Širenje NATO-a ili kako je izigran Gorbačov

Poznato uveravanje američkog državnog sekretara Džejmsa Bejkera „ni jedan inč prema istoku“ u vezi sa širenjem NATO tokom njegovog sastanka sa sovjetskim liderom Mihailom Gorbačovom 9. februara 1990. godine bio je samo jedan u nizu garancija o sovjetskoj bezbednosti koje su davali zapadni lideri Gorbačovu i drugim sovjetskim zvaničnicima tokom procesa nemačkog ujedinjavanja 1990. godine, pa i dobrim delom 1991. – ukazuju američka, sovjetska, nemačka, britanska i francuska dokumenta objavljena na sajtu Nacionalnog bezbednosnog arhiva Univerziteta Džordž Vašington.

Dokumenti pokazuju da je više nacionalnih lidera razmatralo i odbacilo članstvo u NATO srednjoevropskih i istočnoevropskih država od početka 1990. godine, pa kroz 1991. godinu, te kako razgovori o NATO u kontekstu nemačkog ujedinjenja nisu bili usko usredsređeni na status istočnonemačke teritorije i da su sovjetske i ruske žalbe o tome da su izigrani u vezi sa širenjem NATO zasnovane na savremenim pisanim memorandumima i telefonskim razgovorima na najvišem nivou.

Dokumenta osnažuju navode bivšeg direktora CIA Roberta Gejtsa koji je kritikovao „nastavak širenja NATO ka Istoku (tokom 90-ih godina), iako su Gorbačov i drugi uveravani kako se to neće desiti“. Ključna fraza, potkrepljena dokumentima, bila je „navedeni da poveruju“.

Predsednik Džordž Buš je uveravao Gorbačova tokom samita na Malti decembra 1989. godine da Sjedinjene Države neće iskoristiti priliku („Neću skočiti na Berlinski zid“) u vezi sa revolucijama koje su izbile u Istočnoj Evropi kako bi naškodile sovjetskim interesima; ali ni Buš ni Gorbačov u tom trenutku (a s tim u vezi ni zapadnonemački kancelar Helmut Kol) nisu očekivali tako brz kolaps Istočne Nemačke ili brzo nemačko ujedinjenje.

Prva uveravanja zapadnih lidera o NATO počela su 31. januara 1990. godine, kada je zapadnonemački ministar spoljnih poslova Hans Ditrih Genšer otpočeo licitiranje na važnom govoru u bavarskom gradu Tucingu (Tutzing) o nemačkom ujedinjenju. Američka ambasada u Bonu (dokument jedan) je izvestila da je Genšer naglasio kako „promene u Istočnoj Evropi i proces nemačkog ujedinjenja ne smeju da vode ‘pogoršanju sovjetskih bezbednosnih interesa’. Stoga, NATO treba da isključi mogućnost ‘širenja svoje teritorije ka Istoku, odnosno približavanje sovjetskim granicama’“ Bonska depeša takođe beleži Genšerov predlog da se istočnonemačka teritorija isključi iz vojnih struktura NATO čak iako je ujedinjena u Nemačku koja je članica Severnoatlantskog saveza.

Ideja o specijalnom statusu za teritoriju Demokratske republike Nemačke je kodifikovana u konačnom sporazumu o nemačkom ujedinjenju potpisanom 12. septembra 1990. godine, i potpisala su „dva plus četiri“ ministra spoljnih poslova (videti dokument broj 25). Druga spomenuta ideja o „približavanju sovjetskim granicama“ nije zabeležena ni u jednom sporazumu već u nizu zapisnika razgovora između sovjetskih i visokopozicioniranih zapadnih sagovornika (Genšer, Kol, Bejker, Gejts, Buš, Miteran, Tačer, Mejdžor, Verner i drugi), tokom kojih su nuđena uveravanja kroz celu 1990. i duboko u 1991. godinu o zaštiti sovjetskih bezbednosnih interesa i uključivanju Sovjetskog Saveza u nove evropske bezbednosne strukture. Ta dva problema bila su povezana ali nisu bila identična. Potonje analize su nekada mešale ova dva pitanja i zagovarale gledište da ovi razgovori nisu podrazumevali celu Evropu. Objavljeni dokumenti jasno pokazuju da se mislilo na čitav evropski kontinent.

