински муфтија ел Хусеини и 13. СС дивизија, затим Панџина и Хускина милиција, усташка исламска заједница и њене структуре попут „Ел хидаје“ и „Младих муслимана“… откривају тенденцију и историјску нит: тражили су босански муслимани таквог као Алија и обликовали га за себе, прилагодили а привидно следили.

Алија је израз народног лудила. Иако није створио то лудило, он му је свакако дао крила.

Очигледно је да нису баш довољно научили агресивни међу Бошњацима, који у свим критичним историјским тренуцима превагну, надвладавајући рационалне сународнике; ни елементарне давно проживљене ствари: како бити великодушан, према себи једнаким народима, скривајући се иза концепта лажног мерхамета и великодушности, према законом утврђеном нижем сталежу, стварајући утисак и илузију да је реч о великодушности кад год се не убија или мучи а могло би се; или да је хуманост у бацању мрвица лажног милосрђа и уљудном одговору на поздрав комшијских, понижених народа, којима се вековима припадало и који су због историјске тврдоглавости увек подсећали и сведочили о издаји: о промени вере и исламизацији, а посебно жртвовању за окупатора и злотвора са Босфора.
Са друге стране, Тито је силом утемељио Босну и Херцеговину као државу у којој се фаворизују они Срби што се одричу Српства и православља; Хрвати који се одричу Хрватства и католичанства и Муслимани који се одричу Српства и Хрватства.

Алија и СДА су Титово наслеђе муслиманске нације срушили и прогласили нову а „стару“ Бошњачку нацију, да би у Дејтону, уз помоћ Американаца, укинули и Титову Републику Босну и Херцеговину и прогласили политичког монструма за државу, у којој су амбиције исламизираног друштва увек биле да овлада коначно над Србима и Хрватима и да то уради уз помоћ Бакира, Алијиног сина. Те амбиције биле су Тројански коњ у политичком систему сложене државе и показале се као лудачка кошуља држави и народима у њој.

Сарајево је данас центар екстремизма и политичког лудила, док шизофрено опонаша Сједињене Државе и Западну, НАТО Европу, у измишљеној борби против тероризма, чију нужност непрестано умањује или негира. За Сарајево је „тај тероризам“ само “пропагандна превара”, којој је циљ сврстати Босну и Херцеговину у исти кош са Ал каидом и Исламском државом. Зато се у том граду никада не говори о исламистичком, него о међународном тероризму, што значи да се због жеље да се једним појмом избегне обухватити милијарда и стотине милиона особа муслиманских верника или ислам, користи флуидна терминологија која обухвата све људе на планети, као и све религије.

Ових дана, сарајевски магазин „Старт“ анкетирао је бројне јавне личности, питајући их ко је значајнији за БиХ: Јосип Броз Тито, или Алија Изетбеговић. Као и други активни политичари, и лидер „Савеза За Бољу Будућност“ Фахрудин Радончић је одговорио на то питање у духу опште националне подвојености која влада код Бошњака по овој теми:

„Јосип Броз је имао изванредно велику хисторијску улогу у признавању континуитета државности БиХ кроз народноослободилачку борбу, њезин јасно дефинисан статус републике и кроз економско-индустријску изградњу између два рата. Када је тај период у питању, Тито је апсолутно непоновљива личност. Рахметли Алија Изетбеговић је неприкосновена хисторијска личност у периоду од 1992. до данас. И заиста је тешко успоредити ко је више урадио за БиХ! Био сам пријатељ са рахметли Изетбеговићем, па сам субјективан и предност дајем Алији.“

Радончићеву изјаву је пренела некада удбашка новина, а данас портал беспослених и пијаних новинара, „Слободна Босна“. Иако Бакир Изетбеговић не говори о Титу ни ружно ни лепо, омладина СДА нема дилеме. Прави представник младих СДА, Тарик Даутовић, члан Општинског већа Стари Град, син хоџе, написао је на Фејбуку следеће:

„И Аллаха ми, ми ћемо урадити све да преименујемо Титову улицу! Неће главна сарајевска улица носити име тог злочинца, диктатора, вође тоталитаристичко-комунистичко-злочиначко-атеистичког система који је затирао свако семе муслиманског, бошњачког интелекта. Зват ће се Алије Изетбеговића. И никоме се нећемо правдати и прилагођавати. То говорим у име нове генерације Бошњака“.

Иако је тај статус сутрадан напрасно обрисан, ипак је истина да Бошњаци још увек верују у ту одвратну лаж и националну глупост: да Тито и Алија могу заједно!!!

