Šerif Basiuni – Ako može, neka počiva u miru

Pre nešto više od desetak dana (25. septembra) u predele donjeg sveta, rezervisane za one koji su obrukali pravnu struku, preselio se zauvek prof. Šerif Basiuni, jedan od utemeljivača iz senke karikaturalne pravosudne ustanove poznate pod nazivom „Haški tribunal.“ Kao što je postalo ritual u sličnim situacijama, Basiunijev odlazak propraćen je ekstravagantnim pohvalama i krokodilskim suzama svih koje je ovaj osrednji profesor islamskog prava egipatskog porekla, na podjednako osrednjem pravnom fakultetu De Paul u Čikagu, tokom svoje uslužne karijere – ne malo zadužio.

Karakterističan je izliv pijeteta u nekrologu „Vašington Posta,“ gde za preminulog doslovce stoji da je, ni manje ni više, bio „otac međunarodnog krivičnog prava.“[1] Kada se ima u vidu da „Vašington Post“ slovi za medijsku platformu iste agencije kojoj je po svoj prilici i pokojnik bio blizak, ovako velikodušni hvalospevi i ne deluju preterano začuđujuće. Ali možda su kolege iz „Njujork Tajmsa“ – makar se radilo o frojdovskom lapsusu – ipak nenamerno duhovito i bolje pogodili suštinu kada su uvaženog pokojnika nazvali „kumom“ (godfather)[2] oblasti prava za koje je njegovo ime bilo medijski vezano, ali kojom se on ustvari nije, osim odkada je bio regrutovan i u završnoj fazi svoje karijere, stručno i sistematski bavio.

Valja ipak naglasiti da je Šerif Basiuni bio profesor islamskog, a ne nekog drugog prava. To je časna oblast naučnog istraživanja ali ga ne kvalifikuje da bude ni „otac“ ni „kum“ neke druge grane pravne nauke. Ali, naravno, u globalnom društvu gde Madona i sestre Kardašijan bivaju proglašene za umetnice, zašto i Šerif Basiuni ne bi mogao biti promovisan u naučnika džinovskog formata iz oblasti međunarodnog krivičnog prava?

Već po melanholičnom tonu vesti na internet prezentaciji Haškog tribunala o Basiunijevom upokojenju[3]daje se zaključiti o vanrednom značaju pokojnika. Basiuni je, saznajemo tamo, odigrao „vodeću ulogu u osnivanju Tribunala,“ između ostalog tako što je predsedavao komisiji koja je 1992 – 1994. izradila izveštaj Savetu bezbednosti o kršenju ljudskih prava na teritoriji bivše Jugoslavije, čemu je neposredno usledilo usvajanje Rezolucije 827 zahvaljujući kojoj je Tribunal bio osnovan. U saopštenju Tribunala se ne navodi, ali vredi dodati, i to da je Basiuni bio glavni činilac i u sastavljanju statuta Haškog tribunala. U tom pogledu, pravo „očinstva“ mu se ni u kom slučaju ne bi moglo osporiti. Praksa u čijem uspostavljanju je prof. Basiuni neposredno učestvovao uslovila je niz pravnih ishoda za koje bi mnogi rekli da su bizarni, ili u najmanju ruku udaljeni od uobičajenog koncepta pravednosti, kao što je 2008.  godine, pred Haškim tribunalom, bila oslobađajuća presuda izrečena Naseru Oriću. 

Podsećamo da se repriza te haške farse odigrala u Sarajevu upravo ovih dana, kada je Orić ponovo oslobođen, ovog puta pred Sudom za ratne zločine BiH, kloniranom po uzoru na Haški tribunal, kome je pokojnik, kao što smo videli, svojevremeno kumovao.

Od kako se na sukobu na prostoru bivše Jugoslavije devedesetih godina dokazao i stekao priznanje i slavu, prof. Basiuni je, kao što je u tim krugovima uobičajeno, postao stalni igrač, permanent asset, te je bio upotrebljen kao operativac i „autoritet“ i u drugim kriznim situacijama, kao što su Libija[4] i Bahrain[5]. Ali Basiunijeva metodologija primenjivana u tim slučajevima, u poređenju sa načinom kako je pristupio sastavljanju izveštaja i pripisivanju odgovornosti za  dešavanja u bivšoj Jugoslaviji 1992 – 1994, što je ključno uticalo na odluku da se formira Haški tribunal i sve što je iz toga usledilo, teško da bi se mogli drastičnije razlikovati.