„Formula iz Tucinga“ veoma brzo je postala središnja tačka razgranate i važne diplomatske rasprave koja se odigrala narednih deset dana 1990. godine. To je dovelo do ključnog sastanka Kola i Gorbačova u Moskvi 10. februara, na kome je zapadnonemački lider dobio načelnu sovjetsku saglasnost da se Nemačka ujedini i da bude u okviru NATO, sve dok se NATO ne širi ka Istoku. Sovjetima je trebalo dosta vremena da utiču na domaće javno mnjenje (i dogovore finansijsku pomoć Zapadne Nemačke) pre formalnog potpisivanja dogovora septembra 1990.

Razgovori pre Kolovog uveravanja i garancija obuhvatili su eksplicitnu diskusiju o širenju NATO, srednjoevropske i istočnoevropske države i kako ubediti Sovjete da prihvate ujedinjenje. Na primer, 6. februara 1990, kada se Genšer sreo sa britanskim ministrom spoljnih poslova Daglasom Hardom, britanski zapisi pokazuju da je Genšer rekao: „Rusi moraju da imaju neke garancije da poljska vlada neće, ako jednog dana napusti Varšavski pakt, već sledećeg dana postati članica NATO“ (videti dokument dva).

Pošto se upoznao sa Genšerovim stavom o ovim pitanjima, Bejker je ponovio Genšerove formulacije na sastanku sa sekretarom za spoljne poslove Eduardom Ševarnadzeom 9. februara 1990. (videti dokument 4) i što je još važnije, lice u lice sa Gorbačovom.

Ne jednom već tri puta Bejker je iskušao formulu „nijedan inč prema Istoku“ na sastanku sa Gorbačovom 9. februara 1990. On se složio sa Gorbačovljevom izjavom koju je ovaj dao kao odgovor na uveravanja kako je „širenje NATO neprihvatljivo“. Bejker je uveravao Gorbačova da „ni on ni Predsednik ne nameravaju da se jednostrano okoriste o procese koji se odigravaju“ i da Amerikanci razumeju „da nije samo za Sovjetski Savez već i za druge evropske države važno da dobiju garancije da se – ukoliko Sjedinjene Države zadrže svoje prisustvo u Nemačkoj u okvirima NATO – vojna nadležnost prisustva NATO neće niti jedan inč proširiti prema Istoku“ (videti dokument šest).

Nakon toga, Bejker je pisao Helmutu Kolu, koji je trebalo da se narednog dana susretne sa sovjetskim liderom, koristeći slične izraze. Bejker je izvestio: „Onda sam mu [Gorbačovu] postavio sledeće pitanje – da li ste skloniji da vidite ujedinjenu Nemačku izvan NATO, nezavisnu i bez američkih snaga ili više želite ujedinjenu Nemačku koja je uključena u NATO, uz garancije da se jurisdikcija NATO neće pomeriti nijedan inč istočno od sadašnjih pozicija? On mi je odgovorio da je sovjetsko vođstvo pažljivo razmotrilo sve slične mogućnosti […] Potom je dodao ‘Svakako, bilo kakvo proširenje zone NATO je neprihvatljivo’.“ Bejker je dodao u zagradama, kako bi Kolu stvari bile jasnije, „Kao posledica toga, NATO u svojoj sadašnjoj zoni može biti prihvatljiv.“

Dobro informisan od američkog državnog sekretara, zapadnonemački kancelar je razumeo ključne sovjetske crvene linije, i uveravao je Gorbačova 10. februara 1990. kako „veruje da NATO ne treba da širi sferu svojih aktivnosti“ (videti dokument devet). Posle ovog sastanka, Kol je teško mogao da suzdrži svoje uzbuđenje zbog Gorbačovljevog načelnog pristanka na Nemačko ujedinjenje i da, pošto su po Helsinškim formulama države same mogle da izaberu saveze, Nemačka može da odabere da bude članica NATO. Kol je u svojim memoarima opisao da je čitave noći tumarao Moskvom – ali je i dalje razumeo da postoji cena koju je potrebno platiti.

