Šćepan mali i tajna bezakonja ili kako ostati u zavetu

Živimo u državi u kojoj je moguće da se Ustavni sud proglasi nenadležnim za ocenu protivustavnog Briselskog sporazuma (1), ali ocenjuje statut jedne škole u unutrašnjosti, koja je zabranila učenicima sa ukorom nastavničkog veća da idu na ekskurziju – i ocenio da je ta statutarna odredba protivustavna. U toj državi sudi se redovnom profesoru prava Univerziteta u Novom Sadu, Branislavu Ristivojeviću, zbog stava iznetog u tekstu objavljenom na Internetu, i zabranjuje mu se da kritikuje ideologiju političkog homoseksualizma(2), a odbornik opozicione stranke u Čačku, Aleksandar Tanasković, dobija četiri meseca zatvora, uslovno na godinu dana, jer je, sa nekoliko papira, naneo „telesne ozlede“ naprednjačkom čelniku gradskog parlamenta. (3)     

Srbija je zemlja u kojoj je vladavna prava najozbiljnije ugrožena. (4) Sve postaje moguće. Ili, kako bi rekao Pinoče: “Za prijatelje sve, za neprijatelje zakon“.

PRAVNA SVEST U SRBA IMA KOREN U CRKVI 

Za hrišćane, pravo i pravda su veoma važni. Uostalom, Gospod naš Isus Hristos je osuđen na montiranom sudskom procesu, koji je značio kršenje i jevrejskih i rimskih zakona. U svom tekstu „Suđenje Gospodu Isusu Hristu – pravni aspekti“(5), Željko Stepanović to dokazuje na osnovu podrobne anlize. On kaže da „ne samo da su članovi Sinedriona kršili pomenute odredbe Mišne, koje su procesne prirode, već se i nisu trudili da ustanove ono što je bilo od najveće važnosti, a to je: da li je Isus zaista pohulio svojom izjavom da jeste Hristos i Božiji sin. Kao sudije, oni su bili ujedno i u ulozi branilaca; shodno tome, bili su dužni iznaći svaku mogućnost oslobođenja, kao i svaku olakšavajuću okolnost./…/ Isus je naveo četiri svedočanstva, kada je tvrdio da je Mesija i Božiji sin: svedočanstvo Jovana Krstitelja, Isusova dela, svedočanstvo Boga Oca, kao i Sveto pismo. Time je susreo Jevreje na njihovom terenu: u jevrejskom krivičnom (i građanskom) sudskom postupku, dva svedoka bila bi dovoljna – Isus je naveo dva puta više./…/ Mada su sveštenici pokušali da optuže Isusa da ne poštuje hram, sami su pokazivali krajnje nepoštovanje prema njemu. Za vreme velikih praznika, u samom hramu napravili bi pijacu na kojoj su se prodavale (po svoj prilici i preprodavale) životinje za žrtvovanje onima koji su dolazili iz udaljenih krajeva i nisu mogli poneti svoje./…/ Tako se krug vodećih sveštenika bogatio na račun naroda, pa i onih siromaha koji su smatrali svojom dužnošću prinošenje žrtava po Mojsijevom zakonu“.

Što se tiče kršenja rimskog zakona, Stepanović veli da je Hristos Svojim sledbenicima govorio da „pošto žive pod zaštitom rimske sile, treba da joj daju potporu koju zahteva sve dotle dok se to ne sukobi sa uzvišenijom obavezom. Dok se miroljubivo pokoravaju zemaljskim vlastima, oni u sva vremena treba da se prvo pokoravaju Bogu“(isto). On nije bio anarhista – naprotiv: „Iako je često kritikovao jevrejske vođe, Isus nije opravdavao one koji se oglušuju o njihove pravedne zahteve; za to nema opravdanja – čak ni licemerstvo narodnih vođa ne može biti izgovor: „Sve dakle što vam reku (književnici i fariseji) da držite, držite i tvorite; ali što oni čine ne činite, jer govore, a ne čine.“ (Matej 23,2). Nije ni osporavao nadležnost jevrejskim sudovima, pa ni Sinedrionu, da sudi po zakonu.

Deset zapovesti.(Matej 5,22)/…/Isus nije nikada izjavio da pretenduje na presto – ni rečju, niti bilo kakvom konkludentnom radnjom“(isto).

Dakle, Hristos je raspet zbog osude nepravednim sudom. Zato je pravda bitijno utemeljena stvarnost, a ne „postmoderna“ proizvoljnost, zasnovana na pilatovskom relativizmu, vaploćenom u pitanje: “Šta je istina?“

SVETI SAVA I PRAVNA SVEST U NAS

Veliki srpski istoriosof, Žarko Vidović, u svom ogledu „Sveti Sava i rimsko pravo“(6), pokazuje i dokazuje da je pravna svest u Srba proistekla iz Svetosavske Crkve. On kaže: “Prihvatajući Rimsko pravo Sveti Sava odvaja svetovnu vlast od crkvenog autoriteta, jer svetovni zakoni nisu crkveni. Odlučujući momenat u tome opredeljenju Svetog Save (i u samoj srpskoj povesti, u zavetu) je prihvatanje Rimskog prava kao jedine osnove srpske državnosti, s jedne strane, i osnove za odnos Crkve prema državi, s druge strane. Da shvatimo značaj toga opredeljenja, moramo imati na umu sledeće činjenice iz istorije: prvu, da je Rimsko pravo tvorevina i tekovina jednog „paganskog“ (gentilnog), prethrišćanskog naroda i kulture, dakle, tekovina „prirodnog“ ljudskog iskustva i razuma, a ne neko božansko Otkrovenje, delo nadahnutosti Svetim Duhom; drugu (činjenicu istorijsku), da se za tu tekoviiu opredelio jedan hrišćanski monah, dubok vernik, čak prvosveštenik Srpske Pravoslavne Crkve! A opredelio se iz hrišćanskih pobuda! Pa ako takav čovek uviđa i priznaje čisto pravnu (tj. instrumentalnu, ustanovsku) prirodu države, onda je time isključen svaki klerikalizam („kleronacionalizam“, „klerokratija“) iz srpske povesti, jer pravnu prirodu države ima da brani sama Srpska Pravoslavna Crkva, ukoliko je verna svom, svetosavskom predanju.“ Na taj način, kaže Vidović, u srbskoj istoriji izbegnute su zamke cezaropapizma i papocezarizma, koje su dovele do strašnih potresa na Zapadu. 

To je bila osnova Dušanovog zakonika, koji jasno kaže da sudije moraju suditi po zakonu, a ne po strahu od cara. Žarko Vidović na to ukazuje: “Sudija je, kaže još Ciceron, „zakon koji govori“. Svojom rečju i pojavom sudija predstavlja autoritet samog zakona, čak vlast zakona, jer po Rimskom pravu vlast pripada – ne ljudima, nego – samo zakonu! Sudija je zaštićen zakonom o pravima sudije, jer je i svaki čovek, zaštićen zakonom (o svojim pravima), jači i od najsilnijeg vlastelina na teritoriji gde živi.“

Zašto je tako? Zato što vlast, kako kaže Vidović, ne pripada caru, nego zakonu. Čak i meropah – seljak sa pravom na zemlju, ima pravo da se sudi sa carem, i niko ne sme da mu se sveti zbog toga.

Autoritet sudije branila je i veličala Crkva. Po Vidoviću: “Narodna pesma Uroš i Mrnjavčevići zapamtila je tu ulogu Crkve: pošto je doneo pravednu presudu, po Zakonu (Knjizi carostavnoj), Marko Kraljević je morao da se od gneva očevog skloni u crkvu: sam Bog štiti sudiju koji je presudio po zakonu (Rimskog prava!). Naravno da sudija mora da ima istovremeno i nezavisnost od lokalnih vlasti (od „društveno-političke zajednice“) koliko i od samog cara. Ali on mora da ima i podršku od neke lokalne institucije, dovoljno snažne da, zajedno sa sudijom, suzbije samovolju i nasilje lokalne (separatističke) vlastele ili „gentila“. Ta institucija je Crkva: ona i čini Rimsko pravo jačim od lokalnih običaja, koliko i od vojne sile kojom zapoveda sam car. Dovoljno je pročitati glave „O slobodi manastira“ (gl. 12) ili „Kako treba proizvesti igumana“ (pa onda i ikonoma, eklisijarha, u gl. 13, 14, 15.) u Hilandarskom tipiku, ili u Studeničkom tipiku Svetoga Save. Reč je ovde o postavljenju, o onoj istoj „investituri“ oko koje su na Zapadu vođene vekovne borbe i ratovi između svetovnih vladara i vitezova, s jedne strane, i Rimske eparhije (papstva), s druge. Svetosavski tipik govori ovde o „pravdi“ (tj. pravu, ius) manastira:“… Manastir je slobodan, od svih vladika i vlasti i nije ni pod čijim pravdama i vlasti do „pod jedinom slavljenom Bogorodicom Nastavnicom, pod molitvama preblaženog svetog oca“ (Simeona, Stevana Nemanje) „i onoga koji igumanuje u njemu… da ima nepokolebivu i neizmenjenu slobodu… A ako ko ushte da ga, potaknut demonskim iskušenjem, poraboti… stavi pod nečiju vlast… da je kriv… neka mu je anatema… da bude kao sledbenik Jude izdajnika, a kralj ima da bude osvetnik protiv onog koji hoće da povredi manastirsku pravdu…”.

