Šta su stvarni razlozi Bregzita

Kriza Evropske unije (EU) sve više podseća na sapunsku operu, a u najnovijoj epizodi koja je krajem minule nedelje trajala 30 sati glavni glumac je britanski premijer Dejvid Kameron. On tvrdi da je sa liderima EU postigao dogovor koji Britaniji obezbeđuje „specijalni status“ u evropskoj integraciji. Još uvek je, međutim, nejasno šta dogovor Kamerona i lidera EU zaista znači i kakva je njegova stvarna sudbina. Većina hroničara ocenjuje da dogovor ustvari ništa suštinski ne menja i da nije pravno obavezujući pa je tako to još jedno tipično evropskounijsko zamajavanje i gubljenje vremena. Ali, nezavisno od sudbine Kameronovog „uspeha“, za sada je vidljivo i jasno da EU kao „unija“ više ne postoji i da je budućnost evropske integracije očigledno u labavoj vezi nekoliko grupa zemalja formiranih na pojedinačnim, a ne zajedničkim interesima. To je ono što je kao činjenica važnije od britanske evropske sudbine.

U agresivnoj propagandnoj kampanji britanskog premijera, u kojoj ima mnogo neistina i preterivanja, izgleda da se nastoji potisnuti, ili zaboraviti šta je stvarno dogovoreno u Briselu i kakav je status tog dogovora. I šta je Kameron tražio, a šta je dobio. Hroničari ukazuju da je, nasuprot Kameronovim velikim i pretećim rečima, on ustvari u Briselu malo tražio, a još manje dobio. Britanija je tražila da EU migranti, dok rade u Britaniji prve četiri godine, nemaju pravo na socijalne beneficije za zaposlene, kao što su dečji dodatak i plaćeni stanovi. EU je pristala samo na smanjenje tih beneficija u skladu sa situacijama ako London nema dovoljno novca. Ta smanjena davanja mogu da budu u roku od sedam godina, a ne 13, koliko je tražio Kameron.

To čak nije ništa novo. Posle ulaska u EU Poljaci i ostali nisu imali ta prava prve četiri godine, a Rumuni i Bugari punih sedam godina, pa se nije postavljalo pitanje ostanka Britanije u EU. Traženo je takođe da radnici iz EU nemaju pravo na dečji dodatak ako im deca žive u zemljama porekla, na šta inače imaju pravo na osnovu pravila Unije. To nije prihvaćeno, nego je kompromisno dogovoreno da taj dečiji dodatak bude u skladu sa troškovima života u zemljama gde deca žive. Kameron je tražio da Britanija bude izuzeta iz odluka o finansijskoj politici koje donose zemlje evrozone i da ne učestvuje u saniranju gubitaka u toj zoni. To je samo delimično prihvaćeno. Prihvaćen je i Kameronov zahtev da se EU i evrozona ne mešaju u regulative poslovnog londonskog Sitija, koji sada može da radi gotovo samostalno. Ali sve to pod uslovom da se Britanija ne meša u odluke evrozone kao i da sadašnje popuštanje Britaniji ne može da bude deo bilo kojeg budućeg pravno obavezujućeg sporazuma o celoj EU.

Drugim rečima, to je za sada samo politički dogovor bez ikakve pravno obavezujuće osnove. Britanija je tražila da bude izostavljena iz bilo kojih odluka koje vode ka dubljoj političkoj integraciji EU. Lideri EU su, kako je formulisano, „primili k znanju“ da Britanija nije obavezna u daljoj političkoj integraciji EU. Ali odlučeno je da takva pozicija ne može biti uneta u buduća pravna dokumenta EU, a to je upravo ono što je Kameron tražio i obećao Britancima. To je Kameron tražio i dobio, a britanskoj javnosti je obećavao da će tražiti i promenu Poglavlja o osnovnim pravima, zakona o socijalnoj i radnoj i poljoprivrednoj politici. To nije ni pomenuo.

