Senke evroatlantskog totalitarizma nad Srbijom

Čak i oni koji su prognozirali da će početak gradnje „Južnog toka“ označiti i početak ozbiljnih političkih prestrojavanja u Srbiji i oko Srbije, teško da su mogli pretpostaviti dubinu tog procesa i brzinu njegovog odvijanja. Svesni da se njihova isprazna obećanja o imaginarnim vrednostima koje čekaju na kraju evropskog puta, suočavaju sa konkretnim ruskim projektom koji se može i fizički i finansijski opipati, i još svesniji činjenice da u tom suočavanju vreme ne radi za njih, ideolozi evroatlantizma krenuli su u mobilizaciju i grupisanje svih svojih referenata i plaćenika u Srbiji i oko Srbije. Njihov plan je da, dok su još uvek jači, odnosno dok u potpunosti kontrolišu medije i državni aparat, krenu u veliku ofanzivu čiji će glavni pravci biti:

–       maksimalno ometanje projekta „Južni tok“ na svim nivoima

–       maksimalno približavanje strukturama NATO-a u postojećim okolnostima

–       vanredni izbori čim se izvrše neophodne pripreme, kako bi se, dok je još visok rejting SNS-a, koalicionom listom, dao legitimitet onim evroatlantskim snagama (stranke i tzv. nestranački pojedinci) koje nemaju podršku u biračkom telu

–       širenje anti-ruskog raspoloženja (kako bi se zaustavio ili barem smanjio ogroman rast Putinove popularnosti).

Sve ovo evroatlantistima neophodno je kako bi što duže održali iluziju evropskog mita, jer Evropa o kojoj nam pričaju Dačić i Vučić u stvarnosti ne postoji od Mastrihtskog sporazuma.

Kako bi tu opsenu progurali kao opciju korumpirani srpski vlastodršci su govorili da evropski put nema alternativu, kao i da Rusija nije ozbiljno zainteresovana za uticaj na ovim postorima. Ivica Dačić, često neodmeren u svojim izmišljotinama, u tom smislu pominjao je čak i svoje kontakte sa Vladimirom Putinom.

Projekat Južni tok razvejao je sve njihove laži i propagandne floskule. On je pokazao ne samo da postoji ALTERNATIVA, već i da je ta alternativa dostupna SADA i OVDE, za razliku od njihovog evropskog puta za koji ne znamo ni GDE vodi, ni KADA bi se moglo doći do cilja, pa čak ni šta je sam CILJ. I više od toga. Južni tok je pokazao snagu Putinove Rusije i njenu spremnost da bude tihi pratilac i zaštitnik tamo gde je slovenstvo i pravoslavlje.

Upravo ovo poslednje najviše smeta ideolozima evroatlantizma, odnosno kreatorima savremenih globalističkih procesa, jer u novom svetskom poretku nema mesta ni slovenstvu, niti pravoslavlju, i otuda ova mobilizacija i podizanje „borbene gotovosti“ evroatlantskih snaga u Srbiji. No, da vidimo koje su to snage i koja im je politička težina u srpskom narodu?!

Političko pregrupisavanje evroatlantista

Svakako da je u ovom trenutku najveća politička snaga evroatlantizma u Srbiji SNS Aleksandra Vučića. Ova stranka dovedena je na vlast izbornom kombinatorikom Brisela kako bi nastavila proces potpunog razbijanja Srbije, kao države srpskog naroda, u trenutku kada je korupcijom degenerisani Tadićev režim izgubio potencijal i kredibilitet za dalje vođenje zemlje u okove evroatlantizma. Čitava operacija izvedena je u skladu sa principom „cilj je konstanta – ljudi su promenljiva“ i ostalim Tavistok-načelima (1), pa je Vučić preuzeo upravljanje svim bitnim polugama državne moći koje je kontrolisao Tadić, računajući i upravljanje ljudskim resursima (od Mikija Rakića do Dragana Šutanovca). Na taj način sačuvani su svi kadrovi DS-a bitni za evroatlantsko osvajanje Srbije, pa se proces evrointegracija u skladu sa interesima Brisela, a protiv interesa srpskog naroda i države, nastavio uz impuls značajnog ubrzanja koje obično donose kadrovske promene.

