Šarli, licimeri i topuz

Prošlo je evo sedam dana od masakra francuskih karikaturista, navodno zbog „vređanja islama“. U skladu sa onom narodnom „ne pada sneg da pokrije breg“, hajde da vidimo kakva nam saznanja o Zapadu (i o sebi) nude reakcije na terorističko ubistvo redakcije Šarli Ebdo.

Same novine su tragediju iskoristile za samopromociju – dok su donedavno kuburili sa tiražom od najviše trista hiljada, najnoviji broj (sa karikaturom Muhameda na naslovnici, dabome) štampan je u tri miliona primeraka i brzo rasprodat. Ali preživeli novinari zapanjili bi svet dubinom svoje nezahvalnosti – kada bi svet uopše mogao da se bilo čime iznenadi ovih dana. Naime, redakcija Šarli Ebdo je na podršku miliona Evropljana reagovala prezirom i uvredama. Šta će im, vele, saučešće desničara, „smrdljivih klerikalista“ ili čega već. Tako su se poneli i prema učesnicima marša solidarnosti u Parizu u nedelju – njih između milion i tri miliona, zavisno od procene.

Inače, trebalo je da poverujemo kako su na čelu tog marša bili predsednici i premijeri EUropskih, NATO i njima naklonjenih država – ali onda su se pojavile fotografije (npr. ovde) na kojima se vidi da je to bila pažljivo organizovana foto-operacija, daleko od „stoke jedne grdne“ (rečima vezira Selima iz Gorskog vijenca) kojom vladaju.

Zanimljivo je koliko se ljudi – i to ne samo na Istoku, već i na samom Zapadu – prisetilo napada na RTS u aprilu 1999. Nažalost, kao deo programa preumljavanja koji je prethodio Žutom Oktobru, ali se nastavlja od tada, sama Srbija je uglavnom prihvatila gnusnu laž da su za pokolj u Aberdarevoj krivi srpska vlast i direktor RTS, a ne NATO.

Uprkos tome, političko-medijski establišment je uspeo da usmeri emocije (misli odavno više i nema) stanovništva kroz kampanju na Tviteru. To je inače surogat za aktivizam ovih dana: vrhunac posvećenosti nekom cilju je da se o njemu „cvrkuće“ kako zvaničko pravoverje propisuje. Elem, zapadna javnost je horski zacvrkutala „Ja sam Šarli“ (#JeSuisCharlie), tobože u znak podrške „slobodi govora“. Čak i kada je taj isti Šarli s prezirom odbacio njihovu solidarnost. I kada je francuska država počela da štiti „slobodu govora“ tako što je pohapsila više od 50 ljudi za verbalni delikt…

Za priču o nekom tobožnjem ratu Zapada i islama nemam strpljenja. To neka pričaju narodu koji nije preživeo Bosnu ili Kosovo, koji na sopstvenoj koži nije osetio trideset-petogodišnju spregu Zbignjeva i džihada. Koji nije i previše upoznao što stvarni islam, što stvarni Zapad.

Sloboda govora u EUropskoj Srbiji već odavno ne postoji. Postoji samo tiranija aktivista za „ljudska prava“ i „nezavisnih novinara“ – koji misle da sloboda govora znači da oni mogu da rade šta hoće, a niko drugi ne sme ništa. Za njih je ideja odgovornosti za izrečeno i napisano (a kamoli učinjeno) mislena imenica, zastarela floskula prevaziđenog moralnog poretka. U vrlom novom svetu njihovih imperijalnih gospodara važe neka drugačija pravila, nama poznatija kao zakon topuza.

No dobro. Nemam iluzija da će se setiti kako je prošao „teški topuz azijatski“, koji se nekada isto smatrao neprikosnovenim gospodarom Srbalja. Ali niko ne može pobeći od sudbine. Ni mi, ni oni, ni Zapad.

Izvor: Sivi Soko