Prof. Edvard Herman i njegova istraživačka grupa to ovako opisuju u svojoj studiji „Masakr u Srebrenici: dokazi, kontekst, politika,“[6] koja je u izdanju Istorijskog projekta Srebrenica bila prevedena i objavljena na srpskom 2011. godine:

„Šerif Basiuni, vođa ekspertske komisije UN, egipatski stručnjak za islamsko pravo koji je predavao na pravnom fakultetu univerziteta DePol u Čikagu, u završnom izveštaju ekspertske komisije nije ni pomenuo Orićeve ubilačke napade na okolnu populaciju, iako je na raspolaganju imao forenzičke dokaze iz obimnih izveštaja dr Stankovića.

„Ćutanje Basiunijeve komisije o Oriću i šablon optužbi pred Tribunalom odslikavaju političke ciljeve Amerike, koja je dominirala u Savetu bezbednosti kada se radilo o Bosni i koja je Tribunal smatrala još jednim oružjem koje se može mobilisati u korist bosanske vlade, a ne nepristrasnim sudskim telom. Pošto su SAD i druge stalne članice Saveta bezbednosti imale pravo veta, rad Tribunala je bio inherentno politički, pa su čak i najbesramniji zločini muslimanskih jedinica imali nizak prioritet. Zvaničnici Tribunala dozvolili su da se istrage protiv bosanskog predsednika Izetbegovića i hrvatskog predsednika Franje Tuđmana razvlače godinama sve do njihove prirodne smrti. 

Glasnogovornici Tribunala su jednostavno obznanili da se nikakve informacije o istragama i optužbama protiv njih neće obelodanjivati jer oni nisu u prilici da se brane.“

Ukoliko bi poredili analize i zaključke ovog renomiranog juriste i (sudeći po neštedimičnim pohvalama) zaslužnog naučnog radnika teško da bi otkrili doslednost ili trag od objektivnosti. Jedina dosledna nit koja spaja javnu delatnost prof. Šerifa Basiunija je beskompromisna posvećenost agendi novog svetskog poretka, u svakoj kriznoj situaciji gde je dobio zadatak da se umeša.

Za sagledavanje karaktera i dometa Basiunijevog glavnog dostignuća – Međunarodnog Krivičnog Tribunala za Bivšu Jugoslaviju – pa samim tim i za ocenu profesionalne delatnosti samog Šerifa Basiunija, umesno bi bilo postaviti sledeća pitanja. U odnosu na situacije koje su nastale kao posledica sukoba u BiH, da li  Haški tribunal i lokalni sudovi  formirani po ugledu na njega reaguju principijelno? Da li se rukovode politički  neutralnom primenom načela za koja se deklarativno zalažu i koja su ugrađena u njihov statut i presude? Ili pred sobom imamo još jednu potvrdu ocene profesora Koste Čavoškog, da je to „sud kojem politika diktira pravo i pravdu“ i da je u njegovom načinu rada „hipokrizija … dovedena skoro do savršenstva.“[7]

U nastojanju da odgovorimo na ta važna pitanja, bez čega bi bilo teško rastati se dostojno od prof. Šerifa Basiunija, stavljamo pred čitaoca neke rečite podatke iz teorije i prakse Haškog tribunala, ustanove čiji je on „otac“ ili „kum,“ kako ko želi. Prvo, u Konačnom izveštaju podnetom Savetu bezbednosti 24. maja 1992. Komisija UN pod rukovodstvom profesora Šerifa Basiunija[8] koja je bila zadužena da istraži ratne zločine i prestupe protiv čovečnosti na području bivše Jugoslavije[9]  proširuje se pravno shvatanje pojma „genocid“ tako što se uvodi koncept „lokalnog genocida“. Teleološka priroda komisijinih razmatranja ispoljila se, prema tome, od samog početka.

