Šta je smisao maskiranja pojma slobode

Preumljenje kolektivne svesti Srba i svaljivanje krivice za izbijanje Prvog svetskog rata na Srbe, štaviše svaljivanje krivice zbog sopstvene pogibije, nesreće i egzodusa na Srbe same, a ne na one koji su ih ubijali i istrebljivali samo deo medijske intelektualno-političke hajke na ono što znači ime Gavrila Principa. Revizija istorije i srpske uloge na Balkanu je zapravo samo početak dekonstrukcije prošlosti i sadašnjosti i konstrukcije nove budućnosti za narod koji bolju budućnost od one koja mu se nameće i ne zaslužuje.

To što Gavrila Principa etiketiraju teroristom, kao što i najvećeg srpskog pesnika Njegoša nazivaju genocidnim piscem, potvrđuje tezu da je reč o promeni smisla i razumevanja srpske stvarnosti. Svaka je stvarnost obeležena kulturnim miljeom u kome se obitava i u kojem se živi i stvara. Svaka kultura, pa i srpska nacionalna kultura je takva da se ne može obitavati van nje same predugo a da se ona sama ne negira ili dekonstruiše. Svako stvara u okviru neke kulture, pa bila ona nacionalna ili nadnacionalna. Problem nastaje kada razmišljanja i stavovi u okviru jedne kulture koja nije nacionalna stiču pravo da se nazovu legitimno nacionalnim, te je tako jedna nadnacionalna elita dobila pravo da se naziva nacionalnom i emancipatorskom i da propisuje šta jeste a šta nije ispravno u srpskom načinu života, u srpskoj kulturi, srpskoj istoriji, iako ona sama nema dodirnih tačaka sa istom.

To se čini promenom reči i izraza kojima se sputava misao i kojima se mislima dodeljuje drukčije značenje, te tako sloboda u novosrpskom rečniku više ne znači slobodu da se radi i živi od svoga rada, nacionalnu slobodu, slobodu da se bude svoj na svome, slobodu da se živi po srpskom obrascu života, već isključivo slobodu tolerisanja različitosti, pa bile one manjinske, seksualne ili neke druge, čime se zapravo maskira pravo značenje ove reči i istinska ljudska potreba da se bude slobodan, sa nadom u bolje sutra. Ipak, čini se da se u Srbiji najviše tolerišu zločini nad Srbima, posebno na Kosmetu.

Naravno, izrazi kojima se diskvalifikuju Princip i Njegoš su samo vešt spin manevar koji se zasniva na netačnoj tezi da se dela, ličnosti i činjenice iz prošlosti mogu tumačiti na jednostavnom jeziku sadašnjosti, potpuno zanemarujući kontekst u kojem su se dogodile, te se tako novonastale reči i izrazi „vrlog novog sveta“ koriste da bi se na jednostavan način sagledale stvari iz prošlosti i o njima doneo konačni i nepreispitivi sud. Zato u eri borbe protiv terorizma, hitac Gavrila Principa ispaljen pre 100 godina dobija etiketu terorizma, a Njegoševa dela novokomponovanu etiketu „klerofašizma“ i „genocida“.

O njima sudi svako sem istorije, koja je odavno dala svoj konačni sud. O njima sude mediji, mediokriteti i njihove političke ispostave. No daleko značajnije od ovog svima jasnog pokušaja preumljenja srpske kolektivne svesti i nametanja drukčijeg kulturnog i nacionalnog obrasca je shvatanje smisla akta Gavrila Principa. Svima je, naravno, jasno da bi do Prvog svetskog rata došlo i bez Gavrila i niko iole inteligentan ne može da tvrdi da je rat tih razmera nešto što se dešava samo od sebe, domino efektom ili nečim sličnim. Rat tih razmera je posledica dobro isplaniranih geopolitičkih poteza velikih sila, on je „produžetak politike“.

Za taj rat su se sve velike sile spremale i ulagale u svoje vojne kapacitete godinama uoči sarajevskog atentata. Ne, sam Principov čin predstavlja akt pobune protiv oduzimanja slobode u onom smislu u kojem o slobodi, verujem, najviše ima smisla govoriti – u suštinskom. U smislu borbe da se živi smislen život, da se živi u slobodnoj državi koja nije okupirana, u državi koju ne gazi strana čizma, u državi u kojoj vredi živeti kao čovek.

Gavrilo Princip je dao život za princip, za ono u šta je verovao, i to je verovanje branio do smrti svim raspoloživim sredstvima. Radi se o žrtvi koja se teško razume kada se o njoj sudi iz udobne fotelje dnevne sobe, sa daljinskim upravljačem u ruci i Farmom na ekranu televizora. Radi se o potrebi da se živi smislen život, a život je smislen samo i jedino onda kada postoji verovanje u nešto što čoveka određuje, verovanje koje je toliko snažno da je za njega vredno platiti konačnu cenu. Dakle, radi se o shvatanju koje su naši stari negovali, da život ima smisla sve dotle dok se ima za šta umreti. Ta konačna cena, ta samoodređujuća crta Srba, taj slobodarski duh, je nešto što je odredilo našu istoriju i nepristajanje da se živi život u neslobodi, život u apatiji i gnevu, u nihilizmu na moralnom dnu, skupljajući otpatke sa poda gospodara, to odbijanje da se bude rob, da se bude živi mrtvac, povuklo je oroz.

Nije ga povukao terorizam, niti nekakva tajna sila, povukla ga je ljudska muka oličena u Principovom liku. Na stranu pozadina atentata, u suštinskom smislu sam hitac jeste bio izraz težnje naroda za slobodom i nacionalnim ujedinjenjem, izraz volje i želje za nečim boljim, za smislenijom sudbinom. Taj hitac Gavrila Principa je branio princip da je svaki čovek, pa i narod, odgovoran za svoju sudbinu i da je samo uzimanjem u svoje ruke i kontrolom iste moguć smislen život i slobodna volja. U suprotnom – nema smisla živeti. Čemu život pod tuđom čizmom, ili u porobljenoj zemlji, čemu čekanje budućnosti koju, bar u izvesnoj meri, ne određujete vi sami, čemu nada i san o slobodi koju će nam neko drugi doneti pred noge. Onaj ko se za slobodu ne bori, nije kadar da slobodu prepozna čak ni kada mu se sama nudi.

U ćeliji, čekajući smrt, Gavrilo Princip, čovek o kojem danas sude razni mediokriteti, čovek sa tridesetak kila na sebi i sopstvenim mesom koje je otpadalo sa njegovog tela ispisao je na zidovima ćelije: „Naše će sjene hodati po Beču, lutati po dvoru, plašiti gospodu“. Ta rečenica predstavlja konačnu pobedu ljudskog duha i težnje za slobodom nad silom. Ta rečenica predstavlja trijumf ideje nad trenutnom snagom ugnjetača. Ta rečenica predstavlja jemstvo drukčije budućnosti. Na kraju, ta rečenica predstavlja pobedu vere u istinu i pravdu i pobedu života nad smrću.

Ta je vera Gavrila učinila besmrtnim a njegov čin takvim da ga nikakvo kasnije tumačenje nedostojnih ne može uniziti niti pretvoriti u ono što nije. Kako reče besmrtni Perikle: „Tajna slobode počiva u hrabrosti“.

Izvor: NSPM