Šta Alister Kembel traži u Beogradu?

Uprkos agresivno orkestriranoj propagandi u reagovanjima na januarski masakr u redakciji pariskog satiričnog lista Šarli ebdo i u svetu i u Srbiji, nekolicina hroničara uspela je da podseti na NATO bombardovanje Radio-televizije Srbije 1999. godine i ukaže na licemerje Zapada, koje razotkrivaju reakcije na ta dva zločina. Promaklo je, međutim, da je upravo u to vreme, 13. januara 2015. u Begradu u organizaciji Vlade Srbije boravio autor NATO propagande u vreme bombardovanja RTS i tadašnji direktor komunikacija britanskog premijera Tonija Blera Alister Kembel. Šta je radio Kembel u vladi Srbije?

Nekad moćni gospodar britanskih medija a sada „tezgaroš“, Kembel je održao predavanje službenicima vlade Aleksandra Vučića o propagandi i „medijskoj komunikaciji“. Da li je moguće da je Srbija toliko nisko pala da i Kembel, čovek koji je među onima koji se najviše ogrešio o tu zemlju, biva plaćen da dođe i soli pamet službenicima vlade Srbije? Izgleda da je moguće. Nije, međutim, jasno čemu bi to on mogao da podučava vladine medijske službenike i sa kojim ciljem. I, naravno, ko je sve to platio. Kembel je – pre 1994. godine, kad je ušao u tim Pitera Mandelsona, poznatog i kao „princ tame“ koji je 1997. na vlast u Britaniji doveo Tonija Blera – bio ne baš tako upadljiv tabloidni novinar.

Najduže je radio u Dejli miroru u vreme kada je vlasnik tog lista bio Robert Maksvel, čiji je ustvari, kako se tvrdi u Londonu, Kembel bio „nosač tašne“. Maksvel je zvanično izvršio samoubistvo a izgleda, kako su to rekli Englezi, da mu je u tom samoubistvu „neko pomogao“. „Zlatno Kembelovo doba“ nastaje dolaskom Tonija Blera na mesto britanskog premijera, kada Kembel postaje direktor komunikacija u Dauning stritu broj 10. To mesto ranije nije postojalo, pa je i njegova definicija bila nejasna. Ubrzo je, međutim, postalo jasno da je naziv Kembelovog mesta samo forma iza koje se krije ogroman politički uticaj. Kembel je vrlo brzo postao izuzetno moćna ličnost. Medije je sve držao pod kontrolom, on je autor svih novinskih priča, i ostao je upamćen po retko viđenoj surovosti u treniranju novinara i urednika i bezobzirnosti u korišćenju tajnih policijskih informacija o privatnim životima ljudi. Nije štedeo ni ministre i poslanike, ni prema njima nije bio ništa manje surov.

MREŽA NOVIH „PRIJATELJA“

Kada je počelo NATO bombardovanje Srbije, vrlo brzo je postalo jasno da to neće biti baš tako kako je planirao predvodnik bombardovanja, Kembelov šef Toni Bler. Procenjeno je da tadašnji medijski šef NATO Džejmi Šej ne uspeva da drži kontrolu i onda celu NATO propagandu lično preuzima Alister Kembel. Kako su rasli lomovi među NATO članicama, celu operaciju bombardovanja su praktično lično preuzeli tadašnji komandant američki general Vesli Klark i Blerov oponumoćenik Kembel. Izbor ciljeva NATO bombi je postao sve bezočniji a laži i propaganda sve gnusniji. U tom ambijentu je bombardovana Televizija u Beogradu, a licemernu reakciju sveta je kreirao Kembel.

I to je prošlo i Kembel je dobio novi zadatak – pripremu invazije na Irak. Kako je kasnije i zvanično utvrđeno, Irak je napadnut na osnovu laži koje su prezentovane javnosti i političarima, a pokazalo se da je jedan od ključnih autora tih obmana upravo Kembel. Da bio spasao sebe, Toni Bler je otpustio Kembela i tako je završena njegova karijera. Ali Kembel je sve do danas ostao u Blerovom timu.

