Šta je ruska diplomatija danas?

O situaciji u svetu i profesiji diplomate govorili smo sa politikologom, istoričarom, publicistom i profesorom Moskovskog državnog univerziteta za međunarodne odnose (MGIMO) Jelenom Ponomarjevom.

U svakodnevnoj svesti pojmovi „diplomata“ i „diplomatija“ povezuju se s kompromisom, miroljubivošću ili kosmopolitizmom. S druge strane, formirali su se ustaljeni izrazi tipa „prodor naše diplomatije“, a to je već ofanzivna retorika. Pa ko je onda diplomata: borac ili pacifista?

— Moj otac, izvanredni opunomoćeni ambasador SSSR i Rusije, voli da ponavlja: „Kada govore diplomate, topovi ćute“. Sama priroda diplomatije predviđa mogućnost rešavanja tekućih pitanja putem pregovora, tj. mirnim sredstvima. Nije uzalud prekid diplomatskih odnosa vesnik ratnog dejstva. Ipak, nazivati diplomate pacifistima moguće je samo uslovno: diplomatskim sredstvima može se odložiti rat, a takođe i ubrzati. Dovoljno je setiti se kako su se razvijali događaji posle pucnja Gavrila Principa u Sarajevu, kakav se kolosalni posao radio, pre svega od strane Anglosaksonaca, i na diplomatskom nivou da bi uvukli u taj užasni Veliki rat (kako ga zovu u zapadnoj istoriografiji) Nemačku i Rusiju. Tako da diplomatija ni u kom slučaju ne označava beskarakternost i odsustvo vojnih kvaliteta, utoliko pre kad se bori za interese svoje zemlje.

Svetski poznati sovjetski diplomata A. A. Gromiko (na slici dole sa Kisindžerom), koji je ušao u istoriju kao „mister njet“, formulisao je tri zlatna pravila diplomatije supersila:

1. Tražite ono što vam nikada nije pripadalo;

2. Postavljajte ultimatume, a kao izlaz iz postojećeg položaja nudite pregovore. Uvek će se naći ljudi koji će zagristi mamac;

3. Počevši pregovore, ne odstupajte ni korak. Oni sami će vam ponuditi deo onoga što ste vi tražili. Ali se i tada ne slažite, nego izvucite više (maksimum). Oni će računati na to. A, kada dobijete polovinu i dve trećine onoga što niste imali, onda možete sebe smatrati diplomatom.

Mislim da ćete se složiti sa mnom da ta pravila može slediti samo pravi borac.

Još jedna opaska da bi se srušio mit o miroljubivosti diplomatije uopšte. Prilično poznati američki diplomata Č. Tejler, koji je radio tokom Drugog svetskog rata i na samom početku Hladnog rata, dao je veoma tačno zapažanje: „Diplomatija nije povezana sa istinama i lažima, nego sa suprotstavljenim interesima. Ona ne traži kompromis među zakonskim pravima, već među nacionalnim pretenzijama (polaganju prava na nešto)“. Ključna ječ ovde je polaganje prava. Upravo takvo shvatanje diplomatije – kao načina ostvarivanja nacionalnih interesa u spoljnoj politici – dozvolilo je premijeru Državnog savjeta Narodne Republike Kine Čuenlaju da tvrdi da je „bilo koja diplomatija nastavak rata drugim sredstvima“.

Može se navesti mnogo sličnih primera, tako da možemo reći da je diplomata borac čije je glavno oružje znanje, analitički um i odanost otadžbini.

Kako biste okarakterisali situaciju u kojoj rade naše diplomate? Koji su osnovni pravci savremene ruske diplomatije? Ko su naši saveznici, a ko protivnici? I koliko su te kategorije relativne?

— U svakom vremenu diplomatska služba nisu samo svečani prijemi i pena šampanjca. Složenost rada diplomate povezana je pre svega sa konkretnim mestom njegovog boravka. Rad zavisi od toga kakvi odnosi postoje među zemljama kao i od zadataka koji stoje pred diplomatskom upravom.

Na primer, u vreme Hladnog rata, bilo je veoma naporno raditi u SAD, Velikoj Britaniji, Nemačkoj, a pritom veoma jednostavno i čak komforno u Bugarskoj, Čehoslovačkoj, posle 1959. godine na Kubi i u celom nizu drugih zemalja. Osim toga, trebalo bi imati u vidu da diplomatska nepovredivost nije, nažalost, sigurna zaštita.

