Šta će Americi Majdan?

Tekući rat u Donbasu Rusiju, Evropu i ceo svet stavio je pod pretnju, dok njeno nerazumevanje može da proizvede njen razvoj u regionalni a zatim i svetski rat. Viđenje tog rata u svetskim mainstream medijima kao borbe ukrajinske vlasti za celovitost svoje zemlje predaleko je od njegovog smisla koliko i viđenje Hitlerovog propagandnog napada na Poljsku kao zaštite Nemačke od poljske agresije. Nešto dublje tumačenje ovog rata postoji u ruskim medijima, kao otpor stanovništva Donbasa nacističkoj hunti, koja je protivpravno preuzela vlast u Kijevu.

U međuvremenu je eskalaciju oružanog sukoba bez razumevanja uzroka i njegovih pokretačkih sila, nempoguće zaustaviti. O tome svedoči neuspeh dosadašnjih pregovora o zaustavljanju nasilja i rešavanja ukrajinske krize. Moglo bi se pomisliti da sve strane moraju biti zainteresovane da se zaustave ratne operacije u Donbasu jer one nanose štetu Ukrajini, Rusiji, samom Donbasu i ugrožavaju Evropu. Pa ipak, nijednom do sada zapadna strana nije ispunila svoje obveze. Istovetan rezultat svih pregovora je direktna obmana SAD i njihovih kijevskih nameštenika, koji koriste pregovore za odvraćanje pažnje i dezorijentaciju partnera.

PREGOVORI KAO OBMANA

Isprva su visoki američki i evropski funkcioneri, uspavljujući Viktora Janukoviča dogovorima o neupotrebi sile, podstakli naciste na njegovo nasilno svrgavanje, dovodeći na vlast svoju marionetsku vladu. Onda su počeli da uveravaju Vladimira Putina da ne koristi silu, dok su u isto vreme huškali huntu, koja je pod njihovom kontrolom, na represiju protiv ruskog stanovništva Ukrajine. Odmah po postizanju dogovora o razoružanju nezakonitih oružanih grupa i početka opšteg nacionalnog dijaloga potpredsednik SAD Bajden dolazi na Krim da bi podržao delovanje hunte, posle čega ona počinje kaznenu operaciju ukrajinske vojske protiv otpora u Donbasu. Dok su beskonačno uveravali ruskog predsednika u svoju predanost miru i pozivali na zaustavljanje nasilja, vođstvo SAD i EU dosledno podržava intenziviranje terora ukrajinske vojske protiv stanovništva Donbasa. Činjenice govore o tome da su Amerikanci iskoristili pregovore isključivo radi obmane partnera. Pritom je Rusiji bilo potrebno da pođe ususret sporazumima o deeskalaciji sukoba i udalji vojsku od ukrajinske granice, a nacistička hunta počela je naglo da povećava svoju oružanu silu u zoni konflikta i da koristiti avijaciju i oklopna vozila protiv stanovništva Donbasa.

Dok su se izdavali za mirotvorce i zaštitnike ljudskih prava, zapravo su krčili put prema nasilnom preuzimanju vlasti nacista, koje su zatim podržali, legalizujući ih u vojnoj službi, i podstakli u primeni vojne sile protiv ruskog stanovništva. Za to vreme su masovni mediji pod kontrolom Amerike i njenih pristalica krivili za sve Rusiju, marljivo stvarajući od nje lik neprijatelja Ukrajine i strašila za Evropu. Pomahnitala laž i histerična rusofobija ukrajinskih i vodećih svetskih kanala ne ostavlja sumnju u to da imamo posla sa vojno-propagandnom mašinerijom, koja guši sve objektivne novinare i nameće ljudima osećaj antiruske psihoze.

Iz ove analize sledi da SAD od samog početka ukrajinske krize bezrezervno slede strategiju rasplamsavanja sukoba u ukrajinsko-ruski rat, opravdavajući sve zločine nacističke hunte, finansirajući i naoružavajući je, pokrivajući je diplomatskim putevima i prisiljavajući svoje evropske saveznike na to isto. Postavlja se pitanje zašto oni to rade?

