Шта ће Америци Мајдан?

Текући рат у Донбасу Русију, Европу и цео свет ставио је под претњу, док њено неразумевање може да произведе њен развој у регионални а затим и светски рат. Виђење тог рата у светским mainstream медијима као борбе украјинске власти за целовитост своје земље предалеко је од његовог смисла колико и виђење Хитлеровог пропагандног напада на Пољску као заштите Немачке од пољске агресије. Нешто дубље тумачење овог рата постоји у руским медијима, као отпор становништва Донбаса нацистичкој хунти, која је противправно преузела власт у Кијеву.

У међувремену је ескалацију оружаног сукоба без разумевања узрока и његових покретачких сила, немпогуће зауставити. О томе сведочи неуспех досадашњих преговора о заустављању насиља и решавања украјинске кризе. Могло би се помислити да све стране морају бити заинтересоване да се зауставе ратне операције у Донбасу јер оне наносе штету Украјини, Русији, самом Донбасу и угрожавају Европу. Па ипак, ниједном до сада западна страна није испунила своје обвезе. Истоветан резултат свих преговора је директна обмана САД и њихових кијевских намештеника, који користе преговоре за одвраћање пажње и дезоријентацију партнера.

ПРЕГОВОРИ КАО ОБМАНА

Испрва су високи амерички и европски функционери, успављујући Виктора Јануковича договорима о неупотреби силе, подстакли нацисте на његово насилно свргавање, доводећи на власт своју марионетску владу. Онда су почели да уверавају Владимира Путина да не користи силу, док су у исто време хушкали хунту, која је под њиховом контролом, на репресију против руског становништва Украјине. Одмах по постизању договора о разоружању незаконитих оружаних група и почетка општег националног дијалога потпредседник САД Бајден долази на Крим да би подржао деловање хунте, после чега она почиње казнену операцију украјинске војске против отпора у Донбасу. Док су бесконачно уверавали руског председника у своју преданост миру и позивали на заустављање насиља, вођство САД и ЕУ доследно подржава интензивирање терора украјинске војске против становништва Донбаса. Чињенице говоре о томе да су Американци искористили преговоре искључиво ради обмане партнера. Притом је Русији било потребно да пође усусрет споразумима о деескалацији сукоба и удаљи војску од украјинске границе, а нацистичка хунта почела је нагло да повећава своју оружану силу у зони конфликта и да користити авијацију и оклопна возила против становништва Донбаса.

Док су се издавали за миротворце и заштитнике људских права, заправо су крчили пут према насилном преузимању власти нациста, које су затим подржали, легализујући их у војној служби, и подстакли у примени војне силе против руског становништва. За то време су масовни медији под контролом Америке и њених присталица кривили за све Русију, марљиво стварајући од ње лик непријатеља Украјине и страшила за Европу. Помахнитала лаж и хистерична русофобија украјинских и водећих светских канала не оставља сумњу у то да имамо посла са војно-пропагандном машинеријом, која гуши све објективне новинаре и намеће људима осећај антируске психозе.

Из ове анализе следи да САД од самог почетка украјинске кризе безрезервно следе стратегију распламсавања сукоба у украјинско-руски рат, оправдавајући све злочине нацистичке хунте, финансирајући и наоружавајући је, покривајући је дипломатским путевима и присиљавајући своје европске савезнике на то исто. Поставља се питање зашто они то раде?

Сигурно не ради Украјине, које се тим ратом осуђује на раскол, хуманитарну и економску катастрофу. И, наравно, не због апстрактних циљева заштите демократских права и слобода, које свакодневно безобзирно гази нацистичка хунта масовним убиствима својих грађана.

Као што се јасно види према реторици и поступцима америчких политичара и функционера, овај рат САД одвија се против Русије, а у њему нацистичка хунта није ништа друго него оружје у рукама америчког вођства. Народ Украјине користи као топовско месо и истовремена жртва руске „агресије”. Непосредни циљ овог рата је одвајање Украјине од Русије, што је у сврху важних геополитичких задатака Запада поставио још Бизмарк а у сувременим условима Бжежински. Његова русофобна формула о томе да без Украјине Русија не може бити велика држава постала је водећи лајтмотив целе америчке политике на постсовјетском простору. Према том циљу се САД крећу већ две деценије од распада СССР, улагајући у раст антируске политичке елите у Кијеву, према сведочењу помоћнице државног секретара САД Викторије Нуланд, више од пет милијарди долара.

