Шта је руска дипломатија данас?

О ситуацији у свету и професији дипломате говорили смо са политикологом, историчаром, публицистом и професором Московског државног универзитета за међународне односе (МГИМО) Јеленом Пономарјевом.

У свакодневној свести појмови „дипломата“ и „дипломатија“ повезују се с компромисом, мирољубивошћу или космополитизмом. С друге стране, формирали су се устаљени изрази типа „продор наше дипломатије“, а то је већ офанзивна реторика. Па ко је онда дипломата: борац или пацифиста?

— Мој отац, изванредни опуномоћени амбасадор СССР и Русије, воли да понавља: „Када говоре дипломате, топови ћуте“. Сама природа дипломатије предвиђа могућност решавања текућих питања путем преговора, тј. мирним средствима. Није узалуд прекид дипломатских односа весник ратног дејства. Ипак, називати дипломате пацифистима могуће је само условно: дипломатским средствима може се одложити рат, а такође и убрзати. Довољно је сетити се како су се развијали догађаји после пуцња Гаврила Принципа у Сарајеву, какав се колосални посао радио, пре свега од стране Англосаксонаца, и на дипломатском нивоу да би увукли у тај ужасни Велики рат (како га зову у западној историографији) Немачку и Русију. Тако да дипломатија ни у ком случају не означава бескарактерност и одсуство војних квалитета, утолико пре кад се бори за интересе своје земље.

Светски познати совјетски дипломата А. А. Громико (на слици доле са Кисинџером), који је ушао у историју као „мистер њет“, формулисао је три златна правила дипломатије суперсила:

1. Тражите оно што вам никада није припадало;

2. Постављајте ултиматуме, а као излаз из постојећег положаја нудите преговоре. Увек ће се наћи људи који ће загристи мамац;

3. Почевши преговоре, не одступајте ни корак. Они сами ће вам понудити део онога што сте ви тражили. Али се и тада не слажите, него извуците више (максимум). Они ће рачунати на то. А, када добијете половину и две трећине онога што нисте имали, онда можете себе сматрати дипломатом.

Мислим да ћете се сложити са мном да та правила може следити само прави борац.

Још једна опаска да би се срушио мит о мирољубивости дипломатије уопште. Прилично познати амерички дипломата Ч. Тејлер, који је радио током Другог светског рата и на самом почетку Хладног рата, дао је веома тачно запажање: „Дипломатија није повезана са истинама и лажима, него са супротстављеним интересима. Она не тражи компромис међу законским правима, већ међу националним претензијама (полагању права на нешто)“. Кључна јеч овде је полагање права. Управо такво схватање дипломатије – као начина остваривања националних интереса у спољној политици – дозволило је премијеру Државног савјета Народне Републике Кине Чуенлају да тврди да је „било која дипломатија наставак рата другим средствима“.

Може се навести много сличних примера, тако да можемо рећи да је дипломата борац чије је главно оружје знање, аналитички ум и оданост отаџбини.

Како бисте окарактерисали ситуацију у којој раде наше дипломате? Који су основни правци савремене руске дипломатије? Ко су наши савезници, а ко противници? И колико су те категорије релативне?

— У сваком времену дипломатска служба нису само свечани пријеми и пена шампањца. Сложеност рада дипломате повезана је пре свега са конкретним местом његовог боравка. Рад зависи од тога какви односи постоје међу земљама као и од задатака који стоје пред дипломатском управом.

На пример, у време Хладног рата, било је веома напорно радити у САД, Великој Британији, Немачкој, а притом веома једноставно и чак комфорно у Бугарској, Чехословачкој, после 1959. године на Куби и у целом низу других земаља. Осим тога, требало би имати у виду да дипломатска неповредивост није, нажалост, сигурна заштита.

Сетимо се масовног покоља које су извели исламистички фанатици у руској амбасади у Техерану 1829. године, када је зверски убијен шеф дипломатске мисије А. Грибоједов. Па посљедњих инцидената – напада радикалних националиста на амбасаду Русије у Варшави (2013) и у Кијеву (2014). Тада је прошло без жртава. Не једном у нападима где је било људских жртава страдале су амбасаде САД.

И данас, као и раније, постоје мирна и немирна места. Тако многе руске дипломате маштају о месту у амбасада у Минску и Астани, у Хавани и Риму, Лисабону и Мадриду. Другима, пак, супротно, допадају се тешкоће и потреба да се тешкоће савладају. Тако да не одређује само ситуација (однос према Русији у земљи боравка) сложеност посла – конкретни људи могу ојачати положај или га ослабити.

Класичан пример последње тезе је делатност истакнутог совјетског дипломате А. Ф. Добрињина (на слици испод), који је скоро 25 година био амбасадор у САД. Управо њему припада најважнија улога у решавању Карипске кризе. У историју је ушао тајни ноћни сусрет Добрињина са братом председника САД Робертом Кенедијем. Резултат састанка је компромис: демонтажа совјетских ракета на Куби у замену за одстрањивање америчких ракета из Турске. Посебан однос Добрињин је имао са Р. Никсоном и његовим саветником за националну безбједност Х. Кисинџером (ових дана је био у Москви). То сведочи директна затворена телефонска линија између амбасаде СССР и Беле куће. Подсећам, све то имало је утицај на распламсавање Хладног рата. Другим речима, дипломатски рад је сложен, али веома занимљив.