Sigurno ne radi Ukrajine, koje se tim ratom osuđuje na raskol, humanitarnu i ekonomsku katastrofu. I, naravno, ne zbog apstraktnih ciljeva zaštite demokratskih prava i sloboda, koje svakodnevno bezobzirno gazi nacistička hunta masovnim ubistvima svojih građana.

Kao što se jasno vidi prema retorici i postupcima američkih političara i funkcionera, ovaj rat SAD odvija se protiv Rusije, a u njemu nacistička hunta nije ništa drugo nego oružje u rukama američkog vođstva. Narod Ukrajine koristi kao topovsko meso i istovremena žrtva ruske „agresije”. Neposredni cilj ovog rata je odvajanje Ukrajine od Rusije, što je u svrhu važnih geopolitičkih zadataka Zapada postavio još Bizmark a u suvremenim uslovima Bžežinski. Njegova rusofobna formula o tome da bez Ukrajine Rusija ne može biti velika država postala je vodeći lajtmotiv cele američke politike na postsovjetskom prostoru. Prema tom cilju se SAD kreću već dve decenije od raspada SSSR, ulagajući u rast antiruske političke elite u Kijevu, prema svedočenju pomoćnice državnog sekretara SAD Viktorije Nuland, više od pet milijardi dolara.

Prema zamisli NATO stratega, odvajanje Ukrajine od Rusije trebalo bi da se provede podvrgavanjem Ukrajine Evropskoj uniji u obliku asocijacije, preko koje Kijev predaje Briselu suverena prava Ukrajine na području regulisanja spoljnih ekonomskih aktivnosti i provođenja spoljne i odbrambene politike. Odbijanje Janukoviča da potpiše Sporazum o pridruživanju Amerikanci su primili kao izlazak ukrajinskog rukovodstva iz stanja podčinjenosti i kao pretnju obnove prirodnog procesa uspostavljanja jedinstvenog ekonomskog prostora sa Rusijom.

Upravo zato da bi sprečili ulazak Ukrajine u Carinsku uniju sa Rusijom, Belorusijom i Kazahstanom i da bi vratili Ukrajinu na put evropske integracije, bio je organizovan državni udar, posle koga su lideri EU odmah požurili da potpišu sa nelegitimnom nacističkom huntom politički deo Sporazuma o pridruživanju, koji je protivrečan ukrajinskom ustavu. Čim je proglašen za predsednika, Porošenko je dao izjavu o spremnosti da potpiše Sporazum o pridruživanju u njegovom punom obliku, bez obzira na njegovu nespojivost kako sa Osnovnim zakonom, tako i sa nacionalnim interesima Ukrajine.

Međutim, kao što pokazuju dosadašnje aktivnosti SAD, prelazak Ukrajine pod jurisdikciju EU u okvirima Sporazuma o pridruživanju, nametnutog Kijevu, njima nije dovoljan. Oni žele da suprotstave Ukrajinu Rusiji u vojnom sukobu i uvuku u taj konflikt EU. Primoravajući potčinjenu im nacističku huntu da vodi totalni rat u Donbasu, SAD stvaraju u centru Evrope sve rašireniji vrtlog haosa, koji je nameren da uvuče u bratoubilački rat najpre Rusiju a zatim i obližnje evropske zemlje. Na tome se radi ne samo zbog slabljenja Rusije nego i zbog pogoršavanja položaja EU.

RATOVI IZVOR USPONA SAD

Istorijsko iskustvo svedoči o tome da su ratovi u Evropi bili važan izvor ekonomskog rasta i političke moći SAD. One su postale supersila zbog Prvog i Drugog svetskog rata, koji su povukli za sobom golemi odliv kapitala i umova iz međusobno zaraćenih evropskih zemalja u Ameriku. Treći svetski rat, koji je ostao hladan, završio se raspadom svetskog socijalističkog sistema, što je dalo SAD priliv od preko hiljadu milijardi dolara, stotine hiljada specijalista, tonu plutonijima i drugih dragocenih materijala te brojne jedinstvene tehnologije.