Према замисли НАТО стратега, одвајање Украјине од Русије требало би да се проведе подвргавањем Украјине Европској унији у облику асоцијације, преко које Кијев предаје Бриселу суверена права Украјине на подручју регулисања спољних економских активности и провођења спољне и одбрамбене политике. Одбијање Јануковича да потпише Споразум о придруживању Американци су примили као излазак украјинског руководства из стања подчињености и као претњу обнове природног процеса успостављања јединственог економског простора са Русијом.

Управо зато да би спречили улазак Украјине у Царинску унију са Русијом, Белорусијом и Казахстаном и да би вратили Украјину на пут европске интеграције, био је организован државни удар, после кога су лидери ЕУ одмах пожурили да потпишу са нелегитимном нацистичком хунтом политички део Споразума о придруживању, који је противречан украјинском уставу. Чим је проглашен за председника, Порошенко је дао изјаву о спремности да потпише Споразум о придруживању у његовом пуном облику, без обзира на његову неспојивост како са Основним законом, тако и са националним интересима Украјине.

Међутим, као што показују досадашње активности САД, прелазак Украјине под јурисдикцију ЕУ у оквирима Споразума о придруживању, наметнутог Кијеву, њима није довољан. Они желе да супротставе Украјину Русији у војном сукобу и увуку у тај конфликт ЕУ. Приморавајући потчињену им нацистичку хунту да води тотални рат у Донбасу, САД стварају у центру Европе све раширенији вртлог хаоса, који је намерен да увуче у братоубилачки рат најпре Русију а затим и оближње европске земље. На томе се ради не само због слабљења Русије него и због погоршавања положаја ЕУ.

РАТОВИ ИЗВОР УСПОНА САД

Историјско искуство сведочи о томе да су ратови у Европи били важан извор економског раста и политичке моћи САД. Оне су постале суперсила због Првог и Другог светског рата, који су повукли за собом големи одлив капитала и умова из међусобно зараћених европских земаља у Америку. Трећи светски рат, који је остао хладан, завршио се распадом светског социјалистичког система, што је дало САД прилив од преко хиљаду милијарди долара, стотине хиљада специјалиста, тону плутонијима и других драгоцених материјала те бројне јединствене технологије.

Сви ти ратови били су испровоцирани активним учешћем америчке пете колоне.Реч је о шпијунима, олигарсима, дипломатама, чиновницима, бизнисменима, стручњацима и јавним личностима које су америчке тајне службе контролисале, финансирале и подржавале. И данас, суочене са економским тешкоћама, САД покушавају да доведу у Европи до још једног рата ради постизања следећих циљева.

Прво, ако успеју да окриве Русију за агресију,то им омогућује да уведу финансијске санкције у сврху замрзавања (отписа) америчких обавеза према руским структурама у висини од неколико стотина милијарди долара за олакшање невероватног дужничког терета САД.

Друго, замрзавање руских актива у доларима и еврима повлачи за собом немогућност њихових власника да сервисирају своје дугове према углавном европским банкама, што ће створити озбиљне тешкоће и отворити могућност банкрота неких од њих. Дестабилизација европског банкарског система стимулираће одлиев капитала у САД да би се подржала доларска пирамида њихових дужничких обавеза.

Треће, санкције против Русије нанеће штету земљама ЕУ у износу од готово хиљаду милијарди евра, што ће погоршати ионако лоше стање европске економије и ослабити њен положај у борби за конкурентност са САД.

Четврто, санкције против Русије олакшавају потискивање руског гаса са европског тржишта у сврху његове замене америчким шкриљцима. Исто вреди и за мултимилијардско источноевропско тржиште горивих елемената за нуклеарне електране, које је технолошки оријентисано на испоруке из Русије.

Пето, увлачење европских земаља у рат са Русијом повећаће њихову политичку зависност од САД, што овима олакшава решење проблема наметања ЕУ зоне слободне трговине према условима који погодују САД.

Шесто, рат у Европи даје повод за раст војне потрошње у складу са интересима војно-индустријског комплекса САД.

Саме САД од новог рата у Европи, који ће сами да пусте са ланца, не губе готово ништа. За разлику од европских земаља, са Русијом они мало тргују и њихова тржишта су готово независна од руских испорука. Као и у другим европским ратовима, они ће бити у нето добитку.

