Šta bi Putin mogao da kaže Trampu?

Prvi sastanak je odlučujući, kao što smo naučili na fakultetu udvarajući se koleginicama. Predstojeći prvi sastanak dvojice predsednika, dvojice superheroja naših generacija, verovatno će uspostaviti trend za buduće godine. Kako će proći? Šta će reći? Posledice mogu biti srećne – ili fatalne.

Dvojica lidera su najbolje što su njihove dve velike zemlje imale u prethodnih mnogo godina. Rusija od Staljina nije imala lidera koji je jednak Putinu po držanju ili podršci javnosti. U nedavnoj anketi o najvećoj ličnosti u istoriji većina Rusa je Putina i Staljina stavila na vrh istraživanja ispred Puškina, ruskog pesnika koji zauzima mesto kakvo Englezi u srcima čuvaju za Šekspira. Tramp, uz sve svoje mane, veliki je i dobar lider koji je na početku svoje državničke karijere, za glavu viši od svih svojih skorašnjih prethodnika sve do Ričarda Niksona.

Njih dvojica su veoma veoma različiti. Najveća razlika je u iskustvu. Putin više ili manje vodi svoju zemlju već 17 godina; umeće i trikove u igri moći naučio je na teži način, prešavši put od frontmena sedmorici jevrejskih bankara koji su privatizovali Rusiju 90-tih do potpuno nezavisnog autokrate uporedivog sa pretposlednjim ruskim carem Aleksandrom III, ili Napoleonom III. On je na konfučijanski način mudar vladar. Svoju čeličnu volju uvek krije ispod svilenih rukavica, uvek je skroman, umeren, staložen, ne predaje se trenutnom zovu strasti. U potpunosti vlada sobom, a mudraci nas uče da je to najteži i najuzvišeniji predmet kontrole. Odgovoran je i pozudan državnik; data reč za njega je obaveza; održao je suluda obećanja Jeljcinovoj porodici. Takođe je veoma popularan među svojim podređenima.

Tramp je nedavno, u zrelim godinama, stupio na put državnika nakon celoživotnog jurenja poslova i užitaka. Nedostaje mu iskustva, a pitanje je i koliko moći ima u svojim rukama. Okružen je otvorenim i prikrivenim neprijateljima; ljudima koji navijaju za njegov pad. U zavadi je sa sopstvenim tajnim službama, medijima, partijom. Nije izvesno ni koliko je popularan.

On je fascinantna i strastvena osoba, sklona davanju oduška svojim osećanjima i emocijama. Ekstrovertan je, dok je Putin introvertan. Šoumen je, dok je Putin radio u senci, kao bliska verzija ruske kopije Džejmsa Bonda.

Takve razlike bi mogle biti baza predivnog nadopunjujućeg prijateljstva. Ukoliko ove dve ličnosti različitih veština i sposobnosti počnu da rade zajedno u korist opšteg dobra, mogle bi pronaći put da izvuku čovečanstvo iz aktuelnog ćorsokaka. Njihove razlike su razlike „dvojice jakih ljudi koji se gledaju u oči, došavši sa različitih krajeva sveta“.

Međutim, obojica lidera su ozbiljno hendikepirani. Tramp je hendikepiran toksičnom kampanjom u kojoj se tvrdi da je izabran zbog ruskog mešanja i da je ruska marioneta. U slučaju bilo kog ishoda koji isključuje vojni napad, Njujork tajms i CNN će lupetati da je Tramp predao najveće dragocenosti. Putin je hendikepiran činjenicom da je Rusija slabija od SAD u svakom smislu osim po pitanju oružja sudnjeg dana. Rusija je okružena američkim vojnim bazama; američki vojni budžet je deset puta veći od ruskog. Putin ima vrlo malo prostora za povlačenje i velika je verovatnoća da će na provokacije odgovoriti korišćenjem sile.

