Šolja tuđeg čaja i vlast u Beogradu

1.

Da se u petak ujutro pilot predsedničkog „falkona“ nad Jadranom nije tako dobro snašao, već do podneva bilo bi mnogo onih koji bi tu nesreću – srećom izbegnutu – povezali sa namerom Tomislava Nikolića da 9. maja bude na Crvenom trgu. (Iako valja podsetiti kako je u rukama pilota otklonjena opasnost po Nikolićev život, ali ne i sumnja u, ako ih je bilo, motive da on bude prekinut.) Kako god, i taj kvar na avionu, i, još više i očiglednije, pokušaj stranaca da u Beograd dovedu Hašima Tačija i cela jedna bujica pretećih i drastičnih političkih poruka pokazuju koliko su srpske prilike natopljene skrivenim značenjima i opasnim zapletima, koji gotovo gravitacionom silom vape za svojim razjašnjenjem i razrešenjem.

Srbija se tako ponovo našla u jednom privremenom stanju – u kakvom je poslednji put bila 1999, godinu pre i godinu posle – s tom razlikom da današnja vlast, za razliku od one, tu privremenost smatra jedinim sigurnim utočištem i za sebe i za zemlju, ne sasvim bez razloga. Problem nastaje tamo gde se centralna polemika u javnom prostoru ne odvija na pitanjima o tom opasnom geopolitičkom hijatusu, u kome se Srbija našla, već na pitanju vlasti.

2.

Šta zaključujemo ako pogledamo teme u javnom prostoru na kojima se danas gradi linija političkog fronta – od pada helikoptera do Beograda na vodi. Prvo, vlada sve manje kontroliše teme kojima se puni javni prostor, što samo ilustruje koliko malo kontroliše procese koji se odvijaju. Drugo, ne može biti sporno što se centralnim temama u javnosti problematizuje vlast; problem je u tome što su sve one pažljivo izabrane tako da nijedna, makar uporedo, ne problematizuje ulogu stranaca u opasnom srpskom međustanju. Kad na jednoj strani linije takvog fronta učestvuje vlast, to je dvostruko razumljivo. Najpre zato što se ona ne usuđuje da postavi pitanje stranaca jer im je potčinjena. (Ovde se izuzima par poslednjih nastupa Ivice Dačića i Tomislav Nikolić, sad već u kontinuitetu.) Drugi razlog je taj što više ne može da bira; ona se sve više bavi temama koje su joj nametnute i koje je vuku u defanzivu, gde se tuče na skali između manje i veće štete.

Naravno, osnovni problem svega toga temelji se na odgovoru na sledeća pitanja. Šta će se dogoditi, kome to treba i ko su dobitnici u situaciji ako vlast padne na pitanjima helikoptera ili Beograda na vodi? Da li se time na bilo koji način osporava razorni uticaj zapadnih ambasada, držim, najveći problem pred današnjom Srbijom? Da li se time rešava ijedno vitalno pitanje za Srbiju?

3.

Otuda ne može biti stvar slučaja ako neke greške ili gafovi koje proizvodi vlada imaju prolaz u javnom prostoru, a neke ne. Zato nije samo nelogično već je duboko opasno – ne za vlast, nego za Srbiju – kad se vidi koliko je više pažnje posvećeno i polemičke žestine ispoljeno o padu helikoptera nego o memorandumu potpisanom sa MMF, koji će – valjda je toliko jasno – iza sebe ostaviti neuporedivo veće ljudske žrtve nego nesreća na Surčinu. Ništa manje nije lišeno logike i opasnosti problematizovanje kršenja Ustava u zakonodavnoj proceduri oko Beograda na vodi, koje je sasvim izostalo prilikom vrištećeg rušenja ustavnog poretka Briselskim sporazumom.