„Читав нас свет мрзи а ми то не заслужујемо“, у таквом уверењу живи главнина босанских муслимана, одговрајући стварном мржњом на властите фрустрације и на наводну мржњу која долази са истока и запада. Тумарајући по траговима властитих, прошлих ужаса, ратова, верских прогона и робовања империјализму, фашизму, комунизму, Бошњаци у својој дугој историји виде тек непрекинут низ пљачки, терора и злочина, масовних убистава чињених за друге у два светска рата и издају културног идентитета, историјског лица и наличја те, коначно, самоубиство народног ентузијазма.

Ужаси без преседана, учешће у германској матрици индустријализације смрти дивовских размера у нацистичким логорима, промоција крвавих лакрдијаша и фанатика као идола за народ, као и искуство крајњег зла преображеног у бирократску рутину сваког империјалног система на Балкану, чини стварни биланс мукотрпног хода кроз историју. Највеће врлине, рад, ред и дисциплина, стављене су у службу стравичних циљева, наука је обешчашћена док је култура која расте из хумуса традиционалне словенске суштине исмејана у свим претензијама и амбицијама, рушећи. при томе, последње мрвице идеализма.

Босна, као земља и идеја, без Херцеговине (која јој никада у историји и није припадала), у интерпретацији приземних демагога из СДА, лажних хоџа и хаџија, попут боксера омамљеног од удараца које је примио, осећа како су је згазили превелики изазови и претње, претешке да би их носила на својим плећима. На простору тог маленог “рта афро-азијског континента” у Европи, нестала је нација а остала религија, неспособна да над собом проведе испит савести због историје препуне лешева, мучења и отимачина.

Толико узвишених дела, високих метафизика, истанчаних филозофија везаних за Босну, која упорно скончава у грађанским ратовима, костурницама концентрационих логора, Матхаузена и Јасеноваца, да би, са СДА, Алијом и Бакиром, понудила лажну визију Босне која на јединствен начин комбинује рационалну мисао и убиство, систематски стварајући механизам за дехуманизацију, што је у 20. веку доживело врхунац у подметању себи најсроднијим народима, Србима и Хрватима, најтеже злочине, војне агресије и геноциде, у намери да сакрије своје проклетство, које квари смисао примитивној скици исламистичке Босне, практично се ругајући могућој величанствености у заједништву.

Врхунци мисли и уметности пониклих у тој земљи, у делима оних који су је напустили без жаљења, представљају се данас као бескорисни и трагични печат националних издајника. Бошњаци просто нису показали зрно способности да се критички присете свих насиља и понижења које су наметали другим, блиским народима, уз помоћ Османске империје и феудалне мржње која ју је одржавала у кондицији. Посебно, никада нису ни покушали размотрити могућност да осећај преиспитивања властите кривице буде саставни дио националне историје и судбине.

У претећој пустињи балканског дивљаштва подстакнутог увек из центара империјалне моћи; у историјско-политичко-социјалним околностима који и најгори план чине могућим, та имагинарна Босна, се јавља као болесник на континенту по коме шири своју заразу. А на питање: ко је крив, у метафизичкоме смислу те речи, опште је прихваћен спонтани одговор народа: МИ НИСМО – кривац је на православном Истоку те католичком и протестантском Западу. Чак, „постоји и тајни савез између свих њих, који је уперен против ислама и против Босне“.

За просечног Бошњака који се информише из заједничког политичког центра СДА и религијског вођства, цели Запад и Исток су само убилачка машина без душе и господара који је “човечанство ставио у своју службу”. За такве Бошњаке, баш у духу Исламске декларације Алије Изетбеговића, Запад и Исток још увек живе у времену крсташких ратова, желећи посвуда наметати своје вредности, изазивајући ратове и ужас у Африци, Азији или на Блиском истоку.

„Не постоји светска страхота и злочин за који Европа, Америка и Русија нису криви“, промишља заведени, сиромашни и бесперспективни Алијин „СДА-Бошњак“.

Ето поруке коју, иза декларативног мерхамета и хедонизма, стотинама година емитује исламска филозофија Босне а која истовремено звучи као глас еманципације и као лоша савест свога времена. Читава савремена босанска мисао се исцрпљује у покушају механичког оптуживања других, упирући прстом у туђе лицемерје, насиље и срамоту.