Tako su, smatra Vidović, manastiri u našoj istoriji svagda bili iznad lokalne plemenske običajnosti i plemića, a narod u pesmi „Uroš i Mrnjavčevići“ pokazuje da je njihov autoritet iznad vlasti kralja Vukašina: “Manastir se pri tome, kao zastupnik jedinstvene i saborne Crkve, zalaže za Rimsko pravo (protiv običaja, tzv. „običajnog prava“), čime se državno jedinstvo unapređuje baš u interesu zaštite prava ličnosti koje, ako hoće, mogu i da se izdvoje iz plemena, pa bilo da to čine svojim svetovnim životom ili duhovnim (odlaskom u manastir, pustinjačkim životom itd). Ta uloga Crkve i manastira, ograničena, naravno, na „pravoslavni milet“, biće očuvana i pod turskom vlašću – ukoliko ta vlast bude poštovala i priznavala prava Pećke patrijaršije. To je naročito jasno izraženo na teritoriji Cetinjske mitropolije (Crne Gore i Sedmero Brda), gde je za vladiku (mitropolita) mogao da bude biran samo onaj ko je pre toga – makar i jedan dan – bio iguman (arhimandrit) Cetinjskog Bogorodičinog manastira. (Tako je i Njegoš bio zavladičen.) Sve je to po zakonima i kanonima svetosavske Kormčije.“                                        

Zakoni na zemlji potiču od Bogom darovane ljudske slobode jer je, po Vidoviću, „Hristos pokazao da (pravni, svetovni) zakoni ne potiču od Boga, nego da je sam čovek, svojom svešću o slobodi, sposoban da donosi zakone. Takvi zakoni su Rimsko pravo, koje Hristos priznaje. Čovek je Grehom „bačen“ da živi odvojen od Boga, „siromašan, bez nadziratelja“(Luča Mikrokozma, Posveta, 1–30). Čovek nije sposoban da sam stvara duhovnu zajednicu, ali za državu i zakone jest. Tu slobodu su, međutim, Rimljani tumačili kao čovekovo božansko dostojanstvo.“

U Rimu, civis (domaćin, a ne građanin – građanin je novije značenje) bio je nosilac prava. Vrlina Rimljanina je trojstvena, a pravo šestočlano, o čemu Vidović piše: „1: ius connubii, pravo da sklapa brak (posebnim obredom) i da tako postane pater familias. Otac (pater) nije isto što i roditelj, nego je to sličnost Ocu, tj. božanstvu (ili božanskom pretku), te se ta sličnost i stiče samo misterijskim obredom. Tako ni „familia“ nije isto što i porodica, nego je to zajednica onih koji učestvuju u pravu i dostojanstvu oca, tj. samo njegovim posredstvom uživaju pravo. Sva prava (ostalih pet) potiču od očinstva, koje znači bogolikost. (Zanimljivo je da se u svim indoevropskim jezicima obredna reč „otac“ i „mati“ razlikuje od reči „roditelj“ i „roditeljka“, čisto biološke funkcije!); 2: ius suffragii, pravo domaćina da glasa za odluke skupštine (ili protiv) i da predlaže i bira neposredno sve, pa i najviše magistrate zajednice, one koji će biti najviši državnici. To je, naravno, i pravo da javno obrazlaže svoja mišljenja, odobravanja i negodovanja; pravo javne reči; 3: ius honorarium, pravo domaćina da i sam bude biran, da se kandiduje za svaku čast, pa i čast najvišeg magistrata države, republike; 4: ius militiae, pravo domaćina da bude miles, tj. naoružani zaštitnik, vitez, da sa drugim domaćinima formira i oružani vojni odred, da bude i zapovednik odreda (legije, armije), pa i da vrši vojne vežbe; 5: ius commercii, pravo domaćina da se imovinom izdvoji iz zajednice (kao „privatnik“), pravo svojine, pravo da slobodno raspolaže svojom imovinom; na tome pravu se zasnivaju svi zakoni koji čine (kasnije tako nazvanu) „robnu proizvodnju“ i „slobodno ekonomsko tržište“, slobodne ponude i potražnje; 6: ius provocationis, pravo domaćina da javno i pred skupštinom izazove i tuži i najvišeg državnika (magistrata), da se spori i sa silom same države, da pred sud pozove i najvišeg državnika, samog glavara države, a da ovaj mora da se odazove sudu! Ta „provokacija“ se u etatizmu (svejedno da li tradicionalnom ili revolucionarnom) smatra neprijateljskim aktom državljanina, a u Rimskom pravu je ona konačna potvrda svih prava domaćina. Tim pravom se daje konačna potvrda da je pravo shvaćeno – ne kao pravo države, nego – pravo domaćina. Zato se u Rimskom pravu država i naziva civitas, što znači: prostor rimskog domaćina kao takvog. Za razliku od etatističke (danas već totalitarne) države, u kojoj je pravo državno, civitas je pravna država, jer je ona u Rimskom pravu organ prava domaćina, a ne ustanova vlasti nad njim. U pravnoj državi vlast, naime, pripada samo zakonu, i to – naglašavamo! – zakonu o pravu domaćina.“                                                     

Po Vidoviću, funkcija države je sudijska, a i sam car je vrhovni sudija koji vlada po zakonu, a ne po samovolji.

Što se zakona tiče, oni se ne bave ljudskim osećanjima, nego njegovim postupcima, koji potiču od slobode volje: “Zakoni ne opisuju ono što ne zavisi od čovekove odluke: veru, osećanje, raspoloženje, pogled na svet, transcendenciju (duh i duhovnu zajednicu, Nebesko Carstvo). /…/ Pravni poredak ozakonjuje ponašanje, jer se tako mogu utvrditi pravac i odgovornosti, kao i sav sistem pravne sigurnosti domaćina (građanina). Zato se i kaže: zakon ne traži ništa nemoguće (Lex non cogit ad impossibilia ), dakle, ni utopiju, ni neka osećanja („bratstva-jedinstva“ kao ozakonjenog osećanja), ni ljubav ni osećanja poštovanja, nego samo postupke uvažavanja prava drugih i svojih. Možeš i da mrziš sugrađanina (sunarodnika, stranca, inoplemenika, svejedno), ali ne smeš nijednim postupkom da povrediš njegova prava i dostojanstvo. Zato pravna svest jasno razlikuje carstvo zemaljsko od Carstva Nebeskog (transcendencije), što je Sveti Sava utvrdio kao temelj života u svakoj zajednici. Zato pravo može da pripada samo konkretnim subjektima. A država može da bude samo instrument prava jer ona nije subjekt; samo ideologija pripisuje državi svojstva suštog (postojećeg, „bića“), odričući, naravno, ta svojstva (moć odlučivanja, slobodu, odgovornost, dostojanstvo, pravo) živim ljudima.“

Pravna država je, smatra Vidović, samo ona država koja potvrđuje ličnost kao najvišu vrednost civilizacije. Pravna svest je moguća samo kao svest o ličnosti – i zato je pravna država najrazvijenija tamo gde vera u čovekovu bogolikost čini osnovu društva: “Hrišćanstvo je svest da je ličnost nezaobilazna realnost svih zbivanja u svetu i u nadsvetovnosti.“ Javno i državno pravo se izvode iz prava ličnosti – to je poseban oblik ponašanja kojim ličnost vrši svoja ili krši svoja i tuđa prava korišćenjem javnih ustanova.

Pravna svest se bori protiv obogotvorenja države nauštrb ličnosti, zbog čega je Car Konstatin, koji je ukinuo kult careva kao bogova, ravnoapostolni hrišćanski car. Vidović kaže: “A Žički sabor – kad je i Srbija, autoritetom Svetoga Save, usvojila Rimsko pravo kao osnovu poretka – otvoren je 1221. slavljenjem istovremeno i sv. Ravnoapostolnog cara Konstantina i Spasovdana, praznika nepokretnog i pokretnog koji su se te godine podudarali. To je, u vreme Latinskog carstva, bila istovremeno i demonstracija protiv „latinske jeresi“, dualističke vere krstaških legija koje su u „Vizantiji“ gazile pravni poredak i uspomenu ravnoapostolnih careva Konstantina i Justinijana, pravoslavnih kodifikatora Rimskog prava.“

Prosvetiteljski pristup pravu, kaže Vidović, koji ističe egoističnu individuu u odnosu na ličnost koje nema bez duhovne zajednice, pokušava da celo pitanje svede na razum. Ali, po Vidoviću, „pitanje smisla je pitanje osećanja smisla, dakle, pitanje duhovno, a ne razumsko. Samo tim osećanjem čovek održava svoju pravnu svest i sposoban je da se suprotstavi bespravlju, bezakonju i zločinu, jer su i zločin i obespravljenje čoveka mogući samo ako počinilac zla odrekne smisao bitiju i čoveku koga lišava prava ili čak života. Zločinu prethodi (makar i nesvesna) metafizička presuda kojom čovek osuđuje žrtvu, i tek se tim sudom (o besmislu postojanja) pretvara u zločinca./…/ Uvažavati dostojanstvo, pravo (s tim i život i sreću) čoveka je isto što i osećati smisao njegovog postojanja;osećanjem smisla čovek veruje u nešto što ne može razumom biti dokazano; tim osećanjem se čovek snažno uključuje u duhovnu zajednicu. Crkva je – u „vizantijskom“ i svetosavskom shvatanju Rimskog prava i harmonije vere sa pravom – takva zajednica. No, mada je Crkva bila propagator i čuvar toga prava, u njegovoj osnovi nema ni cezaropapizma, ni papocezarizma, ni klerikalizma (klero-nacionalizma ili klero-etatizma), jer Crkva je inicijator za to da bi u osnovu prava bila ugrađena  harmonija Crkve i države, vere i pravne svesti. Jer samo vera donosi – i traži! – od čoveka pravnu svest.“

Osnova rimskog prava je osećanje lične časti domaćina, koji poseduje tri vrline: fides (pouzdanost čoveka koji je davanjem reči pokazao pouzdanost i veru), pietas (pobožnost, osećanje čoveka da je besmrtan, po časti sličan božanstvu i da je dužan svojim precima, koji su i posle smrti ostali u zajednici) i virtus (čojstvo, ono najbolje u čoveku, što ga čini čovekom). Pravna svest smatra suštinom čoveka ono što je u njemu najbolje, a ne ono najgore.