Kad bi Putin hteo Trampu da kaže sve što misli – što je malo verovatno, jer će sasvim sigurno biti prisluškivani i snimani od strane NSA, a potom i pušteni u neprijateljske medije – on bi mu poručio:

Donalde, možeš da ostvariš svoje želje, učiniš Ameriku ponovo velikom, bogatom i postigneš sve objektivne i realistične američke ciljeve, ako se ugledaš na svog velikog prethodnika Ričarda Niksona, poslednjeg nezavisnog američkog predsednika. Čak i danas, nakon toliko godina inflacije, američki radnik donosi kući istu sumu novca kao njegov otac za vreme Niksona. Ako je nekad postojalo zlatno doba za Ameriku, onda je to bilo Niksonovo doba. On je udario temelje prosperiteta i uspostavio dugoročnu američku spoljnu politiku – koja je još uvek dobra i funkcionalna premda su joj potrebne korekcije – zasnovanu na trgovini sa Kinom i arapskoj nafti. Nikson je okončao ratove u Jugoistočnoj Aziji i doneo detant.

Po pitanju vijetnamske politike, napravio je zaokret od 180 stepeni. Okončao je rat koji se godinama sve više rasplamsavao a da u njemu nije pobedio – prepoznao je beskorisnost rata. Ti možeš napraviti isti takav zaokret po pitanju bliskoistočnih ratova koje tvoja zemlja predugo vodi. Ti ratovi su beskorisni. Sve što želiš da ostvariš u Siriji možeš i bez ijednog ispaljenog metka; bez ijednog poslatog vojnika.

Razmišljao sam o tome pre nekoliko dana kad me je posetio vijetnamski predsednik. SAD su godinama vodile Vijetnamski rat, izgubile 50.000 vojnika i ubile stotine hiljada Vijetnamaca, a ipak ste poraženi i isterani iz Indokine. I kakav je ishod? Vijetnamci su danas najbolji prijatelji SAD. Vole Amerikance više nego nas Ruse ili Kineze iako su imali našu podršku dok su prolazili kroz sito i rešeto tokom ratova sa vama i Francuzima. Čemu je služio Vijetnamski rat? Za nekoliko godina Amerikanci će te pitati: „Zbog čega smo se borili u Siriji i Iraku?“ Nećeš umeti da im odgovoriš.

Nikson se usudio da napravi apsolutni zaokret i po pitanju politike obuzdavanja Kine, koju je sledila cela jedna generacija. Izgradio je mostove sa Kinom i doneo mir i prosperitet američkom i kineskom narodu. Ti možeš napraviti zaokret po pitanju politike obuzdavanja Rusije, Irana i drugih manjih i nezavisnih država. Umesto toga, gradi mostove i svi ćemo imati koristi.

Razmotrimo prvo Siriju. Šta SAD žele da vide u Siriji? Šta god poželiš, možeš imati bez rata, bez troškova i bez nevolja. Pritom ne mislim na delić slomljene i fragmentirane Sirije koji bi bio pod okupacijom, već na jednu Siriju, ujedinjenu i kompletnu, sa prestonicom u Damasku i predsednikom Bašarom al Asadom. Ne postoji ništa razumno što bi predsednik Bašar odbio, a ja ću stati iza njegovog obećanja. Želiš li da trguješ, proizvodiš, prodaješ, dobiješ tranzit? „Dobrodošao i Ahalan ve Sahalan“, rekao bi ti Asad. Ne postoji ništa što bi on voleo više od toga.

Isto vredi i za Iran. Ova velika antička zemlja je zainteresovana za prijateljstvo sa Amerikom, trgovinu i investicije. Izabrali su veoma prozapadnog i liberalnog predsednika pre samo nekoliko meseci. Pristali su na prilično ponižavajuće uslove nuklearnog sporazuma. Nikada nisu poslali nijednog jedinog teroristu u SAD ili Evropu.

Uslovi? Isti uslovi koje je predsednik Nikson prihvatio u odnosima sa Kinom – bez mešanja u unutrašnje poslove. Nikson nije zahtevao da se Kinezi razoružaju, zaborave na svoj komunistički način vladavine, prodaju industriju i prirdne resurse ili čak u potpunosti otvore tržište za SAD. Na isti način ti možeš odustati od mešanja u unutrašnja pitanja drugih zemalja.