Šta nam to govori? Da se centralna borba u Srbiji odvija između dve strane, od kojih nijedna, bar za sada, ne rešava njen osnovni problem. Jer ni vlast ni parlamentarna opozicija, sa sve širokom skalom prateće intelektualne, medijske i NVO menažerije, ne problematizuju glavni problem Srbije, na kome će se u ne tako dalekoj budućnosti odvijati njena tačka loma. Naravno, koliko god neodgovorno i uskogrudo, nije se drugo ni očekivalo ni od vlasti, ni od parlamentarne opozicije, ni od intelektualne faune afirmisane u koordinatama Petog oktobra, pa ni od beogradske čaršije, starog interesnog okupljanja politički šarolikog sveta koji je često umeo da diktira trendove i koji je danas zapravo najozbiljniji protivnik Vučićeve vlade. Radi se o tome da se to očekuje od nacionalnih političkih snaga i inteligencije, utoliko pre što njihov današnji politički izbor nije stvar koja njihove ambicije kvalifikuje za povratak u parlament, pa čak ni za buduće preuzimanje vlasti, već za zaustavljanje podela i odbranu građanskog mira u Srbiji u opasnim događajima koji dolaze.

4.

Kad DSS, stranka koja je uverljivo postavila na scenu pitanje okupljanja nacionalne politike, bespuća EU integracija i saradnje sa Rusijom, postavi pitanje vlasti u Inđiji, a ne postavi istovremeno pitanje novih nemačkih uslova za ulazak u EU, valjda se plašeći da će time duvati u jedra Dačiću, tada stvari izlaze iz okvira političke logike, isto onoliko kao kada DSS postavi pitanje ostavke ministra odbrane zbog pada helikoptera, a ne postavi pitanje ostavke ministra finansija ili čak predsednika vlade zbog memoranduma sa MMF.

Ta vrsta nerazumevanja prilika i odsustva svesti o istorijskom zadatku nacionalnih snaga još bolje se očituje u sporu koji danas deli DSS – stranačkoj polemici o napuštanju vlasti u Beogradu. Pokušaću da objasnim koliko je to podilaženje ukusu ostrašćene čaršije pogrešno, štetno za DSS, za nacionalne snage i koliko od jedne stranke koja je, čak i kad je grešila, umela da razume političke trendove pravi korisnog idiota zapadnih ambasada.

5.

Prvo, raskol u DSS oko vlasti u Beogradu gurnuće tu stranku u medije kao organizaciju koja se bavi sobom u mesecima kad se možda odlučuje sudbina zemlje za sledećih nekoliko decenija. Drugo, ta polemika biće iskorišćena za slabljenje vlasti, a ne za jačanje DSS, onako kako nijedna organizacija, predstavljajući se javnosti svojim unutrašnjim sporovima, po definiciji ne može jačati. Naravno, takva odluka bi imala smisla ako bi DSS imala snage da drži front prema naprednjacima na svojim pitanjima, problem je što ni ona ni Dveri za to nemaju snage i što, otvarajući taj front, mogu samo da skliznu kao (ne tako nevažni iako mali) akteri centralne bitke koju sa vladom biju stranci sa pratećim domaćim snagama. Uostalom, dovoljno je pogledati koji su to mediji, dajući prostor novoj predsednici Sandi Rašković Ivić, najviše insistirali na pitanjima učešća DSS u beogradskoj vlasti sa naprednjacima – Blic, Danas i B92. Slučajno?

Treće, u mesecima u kojima se nije postavljalo pitanje vlasti u Beogradu, u kojim medijima je DSS bila u prilici da govori o svojoj političkoj agendi – Kosovu, EU, Rusiji? U Politici, Večernjim novostima i drugim medijima gde preovladava uticaj SNS. Da li je prostor za tu agendu imala u medijima koji su kritičniji prema naprednjacima? Nije, tamo je mogla samo da tuče po Vučiću. Da li DSS ima više političke koristi od predstavljanja svoje političke agende ili od udaranja po Vučiću i Gašiću? Teško pitanje.

6.