Iz takve svesti proističe pravoslavno osećanje sabornosti, o kome Vidović kaže: „Senat je bio glava rimskog naroda: Senatus populusque romanus (Senat i narod rimski). Dok su bili samo pontifeksi, prvosveštenici, rimski carevi su imali položaj prvog među senatorima. A kad su (sa vojnim kultovima dualizma) postali „božanstva“, carevi gaze dostojanstvo senatora. Njihov ugled je mogao da se obnovi samo među hrišćanima, i to u grčkoj sferi imperije. Poznati zapadni istoričar crkvenih sabora, Franc Dvornik govori o tome kako su pri obnovi Rimskog prava ulogu rimskog senata imali episkopi Crkve, na saborima u „Vizantiji“, počev od Prvog, Nikejskog sabora, g. 325. Samo je njihov moralni autoritet mogao da obnovi ugled senata i pravnu svest Rimskog carstva, tada već krštenog naroda grčkog, „pravoslavnih Rimljana“. Zato i pri donošenju zakona u Srbiji – od Žičkog sabora pa do Dušanovog – glavnu ulogu ima sabor „srpske hrišćanske gospode“, duhovne u prvom redu, pa onda i svetovne. I Stojan Novaković kaže: u našem Rimskom pravu je, kao i u „Vizantiji“, zakonodavac samo Crkva, počev od Svetog Save, jer su „zakoni vredeli kao sastavni deo vere“ (naravno, pravoslavne).“

Hrišćanstvo i rimsko pravo nisu u suprotnosti: “Hristos priznaje Rimsko pravo, jer je to pravo polazilo od prava ličnosti i realnosti lične duše (kojoj je i upućeno Otkrovenje). Hrista nije osudilo, nego ga je, naprotiv, oslobodilo optužbe Rimsko pravo. Zato „vizantijsko“ Hrišćanstvo (pravoslavno) polazi od Rimskog prava kao jedinog hrišćanskog statusa sveta i svetovnosti. Pa i sam apostol Pavle se pozvao na pravo rimskog domaćina (pravo koje je uživao) i to ga je spasilo (vidi Dela apostolska, počev od strofe 25 u glavi 22, pa do kraja te knjige).“

Naravno, kako kaže Vidović, Hristos Svojim vaskrsenjem nadilazi pravo i dokazuje proročku, a ne zakonsku veru, jer proročka vera u vaskrsenje je od Duha Svetog. Pa ipak, Rimsko pravo nije prepreka zasnivanju hrišćanstva kao velike zajednice Romeja iz koje se rađaju pravoslavne države, poput Srbije: “„Vizantinčev“ svet je koordinantni sistem u kojem se on snalazi lako i traži svoje mesto. Apscisa (horizontalna, svetovna i zemna ravan) toga sveta je Rimsko pravo, ordinata (vertikala po kojoj se čovek uzdiže i stremi Nebu) je vera. U takvom sistemu se čovek snalazi lako i nikad se ne gubi. Tačno zna svoje mesto (koje je sam sobom odredio). Apscisa u svetosavskoj Srbiji je Kormčija, a ordinatu je Sveti Sava ocrtao u Žičkoj besedi, odakle će ona dalje da se ocrtava sve do u Kosovski Zavet. Harmonija (vere i pravne svesti) nije nikakva „običajnost“, nego lična duhovnost. Ona se postiže bestrašćem kao čistotom stava vere prema pravnom poretku. Harmonija zato nije ideologija, nego stanje ličnosti pravoslavnog Rimljanina (tj. rimskog domaćina). To je „egzistencija“, suština probuđena osećanjem.“ (…)

Revolucionarna, a ne pravna svest, razgradila je Srbe kao narod svetosavskog shvatanja zasnovanog na Zakonopravilu. Taj proces je trajao dugo, i naneo nam je veliku štetu.

O OPADANJU SRPSKE PRAVNE SVESTI 

Opadanje srpske pravne svesti nije skorijeg datuma. Odavno je primećeno da su Srbi iz turskog ropstva izašli sa pravnom svešću kojoj su bila strana visoka pravna načela zakonitosti i sudske nezavisnosti usvojena u epohi Nemanjića („Sve sudije da sude po zakonu…a da ne sude po strahu od carstva mi”, čl. 172; „Merophom va zemlji carstva mi da nest voljan gospodar učiniti prez zakona ništa, razve što jest carstvo zapisalo u Zakonice”).(7) Otuda je Slobodan Jovanović, primećujući da naši državni službenici u svom radu ne odvajaju privatnu od javne ličnosti, isticao da kod Engleza „javne ličnosti ne znaju za sevap, pa ni za hatar, ni za inat – tri turske reči koje su izvitoperile ceo naš javni život”.(8) Upravo, imajući u vidu nizak nivo pravne svesti kod tek oslobođenih Srba, mudri Jovan Ristić je upozoravao: „Zato je i rečeno za zakone, da bez naravi ništa ne vrede. Našta najbolji zakoni, kad se ne poštuju?”(9)

Ono što je u pravnoj svesti Srba s mukom obnavljano tokom 19. i na početku 20. veka, urušeno je tokom života u dve Jugoslavije. Kada je u pitanju pravna svest, Srbi su se krajem 20. veka našli u svojevrsnom stanju šizofrenije; raspolućeni između arhetipske svesti kristalizovane u Jevrosiminim rečima „ni po babu, ni po stričevima, već po pravdi Boga istinoga”, kao običajno-pravnog odraza poruke Dušana Silnog „da sudije ne treba da sude u strahu od carsrva mi” i nove svesti izgrađene na Brozovoj poruci da „sudije ne treba da se drže zakona ko pijan plota”.

Po svemu sudeći Vučićeva vladavina, a naročito „unutrašnji dijalog” o Kosovu i Metohiji, ostaviće duboke tragove na pravnoj svesti današnjih Srba. Da bi pravilno procenili taj uticaj, moramo pre toga da znamo šta je uopšte pravna svest i kakav je njen značaj u procesu stvaranja i primene prava.

ILJIN O SUŠTINI PRAVNE SVESTI 

Čini se da niko nije dublje prodro u suštinu pravne svesti i njen značaj za pravilno funkcionisanje pravnog poretka jedne države od genijalnog ruskog pravnika i filosofa, Ivana Iljina. U svojoj čuvenoj raspravi „O suštini pravne svesti”, koja na žalost još uvek čeka srpskog prevodioca i izdavača, Iljin najpre definiše oblast delovanja pravnih normi, ističući kako „pravo po svojoj suštini nalaže i zabranjuje samo spoljne radnje ljudi i pretpostavlja postojanje u čoveku odgovarajućih duševnih stanja, sve dok se ne dokaže suprotno”. „Pravo ne može i ne teži da reguliše svojim normama duševno-duhovni život čoveka, već svoju pažnju usredsređuje na ono što je spolja vidljivo i ispoljeno: bilo bi apsurdno propisivati čoveku u heteronomnom (nesamostalnom) poretku takva delovanja, čija je vrednost uslovljena njihovom autonomnošću i čije ostvarivanje ne podleže evidentiranju i proveri”. Jednom rečju, zaključuje Iljin, „pravo je spoljašnji poredak života”.

Mada „pravo, spolja gledano, nema potrebe za pravnom svešću i često nema pristup pravnoj svesti… u stvarnosti pravo živi od pravne svesti i što je pravna svest zrelija i besprekornija, pravo bolje ispunjava svoju svrhu”. Jer, lek nije u dobrim zakonima i pravnim modelima, već u visokoj pravnoj sveti. U prilog ovoj tvrdnji, Iljin navodi kako „parlamentarizam ne isključuje korupciju; slobodni izbori ne isključuju klasne programe (Iljin se pod utiskom ruske revolucije zalagao da partije programski i organizaciono nadiđu sve partikularne, pa i klasne inetrese, Z. Č.); dvoboj i ubistvo se ne mogu sprečiti spoljašnjim merama; mobilizacija armije je neostvariva u uslovima sveopšte prinude; i samo zrela pravna svest može da iz života iskoreni mito, klasnu politiku, ubistvo i dezerterstvo”. Jednom rečju, „pravo može da stvori spoljni poredak života samo kroz unutrašnju uređenost duše, tj. kroz pravnu svest”.(10)

Iljin je ne samo utvrdio mesto i ulogu pravne svesti u stvaranju i primeni prava, već je definisao i aksiome „zdrave pravne svesti” pojedinca i naroda.

AKSIOMI ZDRAVE PRAVNE SVESTI 

Prvi aksiom je „zakon duhovnog dostojanstva”, koji pisac određuje kao „osećanje sopstvenog dostojanstva” koje treba da poseduje čovek zdrave pravne svesti. Ovo osećanje je „znak duhovnog samopotvrđivanja, bez koga nisu zamislivi ni borba za pravo, ni politička samouprava, ni nacionalna nezavisnost”. Jer, „čoveku kao subjektu prava i tvorcu prava neophodno je samopoštovanje”. Iljin skreće pažnju da se „uvažavanje svog duhovnog „ja” nalazi u osnovi životne borbe za subjektivno pravo”. „Građanin lišen tog osećanja”, zaključuje Iljin, „politički je nesposoban, a narod koji nije vođen ovim osećanje je osuđen na teška istorijska poniženja”.

Iljin ulogu prava i države vidi u stvaranju takve forme života koja će pogodovati negovanju duhovnog dostojanstva svakog pojedinca. Građanin koji je svestan svog duhovnog dostojanstva je najsigurnija brana protiv nepotizma, korupcije i nasilja, kao najtežih bolesti svakog društva. Zato što se „duhovno samopotvrđivanje sastoji u tome da čovek pronađe pravilno rešenje u konfliktu između duhovnog priziva i instikta samoočuvanja”. „Samopoštovanje koje građanin gaji prema sebi”, primećuje Iljin, „ne trpi ni laskanje, koje ponižava kako onog kome se laska, tako i onog koji laska, ni podmićivanje, koje izopačuje motive nečijeg ponašanja i razara sam temelj pravne svesti, ni nasilje, koje negira ideju prava kao ideju duhovne autonomije, ni neprincipijelne kompromise, koji se graniče sa izdajom”.