Ту су и најбољи духови изгубили добар део своје суштине. Мало их је који нису подлегли тој духовној рутини: једни су с аплаузом поздрављали диктаторски режим комуниста, други, опет, верску револуцију Алије Изетбеговића а треће је у екстазу бацала лепота терористичких дела, или су чак подржавали неку герилу, само зато што њезини мотиви нису били противни исламској врхунаравној логици: попустљивост према исламским диктатурама – тврдокорност према западним демократијама.

У непрестаном кретању, критичка мисао националне судбине и историјских процеса, испрва субверзивна, окретала се против себе саме и претварала у нови конформизам, и то такав конформизам, овенчан сећањем на давну величину, који лажну храброст претвара у шаблон. Мањак савести престао је бити повезан с прецизним историјским околностима, и постао је друштвена догма, духовна храна, готово монета за трговинску размену.

Створена је читава квази интелектуална, трговачка мрежа, у којој су многе хоџе и лажни интелектуалци унајмљени да је одржавају, попут некадашњих чувара ватре који издају допуштења да се мисли и говори, одређујући при томе начине и моделе говора и мисли.

Дође ли и до најмањег одмака, ти лажни поборници скрушености, у души ситни пљачкаши и сецикесе, подижу глас, управљајући медијима, том одвратном чаршијском полицијом говора те издају или одбијају издати своју цензорску дозволу штампе и говора.

У великој фабрици духа, они су ти који вам отварају или затварају врата, спречавајући „богохулно“ примењивање историјског скалпела на самоме себи, и рађање, за њих штетног, осећања кајања и гриже савести… То, баш, ни у примисли, не сме постојати.

Попут сваке идеологије, и овај дискурс у први мах пада у регистар апсолутног принципа.

Не треба га доказивати; толико се ствари чине јасним: треба само понављати и потврђивати. Убијање дужности кајања ратна машина врши на више начина: цензурише, умирује, разлучује.

Не учествовати више ни у чему, не укључивати се у договоре нашега времена, само понекад пружити подршку онима који су нас тако успешно подјармљивали. На тај ће се начин заправо дефинисати две Босне: добра пожељна Босна старе османске парадигме и Босна која се сакрила у мишју рупу и ћути, док је полуписмени, бандоглави војници једне штетне странке тумаче и интерпретирају, дефинишући њен историјски пут.

Схватити тај парадокс, проникнути у бошњачко морално срозавање, представити то својим сународницима на начин који ће разумети као изазов промишљања властите будућности након векова лутања и грешака, те пронаћи теоријске алатке помоћу којих би то било могуће променити или исправити, управо је то једина амбиција ове анализе.

Најмање је ту реч о самооптуживању: аутовиктимизација, баш као и молитва, представља само симболичан одговор кад се не може ништа учинити, већ се ради о уочавању и сузбијању политичке мегаломаније без граница, која не разуме форму ропства у коме се народ и држава налазе. На овом простору, домовина и нација припадају вођи и кроз тај однос најјасније се дефинише историјска свест предметне заједнице: јер домовина је искључиво територијална категорија а свест о припадности је феудална.

Са искуством и великом предношћу, дипломатски представници са запада наступају данас према Босни, тј. у њој, са циљем да се задржи у ропском статусу. Они су свесни неминовности сазревања бошњачке заједнице, њеног неизбежног националног освешћења; они знају да се тај процес ни на који начин не може зауставити; зато га подстичу и убрзавају, чак усмеравају ка религији, стварајући том приликом Бошњацима отворени простор за верски радикализам, уз нужну компактност запоседнуте територије на којој ће се тај екстремни дух и та радикална свест испољавати и реализовати. Таквим приступом, они уједно изричу пресуду „Босни“ у оном историјском и државном облику којем Бошњаци, наводно, теже.

Исписујући странице властите верске самосвести и сами Бошњаци, овај пут заједно са Србима и Хрватима, исписују последње странице историје заједничког живота у БиХ. Што у суштини и јесте намера великих нација (Француза, Немаца, Енглеза): обликовати свест малих балканских „пигмеја“, не уважавајући историјске процесе који су формирали односе на Балкану; наметнути свој систем вредности и критеријуме; омогућити узлет пожељне, „националне свести“. Само на тај начин је могуће Бошњацима (тој чудноватој европској нацији са исламским обележјима) смањити маневарски простор, а тиме уклонити перспективу развоја у правцу модерне, богате и политички значајне националне заједнице. И ту Бошњацима нико неће ни хтети помоћи док год они себе разумију и тумаче неисторијски и ненаучно, како је то опевано, у песми, о поразу.

„Kem tereku min džennatin
Ve ujunin ve zuruin
Ve mekamin kerim, ve n’imetin
Kanu fiha fakihin, kezalike;
Ve evresnaha kavmen aharin…“
(Kur’an, 44/ 25-28.)