 

На тај начин, хушкајући нацистичку хунту на Русију, САД ничим не ризикују и вероватно побеђују. Амерички саветници намећу својим кијевским намештеницима употребу оружја најпогубнијег по цивиле: високоексплозивне фрагментацијске гранате, касетне авио-бомбе, мине. Јер, што више буде жртава, то ће више бити очекивања руске војне интервенције за заштиту руског становништва, тим ће бити виши ризик за нови европски рат и тим ће бити више америчких добитака. Ти добици се неће мерити само у новцу. Главна награда због које САД провоцирају нови светски рат је очување светске доминације у условима глобалних структурних промена, узрокованих променом технолошких структура.

Истраживања показују да је у таквим временима глобалних технолошких помака напредним земљама тешко да одрже вођство зато што на таласу раста новог технолошког поретка напред избијају земље у развоју, које су успеле да припреме услове за његов настанак. За разлику од напредних земаља, које се суочавају са кризом нагомиланог капитала у застарелим индустријама, земље у развоју имају могућност да избегну масовно обезвређивање капитала и да га концентришу на најсавременија подручја раста.

Да би одржале предност, напредне земље су приморане да прибегну насилним техникама у спољној и спољно-економској политици. У таквим временима нагло расту војно-политичке тензије и ризици међународних сукоба. О томе сведочи трагично искуство две претходне структурне кризе светске економије.

Зато Велика депресија 30-тих година, која је била узрокована досезањем граница раста доминантног технолошког поретка „угља и челика” с почетка века, превладана је милитаризацијом економије, која се прелила у катастрофу Другог светског рата. Та катастрофа није само стимулисала структурно престројавање економије широком употребом мотора са унутрашњим сагоревањем и органске хемије, него је и довела до радикалне промене целог светског поретка: разарања тадашњег језгра светског економског система (европске колонијалне империје) и формирања два супротстављена глобална политичко-економска система. Предност америчког капитализма при доласку новог дугачког таласа економског раста било је омогућено ванредним растом одбрамбених уговора за развој нових технологија и приливом светског капитала у САД током уништења произвођачког потенцијала и обезвређивања капитала главних конкурената.

Депресија средином 70-тих и почетком 80-тих година довела је до трке у наоружању у ракетно-свемирској сфери са широком употребом информационо-комуникацијске технологије, која је чинила језгро новог технолошког поретка. Колапс светског система социјализма, који је уследио а који није успео да сам својевремено пребаци економију на нови технолошки поредак, дозволио је водећим капиталистичким земљама да се користе ресурсима бивших социјалистичких земаља за „мекани прелазак” на нови дуги талас економског раста.

Извоз капитала и одлив мозгова из бивших социјалистичких земаља те колонизација њихових економија олакшали су структурно престројавање економија земаља у језгру светског капиталистичког система, које су до тада стимулисале настанак новог технолошког поретка кроз подстицање трке у наоружању у свемиру. Управо на том таласу раста новог технолошког поретка уздигле су се нове индустријализоване земље које су успеле да благовремено формирају његове кључне индустрије и поставе предуслове за свој брзи раст на глобалном нивоу. Политички резултат била је либерална глобализација са доминацијом САД у улози издавача главне резервне валуте.

ЗАВАДИ ПА ВЛАДАЈ

Исцрпљивање потенцијала раста доминантног технолошког поретка изазвало је глобалну кризу и депресију, које су захватиле водеће светске земље у последњих неколико година. Излаз из тога биће на таласу раста новог технолошког поретка у основи кога лежи комплекс нано и био технологије. И, иако основна сфера примене ових технологија није везана са производњом војне технике, трка у наоружању и повећање војне потрошње уобичајеним начином постаје водећи пут државног стимулисања настанка новог технолошког поретка.

Ради се о томе да либерална идеологија, која доминира у владајућим круговима САД и њихових НАТО савезника, не оставља држави друге поводе за ширење интервенција у економији осим за потребе одбране. Зато, суочени са потребом коришћења јавне потрошње за стимулисање раста новог технолошког поретка, водећи пословни кругови прибегавају ескалацији војно-политичких напетости као основном методу повећања владине набавке напредних технологија. Управо у таквом ракурсу би требало разматрати разлоге због којих Вашингтон подстиче рат у Украјини, који није циљ него средство за реализацију глобалног задатка очувања доминантног утицаја САД на свет.