Svi ti ratovi bili su isprovocirani aktivnim učešćem američke pete kolone.Reč je o špijunima, oligarsima, diplomatama, činovnicima, biznismenima, stručnjacima i javnim ličnostima koje su američke tajne službe kontrolisale, finansirale i podržavale. I danas, suočene sa ekonomskim teškoćama, SAD pokušavaju da dovedu u Evropi do još jednog rata radi postizanja sledećih ciljeva.

Prvo, ako uspeju da okrive Rusiju za agresiju,to im omogućuje da uvedu finansijske sankcije u svrhu zamrzavanja (otpisa) američkih obaveza prema ruskim strukturama u visini od nekoliko stotina milijardi dolara za olakšanje neverovatnog dužničkog tereta SAD.

Drugo, zamrzavanje ruskih aktiva u dolarima i evrima povlači za sobom nemogućnost njihovih vlasnika da servisiraju svoje dugove prema uglavnom evropskim bankama, što će stvoriti ozbiljne teškoće i otvoriti mogućnost bankrota nekih od njih. Destabilizacija evropskog bankarskog sistema stimuliraće odliev kapitala u SAD da bi se podržala dolarska piramida njihovih dužničkih obaveza.

Treće, sankcije protiv Rusije naneće štetu zemljama EU u iznosu od gotovo hiljadu milijardi evra, što će pogoršati ionako loše stanje evropske ekonomije i oslabiti njen položaj u borbi za konkurentnost sa SAD.

Četvrto, sankcije protiv Rusije olakšavaju potiskivanje ruskog gasa sa evropskog tržišta u svrhu njegove zamene američkim škriljcima. Isto vredi i za multimilijardsko istočnoevropsko tržište gorivih elemenata za nuklearne elektrane, koje je tehnološki orijentisano na isporuke iz Rusije.

Peto, uvlačenje evropskih zemalja u rat sa Rusijom povećaće njihovu političku zavisnost od SAD, što ovima olakšava rešenje problema nametanja EU zone slobodne trgovine prema uslovima koji pogoduju SAD.

Šesto, rat u Evropi daje povod za rast vojne potrošnje u skladu sa interesima vojno-industrijskog kompleksa SAD.

Same SAD od novog rata u Evropi, koji će sami da puste sa lanca, ne gube gotovo ništa. Za razliku od evropskih zemalja, sa Rusijom oni malo trguju i njihova tržišta su gotovo nezavisna od ruskih isporuka. Kao i u drugim evropskim ratovima, oni će biti u neto dobitku.

Na taj način, huškajući nacističku huntu na Rusiju, SAD ničim ne rizikuju i verovatno pobeđuju. Američki savetnici nameću svojim kijevskim nameštenicima upotrebu oružja najpogubnijeg po civile: visokoeksplozivne fragmentacijske granate, kasetne avio-bombe, mine. Jer, što više bude žrtava, to će više biti očekivanja ruske vojne intervencije za zaštitu ruskog stanovništva, tim će biti viši rizik za novi evropski rat i tim će biti više američkih dobitaka. Ti dobici se neće meriti samo u novcu. Glavna nagrada zbog koje SAD provociraju novi svetski rat je očuvanje svetske dominacije u uslovima globalnih strukturnih promena, uzrokovanih promenom tehnoloških struktura.

Istraživanja pokazuju da je u takvim vremenima globalnih tehnoloških pomaka naprednim zemljama teško da održe vođstvo zato što na talasu rasta novog tehnološkog poretka napred izbijaju zemlje u razvoju, koje su uspele da pripreme uslove za njegov nastanak. Za razliku od naprednih zemalja, koje se suočavaju sa krizom nagomilanog kapitala u zastarelim industrijama, zemlje u razvoju imaju mogućnost da izbegnu masovno obezvređivanje kapitala i da ga koncentrišu na najsavremenija područja rasta.