Svi ministri spoljnih poslova zapadnih država bili su uglavnom saglasni sa Genšerom, Kolom i Bejkerom. Sledeći je došao britanski ministar spoljnih poslova, Daglas Hard, 11. aprila 1990. U tom trenutku, građani su u Istočnoj Nemačkoj nadmoćnom većinom glasali za uvođenje dojčmarke (nemačke marke) i brzo ujedinjenje. Na izborima održanim 18. marta Kol je, na iznenađenje gotovo svih posmatrača, odneo ubedljivu pobedu. Kolove analize (koje je prve preneo Bušu 3. decembra 1989. godine) da kolaps Istočne Nemačke otvara sve mogućnosti, da on mora da žuri kako bi stao na čelo kolone, da mu je potrebna američka podrška, da ujedinjenje može da se desi brže nego što bilo ko misli da je moguće – sve su se pokazale kao ispravne. Do monetarne unije je moglo da se stigne već u julu a garancije o bezbednosti su nastavile da pristižu. Hard je podupro Bejker–Genšer–Kolovu poruku na svom sastanku sa Gorbačovim u Moskvi 11. aprila 1990. Tom prilikom je rekao da Britanija jasno „priznaje značaj da se ne čini ništa nauštrb sovjetskih interesa i dostojanstva“ (videti dokument 15).

Bejkerov razgovor sa Ševernadzeom 4. maja 1990, koji je Bejker opisao u sopstvenom izveštaju predsedniku Bušu, najrečitije opisuje šta su zapadni lideri govorili Gorbačovu u tom trenutku: „Ja sam se koristio vašim govorom i našim priznavanjem potrebe da prilagodimo NATO, politički i vojno, i da razvijamo Komisiju za bezbednost i saradnju u Evropi kako bismo učvrstili Ševarnadzea u uverenju kako iz ovog procesa neće proisteći pobednici i gubitnici. Umesto toga, on će stvoriti novu legitimnu evropsku strukturu – onu koja bi bila inkluzivna, a ne ekskluzivna“ (videti dokument 17).

Bajker je to ponovio Gorbačovu, neposredno u Moskvi 18. maja 1990, kada je Gorbačovu predočio i svojih „devet tačaka“ koje uključuju transformaciju NATO, snaženje evropskih struktura, očuvanje Nemačke kao nenuklearne sile i poštovanje sovjetskih bezbednosnih interesa. Bejker je otpočeo svoje izlaganje: „Pre nego što kažem nekoliko reči o nemačkom pitanju, želim da naglasim da naše politike nisu usmerene ka tome da odvoje Istočnu Evropu od Sovjetskog Saveza. Mi smo zastupali tu politiku ranije. Ali danas mi smo zainteresovani da gradimo stabilnu Evropu, i da to učinimo zajedno sa vama“ (videti dokument 18).

Francuski lider Fransoa Miteran nije bio usaglašenih stavova sa Amerikancima. Naprotiv, iz njegovih reči Gorbačovu u Moskvi 25. maja 1990. može se videti da je on „lično sklon postepenom razdruživanju bojnih blokova“; ali je potom Miteran nastavio seriju bezbednosnih uveravanja rekavši da Zapad mora „da stvori bezbedne uslove za vas, kao i evropsku bezbednost u celini.“ (videti dokument 19). Miteran je smesta pisao Bušu u „dragi Žorž“ pismu o svom razgovoru sa sovjetskim liderom, da „mi sigurno ne treba da odbijemo da utanačimo onakve garancije koje on ima pravo da očekuje u vezi sa bezbednošću njegove zemlje“ (videti dokument 20).