Упоредо са структурном кризом светске економије, узрокованом сменом доминантних технолошких поредака, данас долази до прелаза на нови столетни циклус акумулације капитала, који појачава ризике распламсавања новог светског рата. Претходни прелаз од колонијалних империја европских земаља према глобалним корпорацијама као водећим облицима организације светске економије настао је као резултат разбуктавања три светска рата, чији је исход био праћен радикалним променама светског политичког система. Резултат Првог светског рата била је пропаст монархијског устројства, које је обуздавало ширење националног капитала.

Као резултат Другог – уништене су колонијалне империје који су ограничавале међународно кретање капитала. Крахом СССР, што је био резултат Трећег хладног светског рата, слободно кретање капитала захватило је цео свет, а транснационалне корпорације добиле су на располагање целу светску економију.

Али тиме се историја не завршава. Развоју човечанства потребне су нове форме организације глобалних економија, које би дозволиле обезбеђење одрживог развоја и одбијање планетарних претњи, укључујући еколошке и космичке. У условима либералне глобализације, устројене према интересима транснационалних углавном англо-америчких корпорација, такви изазови постојању човечанства остају без одговора. Објективно настајућа потреба обуздавања светске олигархије и регулисања кретања светског капитала постигнута је у источноазијском моделу организације савремене економије. Успоном Кине, Индије и Вијетнама после Јапана и Кореје најпромишљенији мислиоци почели су да говоре о преласку са англо-америчког на азијски столетни циклус акумулације капитала.

У горе описаних глобалних промена јасно је да се борба за светску превласт одвија између САД и Кине, у којој САД, да би сачувале своју доминацију, играју сценарио који им је познат – распламсавање светског рата у Европи, покушавајући још једном да на рачун Старог света утврде свој положај у свету. За то користе стари енглески геополитички принцип „завади па владај”, оживљавајући подсвесну русофобију политичких елита европских земаља и ослањајући се на њихов традиционални drang nach osten. Притом, следећи премисе Бизмарка и савете Бжежинског, као главну линију раскола они користе Украјину, рачунајући, са једне стране, на слабљење и агресивну реакцију Русије, а са друге, на консолидацију европских земаља у њиховој традиционалној жељи да колонизују украјинску земљу.

Рачун америчких геополитичара чини се тачним а поступци без грешке. За пола године провели су blitzkreig, de facto окупирали Украјину и потчинили ЕУ у антируској хистерији. Притом су већ надокнадили за рачун присвајања дела украјинских актива пола милијарде долара, протраћених на организацију државног удара и довођења на власт своје марионетске владе са легитимизацијом свог агента као председника Украјине.

Русија је успела да спаси од окупације америчко-нацистичког режима само Крим, а Донбас, којим тече крв, постао је хронична зона оружаног сукоба између Украјине и Русије. Ове последње, како се чини америчким луткарима, намамили су у политичку замку. Употреба руске војске за ослобађање Донбаса гарантује увлачење ЕУ и НАТО у рат против Русије. Одустајање од употребе силе за принуду нацистичке хунте на мир доводи до стварања растућег вртлога хаоса у центру Европе, која се већ интернационализује и постаје огњиште за дестабилизацију Русије.

Распламсавање регионалног а можда и светског рата према условима који погодују САД чини се неизбежним. Њима се чини да је Русија осуђена на тешки пораз због губитка Украјине, који се, као прво, већ догодио, и консолидације свих развијених земаља света, укључујући и НАТО савезнике Јапан и Кореју, као друго. Према замислима америчких геополитичара, пораз Русије требалоби да доведе до њеног повратка под америчку контролу, као што је то било у време Јељцина, а слабљење Еуропе до њеног економског потчињавања преко стварања трансатлантске зоне слободне трговине према америчким условима. Управо тиме се Вашингтон нада да ће утврдити свој положај и очувати светску власт у конкуренцији са Кином у успону.

У тој челичној и циничној логици ипак постоји погрешна калкулација. Делујући на основама архетипова европске геополитике, старим два века, Американци су оживели лешеве еврофашизма и створили у Кијеву политичког Франкенштајна, који је почео да прождире своје родитеље. Прва планирана жртва били су Јанукович и његове присталице, који су гајили украјинске нацисте као спаринг-партнере. Следећа жртва били су избори за Европски парламент,који су били губитнички за све европске политике које су подржале државни удар. Кијевски Франкенштајн приближава се веома брзо својој мами Ештон и, могуће, скоро ће доћи и до свог тате – Обаме. Потребно је само помоћи му да нађе пут.

