Sećanje na Beograd 6. aprila 1941 …

Mart 1941. Sile osovine su zatvarale krug oko Jugoslavije. Svaki dan bio je pravo diplomatsko bojište. Beograd taktizira, pokušava da sačuva neutralnost, ali bliži se trenutak u kojem će konačno morati da bira. Ulaskom vojske Rajha u Rumuniju, kasnije i u Bugarsku, svima je jasno da će se Nemci i Italijani uskoro spojiti u Grčkoj. Obruč fašizma steže se sve više. I, konačno, iz Berlina stiže zahtev: ili sa Nemačkom, ili protiv nje.

Knez Pavle pomno prati situaciju i procenjuje poziciju. Francuska i zemlje Beneluksa su gotovo godinu dana ranije okupirane i ispale su iz igre. Englezi nude samo savete i borbeni duh. Izbora nema: u Beču, 25. marta, Dragiša Cvetković, predsednik Ministarskog saveta, i Fon Ribentrop, ministar spoljnih poslova Rajha, potpisuju protokol o pristupanju Jugoslavije paktu triju sila.

Dva dana kasnije grupa oficira predvođena generalima Dušanom Simovićem i Borivojem Mirkovićem izvršila je vojni puč. Namesništvo na čelu sa knezom Pavlom je zbačeno. U Beogradu i drugim srpskim gradovima su organizovane masovne demonstracije podrške pučistima. Formira se koaliciona vlada na čelu sa Simovićem, čiji pokušaji da dokaže lojalnost Hitleru i Trojnom paktu ostaju bez rezultata.

Nemački napad se osećao u vazduhu. Nova vlada trunku spasa vidi u Sovjetskom Savezu. Očajnički pokušavaju da potpišu ugovor o saradnji i prijateljstvu sa Moskvom. Doduše, ugovor je potpisan, i to u prisustvu Staljina, ali u zoru šestog aprila, kada su nemački avioni već poleteli sa aerodroma iz Beča (“Cvolfašing”, “Viner Nojštat”, “Aspang”), Graca i Arada. Čim je Hitler 27. marta dobio vest o smeni vlasti u Beogradu izdao je Direktivu 25. To je značilo da je sudbina Kraljevine Jugoslavije zapečaćena. Operacija “Odmazda” (Unternehmen Strafgericht) mogla je da počne. Za napad, Sile osovine su u Austriji, Mađarskoj, Rumuniji, Bugarskoj, Albaniji i Italiji pripremile 2.236 aviona: 1.062 bombardera, 885 lovačkih letelica i 289 izviđačkih. Nemci su protiv vojnih ciljeva, isključivo u Srbiji, upotrebili 1.570 aviona, a sa 666 su napali Italijani.

“Zemlja se tresla kao da je zemljotres, kuće su udarale jedna o drugu, čuo se strašan tresak zidova koji su se rušili, lom prozora koji su padali na pločnike i razbijali se, prestravljeni krici, jadikovke, zapomaganje, psovke i graja izbezumljenog naroda koji je nagnuo u besan trk” – javio je redakciji Korijere dela sera iz Beograda šestog aprila 1941. Kurcio Malaparte, potonji veliki italijanski pisac i režiser, u tom trenutku jedini strani dopisnik u jugoslovenskoj prestonici. Tog jutra, u 6.30, vazdušne snage Trećeg rajha obrušile su se na Beograd ignorišući činjenicu da je bio proglašen otvorenim, nebranjenim gradom, da bi se sprečile civilne žrtve.

A zapravo, napad na Jugoslaviju, bez objave rata, započeo je četiri i po sata pre nego što su prve bombe pale na Beograd. Pripadnici elitnog puka “Brandenburg” su se gumenim čamcima iz rumunske Oršave prebacili na našu obalu Dunava, u rejon Sipskog kanala, jednog od važnijih strateških odredišta. Dok su Nemci osvajali prve kilometre jugoslovenske teritorije, u Kladovu, nadomak Sipskog kanala, oficiri pogranične jedinice šenlučili su u društvu žena sumnjivog morala u kafani “Dubrovnik”. Terevenku je organizovao ruski emigrant Leonid Čudnovski, za koga će se docnije ustanoviti da je godinama pre toga radio za nemačku obaveštajnu službu.

Atmosferu u kafani, koja je bila na ivici razvrata, stvarala je supruga spomenutog belogardejca, pevajući i igrajući kazačok po stolovima. Nemački komandosi su sa lakoćom upali u kafanu i likvidirali pijane jugoslovenske oficire. Bez većih problema zarobili su i kompletno obezbeđenje Sipskog kanala, zajedno sa neoštećenim postrojenjem za lokomotivsku vuču, bez koje brodovi nisu mogli da plove Đerdapskom klisurom. U ovom prvom nemačkom napadu nastradalo je 26 pripadnika jugoslovenske vojske, i to su bile prve žrtve ovog Hitlerovog blickriga.

Oko pet sati eskadrile “Luftvafe” žestoko su bombardovale vojne aerodrome kod Skoplja, Kumanova, Niša… Dvadesetak minuta kasnije, napala je nemačka 12. armija duž bugarsko-jugoslovenske granice…Na prestonicu su se u prvom napadu ustremili 234 nemačka bombardera i 120 lovaca. Pogođena su i porodilište u Krunskoj ulici, jedno obdanište, Slavija, Nemanjina i Dečanska ulica, Bajlonijeva pijaca, Pašino brdo, Zeleni venac, Železnička stanica, Narodno pozorište. Među prvim ciljevima bila je zgrada Narodne biblioteke na Kosančićevom vencu: uništen je čitav bibliotečki fond od preko 350.000 knjiga, među kojima su se nalazili i mnogobrojni retki i dragoceni primerci knjiga, autografi, dokumenti… Naredbu za ovaj kulturni genocid, podstaknut svojom egomanijom, dao je lično Adolf Hitler.