„Pitanje genocida je nešto složenije usled toga što je  Konvencija [o genocidu – naša primedba] napisana tako da se u vezi sa načinom izvršenja očekuje da se dokaže specifična namera, a pored toga postavlja se i pitanje da li Konvenciju treba tumačiti kao da se odnosi na grupu u celini.“[10]

Zatim, shodno tome, Basiunijeva Komisija se posvetila uklanjanju tih „smetnji“ u  izvornoj formulaciji Konvencije o genocidu kako bi projektovanom međunarodnom ad hoc Tribunalu, koji je na temelju njenog izveštaja trebalo da nastane, bio olakšan posao i da bi mu se stvorio teorijski manevarski prostor za utvrđivanje genocida i tamo gde po dotadašnjim merilima to ne bi bilo izvodljivo. „Mi, članovi Komisije“, nastavlja profesor Basiuni, „to smo razmotrili iz jednog naprednijeg ugla i složili smo se da genocid ne treba tumačiti u okviru grupe kao celine, što je bio slučaj sa tumačenjem holokausta pošto je to bio obrazac kojeg su se držali nacisti, već da to treba sagledavati u okviru nekog specifičnijeg konteksta.“[11]

Kada se ima u vidu stvarni zadatak Komisije, a to je polaganje temelja za rad Međunarodnog tribunala za bivšu Jugoslaviju, razlozi za ovakav „napredniji pristup“ postaju razumljivi. Politička i propagandna klima u periodu kada je Izveštaj bio pisan i kada je Tribunal bio osnivan zahtevali su presudu za genocid, i zna se protiv koga. Ako u svetlu dotadašnjih kriterijuma vrsta i obim zločina koji su bili počinjeni tokom sukoba u bivšoj Jugoslaviji nisu bili dovoljni da se opravda procesuiranje i osuđujuća presuda za genocid, onda se kreativnim i naprednim novim tumačenjem teorijski aparat imao prilagoditi političkim potrebama.

Jedan od rezultata ove kreativnosti bila je Basiunijeva teza o mogućnosti „lokalnog genocida“. U prvostepenoj presudi u predmetu Krstić, Veće tu tezu usvaja i sa blagonaklonošću primećuje postojanje „više izvora koji potvrđuju stav da bi se utvrđivanje namere da se grupa uništi na ograničenom geografskom prostoru, kao što je područje neke zemlje, pa čak i opština, moglo okarakterisati kao genocid“.[12]Neposredno zatim Veće svoju analizu zaokružuje sledećim zaključkom: „…ubistvo svih pripadnika dela grupe koji se nalaze na nekom malom geografskom prostoru, čak i kada su žrtve malobrojne,[13] može se smatrati genocidom ako je to bilo izvršeno sa namerom uništenja dela grupe kao takve na tom malom geografskom prostoru“.[14]

U presudi generalu Tolimiru, seme „naprednog tumačenja“ koje je posadio prof. Basiuni donelo je neslućene plodove u obliku zaključka koji je retrogradne kolege, sklone tradicionalnom pravnom razmišljanju, ostavio bez teksta. U toj presudi, nadahnutoj Basiunijevim svojstveno fleksibilnim pristupom činjenicama i teoretskim pojmovima, konstatuje se da se u Žepi dogodio „genocid“ na osnovu materijalnog nalaza Veća da su srpske snage pogubile tri ključna člana rukovodstva inače u punom sastavu preživele lokalne muslimanske zajednice, i na takav način je lišile „sredstava za daljnji opstanak“.[15]

U svojim opsežnim studijama o načinu rada i mehanizmima kontrole globalističkog sistema prof. Entoni Suton je izdvojio  jednu posebnu saradničku grupu koja ga opslužuje. To je korpus intelektualnih izmećara. Opis njihovog posla je da u prihvatljivu akademsku oblandu upakuju i racionalizuju namere i nečasna sredstva svojih gospodara. Među visoko kotiranim intelektualnim prostitutkama na tom neslavnom spisku ističu se „zvezde“ kalibra Kisindžera, Brežinskog i Žaka Atalija. Šerif Basiuni svakako da nije pripadao tim „višim“ slojevima sveta u koji je bio kooptiran i u kome se kretao, mada je imao svoje skromno mesto i ulogu, i bio je nesumnjivo koristan. Njegovi šefovi opravdano žale njegov odlazak. Ali njegovim nestankom naučna  oblast međunarodnog krivičnog  prava ne ostaje siromašnija.