На Тамјановом путу

Пламени мач неразумијевања,
компромис са злом и пијесак. У глави
Асфалтно море и Хаџер ул есвед.
„No east, no west…“
Сви путеви воде према води,
тешка корака и главе. На обзорју
испружене руке у екстази молитве
а одговора нигдје.

Бог који не чини неправду свијету
ШУТИ: кад свијет себи чини, или
неко неком чини, док правда
клизи у измаглици фатаморгане.
О ОПСТАНКУ ЈЕ РИЈЕЧ,
мој Софоније Тигелин – О ОПСТАНКУ.
гледај! Цјели народ у трансу
ишчекује пламен џехенема.

Очи не схватају ништа.
Гледају у празно. Ништа не виде,
од сиве маглине ријечи пуних отрова
и шизофреног млатарања
туђом главом. На длану
краљевство глупости, хаоса и заблуде
о значају властите мисије
под заставом мржње.

А затим, крв: много крви и
вријеме промијена, које значи
свршетак раздобља мира.
За народ. За колону проповиједника
и војника, што сричу ријечи
чаробне формуле смрти,
иза Вође који никад неће
отићи кући својој – у Азију!

„Ја белаја, Тито драги“!

2. ШТА ЈЕ БОСНИ ТИТО И КАКО ЈЕ КОНАЧНО УБИЈЕН У САРАЈЕВУ

Прича око Јосипа Броза Тита и Босне и Херцеговине, мада прилично јасна, никада није испричана нити је једноставна; посебно није у духу опсервација Фахрудина Радончића.

Истина је да, као аустро-угарски монструм од државе, БиХ представља неисторијску конструкцију, која ипак није у Другом свјетском рату „стекла право статуса Републике у борби“. Иако је, након Првог заседања ЗАВНОБИХ-а 1943. године, поручено да је Босна и Херцеговина „и српска и хрватска и муслиманска“, само три дана касније, на Другом заседању АВНОЈ-а, то није прихваћено. Приликом декорације сале, уочи заседања АВНОЈ-а, Ђорђе Андрејевић Кун и Антун Аугустинчић су израдили грб Демократске Федеративне Југославије са пет буктиња, као основним елементима, које су представљале пет народа Југославије: Србе, Хрвате, Словенце, Македонце и Црногорце. Муслимана Бошњака из завнобихског „и-и-и“ није било у грбу.

Уставом из 1963, када је промењен назив државе у Социјалистичка Федеративна Република Југославија, државни грб је сачувао у основи претходни изглед, с тим што је додата шеста бакља. Али та шеста бакља није значила да су Муслимани-Бошњаци признати и прихваћени као народ. Тек осам година касније, на попису 1971. године, Муслимани ће добити нацију са верским именом и великим словом М.

У време распада СФРЈ, све би изгледало другачије да Комунистичка партија под вођством Тита, није прогласила БиХ републиком а Муслимане нацијом.

Сигурно је да Комунистичка партија Југославије (прво Социјалистичка Радничка Партија Југославије (комуниста) а на крају Савез комуниста Југославије, заслужује објективан историјски суд, као покрет који је са периферије политичког одлучивања израстао у водећу антифашистичку снагу, способну да руководи државом и обезбеди један постепени развитак, без много друштвених траума у било којој етничкој и цивилизацијској групи – наступајући избалансирано у примени разних метода из арсенала недемократских и једнопартијских уређења. Може се о томе говорити и другачије: цела та историја може се вредновати на начин објективног и научног погледа, свакако и без идеолошке мржње.

Под вођством Јосипа Броза Тита, Комунистичка партија Југославије, као једина до тада забрањена политичка снага, делује у Другом светском рату углавном на подручју на коме живе Срби, организујући и управљајући јединственом антифашистичком борбом за слободу. Кроз ту борбу долази до уједињења југословенских народа, под црвеном заставом и знамењем српа и чекића те до обрачуна са националистима који су подржали фашистичку окупацију земље и њено комадање у оквиру Трећег Рајха.