Iran želi da bude Islamska Republika i dopušta svojim sveštenicima (koji se zovu ajatolasi) nadzor nad upravljanjem zemljom. Super, njihova stvar. To nije ni bolje ni lošije od saudijsko-arabijske ideje po kojoj jedna familija, potomci Sauda, vladaju i ostvaruju sve benefite; ili izraelskog privilegovanja sopstvene vere; ili evropske ideje – sve je stvar izbora. Ne govorimo im šta da jedu, kako da biraju prijatelje ili kako da upravljaju svojom zemljom. Što bi rekli u „Neki to vole vruće“, niko nije savršen.

Neki ljudi vole da se mešaju. Oni kažu: previše moći u Siriji je u rukama Alavita. Mi kažemo: njihova stvar. Oni ne kažu vama da je previše moći u rukama Jevreja, pa nemojte ni vi njima o Alavitima. Pustite Sirijce da se prema tome odnose kako njima odgovara.

Ne bih brinuo ni oko razoružavanja. Nikson nije. Da je čekao da se Kina razoruža, ne biste imali kinesku robu u vašim prodavnicama.

Danas je vaš vojni budžet veći od vojnih budžeta svih država sveta. Ukoliko vas zanima razoružanje, onda svoje oružje svedite na razumnu meru, a druge države će to slediti.

Ah, da, potegnuto je i pitanje Tajvana. Tajvan je polagao pravo na suverenitet nad Kinom i zadržao mesto u Savetu bezbednosti, a njegov moćni lobi je blokirao svaki pokušaj promene za taj status quo. Ričard Nikson je napravio zaokret od 180 stepeni po pitanju Tajvana. Nije ga „prodao“ ili „napustio“, kao što tvrdi tajvanski lobi. Prosto je Tajvan postavio na legitimno i razumno mesto u američkoj politici.

Tajvan je nastavio da ostvaruje prosperitet; u dobrim je poslovnim odnosima sa kontinentalnom Kinom, u dobrim je odnosima sa svima, a čak je i njegov narod dobio slobodu i ljudska prava – samo je izgubio svoju nerazumnu tvrdnju o suverenitetu nad Kinom i pravo veta na američku politiku.

Postoji Tajvan i na Bliskom istoku. Ime mu je Izrael. Njegove tvrdnje o superiornosti i nadmoći na Bliskom istoku glavni su uzrok ratova u Siriji, Iranu i Iraku. Možeš to da rešiš kao što je Nikson rešio pitanje Tajvana.

Poslednja sam osoba koja želi loše jevrejskoj državi. Često je posećujem, isplaćujem penzije stotinama hiljada izraelskih penzionera, često primam njihove lidere, među kojima su i neki od mojih prijatelja iz detinjstva. Poznat sam po svojoj blagonaklonosti prema Jevrejima. Na mesečnom nivou izdvajam sredstva za održavanje Jevrejskog muzeja u Moskvi, najvećeg jevrejskog muzeja na svetu. Ruska jevrejska zajednica se razvija i napreduje. Glavni rabin – koji pripada istoj grani judaizma (habad) kao sinagoga tvoje ćerke Ivanke i njenog muža Džareda – kod mene uvek nailazi na pomoć i podršku.

Jevreji su, bez sumnje, predivan narod. Međutim, tom predivnom narodu ne bi trebalo da dozvoliš da te jaše kao konja. Kao mladi komunista, zapamtio sam te reči Vladimira Lenjina. Lenjin je bio veoma veoma prijateljski nastrojen prema Jevrejima; imao je mnogo jevrejskih kolega, ali nikad im nije dozvoljavao da ga jašu. Ne dozvoljavam ni ja.

Primena tajvanskog recepta bila bi u najboljem interesu građana Izraela. Proteklih godina oko 100.000 Izraelaca se preselilo u Rusiju. Prihvatamo ih, budući da nisu najsrećniji u današnjem Izraelu. Ako se oslobode svojih ambicija, Izraelci će pronaći mir na Bliskom istoku, njihovom nacionalnom domu.

