Šta je ruska ideja 21. veka?

Poslednjih nekoliko godina naša zemlja se veoma promenila. Zakonodavna i izvršna vlast preduzele su niz koraka u unutrašnjoj i spoljnoj politici koji su je učinili drugačijom, i to ne samo u poređenju sa „smelim” 90-tim nego i sa početkom 2000-tih godina. Dovoljno je da pomenemo zakon o stranim agentima, patriotsku „stop-listu”, Krim, Donbas, i kao posledicu, baze NATO raspoređene duž granica Ruske Federacije od Baltika do Crnog mora. I to na duže vreme. U takvim uslovima još je jača potreba za državnom ideologijom, koja na žalost odsustvuje. Ta ideologija bi ujedinila u ovom trenutku razjedinjenu zemlju na različite idejno-političke blokove. Da li je takva ideologija u principu moguća? Pitanje je ozbiljno.

BELA IDEJA

Ideologija predstavlja skup duhovnih i materijalnih ideja/vrednosti koje realno upravljaju zemljom. Kada je u pitanju ruska ideja, to je naša nacionalna istorija razvijena u vremenu. Ne treba ništa izmišljati, treba je shvatiti.

Gledano istorijski, prva velika ideja na teritoriji Rusije bila je ideja pravoslavnog carstva – od Krštenja Rusije od strane Novgorodsko-Kijevskog kneza Vladimira, do poslednjeg petrogradskog Imperatora, Cara-mučenika Nikolaja II. Upravo u okvirima takve državno-duhovne konstrukcije, Rusija se iz malog moskovskog knjaževstva pretvorila u jednu od najvećih imperija u svetskoj istoriji, došla do Tihog okeana i čak se prelila u Ameriku. Istorija Rusije – ruskog naroda, ruske kulture – predstavlja upornu borbu za očuvanje pravoslavnog jezgra naše civilizacije u uslovima izazova od strane snaga tuđih ruskom svetu. Svaki put kad je Rusija ispitivala sledeći udar tih sila (spoljni ili unutrašnji), ona je nalazila u sebi izvor za oporavak, a taj izvor se uvek nalazio u oblasti sveštenog religiozno-jezičkog jezgra ruskog sveta.

Tako su na primer Petrove reforme s početka XVIII veka predstavljale istinsku civilizacijsku revoluciju, i čak u određenom smislu i rat sa nacionalnom tradicijom. Paradoks dela Petra Velikog ogledao se u tome što su spoljni omotači ruske civilizacije – tehnika, nauka, vojni poslovi itd. – u njegovo vreme bili radikalno ojačani prelazeći na principijelno drugi nivo i da to nije bilo urađeno, Rusija bi pretrpela politički slom još u XVIII veku. Međutim, činjenica je da se Petar suprotstavljao upravo vertikalnom širenju tradicionalnog ruskog života (zamena narodno-zemne monarhije evropskim apsolutizmom, ukidanje Patrijaršije, strano obrazovanje). Uporedo sa tim, u crkvenom i narodnom duhu imperator je i dalje ostajao pravoslavni car. Naravno, deo naroda je posumnjao da je Petar antihrist a zatim otišao u „šume i planine” kako ne bi učestvovao u njegovim delima, ali to je druga priča. Što se tiče „velike” istorije Rusije, magistralne linija njenog vaseljenskog hrišćanskog služenja – onda nema sumnje da su Petrove reforme, osnivanje Petrograda, zaduživanje zapadnih etiketa, moda i nauka – samo modernizovali Rusiju ali nisu ubili „Svjataju Rus” (Svetu Rusiju).

Duhovno jezgro pravoslavno-ruske civilizacije spasilo je Rusiju od raspada, poslavši joj na početku i kraju XIX veka svetog Serafima Sarovskog i druge velike podvižnike. Na nivou državnosti desila je pobeda u Otdžbinskom ratu 1812. godine protiv francuske revolucije u liku Bonaparte. I, na kraju, u oblasti svetovne modernizovane kulture, delo Puškina je na nepobitan (i sve do sada neponovljiv) način predstavljalo povratak klasičnoj vrednosnoj vertikali. Puškin je, za razliku od svojih savremenika Getea i Bajrona, pokazao da genije i sloboda nisu obavezno u savezu sa Mefistofelom i da oni mogu biti i na strani Boga.

LIBERALNA IDEJA

Petrogradu je bilo suđeno da sebi pusti katoličko-protestantski masonski Zapad. Ako je Moskva pobedila Istok na Kulikovom polju i država oformila rusko pravoslavno carstvo, onda je Petrograd morao da se bori sa drugim protivnikom – buržoaskom Evropom, koja je, za razliku od Mongola, težila da izmeni sam istorijski kod Rusije. Glavni socijalni, ekonomski i politički protivnik petrogradske monarhije postao je svetski kapital (“žuti đavo”), sa kojim se ona nije suočila na pravi način.

