Šta je stvarno višak naoružanja i opreme Vojske Srbije?

Već duži vremenski period se vodi polemika oko rasprodaje i uništenja naoružanja i vojne opreme (NVO) Vojske Srbije. U analizama koje su objavljivane u medijima iznošeni su razni podaci, licitiralo se brojkama i nagađalo u kojoj topionici je završio deo NVO, ili u čiji džep je otišao novac od prodaje. Dok deo srpske javnosti sa nevericom posmatra kako polako nestaje vojska koju su stvarali, voleli i u koju su sa radošću slali svoju decu da je služe, dotle odgovorni političari iznose „stručne“ analize uveravajući ih kako je taj deo NVO zastareo i neperspektivan, i da bez obzira na velike brojke Vojska Srbije neće izgubiti na borbenoj moći! Od 2006. godine do danas radi se neprekidno na rasprodaji i uništenju NVO a paralelno s time se plasiraju srpskoj javnosti tumačenja kako je taj višak opasan po region. 

Moje mišljenje je da ne postoji neperspektivno i zastarelo NVO već postoji neodgovrna, nesposobna i zlonamerna politička elita koja upravlja državom i ne može ili neće da reši taj problem te da jednostavno u tome svemu vidi biznis za lično bogaćenje. Zato će se moja analiza bazirati na dokazima iznetog mišljenja.

Ako krenemo od poslednjeg građanskog rata u SFRJ i analiziramo naoružanje koje su koristile sve tri zaraćene strane doći ćemo do veoma zanimljivih podataka. Pored savremenog naoružanja koje je posedovala JNA, na ratištu su se mogli naći modeli zastarelog i neperspektivnog naoružanja i to u velikim količinama koji su nekoliko godina ili decenija pre sukoba proglašeni za neperspektivne i zastarele. Gde se sve ovo vreme nalazilo ovo naoružanje i vojna oprema?

JNA nije uništavala ili prodavala navedeno NVO već ga je ciljno i namenski skladištila i čuvala za „crne dane“, a oni su ubrzo došli i kako se pokazalo ovo zastarelo i neperspektivno naoružanje je dobro došlo jer rukovodeći se onom izrekom; „u ruke Mandušića Vuka svaka puška biće ubojita“ (Gorski Vijenac), nije se ništa prepuštalo slučaju.

Takođe „neperspektivno“ NVO je služilo za naoružavanje jedinica teritorijalne odbrane (TO) koje su bile „drugi ešalon“ odbrane SFRJ. 

Navešću nekoliko podataka o zastarelom i „neperspektivnom“ naoružanju koje je korišteno u poslednjem ratu u SFRJ, a učesnici rata će se setiti koliko se cenila svaka cev i kolika je bila cena obične puške ili pištolja neposredno pre početka rata.

Pešadijsko naoružanje: automatska puška „tompson“ 11,43 mm; automat 7,62 mm „špagin“; automat 7,62 mm M-56; automat 9 mm MP40 „šmajser“; puška 7,9 mm

M-48, puškomitraljez 7.9 mm „šarac“ i još mnogo vrsta pištolja i revolvera.

Artiljerija: brdski top 76 mm B-1, top 76 mm M-42 „ZIS“, samohodna oruđa; SO 76 mm M18, SO 90 mm M36, i SU-100 i ZSU 57/2 (protivavionski top 57 mm).

Tenkovi: Tenk T-34, i M-47 „PATON“. Zanimljiva je istorija o tenku T-34 kojeg su koristile sve tri zaraćene strane u BiH i Republici Srpskoj Krajini (RSK). Prvi tenkovi T-34 dobijeni su kao pomoć SSSR-a jedinicama NOVJ 1944-1945. godine (65 tenkova), koji su učestvovali u završnim operacijama Jugoslovenske Armije (JA). Ovaj tenk je pretrpeo više modifikacija od strane domaćih fabrika, a bilo je i pokušaja serijske proizvodnje, ali bez uspeha. Kako je počelo naoružavanje (od 1971. godine) oklopnih jedinica JNA tenkovima T-55 tako su tenkovi T-34 povlačeni iz operativne upotrebe i prebacivani u magacine ratnih rezervi „RR“. Rat 1991. godine dočekalo je oko 1000 T-34 (manji deo nalazio se u operativnoj upotrebi JNA, a veći u RR magacinima). 

Tenkovi T-34 su se masovno koristili u građanskom ratu 1991. do 1995. Zbog lakoće i jednostavnosti rukovanja bili su popularni među borcima posebno u podršci pešadije ili u odbrani. Isto tako i tenk T-55 se bolje pokazao u gradskim borbama od tenka M-84. Vojska Republike Srpske (VRS) je imala u skoro svim svojim brigadama tenkove T-34, jačine čete, koji su služili za podršku pešadiji. Vojska RSK imala je u svom sastavu T-34 (11 korpus imao je puk ovih tenkova). (1*)

Treba se podsetiti na jednu veoma lukavu ideju Hrvatske vojske koja je tenkove M-47 „PATON“ farbala kamuflažnim bojama, na njih stavljala natpis „LEOPARD 1“ i na taj način delovala propagandno prema srpskom stanovništvu. 