Na Vašingtonskom samitu 31. maja 1990. Buš je izneo uveravanja Gorbačovu da Nemačka kao deo NATO nikada neće biti usmerena protiv Sovjetskog Saveza: „Verujte mi, mi ne usmeravamo Nemačku put ujedinjenja, i nismo mi koji određuju tempo ovog procesa. I naravno, mi ne nameravamo, čak ni u našim mislima, da naškodimo Sovjetskom Savezu ni na koji način. To je razlog zašto kada govorimo u korist nemačkog ujedinjenja u okviru NATO mi ne zanemarujemo širi kontekst Komisije za evropsku bezbednost i saradnju, i uzimamo u obzir tradicionalne ekonomske veze između dve nemačke države. Takav model, po našem mišljenju, saglasan je i sa sovjetskim interesima“ (videti dokument 21).

„Gvozdena lejdi“ je takođe bila uključena u ova dešavanja, nakon Vašingtonskog samita, na sastanku sa Gorbačovom u Londonu 8. juna 1990. godine. Tačerova je predvidela poteze koje će Amerikanci (uz njenu podršku) preduzeti početkom jula na konferenciji NATO, kako bi poduprli Gorbačova uveravanjima o preobražaju NATO ka više političkom, a manje vojnom i pretećem savezu. Ona je rekla Gorbačovu: „Mi moramo da nađemo način da uverimo Sovjetski Savet da će njegova bezbednost biti osigurana… Komisija za evropsku bezbednost i saradnju može da bude okvir za sve ovo, a može i da posluži kao forum koji će uključiti Sovjetski Savez u najširu diskusiju o budućnosti Evrope“ (videti dokument 22).

Londonska deklaracija, koju je izdao NATO 5. jula 1990. godine, imala je pozitivan efekat na promišljanja budućih odluka u Moskvi, prema većini izvora, pošto je dala Gorbačovu značajno sredstvo da se suprotstavi tvrdolinijašima na partijskom Kongresu koji se u tom trenutku održavao. Neke verzije ovih dešavanja navode da je jedna kopija bila unapred obezbeđena Ševernadzeovim pomoćnicima, dok je prema drugim verzijama stiglo samo obaveštenje koje je omogućilo ovim pomoćnicima da pribave kopiju agencijskih vesti i pripreme sovjetski pozitivan stav o ovom dokumentu pre nego što ga vojska ili tvrdolinijaši ne proglase propagandom.

Kada je Kol u Moskvi 15. jula 1990. rekao Gorbačovu da, dok rade na konačnom dogovoru o nemačkom ujedinjenju, „mi znamo šta čeka NATO u budućnosti, a mislim da sada i vi to znate“ – on je ukazivao na Londonsku deklaraciju NATO (videti dokument 23).

U telefonskom pozivu Gorbačovu 17. jula, Buš je hteo da osnaži uspeh postignut na sastanku Kol-Gorbačov i poruku koju je predstavljala Londonska deklaracija. Buš je objasnio: „Ono što smo pokušali da uradimo jeste da uzmemo u obzir vašu zabrinutost predočenu meni i drugima, i to smo učinili na sledeći način: našom zajedničkom deklaracijom o nenapadanju; našim pozivom vama da se pridružite NATO; našim dogovorom da otvorimo NATO za redovne diplomatske kontakte sa vašom vladom i vladama istočnoevropskih država; našom ponudom da damo garancije o budućoj veličini oružanih snaga ujedinjene Nemačke – pitanje o kome ste, koliko znam, razgovarali sa Helmutom Kolom. Mi takođe suštinski menjamo naš vojni pristup konvencionalnim i nuklearnim snagama. Mi smo saopštili ideju o proširenoj, snažnijoj Komisiji za evropsku bezbednost i saradnju sa novim institucijama u kojima Sovjetski Savet može da učestvuje i da bude deo nove Evrope“ (videti dokument 24).