Poštovanje sopstvenog duhovnog dostojanstva treba da ima svaki građanin jedne države, ali i narod kao organska duhovna zajednica. Tačnije, „osećanje sopstvenog dostojanstva neophodno svakom pojedinom građaninu, istovremeno određuje i duhovni nivo naroda u celini”. Iljin zaključuje kako „nacionalna duhovna kultura može da raste samo ako samopoštovanje poseduju, ne samo izabrani pojedinci koji neposredno stvaraju nacionalnu kulturu, već i široke mase naroda. Bez samopoštovanja nema ni vere u sopstvene snage, a bez vere u sopstvene snage ne može biti stvarnog duhovno-stvaralačkog poleta i procvata. Pri tome, prirodno je da čovek u sebi poštuje ne samo svoju ličnu duhovnu snagu, već i njen nacionalni karakter. Iskazivanje poštovanja prema nacionalnom „mi” osnova je istinskog poštovanja prema ličnom „ja”.(11)

Drugi aksiom zdrave pravne svesti je „zakon autonomije”. Reč je o sposobnosti pojedinca i naroda da „sam sebe opredeli i sam sobom rukovodi”. Zto što „duhovnom biću priliči da samostalno uviđa i zna šta je dobro a šta zlo, gde se završava pravo i gde počinje obaveza, da samostalno traži i nalazi, nalazi i odlučuje, odlučuje i postupa saglasno svojoj odluci i, izvršivši radnju, otvoreno prizna da je radnju izvršio svesno i namerno, sledeći svoje ubeđenje i preuzimajući na sebe svu odgovornost za učinjeno”. Shodno tome, građanin ne sme da bude „objekt vlasti i prosta psiho-fizička individua, već duhovno biće, takvo, za koga je autonomija (samostalnost odlučivanja i delovanja, Z. Č.) potrebna kao vazduh”. „Biti građaninom u istinskom smislu te reči znači voditi autonomni duhovni život, imati autonomnu pravnu svest i samostalno izgrađivati svoj život i život svoje države”. Autnomni (slobodni) duhovni život stoji u neposrednoj vezi sa osećanjem duhovnog dostojanstva, kao prvim aksiomom zdrave pravne svesti, jer je „istinita autonomija (sloboda) dostupna samo onom ko se duhovno samopotvrdio i u sebi učvrstio duhovno dostojanstvo.” Stoga, Iljin upozorava da „osloboditi se, ne znači razuzdati se, već naučiti se slobodnom prihvatanju prava i obaveza”. U osnovi „spoljnjeg samoopredeljenja čoveka mora da se nalazi duhovna zrelost. Zato rob uistinu može biti oslobođen iznutra, a ne spolja.” Sledstveno, „duhovna autonomija je uslov zdrave pravne svesti i samo takva pravna svest je sposobna da nosi teret spoljne slobode”. S tim u vezi, Iljin ukazuje, kako „sloboda štampe nije pravo na širenje laži i kleveta; sloboda okupljanja nije pravo uništavanja; sloboda svojine nije pravo na zloupotrebu prava”. Bez izgradnje unutrašnje, odnosno duhovne autonomije (slobode) kod građana, spoljašnja, odnosno pravna autonomija (sloboda) postaje u praksi predmet zloupotreba.

Iljin upozorava kako „državna vlast treba da vaspitava narod da vodi samostalan život… jer izgraditi državu znači stvoriti u narodu sposobnost za duhovnu autonomiju”. Da bi odgovorila tom zadatku državna vlast mora da „ovlada samostalnom pravnom svešću”, koja je „duhovno kompetentna da stvara pravo i poredak”.(12)

Treći aksiom zdrave pravne svesti, po Iljinu je uzajmno duhovno poštovanje ljudi, jer „pravni odnosi počivaju na uzajamno duhovnom priznanju ljudi”. Stupajući u pravne odnose subjekti priznaju svoje duhovno dostojanstvo i duhovno dostojanstvo drugog subjekta, kao i obostranu autonomiju da izvajavama volja stvaraju pravo. Pri tom je prvi aksiom – osećanje sopstvenog duhovnog dostojanstva, organski povezan sa trećim aksiomom zdrave pravne svesti – uzajamnim duhovnim poštovanjem ljudi. Jer, „da bi čoveka poštovali, on najpre treba da poštuje sam sebe”, „ko ne ume da poštuje sebe, neće umeti ni da poštuje druge”. Pošto se uzajamno poštovanje zasniva na uzajamnom poverenju građana, „onaj koji očekuje poverenje od drugog, mora sam da veruje sebi”. „Onaj koji ne veruje ni svojoj odluci, ni svojim rečima, taj počinje da izaziva nepoverenje kod drugih, a pošto o drugima sudi polazeći od sebe, počinje da gubi poverenje u druge”. „Bez uzajamnog poverenja”, dalje objašnjava Iljin, „nije moguća moralna veza među ljudima, a pravni odnosi neminovno se degenerišu, pa se svaka laž i krivica, svaka obmana i spletka, svako verolomstvo i izdaja pokazuju kao apsolutno štetni i čag pogibeljni u životu ljudi”. Laž, zaključuje Iljin, „uništava jedinstvo ljudi, njihovu komunikaciju, njihovu solidarnost i njihovu organizaciju”.

Zdrava pravna svest podrazumeva postojanje u jednoj državi ne samo međusobnog poštovanja i poverenja između građana, već i poštovanje i poverenje državne vlasti prema svakom građaninu, u kome država treba da vidi „autonomni duhovni centar –  pravno sposobnog subjekta”. Uzajamno poštovanje naroda i vlasti čini, po Iljinu, „neophodnu osnovu državnog života”. „Poverenje u vlast jeste duhovna snaga koja vlast pretvara u stvarni organ naroda i u isto vreme daje narodu stvarno voljno jedinstvo. Normalno je da vlast vidi u svojim građanima dostojne i poželjne saradnike u poslu državne izgradnje; ona treba da veruje njihovoj volji i njihovom priznanju; ona treba da računa na njihovu podršku”. (13)

«UNUTRAŠNJI DIJALOG» NA TASU ILJINOVIH AKSIOMA 

Kroz „unutrašnji dijalog” o Kosovu i Metohiji Srbi treba da prihvate da je protivpravna secesionistička državolika „realnost”, izvojevana u terorističkoj pobuni i NATO agresiji, stvarnija i jača od njihovog prava na odbranu ustavnog poretka i teritorijalne celovitosti države. Kroz „unutrašnji dijalog” Srbi treba da prihvate da je separatistička akcija etničkog čišćenja nasilno otcepljene teritorije Srbije jača od njihovog prava na život, slobodu, imovinu i državu. Kroz „unutrašnji dijalog” Srbi treba da se pomire sa tim da je pravda selektivna i nedostižna, a da su bezakonje i sila „stariji” od prava.

Ako je, prema Iljinu, prvi aksiom zdrave pravne svesti osećanje duhovnog samopoštovanja od strane svih građana pojedinačno i naroda kao celine, onda je jasno da „unutrašnji dijalog” o KiM, zamišljen kao pomirenje jednog naroda sa obespravljenošću, nasiljem i poniženjem, bespovratno uništava kod Srba svaki osećaj samopoštovanja sopstvenog duhovnog dostojanstva. Posle takvog „dijaloga” dostojanstvo svakog građanina Srbije, a naročito onih koji oličavaju državu – policajaca, oficira, tužilaca, sudija, činovnika, ostaje bez unutrašnje zaštite pravne svesti, i prepušten je goloj spoljnoj zaštiti aparata prinude. Koje to pravo može efikasno da zaštiti aparat prinude države koja se dobrovoljno odrekla zaštite svoje teritorije? Jer, ako je u jednom momentu volja albanskih separatista bila – sve, a volja državnih organa Srbije – Narodne skupštine, Ustavnog suda, policije, vojske, pravosuđa – ništa, zašto bi posle toga volja tih istih državnih organa ponovo dobila prevlast u odnosu na volju bilo kog prestupnika? I zašto bi država koja je kapitulirala pred separatistima, bila jača od mafije? Ako je abooliran veleizdajnik, ko garantuje da neće biti aboliran ubica i siledžija? Onaj ko političkim bajkama o stranim investicijama i „evropskoj budućnosti” kupuje nevinost za veleizdaju, šalje jasnu poruku da je tužilačko-sudska pravda u Srbiji na prodaju i kad su u pitanju druga krivična dela. Jedno je sigurno, država koja ubedi građane da ne treba da brane Ustav, dobiće, prema Iljinovom zaključku, pojedince nezainteresovane za narušavanje bilo čijeg dostojanstva, a samim tim i bilo kog prava.

Kroz „unutrašnji dijalog” Srbi ne samo da treba da se saglase sa „realnošću” koju su protiv njihove volje nasiljem drugi stvorili, već su im drugi, po rečima Vučića, odredili i rok u kome treba to da urade. Dakle, od Srba se očekuje da u unapred određenom roku svojim potpisom konstitucionalizuju tuđu odluku o amputaciji Kosova i Metohije iz ustavno-pravnog poretka Srbije.

Ovakav ponižavajuće nesamostalan ishod „unutrašnjeg dijaloga” u potpunosti je suprotan drugom Iljinovom aksiomu zdrave pravne svest – zakonu autonomije. Građani koji bi ćutke pristali da se tuđa odluka o legalizaciji separatističke pobunjeničke tvorevine proglasi za Srbijin ustavno-pravni akt, pokazali bi ne samo odsustvo bilo kakvog ličnog i nacionalnog samopoštovanja, već i odsustvo sposobnosti za samostalno odlučivanje i upravljanje (autonomija). Građani koji pristanu da im tuđin nametne konstitucionalni okvir, omeđujući teritoriju njihove države, prestaju da budu subjekati zdrave pravne svesti i automatski se pretvaraju u nesamostalne objekte vlasti. To je siguran dokaz da bi u Srbiji posle takvog „unutrašnjeg dijaloga” lako bio izvršen obračun sa poslednjim ostacima demokratskog poretka.