Други светски рат је, свакако, важна страница у историји наших народа тј. народа Југославије, јер, повремено, народи и нису били „наши“, него ко зна чији. Тај рат доноси страшна разарања, уништену државну структуру, безвлашће и организована и масовна насиља једног народа над другим, зверства и злочине, трагове политике и народне свести тог доба, зване: Јасеновац, Козара, Јадовно и велике текуће гробнице, углавном Срба и муслимана зване: Дрина, Неретва, Уна, Сутјеска, Чехотина…

Немачка са својим савезником Италијом и њихови сателити (Бугарска, Албанија, Мађарска, уз Павелићеву злогласну НДХ) раскомадаше државу, и у таквим условима општег расула југословенске војске, бекства „малолетног врховног команданта“ Краља Петра Другог из земље и уништења читавих насеља – злочина од којих нико не би поштеђен, Комунистичка партија Југославије је покренула народ у општу борбу против окупатора и домаћих издајника (без наводника). Наравно, ослобађање Југославије се мора посматрати у светлу глобалних кретања на ратном плану: одбрана и жестоки против-удар Црвене армије (Савеза Совјетских Социјалистичких Република – другом речју, РУСКЕ АРМИЈЕ) – затим улазак Сједињених Америчких држава у рат, искрцавање савезника на Сицилији, итд; али, из херојског отпора немачком и домаћем фашизму рођена је истинска војна сила: Југословенска Народна Армија и аједнички политички вођа, Јосип Броз Тито. Идеологија на коју се ослањао Тито била је марксистичка.
Она се никада није успела подићи на ниво општенародне или државне идеологије – она је увек била идеологија једног ужег, на власт оријентисаног слоја, свесног ове чињенице – па су у ствари Култ Тита и сам Тито били компензација за неприхваћену идеологију.

Култ Тита представља култ личности која је створила војну силу; личности Врховног команданта из рата, непогрешивог стратега, самилосног команданта који не оставља немоћне и рањене на цедилу; који чврсто и непорециво каже, „Прозор Мора Пасти“, и Прозор падне – рањаваног на Сутјесци (Мит: „спасио га вјерни пас „Лукс“ од сигурне смрти“), стераног уза зид, рањаваног код Дрвара, притиснутог од Руса и Американаца – „Одлучног вође“ који је Америма и Енглезима у Трсту рекао „НЕ“ – који је Стаљину рекао „НЕ“ – сменио Ђиласа, Ранковића, Савку и Мику – и рекао „НЕ“ хрватским маспоковцима, српским либералима, албанској иреденти на Косову… али, који је рекао „НЕ“ и политичкој слободи и слободи јавног мишљења и деловања.

Гушење демократије на „истоку“ и на „западу“ – равноправност Срба и Хрвата у грешкама, у затворима и логорима – чињеница да са Албанијом није хтео ни да има дипломатске односе (због Срба и Косова), да је са Израелом одбио комуницирати (због Муслимана као и због Хрвата који нису хтели ни чути за Јевреје), та привидна објективност владања доведеног до нивоа суровог кажњавања људи и народа – градила је мит о праведности и интернационалном опредељењу Јосипа Броза.

„Друже Тито ми Ти се кунемо, да са твога пута не скренемо“, писало је на заглављима државних, високо-тиражних новина („Ослобођење“ Сарајево), на рекламним паноима поводом разних манифестација, спортских, културних и политичких догађаја.

Тако је „Друг Тито“, сам за себе и сам против свих, постао симбол јединствене идеологије у југословенској држави. Свестан слабости комунистичког идеолошког система, Тито је повремено излазио у јавност са којекаквим политичким иновацијама (самоуправљање, несврстаност…) покушавајући од тога скрпити основе какве-такве идеологије, прихватљиве свим народима у његовој земљи. Мада је самоуправљање „измишљено“ независно од Тита а на идеју несврставања је први дошао Џавахарлал Пандит Нехру још 1946. године, Тито је био уверен да је кроз ове две форме успео доћи на траг основама нове идеологије, другачије и напредније од лењинизма. Самоуправљање је ипак остало само организациона мера нејасне идеолошке представе а „несврстаност“ само један аспект међународне политике Југославије.

Тешко се може данас, кроз теорију или историју, сагледати сва дубина идеолошке искључивости и монолитности комунистичког поретка какав је функционисао у Југославији.

Тврдња да је у односу на друге социјалистичке земље он био либералан је само флоскула и велика лаж, коју измислише партијски умови, трагично одвојени од живота и сурове реалности земље.

Власт се делила као и свугде: на законодавну, извршну и судску – тако каже теорија – али политичка власт била је она стварна и потпуна власт над човеком, народима и државом. Каткад је сва сила те политичке власти била у рукама само једног човека – понекад се чинило да земљом управља и мртав човек – некада се угроженост државе знала осетити у атаку на појединца.

У суштини – земљом су управљали комунисти потпуно и одлучно.