Drugim rečima, sve što je dogovoreno nema pravnu osnovu i ne znači da će biti i primenjeno. Jer na kraju konačnu reč imaju zemlje članice i njihove vlade i svemoćni Evropski sud pravde, vrhovni pravni organ EU. U tom smislu ono što je Kameron dobio predstavlja „kozmetiku“ i ne znači nikakvu promenu same strukture EU, a on je mesecima upravo obećavao da će Britanija reformisati evropsku integraciju. To se nije desilo jer to ne žele lideri EU. Zemlje članice iz Istočne Evrope bile su spremne da blokiraju ceo proces i kompletno odbace Kameronove ideje, što bi onda dovelo do još većeg haosa.

Nije, međutim, suština u samoj britanskoj egzibiciji, količini zahteva, odbijenog i dobijenog, nego u činjenici da je jedna zemlja ipak, barem za sada, na političkom, a ne pravno obavezujućem nivou dobila nešto što nije u skladu sa pravilima EU, što znači da EU nije više ono šta je bila i da je njena razgradnja sada i zvanično počela. I da aktuelni politički lideri nemaju snage a izgleda ni želje da tu razgradnju spreče. To je suština britanske uloge u „reformisanju EU“.

Malo je verovatno da britanska vlada nije od ranije znala da njeni zahtevi ne mogu da prođu. Britanci tradicionalno dobro znaju i da procene i šta se stvarno dešava, pa se nameće za mnoge ključno pitanje zašto je Britanija baš sada krenula u „evropsku reformsku ofanzivu“ i šta je njen krajnji cilj? I zašto se baš sada najednom Britanija nameće kao evropski reformator i lider nezadovoljnih?

DVA JAKA RAZLOGA

U Britaniji, treba podsetiti, nikada nije bilo velikog raspoloženja prema evropskoj integraciji, ali sve je nekako funkcionisalo uz neke izuzetke koje je London u zakulisnoj političkoj trgovini sa drugim evropskim silama uspevao da dobije.

Utisak je da su dva osnovna razloga. Jedan je temeljna procena da se EU u osnovi kao organizacija, kao integracija, definitivno raspala i da sada Britanija želi da se nametne kao jedan od lidera stvaranja neke nove evropske integracije. Pritom, ona želi da taj raspad i ubrza, jer je za to očigledno već spremna, za razliku od nekih drugih evropskih moćnih zemalja, čija se politička elita još uvek uljuljkuje da je EU večna i da su joj s vremena na vreme potrebna neka dorađivanja, kao što je stvaranje neke vrste evropske superdržave. Iz mnogih zemalja lidera evrobirokratije stižu izjave kako će EU da se „nezaustavljivo raspadne“ ako Britanija ode, optužujući indirektno London da je kriv za taj raspad.

Britanija, međutim, ne ruši EU, te ruševine su već stvorene, nego samo na svoj dominantno engleski način nastoji da iskoristi i ruševine i ubrza proces raspadanja. U ubrzavanju raspada EU Britanija veruje da bi mogla da se od u velikoj meri marginalizovane članice EU nametne kao jedan od ključnih igrača.

Drugi razlog nije ništa manje važan. To je finansijski razlog. Među ključnim britanskim zahtevima je i samostalnost londonskog Sitija, koji je još uvek najveći finansijski centar Evrope. Očigledna je procena da se EU finansijski i ekonomski neće oporaviti za još dugo vremena i londonski Siti, koji obezbeđuje skoro trećinu britanskog budžeta, sada se potpuno okreće globalnom tržištu, pre svega Kini i Indiji. U Evropi više nema dovoljno para. Britanija je uspela da napravi dogovor sa Kinom da London postane glavni svetski centar za trgovinu juanima, a to je sada od izuzetne važnosti ne samo zbog ekonomske moći Kine nego i činjenice da je juan, prema odluci Međunarodnog monetarnog fonda, zvanično postao rezervna svetska valuta. A svi svetski finansijski poslovi u juanima će ići preko Londona. Londonski Siti jednostavno ne želi više da na globalnom tržišu bude sputavan raznim regulativama i ograničenjima Evropske unije. Deo tog razloga i procene ozbiljnosti ekonomske krize EU je i ambicija londonskog Sitija da prema svojim, a ne briselskim pravilima omogući odliv evropskog kapitala i njegov priliv u London.