Setimo se masovnog pokolja koje su izveli islamistički fanatici u ruskoj ambasadi u Teheranu 1829. godine, kada je zverski ubijen šef diplomatske misije A. Gribojedov. Pa posljednjih incidenata – napada radikalnih nacionalista na ambasadu Rusije u Varšavi (2013) i u Kijevu (2014). Tada je prošlo bez žrtava. Ne jednom u napadima gde je bilo ljudskih žrtava stradale su ambasade SAD.

I danas, kao i ranije, postoje mirna i nemirna mesta. Tako mnoge ruske diplomate maštaju o mestu u ambasada u Minsku i Astani, u Havani i Rimu, Lisabonu i Madridu. Drugima, pak, suprotno, dopadaju se teškoće i potreba da se teškoće savladaju. Tako da ne određuje samo situacija (odnos prema Rusiji u zemlji boravka) složenost posla – konkretni ljudi mogu ojačati položaj ili ga oslabiti.

Klasičan primer poslednje teze je delatnost istaknutog sovjetskog diplomate A. F. Dobrinjina (na slici ispod), koji je skoro 25 godina bio ambasador u SAD. Upravo njemu pripada najvažnija uloga u rešavanju Karipske krize. U istoriju je ušao tajni noćni susret Dobrinjina sa bratom predsednika SAD Robertom Kenedijem. Rezultat sastanka je kompromis: demontaža sovjetskih raketa na Kubi u zamenu za odstranjivanje američkih raketa iz Turske. Poseban odnos Dobrinjin je imao sa R. Niksonom i njegovim savetnikom za nacionalnu bezbjednost H. Kisindžerom (ovih dana je bio u Moskvi). To svedoči direktna zatvorena telefonska linija između ambasade SSSR i Bele kuće. Podsećam, sve to imalo je uticaj na rasplamsavanje Hladnog rata. Drugim rečima, diplomatski rad je složen, ali veoma zanimljiv.

Što se pak tiče drugog dela vašeg pitanja, onda su osnovni pravci državne diplomatije izloženi u Koncepciji spoljne politike i uglavnom predstavljaju dve velike grupe: globalnih i regionalnih problema. Na prvu grupu se odnose problemi koji su vezani za podršku međunarodne bezbednosti u najširem smislu, počevši od preispitivanja uloge UN i završivši borbom protiv međunarodnog terorizma. Na drugu grupu se odnose regionalni prioriteti spoljnopolitičke delatnosti Rusije, u kojima prvo mesto zauzima postsovjetski prostor. Dalje idu Evropa, SAD, Azijsko-pacifički region, Bliski istok, Latinska Amerika i Afrika. Mada nabrajanje pravaca spoljne politike ima relativan karakter. Na primer, sirijska kriza, dakle i bliskoistočna tematika, danas je prioritet za Rusiju. Što se pak tiče pojmova „saveznik“ i „protivnik“, relativnost u tom pitanju naravno postoji, ali samo delimično. Stvar je u tome da je istorija sve već odavno odredila. Zato je ispravno govoriti o istorijskim saveznicima i istorijskim protivnicima. U tom smislu Anglosaksonci (pre svega Britanci) nikada nisu bili i nikada neće biti naši saveznici. Partneri – da. Kako je to bilo u periodu Drugog svetskog rata, ali čim je iz tog rata istorijska Rusija – Sovjetski Savez – izašla kao pobednik, Englezi su proklamovali ideologiju Hladnog rata.

Pravi i jedini saveznici Rusije, setimo se Aleksandra Trećeg, bili su i ostaju armija i flota. Što je i razumljivo.

Stvar je u tome, što u politici, čiji je logičan nastavak diplomatija, vladaju interesi, koji se mogu menjati u zavisnosti od situacije. Bivši saveznici mogu postati protivnici, pritom, veoma agresivni. Mnoštvo je primera – danas je to čitava Istočna i Jugoistočna Evropa, Ukrajina. Zašto se to dešava – to pitanje nije uzaludno. Umnogome u odgovoru na njega zavise odnosi Rusije sa drugim zemljama.

Nama na Južnom Uralu nije baš udobno (mirno, spokojno) u vezi sa događajima u Siriji. Kako vidite situaciju na kazahstanskom i srednjoazijskom pravcu?