Da bi održale prednost, napredne zemlje su primorane da pribegnu nasilnim tehnikama u spoljnoj i spoljno-ekonomskoj politici. U takvim vremenima naglo rastu vojno-političke tenzije i rizici međunarodnih sukoba. O tome svedoči tragično iskustvo dve prethodne strukturne krize svetske ekonomije.

Zato Velika depresija 30-tih godina, koja je bila uzrokovana dosezanjem granica rasta dominantnog tehnološkog poretka „uglja i čelika” s početka veka, prevladana je militarizacijom ekonomije, koja se prelila u katastrofu Drugog svetskog rata. Ta katastrofa nije samo stimulisala strukturno prestrojavanje ekonomije širokom upotrebom motora sa unutrašnjim sagorevanjem i organske hemije, nego je i dovela do radikalne promene celog svetskog poretka: razaranja tadašnjeg jezgra svetskog ekonomskog sistema (evropske kolonijalne imperije) i formiranja dva suprotstavljena globalna političko-ekonomska sistema. Prednost američkog kapitalizma pri dolasku novog dugačkog talasa ekonomskog rasta bilo je omogućeno vanrednim rastom odbrambenih ugovora za razvoj novih tehnologija i prilivom svetskog kapitala u SAD tokom uništenja proizvođačkog potencijala i obezvređivanja kapitala glavnih konkurenata.

Depresija sredinom 70-tih i početkom 80-tih godina dovela je do trke u naoružanju u raketno-svemirskoj sferi sa širokom upotrebom informaciono-komunikacijske tehnologije, koja je činila jezgro novog tehnološkog poretka. Kolaps svetskog sistema socijalizma, koji je usledio a koji nije uspeo da sam svojevremeno prebaci ekonomiju na novi tehnološki poredak, dozvolio je vodećim kapitalističkim zemljama da se koriste resursima bivših socijalističkih zemalja za „mekani prelazak” na novi dugi talas ekonomskog rasta.

Izvoz kapitala i odliv mozgova iz bivših socijalističkih zemalja te kolonizacija njihovih ekonomija olakšali su strukturno prestrojavanje ekonomija zemalja u jezgru svetskog kapitalističkog sistema, koje su do tada stimulisale nastanak novog tehnološkog poretka kroz podsticanje trke u naoružanju u svemiru. Upravo na tom talasu rasta novog tehnološkog poretka uzdigle su se nove industrijalizovane zemlje koje su uspele da blagovremeno formiraju njegove ključne industrije i postave preduslove za svoj brzi rast na globalnom nivou. Politički rezultat bila je liberalna globalizacija sa dominacijom SAD u ulozi izdavača glavne rezervne valute.

ZAVADI PA VLADAJ

Iscrpljivanje potencijala rasta dominantnog tehnološkog poretka izazvalo je globalnu krizu i depresiju, koje su zahvatile vodeće svetske zemlje u poslednjih nekoliko godina. Izlaz iz toga biće na talasu rasta novog tehnološkog poretka u osnovi koga leži kompleks nano i bio tehnologije. I, iako osnovna sfera primene ovih tehnologija nije vezana sa proizvodnjom vojne tehnike, trka u naoružanju i povećanje vojne potrošnje uobičajenim načinom postaje vodeći put državnog stimulisanja nastanka novog tehnološkog poretka.

Radi se o tome da liberalna ideologija, koja dominira u vladajućim krugovima SAD i njihovih NATO saveznika, ne ostavlja državi druge povode za širenje intervencija u ekonomiji osim za potrebe odbrane. Zato, suočeni sa potrebom korišćenja javne potrošnje za stimulisanje rasta novog tehnološkog poretka, vodeći poslovni krugovi pribegavaju eskalaciji vojno-političkih napetosti kao osnovnom metodu povećanja vladine nabavke naprednih tehnologija. Upravo u takvom rakursu bi trebalo razmatrati razloge zbog kojih Vašington podstiče rat u Ukrajini, koji nije cilj nego sredstvo za realizaciju globalnog zadatka očuvanja dominantnog uticaja SAD na svet.

