Španija i Srbija – u čemu je razlika?

Poređenje između Katalonije i priznanja nezavisnosti tzv. Kosova se samo po sebi nametnulo jer je različito postupanje zemalja EU i tumačenje međunarodnog prava u ova dva slučaja više nego očigledno.

Član 103 Povelje UN predviđa da u slučaju da postoji nepodudarnost ili kolizija između obaveza koje proizilaze iz Povelje UN i obaveza nastalih po osnovu nekog drugog međunarodnog sporazuma, prednost ima Povelja tj. merodavne su obaveze iz Povelje. I Međunarodni sud je zauzeo stav da član 103 Povelje UN zajedno sa čl. 25 Povelje obezbeđuje prioritet i prednost obaveza proisteklih iz obavezujućih Rezolucija SB nad obavezama preuzetih na osnovu drugih međunarodnih sporazuma. S tim u vezi, treba odmah istaći da je jednostrano i nasilno proglašenje nezavisnosti tzv. Kosova 2008. godine izvršeno kada je već uveliko na snazi bila Rezolucija 1244 SB, koja jasno jemči teritorijalni integritet i suverenitet Srbije kao pravnog sledbenika SRJ.

Inače, odluke SB su pravno obavezujuće za sve zemlje članice UN. One su dužne da ih prime i izvršavaju, što je izričito propisano čl. 25 Povelje.

Uprkos tome, zapadne zemlje članice EU su odmah priznale nezavisnost tzv. Kosova, ponašajući se kao da Rezolucija 1244 ne postoji, čime je međunarodno pravo od strane tih država članica UN flagrantno prekršeno.

Inače, de jure priznanje proglašene nezavisnosti neke teritorije predstavlja diskrecioni akt svake države, i vrši se u formi ugovora ili jednostrane izjave. Načelno, u redovnim okolnostima, takvo priznanje se ne povlači, a preispitivanje priznanja i eventualno povlačenje je moguće usled bitne promene okolnosti koje se nisu mogle predvideti u trenutku davanja izjave o priznanju, a takvog su kvaliteta da bi suštinski uticale na drugačiju odluku po pitanju priznanja nezavisnosti.

Nove okolnosti se tiču upravo reakcije EK na referendum o nezavisnosti Katalonije, iz koje se može zaključiti da EU štiti ustavni poredak postojeće države – Španije, i da referendum o nezavisnosti Katalonije smatra unutrašnjim pitanjem te države, jasno stavljajući do znanja da ne podržava secesiju Katalonije.

Kada je u pitanju jednostrano proglašenje nezavisnosti tzv. Kosova, reakcija zemalja EU je bila potpuno suprotna!

Podržana je prisilna secesija i zemlje EU su preko noći priznale nezavisnost tzv. Kosova (izuzimajući Španiju, Slovačku, Rumuniju, Kipar i Grčku), iako je u to vreme bila na snazi Rezolucija SB 1244, te uprkos činjnici da je tom prilikom došlo i do teškog kršenja Ustava RS, usled čega su organi vlasti Republike Srbije odmah poništili deklaraciju o nezavisnosti donetu od strane kosovskih Albanaca.

Ovakvo selektivno i dijametralno različito tumačenje međunarodnog prava od strane zemalja EU predstavlja najgori vid kršenja osnovnog načela suverene jednakosti država, načela pravičnosti i načela poštenja i dobronamernosti.

Naime, osnovno je pravilo da sve države imaju jednaka prava i dužnosti i ravnopravni su članovi međunarodne zajednice, pa to da li je, ili nije, neka država član EU ne može i ne sme biti opravdan razlog za različit pristup u pogledu secesije jednog njenog dela.

Dvostruka merila i dvostruki aršini govore da zapadnoevropske zemlje nisu iskrene i prijateljski nastrojene prema Srbiji, kako to često tvrde. Navodna podrška našoj zemlji je lažna i licemerna, zasniva se isključivo na rečima, a ne i na delima.