Dok su nedeljna crkvena zvona pozivala na jutrenje, Beograd se pod razornim, zapaljivim bombama, pretvarao u prizor pakla na zemlji. Posle bombardovanja, nemački avioni su nisko nadletali ulice i mitraljezima kosili preživele. Grad je bio u agoniji i sav obavijen dimom iz kojeg su izbijali crveni mlazevi. Tog dana usledila su još tri naleta na Beograd – oko 11, 14 i 16 sati, i u njima su učestvovala 484 bombardera, koji su na grad bacili 360 tona bombi. Grad je bombardovan još sedmog, 11. i 12. aprila. Upotrebljeno je 440 tona zapaljivih bombi.

Pripadnici jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva hrabro su se suprotstavili napadačima i naneli im znatne gubitke. Piloti Šestog lovačkog puka Jugoslovenskog kraljevskog ratnog vazduhoplovstva, pod bombama su uzleteli sa 43 letelice da se suprotstave osam puta jačem neprijatelju. U vazdušnim duelima 6. aprila oborili su 23 nemačka aviona i izgubili 18 svojih. Beogradska protivavionska odbrana, od 40 topova i 36 mitraljeza, uspela je da obori 27 aviona “Luftvafea”, pre nego što je sama potpuno uništena šestog aprila. U prvim vazdušnim borbama toga dana poginula su dvojica, a ranjeno je šest jugoslovenskih pilota. U aprilskim vazdušnim borbama poginulo je 11 jugoslovenskih avijatičara.

Kada su nemački bombarderi počeli da razaraju i pale glavni grad Jugoslavije, a narod masovno ginuo, predsednik kraljevske vlade Dušan Simović, armijski general, brijao se u svojoj kući i spremao za venčanje ćerke Olge koje je trebalo da bude u topčiderskoj Crkvi Svetih apostola Petra i Pavla. Na zvuk sirena za vazdušnu opasnost, navlači bluzu, nezakopčan istrčava u dvorište. Uznemiren, vraća se u kuću:

– To je neprijatelj… Bombarduje! Zašto je general Simović zakazao venčanje za svoju jedinicu kćer u rano nedeljno jutro, dok hiljade građana Beograda još spavaju, bez svatova, u momentu kad se niko nije venčavao? A do njega i njegovog okruženja svakodnevno su stizala obaveštenja o nemačkom napadu… Vojni ataše pri ambasadi u Berlinu pukovnik Vladimir Vauhnik je već 28. marta javio za Hitlerovu odluku da se napadne Jugoslavija. Telegramima od 29. i 31. marta Vauhnik šalje informaciju “da će rano u nedelju šestog aprila uslediti teško bombardovanje koje će Beograd pretvoriti u prah i pepeo”. Noću između prvog i drugog aprila Vauhnik javlja: “Napad na Jugoslaviju konačno je određen za šesti april. Opkoljavajući napadi iz Bugarske sa istoka i Mađarske sa severa. Neka Bog spase Jugoslaviju!”

Britanski vojni ataše u Beogradu pukovnik Makdonald saopštio je jugoslovenskom komandantu vazduhoplovstva Borivoju Mirkoviću da se nemački napad može očekivati ujutro 6. aprila, u 6.30. Vlada je i 5. aprila dobila obaveštenje da će nemački napad uslediti sutradan, ali u njenim krugovima vladalo je uverenje da je to nemački blef.A u bombardovanju Beograda 1941. poginulo je više od 2.500 ljudi. Pojedine procene kažu da ih je bilo i neku hiljadu više. Porušeno je 627, veoma oštećena 1.601 zgrada, delimično oštećeno 6.829 objekata, uključujući zdanje Starog dvora. Teško je oštećena Vaznesenjska crkva u kojoj je bilo vernika koji su došli na jutrenje. Više od 10.000 ljudi ostalo je bez krova nad glavom i uputilo se u zbegove ka unutrašnjosti. Ako se uporedi tadašnja veličina i broj nemačkih aviona koji su ga bombardovali, Beograd je bio najteže bombardovani i razoreni grad u Evropi.

BOSI, RAŠČUPANI, UNEZVERENI

“Prolomila se eksplozija i prozori su prsnuli u paramparčad. Vrata su se sa treskom otvarala i srča je prskala na sve strane. U polumračan podrum između starih i ubuđalih stvari i drva uleću ljudi, žene, deca u noćnom odelu, bosi, raščupani, unezvereni. Spolja je dopiralo lomatanje i teško survavanje. Nervi zategnuti kao struna. Ljudi i žene bi negde da beže, ali napolju pršti od eksplozija, a njih strah da ostanu, da ne budu živi zakopani. A odmah iza ugla pojavljuju se špediterska kola sa ranjenicima. Izvukli su ih iz ruševina. Odelo krvavo i pocepano, lica mrtvački bleda. Na Terazijama iskidane tramvajske žice i razlupani tramvaji. Oko vodoskoka nekoliko mrtvih, među njima i jedno dete” – zapisao je 6. aprila 1941. književnik Stevan Jakovljević.

Izvor: Večernje Novosti