Uporedo sa strukturnom krizom svetske ekonomije, uzrokovanom smenom dominantnih tehnoloških poredaka, danas dolazi do prelaza na novi stoletni ciklus akumulacije kapitala, koji pojačava rizike rasplamsavanja novog svetskog rata. Prethodni prelaz od kolonijalnih imperija evropskih zemalja prema globalnim korporacijama kao vodećim oblicima organizacije svetske ekonomije nastao je kao rezultat razbuktavanja tri svetska rata, čiji je ishod bio praćen radikalnim promenama svetskog političkog sistema. Rezultat Prvog svetskog rata bila je propast monarhijskog ustrojstva, koje je obuzdavalo širenje nacionalnog kapitala.

Kao rezultat Drugog – uništene su kolonijalne imperije koji su ograničavale međunarodno kretanje kapitala. Krahom SSSR, što je bio rezultat Trećeg hladnog svetskog rata, slobodno kretanje kapitala zahvatilo je ceo svet, a transnacionalne korporacije dobile su na raspolaganje celu svetsku ekonomiju.

Ali time se istorija ne završava. Razvoju čovečanstva potrebne su nove forme organizacije globalnih ekonomija, koje bi dozvolile obezbeđenje održivog razvoja i odbijanje planetarnih pretnji, uključujući ekološke i kosmičke. U uslovima liberalne globalizacije, ustrojene prema interesima transnacionalnih uglavnom anglo-američkih korporacija, takvi izazovi postojanju čovečanstva ostaju bez odgovora. Objektivno nastajuća potreba obuzdavanja svetske oligarhije i regulisanja kretanja svetskog kapitala postignuta je u istočnoazijskom modelu organizacije savremene ekonomije. Usponom Kine, Indije i Vijetnama posle Japana i Koreje najpromišljeniji mislioci počeli su da govore o prelasku sa anglo-američkog na azijski stoletni ciklus akumulacije kapitala.

U gore opisanih globalnih promena jasno je da se borba za svetsku prevlast odvija između SAD i Kine, u kojoj SAD, da bi sačuvale svoju dominaciju, igraju scenario koji im je poznat – rasplamsavanje svetskog rata u Evropi, pokušavajući još jednom da na račun Starog sveta utvrde svoj položaj u svetu. Za to koriste stari engleski geopolitički princip „zavadi pa vladaj”, oživljavajući podsvesnu rusofobiju političkih elita evropskih zemalja i oslanjajući se na njihov tradicionalni drang nach osten. Pritom, sledeći premise Bizmarka i savete Bžežinskog, kao glavnu liniju raskola oni koriste Ukrajinu, računajući, sa jedne strane, na slabljenje i agresivnu reakciju Rusije, a sa druge, na konsolidaciju evropskih zemalja u njihovoj tradicionalnoj želji da kolonizuju ukrajinsku zemlju.

Račun američkih geopolitičara čini se tačnim a postupci bez greške. Za pola godine proveli su blitzkreig, de facto okupirali Ukrajinu i potčinili EU u antiruskoj histeriji. Pritom su već nadoknadili za račun prisvajanja dela ukrajinskih aktiva pola milijarde dolara, protraćenih na organizaciju državnog udara i dovođenja na vlast svoje marionetske vlade sa legitimizacijom svog agenta kao predsednika Ukrajine.

Rusija je uspela da spasi od okupacije američko-nacističkog režima samo Krim, a Donbas, kojim teče krv, postao je hronična zona oružanog sukoba između Ukrajine i Rusije. Ove poslednje, kako se čini američkim lutkarima, namamili su u političku zamku. Upotreba ruske vojske za oslobađanje Donbasa garantuje uvlačenje EU i NATO u rat protiv Rusije. Odustajanje od upotrebe sile za prinudu nacističke hunte na mir dovodi do stvaranja rastućeg vrtloga haosa u centru Evrope, koja se već internacionalizuje i postaje ognjište za destabilizaciju Rusije.