Ako, prema Iljinu, zdrava pravna svest počiva na uzajamnom poverenju građana i državne vlasti, onda  bi „unutrašnji dijalog”, koji bi deo građana Republike Srbije izručio neprijateljskoj protivpravnoj tvorevini tzv. republici Kosova, posejao trajno seme nepovrenja i unutrašnjeg razdora između građana i državnih vlasti. Bez elementarnog poverenja u državu i ovako bedna pravna svest degradirala bi na nivo iz vremena neposredno posle oslobođenja od Turaka, kada je tražeći zaštitu većina Srba odlučivala da se „zaklone pre za grm no za državu”.(14)

STRANE INVESTICIJE ILI VLADAVINA PRAVA 

Meksiku, koji je član Severnoameričkog sporazuma o slobodnoj trgovini (NAFTA), ne nedostaju strane investicije. Bugarska je članica EU i ne nedostaju joj strane investicije. I pored investicija, Meksikanci i Bugari napuštaju svoje države odlazeći u SAD i Kanadu ili države stare Evrope. Zašto? Šta je to što ne postoji u Meksiku i Bugarskoj, a postoji u državama u koje oni odlaze. Odgovor je jednostavan – vladavina prava i sve ono što ona podrazumeva.

Danas Srbiju masovno napuštaju visokoobrazovani kadrovi i to uglavni iz jednog razloga – osećaja besperpektivnosti. Pri tom, Srbiju napuštaju, primera radi, lekari sa specijalizacijama, koji su zaposleni, a neki od njih imaju i rešeno stambeno pitanju. U čemu se onda sastoji njihov osećaj besperspektivnosti? U tome što su živeli u zemlji u kojoj „zakon nije isti za sve, bilo da štiti ili kažnjava”. Strane investicije neće sprečiti srednju klasu da napusti Srbiju, ukoliko u njoj ne bude uspostavljena istinska vladavina prava.

Kao što pokazuje istorija kolonijalizma i sadašnjeg neokolonijalzma, metropola ekonomski investira u kolonije vođena sopstvenim ekonomskim interesom. Metropole su, radi obezbeđenja trajne kulturne dominacije i akulturacije, u kolonijama presađivale pojedine svoje zakone. Međutim, metropola se nikada nije trudila da u kolonijama izgraditi funkcionalan i pravičan pravni poredak, onakav kakav postoji kod nje.

Iljin nas uči da samo slobodni građani sa ličnim i nacionalnim samopoštovanjem mogu da izgrade slobodnu državu u kojoj će pravo biti iznad volje pojedinca. Da li taj ispit iz državnosti današnji Srbi mogu da polože pokazaće dani poslednje odbrane Ustava i Države od veleizdaje pod firmom „unutrašnjeg dijaloga” o Kosovu i Metohiji. Srbija u kojoj su država i pravo na prodaju (Ustav za tzv. evropsku budućnost) ne zaslužuje ništa bolje od kolonijalne uprave stranaca.

GLOBALIZACIJA PRAVA – PUT KA KOLONIJALNOM STATUSU SRBIJE 

Osvajanje unutrašnje, duhovne slobode najvažniji je preduslov za sticanje spoljne, političke slobode. Jer je u uslovima unutrašnje porobljenosti, spoljna borba osuđena je na sigurni neuspeh. S toga, Srbi i Rusi nemaju danas značajniji zadatak od kulturne emancipacije svog narodnosnog bića od dominacije zapadnog civilizacijskog modela. Pri tome se čini da je s obzirom na značaj države, emancipacija sopstvene pravne kulture i pravne svesti najvažnija. Da bi ova borba bila uspešna neophodno je demistifikovati ključne pojmove ideologije novog svetskog poretka ili preciznije, razotkriti ispod ispod propagandne ljušture pravi sadržaj ovih pojmova.

Globalizacija je, kako primećuje autor ove odrednice u jednoj britanskoj enciklopediji društvenih nauka, „jedan od najčešće korišćenih i najmanje definisanih pojmova u rečniku savremene društvene nauke”. Ovakva pojmovna bezobličnost svojstvena je većini političkih pojmova koji sastavljaju ideologiju prividno dezideologizovanog savremenog postindustrijskog društva. Preciznije, pojmovna bezobličnost je taktičko sredstvo kojim se skrivaju prave političke namere globalističke pseudoelite i istovremeno se istrajava na šizofrenizaciji građana. Samo spolja gledano globalizacija se može svesti na internacionalizaciju ili deteritorijalizaciju; suštinski radi se o nastavku procesa vesternizacije istočnih civilizacija u formi kolonizacije kao bitijnom, imanentnom vidu egzistencije država zapadnog civilizacijskog tipa. Iz rečenog proizilazi da su globalizacija i kolonizacija samo dva na prvi pogled suprostavljena spoljna lica ili tačnije maske viševekovnog procesa vesternizacije.

Naime, globalizacija i kolonizacija proističu iz istog duhovnog korena, ideologije superiornosti zapadne civilizacije. Na to jasno ukazuje i savremeni terminološki sinonim za kolonizaciju – eufemizam „akulturacija”. Njime se označava prelazak primitivnih društava u civilizaciju ad culturam, što je suština procesa presađivanja jedne omnipotentne kulture, na primer pravne, na drugu. Pri tom se kolonizatorski karakter procesa vesternizacije, već vekovma unazad, preciznije od  momenta uzurpatorskog krunisanja Karla Velikog za cara, skriva iza tobožnje univerzalnosti ili savremeno rečeno globalnosti zapadnih vrednosti. Univerzalnost postoji u vrednosnom, normativnom domenu, ali ne i u primeni normi, što zavisi od konkretnih interesa kolonizatora. Ovakvi dvojni standardi najbolje potvrđuje kolonizatorski karakter globalizacije. Demokratizacija ima svojstvo ideološke legitimizacije procesa zapadne kolonizacije. S toga, ako globalizaciju, akulturaciju i demokratizaciju posmatramo iz istorijske perspektive onda su njihove preteče, idejni i praktični zavičaji, s obzirom na dualizam srednjovekovnog Zapada papski i carski univerzalizam, prozelitizam i kolonijalizam, rimokatolicizam i prirodnopravna filosofija. Reč je o novim vidovima života iste civilizacije.

Kada se procesi globalizacije u pravu posmatraju iz ovakve pojmovne i istorijske perspektive onda savremena harmonizacija nacionalnih prava sa nadnacionalnim pravnim poretcima, kakav je primera radi, poredak EU ili poredak Bretonvudskih finansijskih institucija i STO, predstavlja nastavak zapadne srednjovekovne rimokatoličke tendencije da se stvori ius commune. Samo se iz ugla hiljadugodišnje težnje da se učini neprikosnovenim, do sakralizacije, rimsko pravo (uz istovremeno falsifikovanje porekla i imena), može razumeti sadašnja glorifikacija procesa harmonizacije nacionalnih prava.  Kao što je sakralizacija rimskog prava služila zapravo sakralizaciji vlasti rimskog episkopa – pape, tako i savremena sakralizacija harmonizacije prava, kojom se tobože obezbeđuje efikasnija i ujednačenija zaštita prava pojedinaca i omogućuje njihova sigurnija ekonomska i svaka druga komunikacija, samo služi sakralizaciji vlasti globalističke pseudoelite. Kao što su u srednjovekovnim zapadnim državama nosioci univerzalizma u pravu bile zajednice učenih pravnika, koje su formirale zajedničko pravničko mišljenje (communis opinio), tako su i danas glavni nosioci procesa globalizacije prava uske interesne i stoga lako kontrolisane i usmeravane zajednice pravnika. Ekskluzivnost znanja univerzalnog prava obezbeđivala je u prošlost, ali i danas ekskluzivnost društvenog položaja i blizinu sigurnim izvorima finansiranja. Otuda su u savremenoj pravničkoj zajednici retki oni koji su kao Karl fon Savinji spremi da tvrde da je pravo „ogledalo jednog naroda, njegovih kolektivnih naravi i duha”. Nasuprot tome, većina savremenih pravnika je spremna da za dobre apanaže sledi Veberovsko shvatanje da pravo nije delo konkretnog društva, već obrazovanih pravnika, što ga čini pretežnije univerzalnim, nego nacionalnim fenomenom.

Otuda glavna, suštinska meta procesa globalizacije prava jeste autohtona pravna kultura jednog naroda, bez koje nema pravne svesti, a bez ove dugovečne države. Međutim, na prvoj, vidljivoj liniji udara se nalazi državni suverenitet, jer u procesu harmonizacije prava država najpre gubi ustavotvorstvo, kao ključni atribut unutrašnje suverenosti. Harmonizacija prava podriva načelo pravne sigurnosti, jer su domaći sudovi i upravni organi dužni da pravilno primenjuju postojeće domaće pravo, kao što proističe iz SSP Srbije sa EU. Pravilno primenjivanje znači da se domaće pravo tumači u skladu sa pravnim tekovinama EU. Iz toga sledi da harmonizacija prava podriva načelo podele vlasti, jer sudovi i opravni organi postaju tvorci prava, odnosno opštih pravnih normi. Pri tom se ugrožavanje državnog suvereniteta i i supermatije domaćeg prava licemerno skriva iza podele nadnacionalnog prava EU na tzv. meko (npr. preporuke) i čvrsto (npr. direktive) pravo, što je iz ugla njihove obaveznosti lažna klasifikacija. Žrtva procesa globalizacije prava je i sama demokratija, iako se, kao što smo rekli, ovaj proces odvija pod legitimacijom demokratizacije društava sa navodnom autokratskom tradicijom. Izmeštanjem zakonodavne funkcije sa nacionalnih predstavničkih organa na organe nadnacionalne zajednice ili na međunarodne bankokratske ustanove poništava se narodna suverenost. Time se potvrđuje da je demokratija kao oblik vladavine nesvojstven nadnacinalnim državolikim formacijama.  Ipak, pravo je oduvek bilo ne samo nacionalni, već i svetski društveni fenomen. Zato je recepcija od najstarijih vremena pratila radnju pravotvorstva. Za razliku od viševekovne tradicije recepcije zapadnog prava, koja je oduvek, manje ili više, imala idejne i praktične odlike kolonizacije i kulturne vesternizacije drugih civilizacija, recepcija prava u vizantijskom civilizacijskom krugu se odvijala na sasvim drugačiji način. Umesto pravne akulturacije koja se sprovodi „odozgo”, što je svojstveno Zapadu, recepcija prava u vizantijskom komonveltu se odvijala „odozdo”.