U vreme stolovanja u Blerovom kabinetu u Dauning stritu, Alister Kembel je, pored patološke bezočnosti, pokazao i da je njegova veština uglavnom u prevari sopstvene zemlje i sopstvenih građana. Cilj je dakle lažima i ne brirajući sredstva prevariti građane od čijih para živi a u interesu ostvarenja planova koji su, kako se kasnije pokazalo u Britaniji, pre svega protiv interesa Britanije i njenih građana.

U tom svetlu onda čemu je Kembel mogao da instruiše medijske službenike vlade Srbije. Nije valjda da je došao u Beograd da vladu Srbije podučava kako još veštije da obmanjuje svoju zemlju i svoje građane što je, barem do sada, bila jedina vidljiva Kembelova specijalnost. Ako je to tako, onda se nameće još ozbiljnije pitanje – šta to sve tek sprema vlada Srbije kada veruje da joj je potrebna takva vrsta propagande i obmana tog intenziteta agresivnosti, i da za to obučava svoje medijske službenike.

Nije samo reč o Kembelu. Tu je ustvari čitava mreža novih „prijatelja“ vlade Srbije, i to su sve ljudi koji su direktno vezani za bombardovanje 1999. godine. Kembel je deo mreže Tonija Blera, koji je već nekoliko puta bio gost u Beogradu a Blerov i Kembelov duhovni otac Piter Mandelson je izjavio londonskom Dejli mejlu da je on sada Vučićev savetnik. Kaže on, a ne Bler, zato što je, kako je rekao, on „jeftiniji od Blera“. Drugim rečima, Mandelsona plaća Srbija, a ko onda plaća Blera jer i on dolazi u Beograd i viđa se po svetu, što javno što tajno, sa premijerom Vučićem?

SME LI SE ZABORAVITI NATO AGRESIJA?

Ništa manje važno nije ni pitanje o čemu ti „prinčevi tame“, ti „vesnici zla“ uopšte mogu da savetuju bilo koga, pa i vladu Srbije. Bler je, sada je jasno, lobista krupnog kapitala i kroz svoje savete obezbeđuje milionske poslove bankama i kompanijama, i to uglavnom u zemljama koje vode „sumnjivi ljudi“, od Bliskog Istoka do Afrike. Drugim rečima, on pomaže pljačku država i za to dobija milionske honorare koji su uglavnom bez poreza jer čitava mreža Blerovih kompanija i fondacija se završava u Ruandi, u Africi, gde je, po pravilima neoliberalne globalizacije, oslobođena poreskih obaveza.

U slučaju Srbije postoji još nešto što bi trebalo da bude daleko važnije, a to je bombardovanje. Već godinama vlast u Srbiji nastoji da taj izuzetno važan događaj potisne iz javne sfere i ponekad se stiče utisak da je to zaboravljeno. Pre nekoliko godina je jedan visoki diplomata Mađarske u jednoj zapadnoevropskoj zemlji pitao autora ovog teksta „kako je moguće da ste zaboravili NATO bombardovanje“. Rekao je još da on razume da vreme ide i da se ne može protiv sveta, ali ipak, kazao je, „ne mogu da shvatim da ste zaboravili bombardovanje“. Šta god ko u Beogradu mislio, tako se Srbija vidi u svetu i to njoj čini više štete nego koristi jer praštati i zaboraviti nije isto. Drugim rečima, ne vidi se kao praštanje nego zaboravljanje.

NATO bombardovanje je izuzetno važan događaj ne samo za Srbiju nego i za celu Evropu i, što se Evrope tiče, ta priča još nije završena, još je to otvorena knjiga. Jasno je, naravno, da život mora da ide dalje i da samozatvaranje i ljutnja nemaju nikakvog smisla, ali neki minimalni principi se ipak ne bi smeli izbeći. Ako Srbija, prirodno je, mora da sarađuje sa NATO zemljama, pa čak i sa samim NATO, onda barem nije u obavezi da ugošćuje one ljude koji su predvodili bombardovanje i koji su se svojim činjenjem i lažima istorijski ogrešili o Srbe i Srbiju, koji su im naneli neizlečivu bol. I nije u obavezi još i da ih plaća. To je minimum ispod kojeg Srbija zaista ne be smela da ide. Drugačije, njihov greh postaje i greh vlasti Srbije, onih za koje su građani glasali na izborima.

Izvor: Novi Standard