Četvrto, politička scena u Srbiji danas je podeljena na pitanju Vučića, gde na glavnom frontu u prvom redu nisu partije poput DS i njenih frakcija, već onaj deo ološ-elite, koji je proteklih godina umeo da ospori i DS, ali nikad i interes zapadnih zemalja. DS je, naravno, uključena u taj front kao najveća politička partija u njemu, što govori da je reč o mnogo širem kretanju od odnosa vlast-opozicija. U takvom kretanju DSS ne može biti jednako udaljena od DS i od naprednjaka jer je mala, mnogo manja nego 2000, kada isto tako nije mogla da bude jednako udaljena i od Miloševića i od Đinđića iako je Koštunica mnogo pazio na tu ekvidistancu lansirajući parolu „Ni Vašington, ni Dedinje“.

7.

Ako ne može da bude jednako udaljena od dve grupacije, kome DSS treba da bude bliža? Naprednjacima, zbog dva razloga. Prvo, u dubokoj krizi koja predstoji naprednjaci neće moći u jednom komadu da izdrže pritisak sa kojim će se suočiti. Tu stranku danas na okupu drže vlast i Vučićevo nastojanje da geopolitički balansira između Istoka i Zapada. Svako njegovo veće naginjanje na Zapad, čega smo svedoci poslednjih meseci, uvećeva napetost u toj stranci do mere da ona neće moći da izdrži ono što će, recimo, sledećeg meseca od Vučića tražiti Bajden.

Šta to znači? Da će naprednjaci, u komadu ili u delovima, u trenutku kad kriza kulminira biti partneri DSS, i to na politčkoj agendi DSS. Rat sa naprednjacima, koji bi danas bio otvoren izlaskom DSS iz grada, DSS bi konfrontirao sa budućim partnerima, gurnuo je prema DS i medijima koji tu opciju podržavaju, a to neće biti moguće na agendi DSS, već na agendi koju ispisuju zapadni ambasadori.

Drugo, sva istraživanja javnog mnenja, otkako SNS postoji, pokazuju da je DSS u ozbiljnoj većini drugi izbor naprednjačkih birača. Nema nikakve sumnje da će na sledećim izborima, kad god da budu, doći do izduvavanja naprednjačkog balona i osipanja glasova. Oni neće ići onim strankama koje budu držale najjači front prema SNS, već onim koje se budu najmanje razlikovale. To je dobro znao Koštunica 2000, kada je pobedio Miloševića najmanje se razlikujući od njega u pitanjima koja je nacija prepoznala kao najvažnija; to je još bolje znao Šešelj, kad je na izborima 1997. prepustio front protiv Miloševića Vuku Draškoviću, a on kampanjom niskog intenziteta oteo toliko espeesovskih glasova da je čak i pobedio na predsedničkim izborima, koje je kasnije ispod žita predao Miloševiću. To, nažalost, danas DSS ne razume.

8.

Naravno, postavlja se pitanje da li takva strategija ostavlja prostor da DSS bude opoziciona stranka. Naravno da ostavlja. Nažalost, previše je pitanja na kojima je ova vlast poklekla pred voljom zapadnih sila, i sva ta pitanja jesu pitanja za DSS, taman onoliko koliko nisu za DS i slične svate. To je Kosovo, a ne Inđija; To je MMF, a ne helikopter; to je Telekom, a ne sloboda medija, koje nema pa nema, ali je nema od 2008, kad su srpski mediji pod pritiskom stranaca prestali da brane Kosovo i kad je DSS bila manje zastupljena u medijima nego danas. To je, rečju, svako pitanje na kome se vlast ne protivi zapadnim silama, i nije nijedno pitanje na kome se zapadne sile protive vlasti.

Jer uverenje da su nam Vučić i Nikolić veći neprijatelj od Kirbija i Devenporta u vremenima koja dolaze od nas će samo praviti Stavrogine, a opstanak Srbije u drami koja je čeka biće moguć samo u obrnutoj proporciji od broja Stavrogina u javnom prostoru. DSS ne sme da se pretvori u korisnog idiota, sve ostalo je jalovi huk čaršije, sve ostalo je naše jadno verovanje da smo Petog oktobra mogli proći bolje, zbog čega će nam trebati još jedan pokušaj.

Izvor: Novi Standard