Šta se sve može graditi na nasilju

Količina laži i spremnost na političko i fizičko nasilje prema sopstvenom narodu, ispoljeni tokom lokalnih izbora na Kosovu i Metohiji, tragično su svedočanstvo o stvarnoj prirodi aktuelne vlasti Srbije i izuzetno ozbiljno upozorenje celoj Srbiji. Neverovatna upornost u ignorisanju volje većine naroda i srpskih interesa, bezočne laži i manipulacije, praćeni nasiljem, nagoveštaju da to postaje dominantna politička praksa. Pod izgovorom „evropskih integracija“ a na talasu nesposobnosti – prikrivenom medijskim proizvođenjem gađenja prema preostalim Srbima na Kosovu i Metohiji, u osnovi gađenja prema srpskom narodu – uspostavljena je ta praksa laži i nasilja koja, međutim, više nema velike veze sa samim Kosovom. Ona je već u samoj Srbiji i preti da postane njena politička realnost. I ta realnost dolazi od onih za koje su mnogi na majskim izborima verovali da predstavljaju nadu za spasenje Srbije. I, za sada, Srbija na sve to uglavnom ćuti.

I više nije ni važno to što je vlada Srbije na Kosovu preuzela obaveze iz Vašingtona i Brisela i, kako kažu, „mora to da uradi“, nego je daleko važnije i, naravno, zabrinjavajuće to što u toj istoj vladi ima dovoljno ljudi koji su spremni na nasilje i laži, spremni su na sve. To više nije problem Amerike ili Evropske unije, to je problem Srbije. Kosovskim Srbima ovo nije ništa posebno novo, njihov život je odavno prepun poniženja od njihove sopstvene države, i oni će i ovu najnoviju epizodu nekako da prežive, ali uspostavljena politička praksa će svoju pravu cenu uzeti u samoj Srbiji.

Prvi znaci širenja „bolesti“ su već očigledni, na primer, u Vrbasu i Beogradu. Za razliku od Vrbasa, gde je bilo i fizičkog nasilja, u Beogradu je još uvek na sceni samo političko nasilje. Voljom jedne stranke, dominatne u vladi Srbije, koja je pre godinu i po dana ubedljivo izgubila izbore u Beogradu, sada se u osnovi političkim nasiljem ruši legalno izabrana vlast Beograda i uspostavlja neki privremeni organ, koji treba da bude vlast potpuno suprotna od one za koju su glasali građani glavnog grada. U tu privremenu vlast se nastoje ubaciti i oni koje su glasači odbacili, koji nisu prešli cenzus, pa čak i neki za koje se verovalo da su odavno politička prošlost. To je u osnovi političko nasilje koje, nažalost, ima podršku većine političkih partija, čak i Demokratske stranke Srbije. Ne sme se zaboraviti da taj akt političkog nasilja ne bi bio moguć bez podrške te stranke.

Ta vrsta političkog i svakog drugog nasilja se širi i već se proširila na javnu komunikaciju, na medije. Neverovatno je šta se sve piše i poručuje javnosti sa naslovnih strana. Jedan list blizak aktuelnoj vlasti sa naslovne strane nedavno poručuje da je Dragan Đilas krao i pljačkao čitav život. Ta optužba, prema naslovnoj strani lista, dolazi od Aleksandra Vučića. Da li je taj što je objavio tu optužbu svestan šta ona znači, da znači da je čovek za kojeg je glasala većina Beograđana „pljačkaš i kradljivac“, a da pri tom nije bilo suđenja niti je Đilas optužen na sudu. To je čisto nasilje i takav pristup će imati dalekosežne i tragične posledice u Srbiji. To ne može da donese ništa dobroga i sluti na veliko zlo.

Lokalni izbori na severu Kosova i Metohiji bi trebalo da budu upozorenje celoj Srbiji i iznad svega aktuelnim vlastima da politička praksa laži, nasilja i kontrole medija ne vodi ničemu, ne pije vode. Ona na kraju nije moguća, samo se gubi vreme i srlja u još veću propast. Narod još niko u dosadašnjoj ljudskoj istoriji nije pobedio. Šta sve vlada Srbije nije radila na severu Kosova u proteklih nekoliko meseci. Ljudi za koje se procenjivalo da bi mogli biti organizatori protesta i nemira su hapšeni i kidnapovani na ulicama Mitrovice, neki su još po zatvorima u Srbiji, mnogi su ucenjivani, neki i fizički maltretirani, ali sve to nije pomoglo. Najveći je apsurd je ucena zaposlenih u javnim preduzećima i oni su, ustvari, velika većina od one manjine koja je glasala. Ucenjivani su da će dobiti otkaz i ostati bez plate, a istovremeno treba da glasaju za svoje sopstveno ukidanje. Jer izbori znače da tih preduzeća neće više biti, oni postaju deo jedne druge države i kako ih onda oni koji ih ukidaju mogu ucenjivati, a njih ukida vlada Srbije.