Rasplamsavanje regionalnog a možda i svetskog rata prema uslovima koji pogoduju SAD čini se neizbežnim. Njima se čini da je Rusija osuđena na teški poraz zbog gubitka Ukrajine, koji se, kao prvo, već dogodio, i konsolidacije svih razvijenih zemalja sveta, uključujući i NATO saveznike Japan i Koreju, kao drugo. Prema zamislima američkih geopolitičara, poraz Rusije trebalobi da dovede do njenog povratka pod američku kontrolu, kao što je to bilo u vreme Jeljcina, a slabljenje Europe do njenog ekonomskog potčinjavanja preko stvaranja transatlantske zone slobodne trgovine prema američkim uslovima. Upravo time se Vašington nada da će utvrditi svoj položaj i očuvati svetsku vlast u konkurenciji sa Kinom u usponu.

U toj čeličnoj i ciničnoj logici ipak postoji pogrešna kalkulacija. Delujući na osnovama arhetipova evropske geopolitike, starim dva veka, Amerikanci su oživeli leševe evrofašizma i stvorili u Kijevu političkog Frankenštajna, koji je počeo da proždire svoje roditelje. Prva planirana žrtva bili su Janukovič i njegove pristalice, koji su gajili ukrajinske naciste kao sparing-partnere. Sledeća žrtva bili su izbori za Evropski parlament,koji su bili gubitnički za sve evropske politike koje su podržale državni udar. Kijevski Frankenštajn približava se veoma brzo svojoj mami Ešton i, moguće, skoro će doći i do svog tate – Obame. Potrebno je samo pomoći mu da nađe put.

Da bi se zaustavio rat, potrebno je sprečiti delovanje sila koje ga pokreću. U ovoj fazi rat se primarno odvija u ekonomskim, informacionim i političkim sferama. Uz svu svoju moć, ekonomska prevlast SAD zasnovana je na finansijskoj piramidi dužničkih obaveza, koje su odavno izašle iz granica održivosti. Za njeno rušenje je dovoljno glavnim kreditorima SAD pobacati na tržište nagomilane američke dolare i državne obveznice.

Razume se, krah finansijskog sistema SAD vuče za sobom ozbiljne gubitke za sve nosioce američke valute i vrednosnih papira. Ali, kao prvo, ti gubici će za Rusiju, Evropu i Kinu biti manji od štete sledećeg svetskog rata, koga će američka geopolitika pustiti sa lanca. Drugo, što se ranije izađe iz finansijske piramide američkih obveznica, to će i štete biti manje. Treće, slom dolarske finansijske piramide pružiće najzad mogućnost za reformu svetskog finasijskog sistema na temeljima pravednosti i međusobne koristi.

Dominacija SAD u informacionoj sferi ključni je faktor zombifikacije Evropljana, čime se pokorava američkom uticaju političko vođstvo evropskih zemalja. Ali, kao što je govorio Aleksandar Nevski, nije Bog u sili, nego u pravdi. Bujici laži i falsifikata, koji se prenose masovnim medijimakontrolisanim iz SAD,potrebno je suprotstaviti objektivni informativni tok kroz društvene mreže, regionalnu i nacionalnu televiziju. Podrazumeva se da je za to potreban napor.

Ali u kreativnom pristupu pravda će prokrčiti sebi put sve dok pretnja novog svetskog rata plaši svakog čoveka i na kraju podstiče traganje za njegovim uzrocima. Kolektivna podsvest evropskih naroda, posebno naroda Ukrajine, brzo će se setiti užasa prošlog rata kako se bude uspostavljao niz udruženja savremenih fašista i njihovih kolaboracionista. Frankenštajn koji je uzgojen američkom geopolitikom ni po čem ne izgleda bolje od naci-jurišnika; objektivni prenos informacija o ukrajinskim nacistima brzo će izazvati osećaj odvratnosti i straha kod običnih ljudi u Evropi.

Na posletku, dominacija SAD u svetskoj politici temelji se više na navici njihovih saveznika da se pokoravaju vašingtonskom komitetu nego na realnoj zavisnosti evropske i japanske politike od američkog prisutstva. Tek što se počne rušiti finansijska piramida dolara, Amerikanci neće imati čim da plate održavanje svojih vojnih baza i globalnih medija. Nemačka i Japan moći će da se oslobode osećaja ugnjetenih na okupiranim teritorijima.