Hristijanizacijom pojedinih naroda, koja se u najvećem periodu odvijala u okviru autokefalnih narodnosnih crkava, stvaralo se duhovno jedinomislije, kao vrednosna osnova za izgradnju zajedničke pravne baštine, sadržane, pre svega, u nomokanonima. Postupnost u preuzimanju i metod sastavljanja domaćih redakcija vizantijskih nomokanona kod Srba i Rusa, potvrđuje tezu da se nije radilo o procesima nasilne, apsolutne recepcije sa odlikama akulturacije. To je posebno očigledno u zakonopisnom radu Sv. Save, koji je iz teksta Zakonopravila eliminisao najautoritativnije komentatore ondašnje vizantijske pravničke zajednice zbog njihovih cezaropapističkih i istočno papističkih pravnih tumačenja. Jezički nacionalizam Sv. Save, iskazan kod prevođenja pojedinih pravnih instituta iz vizantijskih zakona, a na kome je formiran srednjovekovni srpsko-slovenski jezik, potvrđuje da je moguća i takva harmonizacija prava koja ne osiromašuje, već obogaćuje jednu pravnu tradiciju. Odbijanje kneza Vladimira i kralja Milutina da preuzmu iz prestižnog vizantijskog pravnog sistema smrtnu kaznu, umesto drevne slovenske novčane globe, vire odnosno vražde, pokazuje da se u vizantijskom komonveltu istovremeno odvijao proces postupne recepcije i usavršavanja domaćeg prava, kao i proces čuvanja autohtone pravne kulture naroda.

Iskustvo vizantijskog civilizacijskog kruga kada je u pitanju recepcija prava, može biti od velikog značaja u metodološkom smislu za evroazijske integracije i civilizaciju ruskog sveta u nastajanju. Mada nam se često zbog viševekovnog nametanja zapadne civilizacijske superiornosti, koja nam se hipnotičkim metodama predstavlja kao rajski večno mlada, vizantijski državnopravni eksperimet čini davno prevaziđenim.

Srbi, Rusi i drugi pravoslavni narodi vizantijskog civilizacijskog kruga nemaju izbora; ili će, oslobađajući se od zapadnog duhovnog ropstva, izgraditi sopstveni, autentični pogled na državu, pravo i društvo, jednom rečju svoje socijalno učenje ili će biti sužnji zapadne civilizacije. Klicu su posejali ruski religiozni filosofi, pravnici i istoričari druge polovine 19. veka. Njihovo delo je prekinula nesrećna revolucija. Naš je zadatak da ovo delo nastavio i dovršimo.

NEOPHODNOST PRAVNOG PATRIOTIZMA

Ako želimo istinsku obnovu, moramo se ugledati na svete pretke, koji su sa uverenjem da „pravda drži zemlju i gradove”, znali da od uspostavljanje vladavine zakona nema prečeg, ni važnijeg državnog posla. Ne smemo nikad zaboraviti da smo naslednici vizantijske pravne kulture, baštinici Savinog Zakonopravila i Dušanovog zakonika i visoke pravne svesti izražene u zavetnim rečima „nemoj, sine, govoriti krivo, ni po babu ni po stričevima, već po pravdi Boga istinoga”. Mi smo obavezni da potomcima ostavimo nepodeljenu i na dobrim zakonima ustrojenu Otadžbinu, u kojoj će snaga zakona biti od jača sile i samovolje svakog pojedinca. Treba da budemo svesni da je i posle dva veka našoj Otadžbini danas nasušno potrebna istina sadržana u pouci izrečenoj na početku novovekovne obnove srpske državnosti, da je „zakon vilajetu to što je jednom čoveku hrana, piće, vazduh, odelo i kuća, kako čovek, kad hrane, pića i proče nestane, umreti mora, tako i vilajet bez zakona mora da propadne, da opet u ropstvo dođe”. Ipak, činjenica je da je dobar zakon bez visoke pravne svesti mrtvo slovo, pa zato moramo biti odlučni da povedemo dugu borbu za obnovu uzorite pravne svesti u našoj Otadžbini.

Pravni patriotizam je neophodan:

1. Zato što svako istinsko samožrtveno služenje Otadžbini mora započeti borbom za zakonitost i pravnu jednakost, zato što samo država u kojoj zakon gospodari nad voljom pojedinca može biti Otadžbina svih njenih građana;

2. Zato što jedino pojedinac stvarno zaštićen u svojim pravima može biti veran svojoj Otadžbini;

3. Zato što se ljubav prema Otadžbini prvorazredno ispoljava kroz dobrovoljno potčinjavanje svih građana njenim zakonima;

4. Zato što od delotvorne primene zakona zavisi snaga autoriteta vlasti naše Otadžbine, kako pred svojim građnima, tako i pred strancima;

5. Zato što je patriotska borba za pravno uređenu Otadžbinu životni interes svih koji Srbiju doživljavaju kao svoju državu, bili oni Srbi ili pripadnici nacionalnih manjina;

6. Zato što je borba za pravnu jednakost najbolja škola nacionalne solidarnosti, pravičnosti i požrtvovanosti;

7. Zato što se vladavinom zakona Otadžbina čuva od političkog avanturizma i  revolucionarnih potresa;

8. Zato što se patriotizam lišen pravne svesti pretvara u demagogiju, demagogija vodi u tiraniju, a tiranija u društvene nemire, inostranu intervenciju i sigurnu smrt Otadžbine;

9. Zato što nas istorija gorko uči da patriotizam koji žrtvuje zakonitost i pravnu jednakost čini da Otadžbina nekome bude majka, a drugom maćeha.

Borba za pravnu jednakost mora biti patriotska:

1. Zato što su samo građani Srbije vlasni da lično ili preko slobodno i neposredno izabranih predstavnika u predstavničkom telu države Srbije, pravno uređuju svoju Otadžbinu, saglasno svojim vrednostima, interesima i potrebama;
2. Zato što ni jedna pravna norma doneta od vlasti koju neposredno nisu izabrali građani Srbije ne može nikada u našoj Otadžbini da bude pravno obavezujuća;

Zato što domaći pravni poredak mora da ima supermatiju nad normama međunarodnog prava, a ratifikovani međunarodni sporazumi moraju da budu u saglasnosti sa Ustavom Srbije. Ako ovako shvatimo pravni patriotizam, onda smo dužni da proglasimo:

1. Protivpravnim i ništavim sve domaće normativne akte i međunarodne sporazume koji nisu u skladu sa ustavnopravnim poretkom Republike Srbije, kao i one koji državu Srbiju dovode u političku, vojnu i ekonomsku zavisnost. Prva slobodno izabrana vlast će na ustavom i zakonom propisani način poništiti sve takve akte, a protiv odgovornih lica biće pokrenuti  krivični postupci, kao i postupci za naknadu štete;

2. Vladavine prava nema bez uspostavljanja jedinstvenog ustavnopravnog poretka na celoj teritoriji Republike Srbije. Zato je očuvanje teritorijalne celovitosti i efektivno uspostavljanje suvereniteta na celom području države Srbije, a posebno na okupiranoj teritoriji Kosova i Metohije, preduslov za delotvornu zaštitu pojedinačnih ličnih i političkih prava svih građana Srbije. Slaba država, urušenog pravnog poretka i lišena suverenosti, ne može biti garant zaštite i ostvarenja subjektivnih prava svih njenih građana.

3. Zaštita ustavnosti i zakonitosti i striktna primena normi važećeg Ustava Republike Srbije je vitalni nacionalni politički interes;

4. Istovremeno svesni da važeći Ustav Srbije od 2006. godine, kao kompromisna i protivrečna tvorevina politički neslobodne konstituitivne nacije, ne predstavlja dobar temelj za jačanje i izgradnju pravnog poretka naše Otadžbine;

5. Pošto samo politički slobodan narod može suvereno da vrši ustavotvornu vlast, važeći Ustav Republike Srbije, i pored svih slabosti, ne može da se menja, u celini ili delimično, sve dok traje evroatlantska okupacija Kosova i Metohije kao neotuđivog dela države Srbije.

Šta treba da bude osnova pravnog poretka buduće Srbije?