Rusija je veliki prijatelj Irana i Sirije, a to ne utiče na naše odnose sa Izraelom. Izraelci razumeju da su za nas oni Tajvan, dok je ostatak Bliskog istoka Kina. Ti možeš učiniti isto: ostvariti mir i prijateljske odnose sa Sirijom i Iranom, zadržavajući prijateljstvo sa Izraelom. Oni će razumeti; možda će kukati neko vreme, ali će na kraju naći novi modus vivendi.

Pre nego što počneš rat, definiši svoje ciljeve. Ako to uradiš po pitanju Sirije, videćeš da ulaziš u rat za interes vojne komande, globalnih bankara i Izraela. Poštujem ove interese, oni su savršeno legitimni, ali to nisu tvoji ili interesi američkog naroda.

Generali vole ratove, to im je zanimanje; žele više ratova, veće budžete, više promocija. Ali dobar vladar komanduje svojim generalima, ne sledi njihove komande. Poslao sam kući tri četvrtine svojih generala, a to se nije odrazilo na moju popularnost. Kako? Postavio sam neprofesionalca smešnog izgleda na poziciju ministra odbrane, s ciljem da smanji vojsku. On je to uradio i pokupio sve kritike. Na kraju sam ga otpustio, a vojska me je zavolela još više.

Zaista ćeš izvući korist i biti proglašen najboljim predsednikom svih vremena ukoliko smanjiš vojsku. Rusija je imala mnogo baza u inostranstvu, od Kube, preko Vijetnama i Adena, do Arktika. Sve smo ih raspustili i nikada nismo zažalili. Baze su skupa stvar, bolje je bez njih.

Znaš, generali su me nagovarali da pošaljem trupe u Ukrajinu, ali nisam. Bolje da trošimo novac na popravljanje kvaliteta života naših građana. Do danas je nekoliko miliona Ukrajinaca glasalo nogama – preselili su se da žive i rade u Rusiji, jer je naš način života kvalitetniji od njihovog. Imaj na umu da je Ukrajina bila najbogatiji deo Sovjetskog Saveza u trenutku kad je rasformiran 1991. godine. Sad su prilično siromašni. Bolje je unapređivati ekonomiju nego voditi ratove.

Globalni bankari takođe vole ratove. Poštujem njihove želje, ali ne nameravam da ih ispunjavam. Jevreji vole ratove, ali nije neophodno da im se usliši svaka želja. SAD nemaju nijedan stvarni interes da se bore u Siriji ili Ukrajini. Ili Estoniji. Obećavam ti – naši tenkovi neće ući u baltičke države iako su bile deo Rusije tri stotine godina. Samo sklonite NATO baze iz naše okoline. Ako nećete, moraćemo da se branimo.

Nikson je takođe napravio totalni zaokret u politici prema Rusiji. Umesto konfrontacije, izabrao je detant, koji je bio toliko uspešan da su 1990. godine svi Rusi birali da podržavaju  i slede Ameriku i prihvate američki model. I ja sam bio veoma proamerički nastrojen. To sam priznao u filmu Olivera Stouna. Prvi sam nazvao predsednika Buša 11. septembra i ponudio pomoć. Omogućio sam mu tranzit kad je odlučio da uđe u Avganistan. Tek nakon višegodišnje američke podrške pobunjenicima na Kavkazu, NATO pohoda na istok, zlokoblnih kampanja protiv mene i ruskog načina života i napada na Irak sam promenio mišljenje o večnoj blagonaklonosti SAD, i to jasno stavio do znanja u Minhenskom govoru.

I ti možeš da učiniš takav zaokret – od konfrontacije do detanta sa Rusijom, baš kao Nikson. U meni ćeš imati najboljeg i najvernijeg saveznika.

Šta bi rekao na ovu ponudu, Donalde?

Prevod i obrada – Aleksandar Vujović

Izvor: The Unz Review/Novi Standard