Naravno, ne treba prikazivati SAD kao kolosa na staklenim nogama. U rukama američke geopolitike je oružje masovnog uništenja, sposobno da uništi celo čovečanstvo. Tako da, kad dame iz Bele kuće hvale ukrajinske naciste za „suzdržanu” prienu sile, svet oseća užas zbog neodgovorne gluposti i razmetanja domaćina Bele kuće, koji su kadri da unište pola čovečanstva za lični imidž. Takve namere SAD su već demonstrirale u vreme predsednika Ajzenhauera i Trumana, koji su hteli da bace atomske bombe na Koreju; zatim Kenedija, koji je skoro otpočeo nuklerani rat sa SSSR, i Reagana, koji je pretio zvezdanim ratovima.

Trenutna situacija, međutim, razlikuje se od epohe Hladnog rata time što američka administracija ne smatra Rusiju ravnopravnim suparnikom, nego se trudi da nas vrati u stanje Jeljcinovog poraza. Američki savetnici kako sadašnjeg tako i prošlog ukrajinskog vođstva neumorno su uveravali potonje u svoju potpunu superiornost nad Rusijom, koju su predstavljali kao američki dominijum. Opijeni raspadom SSSR, američki geopolitičari smatraju Rusiju svojom pobunjenom kolonijom, koju treba umiriti jednom zauvek kao sastavni deo svoje imperije. Oni temelje svoju analizu na krhkosti Rusije u uslovima globalne izolacije, koja očito precenjuje svoj uticaj. To precenjivanje mogućnosti imponuje američkim geopolitičarima, s jedne strane, rađa u njima osećaj nekažnjivosti i stajanja iznad zakona, što otvara rizik od globalne katastrofe. Ali, sa druge strane, to je izvor njihove slabosti pri suočavanju sa stvarnim otporom, za koji su oni moralno-politički nespremni.

Tako im odlučne akcije vođstva Rusije za suzbijanje američko-gruzijske agresije u Južnoj Osetiji a takođe i spasavanje stanovništva Krima od genocida ukrajinskih nacista, koje podržavaju SAD, nisu ostavile šanse za pobedu. Suočivši se s odlučnim otporom Asada, SAD i evropski saveznici nisu mogli da okupiraju Siriju. Oni su pobedili samo tamo gde žrtva nije mogla da pruži stvarni otpor zbog ili demoralizacije i izdaje vladajuće elite, kao u Iraku ili Jugoslaviji, ili zbog totalne superiornosti snaga agresora, kao što je bio slučaj u Libiji.

Instinkt nacionalnog samoodržanja, svojstven Vladimiru Vladimiroviču Putinu, postavlja čvrstu granicu bilo kakvom stranom uplitanju u provođenje ruske politike. Pokušaji da ga zaplaše sankcijama, međunarodnom izolacijom ili podrškom opoziciji neće biti uspešni. Isto kao što i same zapadne sankcije i izolacija neće uspeti zbog globalnog značaja Rusije i različitih smerova njene spoljne politike. Nažalost, laureat Nobelove nagrade za mir Obama to ne razume. On se povodi za reakcionarnim silama, koje računaju na laku neokolonizaciju Rusije i koje su naivno uverene u večnu prevlast Amerike.

Na temelju činjenice da je oružani sukob u Ukrajini prolog za sledeći svetski rat, koga će SAD pokrenuti protiv Rusije da bi zadržale svetsku prevlast, za njegovo zaustavljanje i obezbeđivanje pobede potrebno je postaviti tačan sistem koordinata i tačno utvrditi delovanja svih sudionika.