Ukoliko bismo analizirali „neperspektivno“ i zastarelo NVO i kod drugih rodova i službi (inžinjerija, ABHO, sredstva veze…) koje je sačuvano u magacinima RR JNA, spisak bi bio poduži.

Međutim, kada su u pitanju municija i minsko eksplozivna sredstva (MES) tu je situacija nešto drugačija. Zbog svojih hemijskih karakteristika eksplozivi i baruti imaju svoj vek trajanja te se moraju nakon nekog vremena uništiti ili upotrebiti. Kako Vojska Srbije nema brojčanu silu (operativnu i rezervu) sa kojom bi izvodila obuku i vežbe, ona ne može da je koristi na poligonima pa zato mora doći do uništenja, što je velika šteta. Takav slučaj nije mogao da se desi u JNA. Najpre su se koristili eksplozivi i municija kojima je isticao rok trajanja, a potom novijeg datuma. 

Naveo bih jedan poučan primer koji su praktikovale jedinice artiljerije JNA sa oruđima (topovi, haubice, minobacači) koja su povučena iz upotrebe zbog zastarelosti. Ona su takođe čuvana u magacinima, a kada bi jedinica išla na poligon ponela bi ta oruđa, i municiju koje je bilo u izobilju, i vežbala gađenje ciljeva. Na taj način su se uvećavali efekti obuke. 

Iako je JNA imala sopstvenu proizvodnju (80% NVO proizvodila je domaća vojna industrija), dakle mogla je da proizvde tenkove (M-84), avione, brodove, podmornice i dr. nije se lako odricala neperspektivnog NVO.

Sve što je bilo funkcionalno i upotrebljivo i moglo je da se koristi, skladišteno je u magacinima. Ostalo neupotrebljivo naoružanje je rashodovano, a potom je čuvano u skladištima i vojnim muzejima. 

Na osnovu tih činjenica, nikako se ne može tenk T-55, bilo koja haubica, minobacač, puška ili PVO sistem „Strela“ S-2M proglasiti za neperspektivno i zastarelo naoružanje, kada ih danas koriste mnoge armije u svetu. Moćna i najača vojna sila na svetu Rusija i danas u svojoj vojsci koristi tenkove T-55. 

Uništenje „Strela“ S-2M desilo se u januaru 2004. godine na zahtev vlade SAD, kada je uništeno 1200 komada „Strela“ – ne kao zastarelo naoružanje nego kao ustupak američkoj vladi. Iste godine u oktobru uništene su i ostale „Strele“, poboljšane verzije domaće proizvodnje pod nazivom “S-2M2J Sava”, takođe pod pritiskom SAD. Tada je uništeno 5000 komada ovih sistema. (2*)
Javni oglas MO o prodaji tenkova, oklopnih transportera, artiljerijskih oruđa za podršku i PA artiljerije iz 2015. godine je priča za malu decu i jeftin marketinški potez. Svako ko pogleda fotografije videće da je tehnika stajala na otvorenom prostoru izložena uticaju korozije i jedino se može prodati železarama. Problem je sečenje te teške tehnike i transport do železare. Prosta logika kaže da na međunarodno tržište može izaći samo ispravna tehnika sa bar minimalnim garantnim rokom. Troškovi generalnog remonta te silne (više stotina pa do hiljadu komada) teške tehnike iznosili bi bar toliko koliko bi se moglo zaraditi. Dakle od prodaje ove tehnike za nekakvu upotrebu najverovatnije nema ništa, najisplativija je železara. (3*)

Napravimo li poređenje sa poklonom naoružanja iz Rusije, uočićemo razliku, jer će ga Vojska Srbije dobiti ispravno i remontovano, dakle ne dolazi kao višak, neperspektivno ili zastarelo.

Treba jasno reći istinu: SAD i NATO žele da unište Vojsku Srbije, jer je ona pružila snažan otpor NATO agresiji na SRJ 1999. godine, razbila mit o vojnoj moći Alijanse i smanjila joj rejting na listi nepobedivih. To je suština svih debata oko tzv. viška NVO. Nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma zapad je doveo marionetsku vladu na vlast u Srbiji i pomoću nje sprovodi svoju zamisao – uništenje Vojske Srbije. Sprovodeći odluke zapada i NATO pojedini političari na rukovodećim mestima su preko kumovskih firmi isplanirali prodaju NVO, videvši šansu za svoje lično bogaćenje.

U prilog licitiranju sa brojkama koliko je prodato a koliko uništeno NVO, dovoljno je napraviti poređenje onog što je VJ (VSCG) imala do 2000. godine sa sadašnjim brojem naoružanja koje poseduje Vojska Srbije, i dobiće se ta razlika.