Jedini način da se izmeni ova ružna slika diskriminatorskog odnosa zemalja EU prema Srbiji bi bio sledeći: da zemlje koje su priznale nezavisnost tzv. Kosova u novonastalim okolnostima povuku svoje izjave i time iz međunarodnopravnog poretka uklone akte koje su u suprotnosti sa Poveljom UN i imperativnim normama međunarodnog prava.

A da li će se to dogoditi? Sve su prilike da neće.

Predstavnici Evropske komisije tvrde da je priznanje tzv. Kosova navodno poseban slučaj, da se radi o specifičnom kontekstu, da se slučajevi ne mogu porediti jer je Španija članica Evropske unije, a Srbija nije.

U vezi sa tim oglasila se izvršna direktorka Evropskog fonda za Balkan Hedvig Morvai (1), po kojoj se u ova dva slučaja radi o različitim kontekstima i odnosima snaga, pri čemu ističe da „ne možemo da ne uzmemo u obzir realnosti“, ukazujući na važnost pozicije iz koje država nešto pokušava da istera i dokaže. Kao primer navodi hipotetički izlazak Slovačke iz EU za koju državu tvrdi da „ne bi bila u istoj poziciji kao Britanija“. Dalje, i Hedvig Morvai podvlači da je Španija važna članica EU i da će se EU sigurno ozbiljno pozabaviti pitanjem Španije i Katalonije, a da je sa druge strane Srbija tek na putu ka EU i da joj još puno treba da stigne do članstva, da Srbija neće biti prioritet u odnosu na situaciju koja se dešava u Španiji, pa čak ni u odnosu na neke druge krize, i da „ni Srbija, ni Kosovo ne mogu da postanu članice EU ako se ne reši pitanje granica“.

Dakle, našoj zemlji se šalje jasna poruka koji su uslovi za ulazak u članstvo u EU (priznanje tzv. Kosova), ali i to da ni slučajno ne računa na ravnopravnost i jednakost u odnosu na druge države EU, ni sada a ni kasnije, za slučaj da bilo kada postane članica Evropske unije.

Sve što smo ovih dana čuli iz zapadnih izvora na temu poređenja Katalonije i tzv. Kosova govori o tome da Evropska unija otvoreno krši načelo suverene jednakosti država, da to namerava i u budućnosti da čini, da međunarodno pravo primenjuje selektivno, samo prema svojim članicama, ali da pri tome ni sve njene članice nemaju isti tretman, već da položaj svake od zemalja članica zavisi od faktičkog odnosa snaga među pojedinim državama.

Svedoci smo čestih poseta raznih zvaničnika EU, koji u našoj zemlji redovno drže lekcije i lupaju packe upravo iz oblasti vladavine prava, smatrajući valjda da su njihove zemlje primer demokratije, poštovanja osnovnih ljudskih prava i vladavine prava.

Jasno je da ovakav nadmen i prepotentan odnos zvaničnika EU nema realnu podlogu, jer su baš te zemlje najveći prekršioci međunarodnog prava zasnovanog na Povelji UN. Zemlje EU, dakle, poštuju pravo samo onda kada to njima, tj. centrima moći u EU odgovara, a kada im ne ide u prilog, traže načina da zamršenom pravničkom retorikom opravdaju i zamagle kršenje prava, putem naručenih mišljenja i izmišljenih doktrina tobožnjih stručnjaka, što u javnosti više ne može da prođe jer je stvar isterana na čistac. Kako naš narod kaže „ako koza laže, rog ne laže“.

Istina koju građani Srbije već odavno znaju i osećaju na svojoj koži sada je i zvanično ugledala svetlo dana u celoj međunarodnoj zajednici.

Na kraju, ne možemo a da se ne zapitamo kakva će biti sudbina pisma koje premijerka Ana Brnabić trebalo da preda u Briselu i koji je suštinski i pravi razlog da se odustalo od predaje? Da li je moguće da će isto zauvek završiti u fiokama premijerskog kabineta i da će Srbija žrtvovati, istinu, pravo i pravdu za članstvo u Evropskoj uniji, u kojoj joj se obećava i priprema mesto članice najnižeg ranga.

Izvor: Fond Strateške Kulture