________________________________________

Uputnice:

[1] Washington Post, 26. septembar 2017.

[2] New York Times, 4. oktobar 2017.

[3] www.icty.org/en/press/icty-mourns-the-loss-of-professor-m-cherif-bassiouni

[4] Po obrascu ustanovljenom za bivšu Jugoslaviju, kao tada već priznati stručnjak za kršenje ljudskih prava, prof. Basiuni je 2011. bio uključen u rad komisije za ispitivanje navodnih  zločina Gadafijevog režima u Libiji. U rezultatu izveštaja njegove libijske komisije, Savet bezbednosti UN je doneo rezoluciju koja je utrla put intervenciji zapadnih zemalja kojom je Libija kao država uništena, njeni državni resursi opljačkani, a sva socijalna dostignuća poništena: academic.oup.com/jicj/article-abstract/14/4/1031/2236030/M-Cherif-Bassiouni-ed-Libya-From-Repression-to?redirectedFrom=fulltext

[5] Basiuni je 2014. godine prihvatio da predvodi komisiju koju je formirao kralj Bahraina da „objektivno“ razmotri optužbe za kršenje ljudskih prava koje su bile podignute protiv njegovog režima. Kralj nije mogao da izabere bolju osobu od Basiunija da obavi taj delikatan posao uz minimalnu štetu po njegov retrogradni režim. Basiuni je sastavio izveštaj po meri svog kraljevskog mecene. U izjavi arapskom portalu „Al-Monitor“ Basiuni je netrepnuvši rekao „There have been a number of recommendations made, and the government has consistently carried out the implementation of the recommendations“ (www.al-monitor.com/pulse/originals/2014/06/cherif-bassiouni-bici-bahrain-uprising-violations.html#ixzz4v2qySm3e ) Američki dnevnik „Hasfington Post“ primećuje da Basiunijev izveštaj ne sadrži nikakve preporuke za političku reformu ili uvođenje osnovnih elemenata demokratskog sistema,  www.huffingtonpost.com/brian-dooley/bassiouni-report-takes-ba_b_1112991.html Ko plaća, naručuje muziku.

[6] www.skripta.info/wp-content/uploads/2016/03/Edvard-S.-Herman-i-Filip-Korvin-Masakr-u-Srebrenici-dokazi-kontekst-politika.pdf

[7] Marko Sladojević, Haški triptih (Beograd, 2011.), predgovor Koste Čavoškog, str. 3

[8] Da ponovimo, Basiuni je bio profesor islamskog prava na De Paul univerzitetu u Čikagu 1992. godine kada je angažovan da formira komisiju koja će istražiti izveštaje o zločinima počinjenim u bivšoj Jugoslaviji i podneti preporuke Savetu bezbednosti u vezi sa time.

[9] Final Report of the United Nations Commission of Experts established pursuant to Security Council resolution 780 (1992). www.ess.uwe.ac.uk/comexpert/REPORT_TOC.HTM

[10] Bassiouni, M. Cherif. 1995. ”Genocide in Bosnia-Herzegovina”.

[11] Ibid.

[12] Prvostepena presuda, Tužilac protiv Krstića, par. 589.

[13] Bez daljnje analize ili komentara, skrećemo pažnju na očigledan sofizam ovih pravnih inovatora: pobijeni „deo grupe“ može biti svaka skupina koju oni svojevoljno proglase kao takvu. U nekoj skupini od 10.000, oni mogu da izvoje 50 pobijenih i da konstatuju „ubistvo svih pripadnika dela grupe“. Da li to automatski postaje genocid? Ili svrstavanje u kategoriju genocida zavisi od političkih potreba „gospodara definicije“ u svakom slučaju posebno? Teorija definicionizma Vladimira Umeljića mogla bi biti od koristi za pravilno sagledavanje ovog pitanja. (Podrobnije na sajtu „Fonda Slobodana Jovanovića“, www.slobodanjovanovic.org/2011/12/22/razgovor-sa-vladimirom-umeljicem/ )

[14] Ibid., par. 590.

[15] www.icty.org/x/cases/tolimir/tjug/en/121212_summary.pdf, str. 7

Izvor: Fond Strateške Kulture