Polje ratnih operacija ima sledeću konfiguraciju:

– SAD su zemlja agresor, koja provocira svetski rat sa ciljem održanja prevlasti u svetu;

– Provokacija svetskog rata vodi se protiv Rusije, koju SAD pokušavaju da predstave kao agresora u svrhu konsolidacije zapadnog sveta radi podrške američkim interesima;

– Američki geopolitičari klade se na rast rusofobnog ukrajinskog nacizma sa istovremenim nastavkom nemačke i engleske tradicije slabljenja Rusije;

– Ukrajina je praktično okupirana od SAD državnim udarom koji su organizovali i uspostavljanja nacističke diktature pod njihovom kontrolom;

– Evropske zemlje primorane su da učestvuju u ratu protiv Rusije, koji je u nasuprot njihovih nacionalnih interesa.

Iz ovog proizlazi da je potrebno da Otpor Donbasa smatramo pokretom za zaštitu ne samo lokalnog stanovništva od nacističke hunte nego i za zaštitu Rusije od američke agresije a tako i celog sveta – od četvrtog svetskog rata. Borci narodnog otpora Donbasa zaštitnici su ruskog sveta, koji su se zatekli ne svojom voljom na prvim linijama novog svetskog rata.

Grad sa simboličnim nazivom Slavjansk već je postao simbol te herojske odbrane. Kao Brestska tvrđava, taj mali grad suprotstavlja se mnogo brojnijim silama evrofašista po cenu života svojih građana. Oni ginu ne samo za Donbas nego i za sve ljude ruskog sveta i celog čovečanstva, spasavajući nas od novog svetskog rata. Pritom, oni pošteđuju živote ukrajinskih vojnika, puštaju na slobodu zatočenike koje je hunta poslala na smaknuće.

Uprkos svem junaštvu boraca narodne vojske Donbasa, oni sami zaustaviti svetski rat ne mogu. Vojna intervencija Rusije mogla bi da promeni situaciju i zaustavi agresiju nacističke hunte. Ali to će istovremeno biti uvlačenje NATO u konflikt, što povlači njegovu internacionalizaciju,što je još jedan korakom prema raspirivanju svetskog rata.

Da bi ga zaustavili, potrebno je da stvorimo široku međunarodnu koaliciju zemalja koje su sposobne da usklađenim delovanjem spreče američku agresiju. Ta delovanja moraju biti usmerena na potkopavanje američke vojno-političke moći, zasnovane na štampanju dolara kao svetske valute. Pre svega, trebalo bi da odbiju korišćenje dolara u međusobnoj trgovini i dolarskih denominisanih obveznica za smeštaj deviznih rezervi. Dolar instrumente trebalobi vrednovati kao visokorizične, a njihovoj upotrebi pristupati sa maksimalnom rezervom.

Zajedno sa merama za potkopavanje mogućnosti SAD da finansira rast vojne potrošnje, potrebni su politički napori za formiranje široke antivojne koalicije sa ciljem osude američke agresije i raskrinkavanja njenih organizatora u Vašingtonu i Briselu. Naročit značaj ima politička aktivacija evropskog biznisa, kome raspirivanje novog rata u Evropi ne donosi ništa dobro.

Na kraju, važan zadatak je oslobođenje Ukrajine od nacističkog režima, koga su uspostavile SAD. Stvaranje Novorusije na teritoriji oslobođenoj od američko-nacističke okupacije samo je deo tog zadatka. On se može smatrati ispunjenim samo posle oslobođenja Kijeva sopstvenim snagama ukrajinskog naroda, koje je potrebno probuditi iz nacističke noćne more i podržati u borbi za povratak rodnom okrilju ruskog sveta. Za to je potrebno mnogo rada da se razjasne istiniti ciljevi proameričke nacističke hunte, koja koristi građane Ukrajine i mozgove im ispira fašističkom propagandom da bi poslužili kao žrtve bogu svetskog rata.

Sergej Glazjev (Sergeй Glazьev) je ekonimista, akademik Ruske akademije nauka i Nacionalne akademije nauka Ukrajine. Ekonomski je savetnik i jedan od najbližih saradnika predsednika Ruske federacije Vladimira Putina. Ovaj tekst pod originalnim naslovom „Začem Amerike Maйdan“ objavljen je 10. juna 2014 u magazinu Argumentы Nedeli (argumenti.ru).

Izvor: Novi Standard