Oštrica Februarske revolucije 1917. godine bila je usmerena pravo u centar ruske civilizacije – u njeno duhovno jezgro. Ustavši protiv Cara, skupštinski političari-liberali (i ostali „farmaceuti”, kako ih je nazvao Aleksandar Blok) zamislili su da prevrnu Rusiju s „glave na noge”, pretvorivši je u buržoasku republiku anglo-francuskog tipa, to jest, uzevši revanš za poraz od 1905. godine. Uzgred, prost ruski narod pod blagoslovom pravednog Jovana Kronštantskog, nije dozvolio da se revolucija 1905. godine koja je toliko zabrinula autore znamenitog Veha, sprovede do kraja. Istovremeno, „progresivno društvo” je aplaudiralo teroristima, slalo čestitke za pobedu japanskom imperatoru, a lider tadašnjih liberala u Dumi angloman P. Miljukov do kraja emigrantskog života se ponosio time što je svojim govorom u Dumi u novembru 1916. godine („glupost ili izdaja?”) podneo revolucionarni signal zemlji koja je bila u ratu. Međutim, do pobede nad Nemačkom u Prvom svetskom ratu bilo je ostalo sasvim malo vremena.

Vlast liberala sa rozikastim mašnicama jedva je trajala devet meseci. Armija je počela ubijati svoje oficire i dezertirati, počela je sveopšta smutnja. Država se raspala. Vlast se valjala po prašini i bio je potreban neko ko bi preuzeo tu vlast.

CRVENA IDEJA

Odlučni su se našli među boljševicima. Oktobar 1917. godine je bio tipičan prestonički puč, međutim, u sledećih pet godina crveni su pobedili generale „demokrate” i skupili su razdeljenu Rusiju skoro u granicama imperije. Istinski stvaralac SSSR bio je, naravno, stvaralac koji je za tri petoljetke stvorio novu super-državu koja je 1945. godine osvojila Berlin, usvojila nuklearno oružje i prva odletela u kosmos. I Patrijaršija RPC bila je uspostavljena upravo u njegovo vreme, posle lenjinsko-trockističkog pogroma crkve.

Pritom, on nije imao kolonije i magične izvore nafte, sve se moralo činiti na entuzijazmu, strahu i ropskom radu. Kapital je postao atribut države. Da, to je bilo strašno i ne dao Bog da vidimo nešto slično raskuličavanju, Gulagu i rupama po noći, no, da nije bilo toga, sada već ne bi bilo ni ruskog naroda niti mnogih drugih plemena koja su mu se pridružila pre 200 godina. To je istorija koja nema konjuktiva. Treći Rim je 1917. godine pretvoren u Treću internacionalu, ali je ona 1945. godine, posle iskupiteljskog rata i Pobede – u mnogo čemu postala ponovo Rusija.

NEOLIBERALNA IDEJA

Liberali, orjentisani na zlato (preobučeni komunisti), su se 1991. godine pod demokratskim parolama vratili na vlast u Moskvi. Bila je to nova (već treća u HH veku) liberalna revolucija ostvarena boljševičkim metodama: partijska nomenklatura je konvertovala političku vlast u ekonomiju. Sledeći liberal-revolucionari su smatrali da će nevidljiva ruka tržišta sve da reši – i dobili su zemlju u granicama iz HVII veka u kojoj su bili u sukobu svi sa svima i gde samo lenjivci nisu projektovali dalji raspad zemlje na „uralsku republiku”, „dalekoistočnu republiku” itd.

Naravno, postoje čuveni “Liberalni manifesti” 1947 i 1997. godine o slobodi, odgovornosti i pravednosti kao glavnim vrednostima liberalizma. Liberalizam je predlagao čoveku: „Radi šta želiš, ti si sam svoj gazda! No pritom ti sam odgovaraš za sebe, tvoja kuća je tvoja tvrđava, sve ostalo – Bog, država, Otadžbina – u stvari su samo deo tebe”. U naše vreme taj „slobodni vlasnik” u potpunosti je postao rob tržišta i interneta, koji ga hrani antikulturom, a ulice njegovih gradova su se našle u vlasti raznovrsnih „manjina”. Na kulturološkom jeziku to se zove postmoderna (PM), i ona svedoči o završetku faustovske (modernističko-avangardne) etape evropske istorije i prelaska na njenu predsmrtnu hedonističko-potrošačku fazu.