Dokumenti pokazuju da se Gorbačov saglasio sa nemačkim ujedinjenjem i članstvom u NATO pod uticajem serije garancija, i na osnovu svoje sopstvene procene da budućnost Sovjetskog Saveza zavisi od njegove integracije u Evropu, u čemu će Nemačka biti odlučujući faktor. On i većina njegovih saveznika verovali su da je neka verzija zajedničkog evropskog doma moguća i da će se razviti paralelno sa transformacijom NATO kako bi vodila uključenijem i integrisanijem evropskom prostoru, tako da bi poslehladnoratovski poredak mogao da uzme u obzir sovjetske bezbednosne interese. Savezništvo sa Nemačkom ne bi samo dorpinelo prevazilaženju Hladnog rata već i okretanju naglavačke nasleđa Velikog otadžbinskog rata.

No, unutar američke vlade, nastavljena je drugačija rasprava, rasprava o odnosima između NATO i Istočne Evrope. Mišljenja su se razilazila ali je predlog Ministarstva odbrane od 25. oktobra 1990. bio da se ostave „odškrinuta vrata“ za članstvo istočnoevropskih država u NATO (videti dokument 27). Gledište Stejt departmenta bilo je da širenje NATO nije na dnevnom redu, zato što nije u interesu Sjedinjenih Država da organizuju „antisovjetsku koaliciju“ koja se proteže do sovjetskih granica – ako ni zbog čega drugog a ono zato što bi to moglo da preokrene pozitivne trendove u Sovjetskom Savezu (videti dokument 26). Bušova administracija je prihvatila potonje gledište. I to je ono što su Sovjeti čuli.

Sve do marta 1991. godine, prema dnevniku britanskog ambasadora u Moskvi, britanski premijer Džon Mejdžor je lično uveravao Gorbačova: „Mi ni ne razgovaramo o snaženju NATO.“ Nakon toga, kada je sovjetski ministar odbrane maršal Dmitri Jazov pitao Mejdžora o zainteresovanosti istočnoevropskih lidera za članstvo u NATO, britanski lider je odgovorio: „Ništa slično se neće desiti“ (dokument 28).

Kada su ruski delegati Vrhovnog sovjeta Rusije[5] doputovali u Brisel kako bi obišli sedište NATO i kako bi se sastali sa glavnim sekretarom NATO Manfredom Vernerom jula 1991. godine, Verner je rekao Rusima kako „nećemo dozvoliti […] izolaciju Sovjetskog Saveza iz evropske zajednice.“ Prema ruskom memorandumu sa ovog razgovora, „Verner je izložio da su i on i Savet NATO protiv širenja Saveza (13 od 16 članica NATO podržava ovo gledište)“ (videti dokument 30).

Tako da je Gorbačov išao ka kraju Sovjetskog Saveza uveren da Zapad ne preti njegovoj bezbednosti i da neće biti širenja NATO. Međutim, razdruživanje Sovjetskog Saveza su izveli Rusi (Boris Jeljcin i njegov vodeći saveznik Genadij Burbulis) u saglasju sa nekadašnjim partijskim liderima sovjetskih republika, posebno Ukrajinom, decembra 1991. godine. Do tada je Hladni rat već bio okončan. Amerikanci su pokušali da održe Sovjetski Savez na okupu (videti Bušov govor „Kijevska šnicla“ koji je održao jula 1991. u Kijevu). Širenje NATO još je bilo u budućnosti kada su se ovi sporovi ponovo razbuktali, i kada su nove garancije date ruskom lideru Borisu Jeljcinu.

Sakupili smo ova dokumenta za panel diskusiju održanu 10. novembra 2017. na godišnjoj konferenciji Udruženja za slovenske, istočnoevropske i evroazijske studije (engleska skraćenica ASEEES) pod naslovom „Ko je i šta obećavao kome u vezi sa širenjem NATO?“ (“Who Promised What to Whom on NATO Expansion?”)

Na panelu su učestvovali:

Mark Kramer iz Dejvisovog centra na Harvardu, urednik Journal of Cold War Studies koji je u članku u Vošington kvaterliju iz 2009. godine zastupao stav kako je „obećanje bez povećanja NATO“ „mit“.