— Zaista živimo u veoma nemirno i uznemirujuće vrijeme. U uslovima jačanja borbe za uticaj, teritorije i resurse trebalo bi biti spreman na najrazličitija scenarija svetskog razvoja. Očuvanje svog suvereniteta u tako sukobljenom svetu zahteva ne samo postojanje moćne armije, samodovoljne ekonomije nego i strateške vizije. Na kraju strategija pretpostavlja ne samo predviđanje mogućih rizika nego i realizaciju preventivnih mera za njihovu lokalizaciju i neutralisanje. Jedan od načina minimalizacije negativnih scenarija razvoja, povezanih sa pretnjom radikalnog islama, s prodiranjem terorističkih grupa iz zone razbuktalog Velikog Bliskog istoka vidi se u stvaranju efikasnih institucija (ne samo ekonomskih nego i energetskih) evroazijske integracije. Samo zajedničkim naporima moguće je osigurati regionalnu bezbjednost. Zato je potrebno na sve načine učvršćivati i razvijati EAS i ODKB. Još jedan značajan, a u savremenim uslovima prosto nezamenjiv je antiteroristički centar zemalja članica ZND. Ako pomenute institucije dobro organizovano i brzo koordinišu – ne samo među sobom nego i sa nacionalnim strukturama – onda se velike nevolje, uverena sam, mogu izbeći.

Istovremeno u poslu odbrane od virusa destrukcije i destabilizacije, koji je pušten krajem 80-tih godina i koji je doveo do rušenja Sovjetskog Saveza, nije dovoljno samo se oslanjati na pomenute instance. Treba umeti zaštiti sebe, pre svega u informacionom i kognitivnom smislu. U ovom slučaju reč je o našoj deci, tj. o budućnosti. Danas, da bi dete izraslo u dostojnog građanina svoje zemlje, nije dovoljno poslati ga u školu. Trebalo bi da se sami bavimo njegovim obrazovanjem i vaspitanjem. To je veliki i težak posao, ali ga niko neće uraditi umesto nas. Hiljadu puta bio je u pravu Ciceron kada je tvrdio da život prestaje biti ljudskim „ako sećanje ne sjedinjuje prošlost sa sadašnjošću“. Ne dopustiti gubitak čovečnosti, već predati svoja znanja o svetu, sjećanje na našu veliku i tragičnu istoriju – naš je zadatak. U onim porodicama gde nije izgubljena veza generacija, gde je u deci podsticano osećanje dužnosti, odgovornosti, odanosti Otadžbini nikad se neće pojaviti sledbenici radikalnog islamizma i neće odrasti serijske ubice narkodileri.

Istovremeno naša budnost i neravnodušnost prema onome što se dešava oko nas – još je jedan štit na putu nadiranja prestupničkih elemenata. Drugim rečima, suprotstaviti se zlu (narazličitijim oblicima) je moguće. Glavno je ne bojati se. Sjetimo se Tacita: „Bitku gubi onaj koji prvi spusti (obori) pogled“.

Sada u MGIMO studiraju oni koji će zauzeti pozicije u našoj diplomatiji u skorije vrijeme. Za koje diplomatske bitke ih pripremaju?

— Trebalo bi odmah reći da se u MGIMO ne pripremaju samo profesionalne diplomate. Na univerzitetu se realizuju obrazovni programi za (bečler) diplomiranje i magistraturu u 16 pravaca obuke, obučavaju se aspiranati u 28 naučnih specijalnosti. Danas se u strukturi MGIMO nalazi osam fakulteta, pet instituta, škola biznisa i međunarodnih kompetencija. Mada u principu svaki svršeni student sa naših fakulteta može da se nađe u diplomatskoj službi. U savremenim uslovima samo Ministarstvo inostranih poslova je mnogoprofilisana ustanova. U sferu njegovog delovanja ulaze ne samo ambasadorske i konzularne službe nego i takvi pravci kao što su ekonomska i energetska diplomatija, najširi krug pitanja humanitarnog karaktera, međunarodnopravna i ekološka saznanja, saradnja u oblasti kosmosa i mnoge druge. Realizacija svih tih pravaca pretpostavlja ne samo profesionalna znanja u konkretnoj oblasti nego i umeće vođenja dijaloga, sposobnost da se postiže kompromis, tj. ovladavanje svim potrebnim kvalitetima diplomate. Ono što ostaje nepromenjivo je služenje otadžbini.

Zaštita nacionalnih interesa Rusije – to je istinsko pozvanje diplomate. Zapravo naš fakultet priprema za odbranu i zauzimanje za ruske interese u najrazličitijim sferama života i u najrazličitijim regionima sveta.

Izvor: Akademiя Konservatizma / Stanje stvari