IDEJA POSTMODERNE

Danas u zemljama koje su zaražene virusom postmoderne više nema religije, filozofije, nauke, umetnosti, morala u pravom smislu te reči. Postoji njihovo simuliranje, falsifikat. Bela kuća u SAD se 26. juna 2015. godine rascvetala u dugine LGBT boje – tada su lokalni homoseksualci proslavljali odluku Vrhovnog suda o punoj legalizaciji njihovih „brakova”. Još ranije je Obama dozvolio rad sa embrionima matičnih ćelija (praktično njihovom ubijanju) a u Engleskoj su isprobavali prvi obrazac mašine za čitanje misli.

Zabavna perspektiva, zar ne? Postoji projekat tzv „Svetske vlade”, koji predviđa „elektronski konclogor” i najnoviju smešu feudalizma i robovlasništva – sa moje tačke gledišta ništa bolja alternativa. Postmoderna je filozofija i politika globalizacije HHI veka. Istinska zaštita od postmoderne – a to znači i od samouništenja čovečanstva – jeste vera u apsolutnu realnost i vrednost života darovanog od Boga. I ta vera će trajati sve dok Ga mi radujemo.

IDEJA PRAVOSLAVNOG SOCIJALIZMA

Potpuno je očigledno da su idejno nespojivi ruska ideja hrišćanske pravednosti/istine i postmodernistički sumrak Evrope. Poslednji događaji, poput samoopredeljenja Krima, herojske odbrane Novorusije i antiruskih ekonomskih i vojnih sankcija, samo ističu tu okolnost. Predsednik V. V. Putin i njegov tim sprečili su raspad Rusije na početku HHI veka, sačuvavši osnove ruske državnosti – koju simbloizuje carski grb, sovjetska himna i demokratska zastava – i završili su sa diktatom ekonomskog totalitarizma. „Bankarskoj porodici” je stavljeno do znanja da nije svemoćna. Putinovi postupci bili su u skladu sa voljom naroda i narod ih je podržao. Ne govorim ovde o potpunom neuspehu liberalnno-zapadnjačkih partija koje se, uz sve želje, ne mogu otpisati kao zloglasni „administrativni resurs”. Ukoliko bi vlada Putina-Medvedeva uspela da izradi nacionalnu – a ne kompradorsku – ekonomiju, koja odgovara svetskom značenju Rusije, tojest, kada bi pre svega počela rusku naftu i gas da prodaje za rublje, bar u okvirima BRIKS, samim tim okončavši monopol dolara – tada bi pravoslavno-ruska civilizacija bila materijalno obezbeđena, u svakom slučaju u doglednoj budućnosti.

Formula „pravoslavnog socijalizma” ne predviđa sjedinjenje hrišćanstva sa bezbožnim marksizmom-lenjinizmom i povratak SSSR. Pojam socijalizma u ovom slučaju znači prvenstvo naroda i države u odnosu na tržište, suprotnu skoro u potpunosti zavisnu zemlju od vlasnika svetskog kapitala kao što je danas stanje na Zapadu. Privatno vlasništvo na malom i srednjem nivou se u potpunosti može uklopiti u pravoslavni socijalizam – no ključni vrhovi države i privrede moraju se nalaziti u rukama patriotske „uslužne klase”, a ne onih vlasnika dolarskih miliona sa ruskim pasošima, koji su praktično već odavno Švajcarski, Englezi ili Amerikanci. Navešću samo jednu cifru: obim industrijskog BND u Ruskoj Federaciji u 2013. godini je iznosio otprilike 25 odsto manje od sovjetskog iz 1990. godine, onda kad je susedna Belorusija, koja je sačuvala mnogo od socijalističkog sistema i sa centralizovanim rukovodstvom uvećala svoj BND za skoro dva (!) puta. I to bez nafte i gasa. Gajdarovski kapitalizam u Rusiji doživeo je fijasko. To shvataju skoro svi, takođe i Putin. Samo se neki pretvaraju da je sve u redu.

Čoveku je potreban hleb, no čovek ne živi samo od hleba. Društvu je potreban novac, ali za Rusiju ne postoji ništa opasnije od vlasti novca. Zamisliva budućnost za Rusiju ogleda se u izgradnji takvog državno-društvenog i kulturnog uređenja koje bi u čoveku očuvalo lik Božji. Treba Rusiji pružiti mogućnost da bude sama svoja. Njena vera se ne sme ugasiti. Ako se to desi, nikakvi prekomorski recepti neće spasiti zemlju od pogibije, a, zajedno sa njom, propašće ceo svet.

Autor je doktor filozofskih nauka, profesor

Izvor: Fond Strateške Kulture