Iako se sve do ulaska u vlast stranka povremeno koristila proruskom retorikom što joj je privuklo i članstvo i birače, SNS je, pod novim liderom, u potpunosti okrenuta ostvarivanju strateških evroatlantskih planova. Kao najbolji primer za dubinu tog opredeljenja može poslužiti upravo odnos prema Južnom toku, budući da nije tajna da je štab za miniranje realizacije ovog projekta smešten u Ministarstvu energetike, koji vodi Zorana Mihajlović, potpresednik SNS-a i jedan od prvih Vučićevih saradnika. A ona se u SNS-u nije našla slučajno!

Zorana je u SNS došla krajem 2009 godine, iz Dinkićevog G-17+, koji je tada participirao u vlasti (!) i odmah postala član ekonomskog saveta ove stranke zadužena za pitanja energetike. Šta mislite zašto? Evo odgovora. Zorana Mihajlović diplomirala je na Ekonomskom Fakultetu u Beogradu branivši rad „Energetski resursi u Evropskoj Ekonomskoj Zajednici“, a doktorila na istom odbranivši tezu „Energetika i privredni razvoj – Analiza među zavisnosti na primeru Srbije i zemalja EU“. (2)

Ali, uz stručno profilisanje prema EU, što naravno nije ništa loše, ona je i član Savetodavnog odbora lobističke organizacije „East West Bridge“ (Most Istok Zapad) koja predstavlja vrata za ulazak Srbije u „Trilaterarnu komisiju“. Ova organizacija u Srbiji deluje od 2009 godine, a njeni formalni osnivači su, pored ostalog, i članovi masonske Regularne velike lože Srbije (predsednik je sam Veliki Majstor, dr Petar Kostić).

Bez namere da se sada bavimo ovom evro-atlantskom ispostavom u Srbiji, treba reći da sadašnja srpska vlada, pored Zorane Mihajlović, ima na mestima državnih sekretara još tri člana ove organizacije. Ovde ćemo pomenuti Dejana Novakovića, jednog od osnivača „East West Bridge“-a i generalnog sekretara srpskog ogranka Trilaterale, koga je Mihajlovićeva imenovala za državnog sekretara u Ministarstvu energetike. (3)

Dakle, više od dve godine pre neposrednog preuzimanja vlasti od strane SNS-a Zorana Mihajlović se, pod okriljem ove stranke, pripremala za svoju misiju napada na Južni tok. Kako bi njeno polje delovanja za tu priliku bile što šire ona je, krajem avgusta 2012, na predlog Vučića imenovana za guvernera Srbije u Evropskoj banci za obnovu i razvoj (EBRD) (4), koju je pokušala da uvede u investicioni ciklus Južnog toka kako bi se izbeglo da ovaj projekat bude direktna ruska investicija. Na sreću, svi njeni pokušaji da se omete i poremeti planirani tok ovog projekta za sada su ostali bezuspešni. Naravno, borba na ovom polju će se nastaviti i biće vođena sve dok ne poteče gas, a verovatno i nakon toga.

No, da se vratimo ulozi SNS-a u predstojećoj evroatlantskoj ofanzivi. Evidentna je namera Zapada da ova stranka i njen lider Aleksandar Vučić budu nosioci tog projekta, što je i logično uzimajući u obzir veličinu i rejting stranke. Naime, u ovom trenutku ovo je jedina stranka koja ima dovoljno snage i koalicionog potencijala da iznese ulazak u vlast strankama evroatlantske orijentacije koje nemaju podršku biračkog tela za prelazak cenzusa (poput Draškovićevog SPO-a), ili su na njegovoj granici (poput Jovanovićevog LDP-a, i Ljajićevog SDPS-a), što je strateški veoma važno za Brisel.