Analizirajući sudbinu tenka T-55 dolazimo do podatka da je Vojska SCG imala 724 tenka T-55 (u martu 2004. godine) koji su prizvedeni u periodu od 1961. g. do 1981 g. Najviše ovih tenkova je uveženo sa godinom proizvodnje 1981. i to 101 tenk. MO je oglasilo prodaju još 282 tenka T-55 što znači da uskoro VS neće imati ni jedan model ovog tenka. Međutim, nije tako jednostavno porediti ove brojke. Kompleksnom analizom se može utvrditi koliki je broj od 724 tenka T-55 morao da se rashoduje zbog nerentabilnosti remonta, koliki broj je zaista zastareo (istekli svi resursi), a koliki broj je mogao da ostane da se konzervira i koristi za potrebe rezervnog sastava. (4*) 

Takvu analizu i pristup rešavanju ovog problema zahteva i ostalo NVO koje je uništeno, rasprodato ili će se prodati. To je pravo rešenje, a ne da nam planove kroje zapadni reformatori i njihovi pomagači iz domaćih političkih struktura. 

Nebitno je koliko je do sada prodato (uništeno) NVO ili koliko će se u narednom periodu prodati kada znamo plan zapada (NATO) i njihov krajnji cilj. Pitanje je kako se tome odupreti? (5*)

I da nismo prodali ili uništili svu pobrojanu NVO, ne bi imao ko da je čuva i održava. Vojska Srbije sa sadašnjim ljudskim i materijalno-finansijskim resursima nije u stanju da održava svoja formacijska sredstva. Kako sada stvari stoje, i ovoj vlasti vojska nije u prioritetnom planu. Da bi se Vojska Srbije oporavila i vratila na nivo borbene gotovosti pre 2000. godine, treba mnogo truda, volje, i novca. Ostaje nada da će se nešto promeniti na bolje posle inicijative Rusije da vojno pomogne Vojsku Srbije. 

Nisu samo prodavana zastarela i neperspektivana NVO. Posle 2002. godine iz skladišta armijskih rezervi prodavane su, u velikim količinama, i to u bescenje, puškomitraljezi i automatske puške 7,62 mm M70 „kalašnjikov“. Prodavane su za 40 USD po komadu! Poređenja radi, na početku građanskog rata u SFRJ jedan običan pištolj ili revolver (stari modeli) koštao je oko 1000 DM, a obična puška M-48 do 2000 DM.

Na osnovu iznetih činjenica vest koju je objavilo MO na početku 2015. g. bi trebalo da glasi; „Nastavlja se kontinuirani pritisak zapada na R. Srbiju radi uništenja njene vojske, njenih ljudskih i materijalnih resursa, tako da je MO prinuđeno da sprovede odluku vlade Srbije i proda proglašeni višak NVO….“. 

Dužnost nam je da građanima Srbije kažemo istinu ne dovodeći ih u zabludu.

___________________________

Reference:

(1*) www.srpskioklop.paluba.info/t34ujugoslaviji/opis.html

(2*)books.google.ba/books?id=0ZjJAwAAQBAJ&pg=PA181&lpg=PA181&dq=Serbia+destroyed+surplus&source=bl&ots=qepJU_qcuq&sig=9LIOrN53eh-1mGevzCSszKNUFyM&hl=en&sa=X&ved=0ahUKEwjzg9Lr34nLAhVIJJoKHSyCBRwQ6AEIHjAA#v=onepage&q=Serbia%20destroyed%20surplus&f=false (strana 194)

(3*)www.mod.gov.rs/cir/7808/oglasavanje-viskova-naoruzanja-i-vojne-opreme-7808

(4*)http://www.srpskioklop.paluba.info/t55/opis.htm

(5*)www.politika.rs/scc/clanak/318545/Vojska-Srbije-prodaje-480-tenkova-oklopnih-vozila-i-drugo-naoruzanje

Pojašnjenja:

1.Automatska puška „tompson“ 11,43 mm M1 – proizvedena u SAD nakon Prvog sv. rata. Proizvedeno oko 2 miliona primeraka, korišten u skoro svim ratovima i u građanskom ratu SFRJ. Težina: 4,9 kg; Kalibar: 11,43 mm; Brzina paljbe: 600-725 met/min; Maks. ef. domet: 150 metara; Okvir za municiju: od 20, 30, 50 i 100 kom.

2. Automat 7,62 mm „špagin“ – Špagin PPš-41 sovjetski automat iz vremena Drugog sv. rata. Kalibar:7,62 mm;Kapacitet magacina: okvir sa 35 metaka, doboš sa 71 metkom; Brzina paljbe: 900 metaka u minuti.
3. Automat 9 mm MP40 „šmajser“ – nemačke proizvodnje, modifikovan od prethodne verzije MP-38. Proizveden 1940. god. Kalibar; 9mm (parabelum); Masa praznog oruž.: 3,9 kg; Kapacitet okvira: 32 metka; Brzina gađanja: 500 met/min. Efikasan domet: 100 met.
4. Automat 7,62 mm M-56 – domaće proizvodnje (Zastava Kragujevac), proizveden 1956. god. Kalibar: 7,62 mm; Težina: 3,2 kg; Brzina gađanja rafalnom paljbom: 100 met/min; Daljina gađanja raf. paljbom: 100 metara; Kapacitet okvira za municiju: 30 metaka.

Izvor: Fond Strateške Kulture