Нисте могли бити кандидовани нигде: ни у судску, ни законодавну а ни извршну власт, ако нисте комуниста. Нисте могли бити официр у војсци („Југословенској Народној Армији“), нити сте могли бити полицајац, руководилац или директор… а нису вам дали ни да будете „ништа“, јер бити ништа значи не бити у систему. Сви полицајци, тужиоци, судије, официри и командири, конобари, кувари, понеки хоџа и понеки поп – сви су били душом комунисти и „у систему“.

Додуше, постојао је тај „плурализам политичког система“ који није био вишепартијски, али Савез комуниста није био једина политичка организација у земљи: друштвено-политичке организације чиниле су следеће структуре: Социјалистички савез радног народа (као најшири фронт – у коме сте могли бити члан чак и ако нисте комуниста); Савез комуниста (као „авангарда“ тј. водећа идејна и политичка снага у друштву); Савез Удружења бораца Народно-ослободилачког рата (са милион чланова који су прибавили папире да су учествовали у рату на правој страни), затим Савез синдиката (као организација радничке класе у структурама непосреднопг рада) и Савез социјалистичке омладине, (тј. подмладак из кога се регрутују позитивно оријентисани кадрови, будући руководиоци). А, на врху „монт евереста“ као капа свега, били су комунисти, да се зна. Ако нисте комуниста – не можете бити уопште у руководству ниједне политичке организације, чак ни на најнижем нивоу: што у преводу значи, морате бити „политички подобни“ и члан Савеза комуниста да бисте могли бити председник једне омладинске организације у неком селу или засеоку. Тачније, читав тај политички систем функционисао је кроз невиђено мултиплицирање присуства и утицаја, у свим структурама, на свим нивоима, у свим друштвеним групама – комуниста, комуниста… и само комуниста!

Борили су се и владали комунисти у Удружењу бораца – подмлађивали су они своју борачку организацију па је бораца нарасло и до милион и двесто хиљада а да их у стварности, у Другом светском рату, није учествовало ни пола. Радили су и управљали Омладинском организацијом, спроводили генералну политику и помагали у изградњи нове-старе политичке визије друштвених односа. Тај мучни посао „правилног усмеравања“ омладине радили су комунисти-омладинци, стари по тридесет и пет година, понекад и више.

Комунисти „синдикалци“ су дрмали синдикалном организацијом и бдели над радничком судбином и њиховим прохтевима.

У Социјалистичком савезу радног народа радили су комунистички радници и идеолошки бојовници, уз помоћ „класног и идеолошког непријатеља“, који је ту вредно помагао.

Имали су комунисти своје ушље и шпијуне међу хоџама и поповима, у трговинама и јавним клозетима. Савез комуниста Југославије, са своја два милиона чланова, био је центар за потпуно, немилосрдно управљање земљом и свим њеним богатствима.

Реч је о држави, која је у свом развоју само променила идеолошки префикс („Краљевина“ у „Федеративна Народна“ а затим у „Социјалистичка Федеративна“) али која (изузме ли се период Другог свјетског рата) није значајније мењала своје спољне границе све до распада и рата деведесетих година XX века.

У оквиру унутрашњих граница међу територијалним јединицама које су после Другог светског рата добиле назив «Република» било је шест република: Србија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Словенија, Македонија и Црна Гора. У духу европског поимања нације (типа државе) развијала се национална свест, омеђена у начелу републичким границама. Само је Босна и Херцеговина каснила са статусом шесте бакље у грбу ФНР Југославије и са политичким признањем нације Муслимана.

Признањем нове нације, Титови комунисти ревидирали су есенцијалистичко схватање по којем су нације схватане као константне, генеалошке јединице, што се само споља препознају у заједничким карактеристикама које је могуће објективизирати, као што су језик, порекло, религија, итд. Насупрот томе, комунисти су наглашавали релацијски и ситуациони карактер етничке групе: свест о етничком идентитету формира се, по њима, увек у ограничавању од других етничких група. Флуидна је и зависна од ситуације. Некад обухвата веће, а некада мање целине. Али то није било све.

У историји Југославије, целокупни проблем међунационалних односа, без обзира о ком периоду је реч (Краљевина или Социјалистичка Југославија), сведен је на политичке сукобе око државно-правног аспекта њиховог разрешавања. Основна формула за разумевање сложеног националног интереса јесте политички отклон према унитаризму или према федерализму. Политичке странке грађанске оријентације као и Комунистичка партија (након Треће конференције) нису заступали класични национални унитаризам или државни централизам, већ су били за федерализацију државе, свако из својих разлога и интереса. Јасно је да признати постојање нација не значи и признати њихову равноправност, нити је формирање федерације значило постојање равноправности међу нацијама и федералним јединицама. Залагати се за одбрану интегритета и целовитости Југославије не значи бранити га по сваку цену. Основни проблем био је у одсуству било какве конзистентне политике у сфери међунационалних односа. Приступ комуниста на овом плану могуће је анализирати само у оквиру ставова разних конгреса, пленума и конференција.