Izuzetno velika većina Srba na severu Kosova je bojkotovala izbore i samim tim i vladu Srbije. Bojkot je ipak uspeo. To je potpuni poraz ne samo politike izdaje vlasti Srbije nego i modela političkog i fizičkog nasilja i laži.

Moglo bi se, međutim, desiti da je sve bilo uzalud, problem još nije rešen. Izbori nisu dovoljni, vlada Srbije ima obavezu da upostavi novu, kosovsku, vlast na severu. Ali kako kada sa izlaznošću od jedva 10 odsto u sve četiri opštine ta nova vlast nema nikakav legitimitet a time ni uticaj na one koji tamo žive. A politički arsenal nasilja je već potrošen. Drugim rečima, pravi problemi tek počinju.

A šta kaže Zapad, za čiju milost je sve to, tako se tvrdi, i činjeno? Zapad je očigledno učestvovao u političkom i fizičkom nasilju prema Srbima na severu. Za birokratski Zapad je najvažnije da su izbori održani, i to po kosovskim zakonima i uz podršku zvaničnog Beograda. Koliko ljudi je izašlo u osnovi je za Zapad manje važno. Jer održavanje izbora po kosovskim zakonima znači da je to deo Kosova i da zvanični Beograd priznaje „državu“ Kosovo. I to se desilo. Znači, važno je formalno održavanje izbora, kao gej parada u Crnoj Gori. Zato se Zapad, kao i vlasti u Beogradu, ponašaju kao da se na izborima ništa nije ni desilo.

Za Nemačku, međutim, to bi moglo biti nedovoljno. Ta zemlja je među svojim uslovima precizirala da nije dovoljno samo to da izbori budu održani nego da Srbi i izađu na njih i glasaju. Zato je Beograd tako bezočno terao Srbe da glasaju. Ali to se nije desilo i sada je veliko pitanje kako će Berlin da reaguje na nesumnjiv bojkot.

Mučenje se, po svemu sudeći, nastavlja. Osnovna ideja Zapada je da Srbi na severu moraju da izgrade albansku kosovsku državu, i to je obaveza koju je zvanični Beograd preuzeo na sebe. Ako i kada Srbi na severu to učine, onda njihova sudbina više nije važna, ni za Zapad a, kako izgleda, ni za aktuelnu vlast u Beogradu. Mogu da se isele, mogu da postanu statistička stavka u etnički čistom albanskom Kosovu, to više uopšte neće biti važno. Šta će na kraju stvarno biti, teško je reći jer na Kosovu minulih pet vekova ni jedan od modela nije zaživeo.

Problem se dakle nastavlja ali sada i sa novouspostavljenim modelom političkog nasilja. Političkim nasiljem se, međutim, ne može nadomestiti nedostatak politike, političke vizije društva i jasne slika šta je to današnja Srbija i od čega će da živi. Izuzev instaliranja političkog nasilja aktuelna vlada Srbije u minulih godinu i po dana vlasti nije uradila ništa drugo, ništa nije uradila. I to pre svega u ekonomiji a, kako izgleda, nema ni nameru da nešto učini, tačnije nema sposobnosti. Kao prethodna, i ova vlada besomučno pozajmljuje novac, i to da bi vratila obaveze prema ranije uzetim kreditima, a ne da bi investirala u razvoj. Sada, međutim, i ne može više da pozajmljuje jer niko neće da više Srbiji da kredit.

Istovremeno, sve ono što je realno u ekonomiji se zanemaruje, i čak intenzivno protiv toga radi. Najveći potencijalni investicioni projekat gasovod Južni tok je sada postao realan, i to pod pritiskom ne samo Rusa nego i EU, kojoj je i namenjen taj gas, i to je sve. Te duboke praznine, te provalije, otvaraju prostor nasilju, ali se ne sme zaboraviti da nasilje nije privilegija samo jedne strane. Pojaviće se neki jači siledžija.

Izvor: Novi Standard