Да би се зауставио рат, потребно је спречити деловање сила које га покрећу. У овој фази рат се примарно одвија у економским, информационим и политичким сферама. Уз сву своју моћ, економска превласт САД заснована је на финансијској пирамиди дужничких обавеза, које су одавно изашле из граница одрживости. За њено рушење је довољно главним кредиторима САД побацати на тржиште нагомилане америчке доларе и државне обвезнице.

Разуме се, крах финансијског система САД вуче за собом озбиљне губитке за све носиоце америчке валуте и вредносних папира. Али, као прво, ти губици ће за Русију, Европу и Кину бити мањи од штете следећег светског рата, кога ће америчка геополитика пустити са ланца. Друго, што се раније изађе из финансијске пирамиде америчких обвезница, то ће и штете бити мање. Треће, слом доларске финансијске пирамиде пружиће најзад могућност за реформу светског финасијског система на темељима праведности и међусобне користи.

Доминација САД у информационој сфери кључни је фактор зомбификације Европљана, чиме се покорава америчком утицају политичко вођство европских земаља. Али, као што је говорио Александар Невски, није Бог у сили, него у правди. Бујици лажи и фалсификата, који се преносе масовним медијимаконтролисаним из САД,потребно је супротставити објективни информативни ток кроз друштвене мреже, регионалну и националну телевизију. Подразумева се да је за то потребан напор.

Али у креативном приступу правда ће прокрчити себи пут све док претња новог светског рата плаши сваког човека и на крају подстиче трагање за његовим узроцима. Колективна подсвест европских народа, посебно народа Украјине, брзо ће се сетити ужаса прошлог рата како се буде успостављао низ удружења савремених фашиста и њихових колаборациониста. Франкенштајн који је узгојен америчком геополитиком ни по чем не изгледа боље од наци-јуришника; објективни пренос информација о украјинским нацистима брзо ће изазвати осећај одвратности и страха код обичних људи у Европи.

На послетку, доминација САД у светској политици темељи се више на навици њихових савезника да се покоравају вашингтонском комитету него на реалној зависности европске и јапанске политике од америчког присутства. Тек што се почне рушити финансијска пирамида долара, Американци неће имати чим да плате одржавање својих војних база и глобалних медија. Немачка и Јапан моћи ће да се ослободе осећаја угњетених на окупираним територијима.

Наравно, не треба приказивати САД као колоса на стакленим ногама. У рукама америчке геополитике је оружје масовног уништења, способно да уништи цело човечанство. Тако да, кад даме из Беле куће хвале украјинске нацисте за „суздржану” приену силе, свет осећа ужас због неодговорне глупости и разметања домаћина Беле куће, који су кадри да униште пола човечанства за лични имиџ. Такве намере САД су већ демонстрирале у време председника Ајзенхауера и Трумана, који су хтели да баце атомске бомбе на Кореју; затим Кенедија, који је скоро отпочео нуклерани рат са СССР, и Реагана, који је претио звезданим ратовима.

Тренутна ситуација, међутим, разликује се од епохе Хладног рата тиме што америчка администрација не сматра Русију равноправним супарником, него се труди да нас врати у стање Јељциновог пораза. Амерички саветници како садашњег тако и прошлог украјинског вођства неуморно су уверавали потоње у своју потпуну супериорност над Русијом, коју су представљали као амерички доминијум. Опијени распадом СССР, амерички геополитичари сматрају Русију својом побуњеном колонијом, коју треба умирити једном заувек као саставни део своје империје. Они темеље своју анализу на крхкости Русије у условима глобалне изолације, која очито прецењује свој утицај. То прецењивање могућности импонује америчким геополитичарима, с једне стране, рађа у њима осећај некажњивости и стајања изнад закона, што отвара ризик од глобалне катастрофе. Али, са друге стране, то је извор њихове слабости при суочавању са стварним отпором, за који су они морално-политички неспремни.

Тако им одлучне акције вођства Русије за сузбијање америчко-грузијске агресије у Јужној Осетији а такође и спасавање становништва Крима од геноцида украјинских нациста, које подржавају САД, нису оставиле шансе за победу. Суочивши се с одлучним отпором Асада, САД и европски савезници нису могли да окупирају Сирију. Они су победили само тамо где жртва није могла да пружи стварни отпор због или деморализације и издаје владајуће елите, као у Ираку или Југославији, или због тоталне супериорности снага агресора, као што је био случај у Либији.