Комунистичка партија као снага заробљена у класи, чак и када је ту класу довела на власт, користећи многобројне историјске околности па и антифашистичку борбу у Другом светском рату, увек је националном питању приступала искључиво кроз властиту визуру светске диференцијације на класе (радничку и буржоаску), тако да ни решења нису могла бити лишена овог основног идеолошког полазишта.

Комунисти су своју револуционарну улогу и историјску мисију углавном остваривали у канцеларијама и дактило-бироима. Секретарице и дактилографи, секретари референти, трудили су се да буду стрељачки строј комунизма, тј. она снага која ће у „добро“ сроченим закључцима, ставовима и опредељењима партијских форума исказати сву силу уверења и лажне храбрости, која би требала да доведе до анатемисања људи, уништавања живота, рушења младалачких амбиција и тежњи за слободом, као лажног услова напретка.

Папирнати револуционари, захваљујући разним политичким аферама и друштвеним конфликтима, скретали су пажњу укупне јавности са себе и чињенице да они – као нова генерација комунистичких дервиша или просто „деца комунизма“, нису дорасли политичком и укупном друштвеном тренутку, да нису способни понудити ниједан релевантан одговор на кризу система – шта више, да су баш они стварни носиоци и генератори кризе у земљи. Разни службени акти, као једини показатељ смисла њиховог постојања и деловања, са мноштвом глупих фраза на којим су заснивали идеологију бескрупулозног управљања свим државним ресурсима, сведоче о том заосталом и примитивном систему, иза кога су стајали сви механизми принуде и репресије који стоје на располагању таквој држави.

Данас замислити, као неки несувисли став, да идеолошки програм неког политичког органа може одлучити нечију судбину, хапсити људе, уништавати им здравље, злостављати и примењивати мере најгоре тортуре – није лако схватљиво великој већини грађана.

Само они што осетише на себи мач идеолошког проклетства, силину државног насиља под капом „социјализма са људским ликом“ схватају шта значи појам „идеолошка борба“.

Ако је тај поредак био нечастан и нељудски, у Босни и Херцеговини је морао бити најгори. Ако је тај систем био глуп и примитиван, а јесте, у Сарајеву је он морао бити најглупљи.

Сарајевску религију властољубља у комунизму нервирао је бунтовни став радовања Титовој смрти, представљеној као највећи корак у каријери Великог Вође; изненађујући за многе, обзиром да га је учинио у својој касној доби, нарушеног здравља и покретљивости.

За Сарајлије и целу Босну и Херцеговину, Тито је одлучио да промени свет – свугде је био све је видео, сва су му чуда позната и била доступна, али, видети мало тај други свет а не веровати у њега, постати још славнији због тога – то је тек требало пробати. Да, Тито је тако одлучио, јер он никада ништа није морао урадити а да сам није донео одлуку о томе. Никоме се не улагивати до краја и са свима бити на перси: перси за НАТО – перси за Варшавски блок – перси за Нехруа и Гандија, за своју супругу Јованку и све друге супруге, за своје генерале, песнике и филозофе који ће уобличити и за историју овековечити његов лик, осмех и маршалске униформе разних боја.

Краљ промишљене дистанце на кога су сви рачунали, кога су сви својатали.

У таквој Босни и Херцеговини, левичари и десничари, либерали и конзервативци, демократе и републиканци на свим крајевима, чудили су се, били помало забринути: Како ће изгледати овај свет сутра кад постане свестан Његовог одласка? Јер он је отишао заувек, а то што ће, као, „бити у нама заувек“, не мења ништа: од тога дана Тита више нема!

Тог дана Галеб није полетео јер није никада могао летети, али није ни запловио. Само Плави воз, уплакани фудбалери, уплашени људи и сиротиња која од њега није никада ништа добила али, како није ни очекивала, није било разочараних.

„Тежак живот свима је досуђен од Бога, а он, Велики вођа и Отац, мало га је олакшао, није га учинио тежим“, мисао је гомиле, навикле на сиротињу и немаштину.