U tom smislu Vučić je već aktivirao Vuka Draškovića „uspavanog“ nakon Tadićevog pada, i on svoju kukavnu rolu već igra na stranicama srpskih tabloida, a obavio je i razgovore sa Čedomirom Jovanovićem, nakon kojih je ovaj izašao sa platformom „Dogovor“ koja upravo poziva na stvaranje nečega što bismo mogli nazvati evroatlantskim frontom. Sve više medijskog prostora dobija i vojvođanski separatista Nenad Čanak, koji pored uobičajenih antiruskih istupa (sada su mu meta NIS i Čepurin), taj prostor koristi i za neodmereno hvaljenje Aleksandra Vučića, što je svakako neuobičajeno, s obzirom na njihove odnose u prošlosti i stavove Vučića o statusu Vojvodine (barem one poznate).

Kako bi predupredio širenje nezadovoljstva starijih članova stranke zbog ovako otvorenog približavanja ljudima i strankama koje je do juče nazivao izdajničkim, Vučić je raspisao izbornu skupštinu SNS-a sa namerom da utvrdi lojalnu stranačku strukturu, koja će u potpunosti slediti njegovo okretanje novim „saveznicima“ . U tom smislu treba imati veliki oprez prema navodnom sukobu Vučić-Cvijan, kojim se zamagljuju stvarni ciljevi izborne skupštine SNS-a.

Evidentno je da se unutrašnje pregrupisavanje vrši i u DS-u, gde je počela demontaža Dragana Đilasa koji očigledno nije imao dovoljno sluha za strateške interese Brisela, budući da je zaoštrio retoriku prema Vučiću i Čedomiru Jovanoviću u trenutku kada Brisel užurbano zbija redove. Inače, Demokratska stranka koja je do pre dve godine, bila najveća uzdanica evroatlantizma u Srbiji, pod Đilasom je doživela strahoviti pad rejtinga i odliv članstva, ali sama ta činjenica nije previše smetala Briselu, s obzirom da je proces usmeravan tako da je odliv DS-a uglavnom značio priliv SNS-a (u ovu stranku prelazili su i čitavi lokalni odbori DS-a), pa strateški interesi evro-atlantizma nisu bili ugroženi. Takođe, kako je već pomenuto, Vučić je u potpunosti sačuvao sve kadrove ove stranke bitne za evroatlantske integracije Srbije, što i nije čudno s obzirom na iste mentore

Istina, izvesno iznenađenje predstavlja prevremeno vraćanje u igru baš Borisa Tadića, s obzirom da period „tišine“ (reciklaže) političara istrošenih u globalističkim procesima obično traje bar duplo duže, ali to je samo pokazatelj koliko se Briselu žuri, odnosno koliko je uzdrman prvim varom Južnog toka. Od Tadića se očekuje da smanji tenzije prema SNS-u i LDP-u, obezbedi jačanje rejtinga stranke, ali i da krene u konstantni pritisak na Tomislava Nikolića, s obzirom da je u ovom trenutku Nikolić previše lagodno pozicioniran sa aspekta briselskih interesa, što se pokazalo kod situacije sa Južnim tokom.

Sva politička prestrojavanja evro-atlantskih snaga u Srbiji ukazuju da se, sa aspekta Brisela, politička misija Ivice Dačića približava kraju i da se ovaj interesdžija preračunao kada je verovao da će mu obavljanje naprljavijeg dela posla oko predaje Kosmeta, dati u Briselu dovoljan politički kredit da Bajatovića usmeri na Istok, a Ružića na Zapad. To se kod njih ne prašta. Kako će se to odraziti na njegovu ličnu i političku sudbinu ostaje da se vidi, ali sigurno je da će mu na planiranim izborima trebati jako, jako, dobar rezultat kako bi izbegao preteći loš scenario.

Navedenom političkom pregrupisavanju evroatlantskih snaga u Srbiji svakako treba dodati i nedavno vraćanje na srpske prostore Vladimira Bebe Popovića, koji je 06.12.2013. i zvanično otvorio kancelarije svog Instituta za javnu politiku u Beogradu (5). Nekadašnji sekretar Biroa za komunikacije u vladi Zorana Đinđića, koga je bivši srpski premijer otpustio zbog umešanosti u brojne afere vezane za nelegalna prisluškivanja i medijske manipulacije (6), odavno je u službi evroatlantizma, a slovi za velikog majstora tzv. „prljavih kampanja“ koje se odlikuju velikom agresivnošću i beskurpuloznošću. Njegovo angažovanje u Beogradu, prvo posle zloglasne akcije „Sablja“, svakako nije slučajno i dobar je pokazatelj da evroatlantisti neće birati sredstva da ostvare svoje interese. 