Kako kriza bude veća – a takav razvoj je neizbežan – veliki deo evropskog kapitala iz evrozone će bežati na druga mesta, a očigledno London se nudi kao najbolja destinacija. Za tu ambiciju londonski Siti mora da ima drugačiju regulativu od briselske. To su, čini se, suštinski razlozi, a javnosti se nude drugačije priče – od migrantske do sloboda i ljudskih prava i granične kontrole, pa do skupe cene članstva. Britanija ni do sada nije bila deo Šengena i ima kontrolu svojih granica. A, kada je reč o visokoj ceni članstva u EU, ona je i do sada bila visoka, pa se nije postavljalo pitanje na ovako radikalan način.

ZAŠTO JE AMERIKA PROTIV BREGZITA?

I sada bi o svemu tome trebalo da se izjasne građani Britanije na referendumu krajem juna. Nejasno je o čemu će ustvari biti referendum. Predsednik vlade Kameron tvrdi da će se Britanci izjašnjavati o tome da li žele da ostanu u „reformisanoj EU“. Ali EU uopšte nije reformisana, ona je po formi ostala ista, samo što su njeni lideri pokazali raspoloženje da učine „kozmetičke“ ustupke Londonu. I to na tipičan briselski način, što narod kaže, ni vino ni voda, pa je sve ostalo za kasnija zakulisna mešetarenja i tumačenja. Da li će ti ustupci biti i stvarnost, još uvek je neizvesno pošto o tome tek treba da se izjasne lokalni parlamenti članica i, što je najvažnije, Evropski sud pravde, koji je neka vrsta vrhovnog suda EU i čije odluke su daleko od očiju javnosti minulih decenija kreirale evropsku integraciju i život njenih građana.

Politički blok nasuprot Kameronu tvrdi da će referendum biti generalno izjašnjavanje za ili protiv EU, bila reformisana ili ne. Za sada, ako je suditi po medijima, veću podršku u javnosti ima blok koji se zalaže za potpuno napuštanje EU. Ko će pobediti zavisi, tvrde hroničari, od toga ko će biti uspešniji u širenju straha u javnosti, straha od izlaska ili straha od napuštanja EU. Posebno je zanimljiva uloga Amerike u ovom britanskom evropskom poslu, što je pomalo apsurdno, jer tvrdi se da je ovde reč o očuvanju suvereniteta i nezavisnosti Britanije a istovremeno se širom otvaraju vrata uticaju Amerike. Ta vrata je otvorio sam premijer Dejvid Kameron koji je u pomoć pozvao i američkog predsednika Baraka Obamu, koji bi uskoro trebalo da poseti London i, kako se najavljuje, poruči Britancima da treba da ostanu u EU, jer je to „američki strateški interes“.

Kameron koji predvodi kampanju za ostanak u EU očigledno nema dovoljno argumenata, pa je pozvao u pomoć Obamu a okrenuo se i širenju straha od ruskog predsednika Vladimira Putina, zbog kojeg bi, tvrdi britanski premijer, trebalo ostati u EU. Amerikanci priznaju da su protiv izlaska Britanije, jer je ona njima, a ne Britancima, potrebna u EU. Kameron uz to manipuliše i starom britanskom opsesijom da ima uticaj u svetu, koji navodno obezbeđuje EU, što je u ovom vremenu potpuno besmisleno.

Utisak je da je u javnosti već stvorena klima izlaska iz EU i kampanja napuštanja, takozvani „bregzit“, je daleko efikasnija od Kameronove. Toj kampanji najviše pomaže sama EU, jer ona svakoga dana pokazuje da, prvo, ne postoji kao takva, što su direktno pokazali sami pregovori sa Kameronom, i, drugo, da je svako dalje nadanje u njeno preživljavanje samo gubljenje vremena. Naravno, još uvek je teško predvideti ishod referenduma, ali na neki način, ako se ima u vidu šira slika, to više i nije toliko važno. Ni izazlak ni ostanak Britanije ne može da promeni proces razgradnje Evropske unije.

Izvor: Novi Standard