Džošua R. Itkovic Šifrison sa Bušove škole Teksam A&M univerziteta, koji je u članku iz 2016. u časopisu International Security argumentovao u prilog tezi da su Sjedinjene Države 1990. igrale dvostruku igru, navodeći Gorbačova da poveruje kako će NATO biti podređena struktura u novoj evropskoj bezbednosnoj strukturi, dok su delovale da osiguraju hegemoniju u Evropi i održavanje NATO.

Džejms Goldgajger sa Američkog univerziteta, koji je napisao referentnu knjigu o Klintonovoj odluci za širenje NATO Not Whether But When (Ne da li već kada) i koji je opisao zavodljive američke garancije ruskom lideru Borisu Jeljcinu u članku iz 2016. objavljenom na sajtu War On The Rocks.

Svetlana Savranskaja i Tom Blenton iz Nacionalnog bezbednosnog arhiva (National Security Archive). U njihovoj najnovijoj knjizi The Last Superpower Summits: Gorbachev, Reagan, and Bush: Conversations That Ended the Cold War (CEU Press, 2016) analizirani su i objavljeni transkripti i druga dokumenta sa svih samita između Gorbačova i američkih predsednika uključujući i desetine garancija o zaštiti sovjetskih bezbednosnih interesa.

Preveo – Miloš Miilojević

[1] Robert Gates, University of Virginia, Miller Center Oral History, George H.W. Bush Presidency, July 24, 2000, p. 101.

[2] Videti poglavlje 6, “The Malta Summit 1989,” in Svetlana Savranskaya and Thomas Blanton, The Last Superpower Summits (CEU Press, 2016), pp. 481-569. The comment about the Wall is on p. 538.

[3] Prim. SS: Svi veze na dokumente vode ka tekstovima na engleskom jeziku.

[4] Za pozadinu, kontekst i posledica govora u Tucingu videti:  Frank Elbe, „The Diplomatic Path to Germany Unity“, Bulletin of the German Historical Institute 46 (Spring 2010), strane 33-46. Frank Elbe je bio šef Genšerovog kabineta u to vreme.

[5] Prim. MM: Vrhovni sovjet Ruske Federacije (ruski Verhovnый Sovet Rossiйskoй Federacii) je bilo vrhovno upravno telo Ruske sovjetske republike između 1938. i 1990. godine. U periodu između 1990. i 1993. ovo je bio stalni parlament, izabran od Kongresa narodnih deputata Ruske Federacije.

[6] Prim. MM: Američki predsednik održao je ovaj govor 1. avgusta 1991. godine (u izvornom članku stoji pogrešno da je reč o julu), nekoliko meseci pre Decembarskog referenduma na kome su Ukrajinci glasali za istupanje iz SSSR-a. U ovom govoru Buš je upozoravao Ukrajince da se klone „samoubilačkog nacionalizma“. Govor je pisala Kondoliza Rajs, koja je tada bila zadužena za sovjetske i istočnoevropske poslove. Ona je kasnije postala državni sekretar u administraciji Džordža Buša Mlađeg. Negativno su ga ocenili ukrajinski nacionalisti i američki konzervativci. Konzervativni komentator Njujork tajmsa Vilijam Safir pogrdno ga je nazvao „kijevskom šniclom“, protestujući zbog onoga što je – po njemu – bila veoma pogrešna procena.

[7] Mark Kramer, “The Myth of a No-NATO-Enlargement Pledge to Russia,” The Washington Quarterly, April 2009, pp. 39-61.

[8] Joshua R. Itkowitz Shifrinson, “Deal or No Deal? The End of the Cold War and the U.S. Offer to Limit NATO Expansion,” International Security, Spring 2016, Vol. 40, No. 4, pp. 7-44.

[9] James Goldgeier, Not Whether But When: The U.S. Decision to Enlarge NATO (Brookings Institution Press, 1999); i James Goldgeier, “Promises Made, Promises Broken? What Yeltsin was told about NATO in 1993 and why it matters,” War On The Rocks, July 12, 2016.

Izvor: Stanje stvari