– Republika Srbija treba da se ustavom narodnosno definiše isključivo kao država srpskog naroda;

– Srpski jezik i ćirilično pismo su u službenoj upotrebi u Republici Srbiji i drugi jezici i pisma se ne mogu koristiti pred državnim organima i organima i ustanovama koje vrše javno ovlašćenje;

– Pred ustavom i zakonom su ravnopravni građani kao nosioci suverenosti, bez obzira na njihovu nacionalnu pripadnost;

– U pravima ne mogu da budu ravnopravne nacionalne manjine kao kolektiviteti sa većinskim državotvornim srpskim narodom;

– U pogledu očuvanja jezika, kulture i nacionalnog identiteta nesrpske etničke zajednice uživaju posebnu zaštitu države;

– Organi vlasti, bilo državni ili samoupravni, treba da budu konstituisani na osnovu demokratskog principa jedan građanin – jedan glas;

– Princip pozitivne diskriminacije u korist bilo koje manjinske grupe mora biti ukinut, jer organima vlasti oduzima autoritet demokratskog legitimiteta;

– Republika Srbija treba da bude organizovana kao unitarna decentralizovana država sa jedinstvenim pravnim poretkom;

– Svaka federalizacija pod vidom ekonomske ili političke regionalizacije mora da bude ustavom zabranjena, jer ugrožava sam opstanak države Srbije, a usled svog etatističkog karaktera nije na korist građanima;

– Ustavni poredak države Srbije treba da odlikuje višestepena lokalna samouprava sa velikim brojem jedinica, asimetričnih nadležnosti usklađenih sa lokalnim prihodima i planom privrednog razvoja države;

– Predstavničko telo države koju je stvorio narod slobodarskih i egalitarnih tradicija mora da bude organizovano po principu jedan građanin – jedan glas. Uvođenjem dvodomnog predstavničkog tela oslabio bi se uticaj građana kao nosilaca suverenosti u vršenju vlasti što je oduvek bio interes neprijatelja Srbijine nezavisnosti. Uvođenje dvodomnog predstavničkog tela odgovara politici regionalizacije i teritorijalnog rasparčavanja naše Otadžbine;

– Da bi predstavničko telo izražavalo verodostojnu političku volju birača kao nosilaca suverenosti, potrebno je obezbediti pravne mehanizme koji će omogućiti istinski slobodne izbore;

– Narodna skupština treba da predstavlja žižu političkog života naše Otadžbine. Stoga se mora reafirmisati kontrolna funkcija koju Narodna skupština ima u odnosu na Vladu;

– Pored jednodomnog predstavničkog tela, neposredno od naroda izabrani predsednik države, značajnih nadležnosti u svim granama vlasti, predstavlja drugo snažno ustavnopravno jemstvo očuvanja izvorne političke volje birača, stabilnosti pravnog poretka i državne nezavisnosti. Sa slabim predsednikom države izabranim od strane Narodne skupštine, političke partije bi postale neograničeni gospodari političkog i pravnog života naše Otadžbine;

– Nezavisna regulatorna tela i agencije treba da budu ukinute, jer formiraju skupi paralelni sistem vlasti koji derogira demokratski zasnovan sistem vlasti (narodna skupština i vlada) proistekao iz političke volje birača;

– Nezavisnog sudstva nema bez sudijske stalnosti i pristojne materijalne obezbeđenosti. Sudska vlast je prvobitna i najvažnija funkcija države, od čijeg valjanog vršenja zavisi njen celokupni autoritet, stabilnost i opstanak. Zato pravosuđe treba da bude predmet posebnog staranja;

– Mreža sudova u državi Srbiji treba da omogući da svakom građaninu pravda bude dostupna. Pri tom posebno mora da se vodi računa da se sudovi obrazuju u privredno i demografski zapustelim oblastima, kao i u mestima koja se nalaze uz državnu granicu naše Otadžbine;

– Pre nego što se izvrši postupna moralna i stručna obnove pravosuđa pogubno je uvođenje apsolutizovane i neuravnotežene podele vlasti i potpuno prepuštanje sudske vlasti u ruke nezavisnih strukovnih tela. Moralne i stručne obnove pravosuđa nema bez iste takve obnove pravnih fakulteta;

– Nužna je hitna i sveobuhvatna reforma procesnog zakonodavstva koja mora da uvaži najvažnije potrebe naše Otadžbine. Nema delotvorne zaštite prava građana ukoliko se ne obezbede procesni instrumenti za striktnu realizaciju standarda brzog suđenja. U cilju efektivne zaštite državnog poretka naše Otadžbine neophodno je da se krivični sudski postupak u potpunosti uredi na istražnom načelu sa aktivnom ulogom suda u svim fazama postupka. Institut sporazuma o priznanju krivice treba ukinuti, jer je izraz slabe države koja nevoljno goni počinioce krivičnih dela. Načelo utvrđivanje materijalne istine u krivičnom postupku je u najdubljem interesu naše Otadžbine i u skladu je sa hrišćanskom etikom srpskog naroda. Za ozbiljnu i uspešnu borbu protiv korupcije kao najveće pošasti koja kvari pravni život naše Otadžbine i direktno ugrožava njenu nezavisnost moraju se obezbediti delotvorni procesni instrumenti u rukama sudije pre izricanja pravosnažne presude. Za razliku od krivičnog sudskog postupka, interes građana i države nalaže da se parnični postupak u potpunosti ustroji na optužnom načelu, koje će sudu dati pasivnu ulogu u postupku;

– U krivičnopravnoj oblasti naša Otadžbina je ostala bez zaštite, jer je važeći Krivični zakonik dekriminalizovao i takva klasična krivična dela protiv države kakva je izdaja, svodeći grupu krivičnih dela protiv države na minimalan broj delikata. Obimna i pooštrena krivičnopravna zaštita nužna je za državu čiji je deo teritorije okupiran;

– U narodu u kome je nasleđena imovina bila svetinja, pravo privatne svojine mora biti delotvorno pravno zaštićeno od svakog vida uzurpacije. U cilju sprečavanja imovinske propasti porodica mora se ustanoviti zakonski imovinski minimum koji se ne može položiti kao hipotekarno jemstvo i koji se izuzima od izvršenja;

– Svi oblici svojine treba da budu ravnopravni i da uživaju jednaku pravnu zaštitu. Ni u jednoj delatnosti se ne može diskriminisati državna svojina;

– Stečena prava iz radnog odnosa ne mogu retroaktivno da se menjaju, u ili ukidaju;

– Brak i porodica će uživati posebnu pravnu zaštitu, a pri njihovom regulisanju zakonodavac će poći od tradicionalnih vrednosti svojstvenih srpskom narodu. Inkriminisaće se sve radnje kojima se napadaju tradicionalne porodične i bračne vrednosti.

Naravno, u Vučićevoj Srbiji nije i ne može biti tako. On se odriče Kosova i Metohije, ruši tradicionalni poredak, nasrće na porodične vrednosti, a sve sa maskom obnovitelja i preporoditelja. Njegovo štetočinstvo će se tek videti.

VUČIĆ I NJEGOVI «PATRIOTI»

Međutim, postoji jedna važna stvar koja sprečava da se sve vidi jasnije no ikad. Oko Vučića se nalaze ljudi koji sebe smatraju patriotima. Oni znaju da je Vučić izdajnik, ali se prave da to nisu primetili, i da njihov vođa glumi zapadnjaka, a u stvari je «naš».

To samoubeđivanje je jadno. Od Briselskih sporazuma do danas sve je bilo i ostalo čitko i vidljivo. Akademik Kosta Čavoški je o tome odavno pisao: „Ako Vučiću i većem delu naše obmanute i lakoverne javnosti još nije jasno šta sve Evropska unija od Srbije traži, valja navesti njene sledeće zahteve:

– „sveobuhvatnu normalizaciju odnosa između Srbije i Kosova u obliku pravno obavezujućeg sporazuma“, koji se jedino može zaključiti između suverenih i nezavisnih država;

-usklađenost Statuta Zajednice srpskih opština sa prištinskim zakonima;

• međunarodni pozivni broj za Kosmet;
• izgradnju zidanih objekata na graničnim prelazima prema Kosmetu;
• prihvatanje kosovskih pasoša na granicama Srbije (Politika od 10. decembra 2014);
• prisiljavanje Srba na severu Kosova da priznaju integritet samozvane kosmetske države (Politika od 11. decembra 2014).

Nema, dakle, nikakve sumnje da je samozvani Kosmet ne samo za Evropsku uniju nego i za samu Srbiju nezavisna i suverena država s pravim graničnim prelazima, s posebnim međunarodnim pozivnim brojem i s kojom treba zaključivati pravno obavezujuće međunarodne ugovore. Zato Evropska unija i upozorava Srbiju da primenjuje sve dosad postignute sporazume u dobroj veri, „kako bi i Srbija i Kosovo napredovali na evropskom putu“ (Politika od 17. decembra 2014). To se, naravno, ni na koji drugi način ne može razumeti nego kao tvrdnja da će samozvani Kosmet i Srbija, nezavisno jedan od drugog, ući u Evropsku uniju ako do tog ulaska, u budućnosti do koje dopire naš pogled, ikada dođe. Svi naši glavari, uključujući i njihove poklisare i potrkuše, to dobro znaju, ali još nemaju hrabrosti da to saopšte našem naivnom i lakovernom narodu.“(15)

Ali, sada su stekli hrabrost. Vrhovni Klovn nas ubeđuje da na Kosovu i Metohiji nemamo ništa, čak ni metar zemlje.

ŠTA IMAMO NA KOSOVU I METOHIJI? SEBE, NARAVNO!

Nedavno je Aleksandar Đikić, Srbin sa Kosova i Metohije, jasno posvedočio da čovek može da izgubi kuću i stan, ali time ne gubi Kosovo i Metohiju. Izgubiti Kosovo i Metohiju znači izgubiti državni razlog. Država nije stočna pijaca, ni trampa sličica fudbalera. Država poput Srbije, sa milenijumskim trajanjem, ne može da ostane bez temelja, ma koliko on bio napadan. Čim nema temelja, kuća se ruši. Jer, oduzimanje Kosova i Metohije znači ostajanje bez Republike Srpske, Raške, Vojvodine, pa je brzo rešenje za Kosovo samo sinonim za izdaju, posle koje postajemo istorijski pajaci. Plašenje Srbije ratom je samo priča za tabloide, jer Šiptari sa NATO-om drže teritoriju od Đeneral Jankovića do Pančićevog vrha, pa im ne pada na pamet da ratuju kad su već sve postigli. „Rat“ je moguć samo kao fingirana akcija čiji je cilj da se pokaže da mi, avaj, ne možemo da branimo svetu srpsku zemlju, nego treba da je predamo, zauvek, Imperiji i Šiptarima.