Што се пак тиче другог дела вашег питања, онда су основни правци државне дипломатије изложени у Концепцији спољне политике и углавном представљају две велике групе: глобалних и регионалних проблема. На прву групу се односе проблеми који су везани за подршку међународне безбедности у најширем смислу, почевши од преиспитивања улоге УН и завршивши борбом против међународног тероризма. На другу групу се односе регионални приоритети спољнополитичке делатности Русије, у којима прво место заузима постсовјетски простор. Даље иду Европа, САД, Азијско-пацифички регион, Блиски исток, Латинска Америка и Африка. Мада набрајање праваца спољне политике има релативан карактер. На пример, сиријска криза, дакле и блискоисточна тематика, данас је приоритет за Русију. Што се пак тиче појмова „савезник“ и „противник“, релативност у том питању наравно постоји, али само делимично. Ствар је у томе да је историја све већ одавно одредила. Зато је исправно говорити о историјским савезницима и историјским противницима. У том смислу Англосаксонци (пре свега Британци) никада нису били и никада неће бити наши савезници. Партнери – да. Како је то било у периоду Другог светског рата, али чим је из тог рата историјска Русија – Совјетски Савез – изашла као победник, Енглези су прокламовали идеологију Хладног рата.

Прави и једини савезници Русије, сетимо се Александра Трећег, били су и остају армија и флота. Што је и разумљиво.

Ствар је у томе, што у политици, чији је логичан наставак дипломатија, владају интереси, који се могу мењати у зависности од ситуације. Бивши савезници могу постати противници, притом, веома агресивни. Мноштво је примера – данас је то читава Источна и Југоисточна Европа, Украјина. Зашто се то дешава – то питање није узалудно. Умногоме у одговору на њега зависе односи Русије са другим земљама.

Нама на Јужном Уралу није баш удобно (мирно, спокојно) у вези са догађајима у Сирији. Како видите ситуацију на казахстанском и средњоазијском правцу?

— Заиста живимо у веома немирно и узнемирујуће вријеме. У условима јачања борбе за утицај, територије и ресурсе требало би бити спреман на најразличитија сценарија светског развоја. Очување свог суверенитета у тако сукобљеном свету захтева не само постојање моћне армије, самодовољне економије него и стратешке визије. На крају стратегија претпоставља не само предвиђање могућих ризика него и реализацију превентивних мера за њихову локализацију и неутралисање. Један од начина минимализације негативних сценарија развоја, повезаних са претњом радикалног ислама, с продирањем терористичких група из зоне разбукталог Великог Блиског истока види се у стварању ефикасних институција (не само економских него и енергетских) евроазијске интеграције. Само заједничким напорима могуће је осигурати регионалну безбједност. Зато је потребно на све начине учвршћивати и развијати ЕАС и ОДКБ. Још један значајан, а у савременим условима просто незамењив је антитерористички центар земаља чланица ЗНД. Ако поменуте институције добро организовано и брзо координишу – не само међу собом него и са националним структурама – онда се велике невоље, уверена сам, могу избећи.

Истовремено у послу одбране од вируса деструкције и дестабилизације, који је пуштен крајем 80-тих година и који је довео до рушења Совјетског Савеза, није довољно само се ослањати на поменуте инстанце. Треба умети заштити себе, пре свега у информационом и когнитивном смислу. У овом случају реч је о нашој деци, тј. о будућности. Данас, да би дете израсло у достојног грађанина своје земље, није довољно послати га у школу. Требало би да се сами бавимо његовим образовањем и васпитањем. То је велики и тежак посао, али га нико неће урадити уместо нас. Хиљаду пута био је у праву Цицерон када је тврдио да живот престаје бити људским „ако сећање не сједињује прошлост са садашњошћу“. Не допустити губитак човечности, већ предати своја знања о свету, сјећање на нашу велику и трагичну историју – наш је задатак. У оним породицама где није изгубљена веза генерација, где је у деци подстицано осећање дужности, одговорности, оданости Отаџбини никад се неће појавити следбеници радикалног исламизма и неће одрасти серијске убице наркодилери.

Истовремено наша будност и неравнодушност према ономе што се дешава око нас – још је један штит на путу надирања преступничких елемената. Другим речима, супротставити се злу (наразличитијим облицима) је могуће. Главно је не бојати се. Сјетимо се Тацита: „Битку губи онај који први спусти (обори) поглед“.

Сада у МГИМО студирају они који ће заузети позиције у нашој дипломатији у скорије вријеме. За које дипломатске битке их припремају?

— Требало би одмах рећи да се у МГИМО не припремају само професионалне дипломате. На универзитету се реализују образовни програми за (бечлер) дипломирање и магистратуру у 16 праваца обуке, обучавају се аспиранати у 28 научних специјалности. Данас се у структури МГИМО налази осам факултета, пет института, школа бизниса и међународних компетенција. Мада у принципу сваки свршени студент са наших факултета може да се нађе у дипломатској служби. У савременим условима само Министарство иностраних послова је многопрофилисана установа. У сферу његовог деловања улазе не само амбасадорске и конзуларне службе него и такви правци као што су економска и енергетска дипломатија, најшири круг питања хуманитарног карактера, међународноправна и еколошка сазнања, сарадња у области космоса и многе друге. Реализација свих тих праваца претпоставља не само професионална знања у конкретној области него и умеће вођења дијалога, способност да се постиже компромис, тј. овладавање свим потребним квалитетима дипломате. Оно што остаје непромењиво је служење отаџбини.

Заштита националних интереса Русије – то је истинско позвање дипломате. Заправо наш факултет припрема за одбрану и заузимање за руске интересе у најразличитијим сферама живота и у најразличитијим регионима света.

Извор: Академия Консерватизма / Стање ствари