Инстинкт националног самоодржања, својствен Владимиру Владимировичу Путину, поставља чврсту границу било каквом страном уплитању у провођење руске политике. Покушаји да га заплаше санкцијама, међународном изолацијом или подршком опозицији неће бити успешни. Исто као што и саме западне санкције и изолација неће успети због глобалног значаја Русије и различитих смерова њене спољне политике. Нажалост, лауреат Нобелове награде за мир Обама то не разуме. Он се поводи за реакционарним силама, које рачунају на лаку неоколонизацију Русије и које су наивно уверене у вечну превласт Америке.

На темељу чињенице да је оружани сукоб у Украјини пролог за следећи светски рат, кога ће САД покренути против Русије да би задржале светску превласт, за његово заустављање и обезбеђивање победе потребно је поставити тачан систем координата и тачно утврдити деловања свих судионика.

Поље ратних операција има следећу конфигурацију:

– САД су земља агресор, која провоцира светски рат са циљем одржања превласти у свету;

– Провокација светског рата води се против Русије, коју САД покушавају да представе као агресора у сврху консолидације западног света ради подршке америчким интересима;

– Амерички геополитичари кладе се на раст русофобног украјинског нацизма са истовременим наставком немачке и енглеске традиције слабљења Русије;

– Украјина је практично окупирана од САД државним ударом који су организовали и успостављања нацистичке диктатуре под њиховом контролом;

– Европске земље приморане су да учествују у рату против Русије, који је у насупрот њихових националних интереса.

Из овог произлази да је потребно да Отпор Донбаса сматрамо покретом за заштиту не само локалног становништва од нацистичке хунте него и за заштиту Русије од америчке агресије а тако и целог света – од четвртог светског рата. Борци народног отпора Донбаса заштитници су руског света, који су се затекли не својом вољом на првим линијама новог светског рата.

Град са симболичним називом Славјанск већ је постао симбол те херојске одбране. Као Брестска тврђава, тај мали град супротставља се много бројнијим силама еврофашиста по цену живота својих грађана. Они гину не само за Донбас него и за све људе руског света и целог човечанства, спасавајући нас од новог светског рата. Притом, они поштеђују животе украјинских војника, пуштају на слободу заточенике које је хунта послала на смакнуће.

Упркос свем јунаштву бораца народне војске Донбаса, они сами зауставити светски рат не могу. Војна интервенција Русије могла би да промени ситуацију и заустави агресију нацистичке хунте. Али то ће истовремено бити увлачење НАТО у конфликт, што повлачи његову интернационализацију,што је још један кораком према распиривању светског рата.

Да би га зауставили, потребно је да створимо широку међународну коалицију земаља које су способне да усклађеним деловањем спрече америчку агресију. Та деловања морају бити усмерена на поткопавање америчке војно-политичке моћи, засноване на штампању долара као светске валуте. Пре свега, требало би да одбију коришћење долара у међусобној трговини и доларских деноминисаних обвезница за смештај девизних резерви. Долар инструменте требалоби вредновати као високоризичне, а њиховој употреби приступати са максималном резервом.

Заједно са мерама за поткопавање могућности САД да финансира раст војне потрошње, потребни су политички напори за формирање широке антивојне коалиције са циљем осуде америчке агресије и раскринкавања њених организатора у Вашингтону и Бриселу. Нарочит значај има политичка активација европског бизниса, коме распиривање новог рата у Европи не доноси ништа добро.

На крају, важан задатак је ослобођење Украјине од нацистичког режима, кога су успоставиле САД. Стварање Новорусије на територији ослобођеној од америчко-нацистичке окупације само је део тог задатка. Он се може сматрати испуњеним само после ослобођења Кијева сопственим снагама украјинског народа, које је потребно пробудити из нацистичке ноћне море и подржати у борби за повратак родном окриљу руског света. За то је потребно много рада да се разјасне истинити циљеви проамеричке нацистичке хунте, која користи грађане Украјине и мозгове им испира фашистичком пропагандом да би послужили као жртве богу светског рата.

Сергеј Глазјев (Сергей Глазьев) је еконимиста, академик Руске академије наука и Националне академије наука Украјине. Економски је саветник и један од најближих сарадника председника Руске федерације Владимира Путина. Овај текст под оригиналним насловом „Зачем Америке Майдан“ објављен је 10. јуна 2014 у магазину Аргументы Недели (argumenti.ru).

---

Извор: Нови Стандард