Što se tiče Vučićeve tvrdnje da na Kosovu „nemamo ništa“, ona je pogodila svakog Srbina Kosovca:  jer, to bi značilo da tamo nemamo „ni kuće, ni zemlju, ni firme, ni Dečane, ni groblja, ni žrtve, ni ljude… Ništa!? E to je bilo poražavajuće. Ljude je pogodilo da predsednik sve to ne vidi. Ni njih, ni njihove žrtve, ni groblja, ni Dečane, ni firme, ni zemlju, ni kuće. Ništa. A pravdanje svega toga budućnošću naše dece je licemerje koje nije novijeg datuma. Bilo je toga i u doba devedesetih, i u doba „žutih“ pa i sada.“(16) Đikić je ukazao i na laž o referndumu: “Referendum može da se raspiše samo u slučaju promene Ustava, u domenu preambule Ustava. Mnogi zaboravljaju da preambula Ustava ne govori samo o KiM kao delu naše države nego i o obavezama naših predstavnika da to brane „u svim domaćim i međunarodnim odnosima“. Da li oni to rade? Da li se drže Ustava? Referendum o tome da li je naše zaista naše ili nije ide u prilog tome da postanemo pajaci istorije. Glupi Avgusti, takoreći. Ali budimo realni, danas u Beogradu vlast može sve. U postojećim odnosima u društvu, pod međunarodnim pritiscima (Nemačke, pre svega), sa medijskom scenom, može da pobije i zakon gravitacije, ali će jabuka ipak pasti.“(16) On je jasno rekao i da je priča o Zajednici srpskih opština obična petljavina da bi se Kosovo priznalo kao država:“ZSO je fikcija, kojom se već pet godina zamajavaju Srbija i međunarodna zajednica (istočna pre svega, jer je zapadnoj sve jasno). Uzgred, ona se po Briselskom sporazumu ne zove tako, nego Zajednica opština sa srpskom većinom, što je fundamentalno drugačije od ZSO. ZSO je u briselskom procesu imala ulogu klina iz čuvene priče „Klin-čorba“: Ubacite klin u vodu, zatim dodate brašno, ulje, meso, povrće, so, biber … pa kad se čorba skuva, izvadite klin i bacite ga u smeće, a ostane vam bogata čorba. E tako vam je i ovde: ubacili ste ZSO u ništa i „pobedili“ sa 5:0. Onda ste dali: civilnu zaštitu, policiju, sudstvo, međunarodni pozivni broj i tako dalje, pa ćete sada još i potpisati neki sporazum o mestu Kosova u UN, posvađaćete se s prijateljima, pa ćete na kraju izvaditi ZSO kao onaj klin iz priče i baciti u smeće, a Kosovo će biti članica UN. ZSO će biti formirana, o tome govorim već pet godina, ali sumnjam da će nam biti na korist, jer će pre svega biti organizaciona jedinica u ustavnom sistemu Kosova“. (16)

Smatrajući da opozicija nema snage da zaustavi Vučića u izdajničkom pohodu, Đikić misli da bi Crkva mogla da okupi narod i povede ga pod stegom Zaveta. Bez obzira na slabosti kojih, u zemaljskoj Svetosavskoj Crkvi, nije malo.

Važno je, kaže on, da „međunarodno pravo ne priznaje nasilje. Ono podleže sili, ali ne priznaje nasilje. Tako da država ne može ni vertikalno ni horizontalno da se seče i deli kojekome.“(16)

PUT ZAVETA ILI PUT PAJACA

Vučić je, svakako, odabran da kao Vrhovni Klovn ceo narod povede putem pajaca bez istorije, putem Glupog Avgusta. Kako bi Milo Lompar rekao u „Pohvali nesavremenosti“, on nije „oriđinal“, samosvojni čudak naših primorskih gradova, kome se podsmehnu, ali ga, na svoj način, i poštuju. On je klovn, a klovn je uvek u dosluhu sa ritmovima epohe i tragovima novca koji tu epohu čine „kupoprodajnom“. U klovnovskom vremenu zato sve i biva prljano podsmehom i izrugivanjem, da bi se „dokazalo“ kako ništa nije vredno života i žrtve, i kako je sve na prodaju, i kako su svi na prodaju. Kao što kaže ruski sveštenik Aleksandar Gorbunov, ismevanje i izrugivanje je osobina apokaliptičnog doba: “Podsmevanje istini je crta poslednjih vremena. Kako je govorio zapadni religiozni filosof Kjerkegor (1813-1855): „Kada bi Hristos došao u naše vreme Njega ne bi predali smrti, već bi Ga jednostavno ismejali“. Bilo je vreme kada su mučenici umirali, svedočeći javno o pravdi Božijoj. Današnja pak ideologija ponizila je i ismejala čoveka da bi uništila istinu.Tako su u sovjetsko vreme pokušavali da ubiju smehom religiju, objavljujući humorističke časopise Bezbožnik i Antireligioznik. Hitler je govorio: „Više volim da od nekih ne pravim mučenike. Dovoljno mi je da ih prikažem kao najobičnije zločince. Ja skidam s njih masku pristojnosti i, ako je to nedovoljno, pokazujem ih pred svima kako su smešni i ništavni“. Iza ovih izjava ne možemo a da ne čujemo glas Ničea, omiljenog Hitlerovog pisca koji se u svom Antihristu ovako obraća „bogoslovima“, to jest, „onima koji veruju u Hrista“: „Zar vi mislite da ćemo vam dati da postanete mučenici za vašu laž?“ (Ovde govori sam đavo, zamenjujući istinu lažju, a mučenike zločincima).

Blaženi prognani pravde radi – teši nas Gospod – Blaženi ste kad vas uzasramote i usprošne i reknu na vas svakojake rđave reči, lažući, mene radi. Pravoslavni psihijatar N. Gurjev dejstvo smeha u odnosu na ono povodom čega on nastaje, poredi s dejstvom prevrnutog dvogleda kojim se posmatraju predmeti: oni se udaljavaju i smanjuju se. Sve na šta je usmeren smeh postaje manje značajno i odnos prema njemu postaje lakši. Smeh jednako umanjuje i dobro, i zlo. Ako se podsmehnemo nečemu dobrom, ono kao da prestaje da bude dobro i truditi se oko njegovog sticanja nema više velikog smisla. Ako je smeh okrenut prema zlu i ono postaje malo, nevino, deluje da nije nimalo strašno, da ne vredi ne samo da se čovek protiv njega bori, nego čak da se od njega ukloni ili jednostavno da ga se čuva.“(17)

Zato je, ponavljamo, Vučić doveden na vlast. Kosovski zavet se ne može izdati bez neprestanog „rijaliti“ ruganja svemu svetom i čestitom.

Pa ipak, Kosovski zavet je, kao i Hristos sa „Lazom, čestitim koljenom“ i Milošem, onim koji, „strašnom mišlju prsih nadutijeh“, korača „kroz divjačne tmuše azijatske“, nešto što se ne da i ne može ismejati. Zato će se svi Srbi, dok im je sveta i veka, krepiti Kosovski zavetom i Hristom, Koji je Istina tog Zaveta. Od izdaje nikad nije bilo ničeg osim prokletstva i nesreće. Svojevremeno je Milovan Danojlić upozorio: “Sa pet miliona dolara mogu se rešiti svi zemaljski problemi, ali i stvoriti neki koji su, u smrti i u večnosti, nerešivi. Jedna od tajni našeg jezika je i kletva pala na Vuka, Vukašina i Vujicu“. (18)

Znajući to, i Aleksandar Vučić ima vremena da se vrati Bogu i sebi, da ga ne bi, kako reče Vladika Nikolaj, „pokrila jeziva tama tuđinska sa lepim imenom i šarenom  odećom“, i da opet bude na stazi svetih predaka na kojoj su jedino mogući i potomci.

Što se nas ostalih tiče, znamo da je ova staza jedina koja vodi u Nebesku Srbiju, temelj i krov Srbije zemaljske.

Molitvama Svetog kneza Lazara i svih vitezova kosovskih, Gospode Isuse Hriste, Bože naš, pomiluj nas. Amin.

____________________________________

UPUTNICE (INTERNETU PRISTUPLJENO 15. JULA 2018. GODINE)

1. http://www.politika.rs/scc/clanak/297380/Selakovic-Ustavni-sud-da-se-proglasi-nenadleznim-za-Briselski-sporazum; http://www.politika.rs/scc/clanak/313471/POLITIKA-SAZNAJE-Ustavni-sud-odbio-da-odlucuje-o-Briselskom-sporazumu; http://media.hereticus.org/2017/11/Hereticus-1-2-2016.pdf
2. http://borbazaveru.info/content/view/10768/1/
3. http://ozonpress.net/politika/tanaskovic-osuden-zbog-incidenta-u-skupstini-grada/
4. http://www.pecat.co.rs/2018/03/dragana-boljevic-o-vladavini-prava-nema-cenkanja/
5. https://www.religija.me/osnove/Sudjenje-Isusu-pravni-aspekti.pdf
6. https://www.vidovdan.org/istorija/zarko-vidovic-sveti-sava-i-rimsko-pravo/?script=cir
7. M. Pavlović, Pravna evropeizacija Srbije: 1804-1914, Kragujevac, 2008, str. 1-4.
8. M. Pavlović, O pravnoj svesti kod Srba, Arhiv za pravne i društvene nauke, 1-3/1996, str. 453.
9. Isto, str. 446.

10.http://www.odinblago.ru/filosofiya/ilin/o_sushnosty_pravosozn/22/

11.http://www.odinblago.ru/filosofiya/ilin/o_sushnosty_pravosozn/15/

12.http://www.odinblago.ru/filosofiya/ilin/o_sushnosty_pravosozn/17/

13.http://www.odinblago.ru/filosofiya/ilin/o_sushnosty_pravosozn/19/

14. M. Pavlović, Pravna evropeizacija Srbije: 1804-1914, str. 4.
15. Kosta Čavoški, Strašljivi Toma iz Bajčetine, Geopolitika br. 82, januar 2015, str. 23.
16. 16. https://stanjestvari.com/2018/07/13/aleksandar-b-djikic-na-kosovu-nikome-nije-do-rata/
17. http://www.pravoslavniodgovor.com/Svet_oko_nas/pokusaj_razotkrivanja_Apokalipse/tesko_vama_koji_se_smejete.htm
18. Milovan Danojlić Pesnici, Zavod za udžbenike, Beograd, 2007. S. 491.

Izvor: Analitički forum