U iščekivanju izbora

Evidentno je, a verovatno i normalno, da su geostrateškog značaja Južnog toka daleko svesniji briselski ideolozi nego srpski građani. Međutim, nakon neuspeha svih pokušaja Zorane Mihajlović da Južni tok zaustavi na granicama Srbije, a mora se priznati da joj nije nedostajalo ni upornosti ni ideja, građanima ove, od ustupaka i poniženja, umorne zemlje postalo je jasno da bratska, slovenska i pravoslavna Rusija nije ni tako daleka, ni tako nezainteresovana za ove prostore kako su im godinama predočavali briselski plaćenici. Laž je načeta i na njoj se neće moći sedeti još dugo, posebno nakon dešavanja u Ukrajini, čije je rukovodstvo prostom računicom došlo do toga da odbaci nepristojnu ponudu Brisela.

Putinova Rusija je u svom nastupu jasna i konkretna, a prosečan čovek u Srbiji dobro zna da se čak i u vreme sankcija bolje hranio, lepše oblačio i organizovanije lečio, nego posle trinaest godina evroatlantizma u Srbiji. I te činjenice postajaće svesniji svakoga dana, sada kada ga je dodirnula alternativa u vidu Južnog toka.

Otuda je reakcija evroatlantskih plaćenika (jer bukvalno svi oni rade za novac iako tako vole da pričaju priče o evropskim idejama i vrednostima), i njihovih nalogodavaca u vidu pune mobilizacije i povezivanja na svim nivoima,  najvećem od 2000-te, posledica svesti da im situacija klizi iz ruku i da, na neminovnim vanrednim izborima, moraju zaigrati na sve ili ništa.

To, na sve ili ništa, bukvalno znači da meta njihovog delovanja neće biti samo druge političke opcije, već bukvalno čitav narod koji će biti izložen svim vidovima političkih i psiholoških manipulacija, pretnji i pritisaka. Ako oni dobiju većinu, kakvu priželjkuju, nad Srbijom će se opasno nadviti senka evroatlantskog totalitarizma, koju već naslućujemo u istupima Aleksandra Vučića.

Ali, verujem da neće! Sa Rusijom iza sebe Srbija je prevazilazila i teža iskušenja, i veće nedaće. A kvislinga je uvek bilo i biće…

________________________________________

Odrednice :

(1) – Tavistok Institut za međuljudske odnose – glavna globalistička ustanova za proučavanje i praćenje praktične primene specijalnih psiholoških operacija u globalističkim procesima, koja kroz mrežu svojih ustanova u svetu utire put novom svetskom poretku.

(2) – Vikipedia – http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%97%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B0_%D0%9C%D0%B8%D1%85%D0%B0%D1%98%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B

(3) Srđan Nogo – „Trilateralna komisija u Srbiji …“

http://srb.fondsk.ru/news/2013/08/07/trilateralna-komisiia-u-srbiii-slika-iedne-mrezhe-agenata-zapadnog-uticaia-1.-deo.html

(4) – EBRD – Evropska banka za obnovu i razvoj formirana 1991 godine sa sedištem u Londonu, navodno sa namerom da olakšava tranzicije sedam centralno-planskih privreda bivših socijalističkih republika na tržišnu privredu.

http://www.blic.rs/Vesti/Politika/339410/Zorana-Mihajlovic-guverner-Srbije-u-EBRD

(5) Mondo 06.12.2013

http://mondo.rs/a640605/Info/Srbija/Beba-Popovic-Institut-nikad-nece-biti-stranka.html

(6) http://iwpr.net/sr/report-news/srbija-djindjic-se-odrice-bebinih-usluga

Izvor: Fond Strateške Kulture