Иза њега су остали другови и дугови, робијашнице и голи отоци, ископане и неископане гробнице идеолошких сукоба, војска државних непријатеља и политички неподобних, и више од тога: безбројне слике насмејаног диктатора по школама и кафанама, трговинама и железничким станицама – у неким аутобусима, возачи и кондуктери лепили су његове слике на стакло, али са њих он није гледао у народ, него негде напоље, а путници, досађујући се у вожњи, могли су умирити свој поглед и мисао на белој страни налепљеног постера. Његово лице, осмех срдачан и ведар, очи плаве као небо изнад Дубровника, на свакој стопи његове земље, његове некретнине и приватног поседа, на коме су се затекли или родили Срби, Хрвати, Бошњаци и други, откривао је задовољство и блаженост.

Као да је хтео својим народима казати још једном: „Са мном сте били на правој страни јер сте били на свим странама – са мном сте били велики победници у великим играма и ратовима – са мном сте се подигли из балканског блата и приземне оријенталне и германске мржње, која вам је остављена у наслеђе од туђина. Напредовали сте, нисте стојали на једном месту – само Ја, рођен и стасао међу вама, успео сам показати како изгледа укус важности – бити мален а бити значајан. Зар је то мало, што сам урадио за вас и зар сам нешто од вас тражио као противуслугу?!“

У Сарајеву су осуђивали учене главе, седе мислиоце, који по празним атељеима и читаоницама смишљају говоре, којима ће уверити народе да су под Титом патили, да је неког мрзео мање, неког више и да никоме није био добар – „а муслиманима, најмање“.

Црвени луцифер, масон, шпијун и убица Коминтерне; усташа, србомрзац, хрватомрзац и сведругомрзац – петљао са фашистима које је војнички потукао, био Стаљинов пион и рекао му одлучно „Не“, шпијун Запада и Истока, антихрист и католик на самрти… СВЕ ЈЕ ОН ТО БИО, било је јасно народу који се поносио његовим осмехом, на сликама. И европским манирима последњег диктатора са истока о коме је босанска реч лишена мисли говорила и оно што нема нимало смисла. Краљ контрадикције и јединства крајности, парадигма словенског југа у оку Европе.

Вођа и сведок, да векови самоће на балканској ветрометини, ропство као једина константа и сиромаштво, нису неминовни. Са њим не. Из прашњаве радионице металског радника, мален, безначајан као и сви Југословени, добио је шансу а сви народи кроз њега и са њим. Јесу ли је искористили или не, питање је за потомке!? Док се хвале њиме, остали су мали. Изабрали су тако, и зато данас они мрзе његов осмех, мрзе његов успех, мрзе себе као победника, у њему. А воле власт.
Бошњаци данас, и кад су свесни да се Тито неће вратити, не знају како га се одрећи а задржати ону моћ коју симболизује. И увек се питају: да ли да га воле или да га мрзе?!

Његов Устав и закони, републике и покрајине, АВНОЈ и авнојчићи, антифашизам, антистаљинизам и несврставање, атеизам, марксизам, комунистичка авангарда, власт радничке класе и самоуправљање, па братство-јединство, равноправност, социјална једнакост, бесплатно образовање и бесплатна здравствена заштита… јесу ли били стварни политички пројекти или кратки снови и фатаморгане које су заједно са њим напустиле овај свет и ово место? У ствари, данашњу Босну убија њено вековно а страсно незнање, које одбија признати себи и другима: АЛИЈА ЈЕ УБИО ТИТА а СДА, Исламска заједница, муџахедини, терористи и син Бакир су ту, са глоговим колцем у руци, као чувари на мртвој стражи, спремни да спрече Тита да се повампири. Он или његова идеологија.

У стварности, није јасно шта од овога још увек живи у свести Сарајлија, због чега бране сећање на Тита а трче уз власт. Комунизам је у Босни и Херцеговини за собом оставио трагичан биланс и потпуно различито сећање: једним трагично а другим сјајно и славно. Комунистичка пропаганда је, кроз деценије власти, успела створити и обликовати сјајну револуционарну митологију двадесетог века, која чак и данас има снажне одјеке у лику Тита, као “последње митолошке инкарнације комунизма“ и „бољих дана“.

За рационалну мисао не постоји дилема: треба ли потпуно укинути улице са Титовим ликом – наравно да треба. Али ако ће Тита заменити Алија, ако ће једног злочинца заменити други злочинац, само зато што је сличнији „свом народу“, онда овај јадни народ и не заслужује боље дане и бољи живот. Ето му Алија и Бакир наследник.

---

Извор: Фонд Стратешке Културе