Sindikat i nacionalna država

Za mene razgovor na temu Sindikat danas, šta i kako dalje predstavlja dobru priliku da odmah raspravimo makar prvi deo “šta da se radi“. Kada to učinimo, stvorićemo tačku oslonca, sa koje se bolje sagledava i početak rasprave „kako“ to postići.

Radi lakšeg praćenja teksta odmah ću izneti svoj zaključni stav: sindikat mora jasno i odlučno da uđe u političku borbu protiv celog sistema koji uništava, a tamo gde u tome još nije uspeo, ugrožava koncept nacionalne države.

PODSEĆANJE Da bi uopšte mogao da ostvari neki važan postavljeni cilj, sindikat mora imati snagu. Da bi imali snagu u datim srpskim uslovima, sindikati se moraju udruživati – makar akciono. Da bi se udruživali, oni moraju imati temu, problem koji žele da reše, oko koga se udružuju i za koji uviđaju da im je zajednički.

U 2005. godini ta tema je bila pravo na akcije svih u javnim preduzećima i društvenim delatnostima, zato što je pravni okvir nakon 2001. godine sve ove kategorije građana, kao i penzionere iz ovih sistema, u tom pogledu potpuno obespravio. Radeći profesionalno za sindikate – prvo NIS, pa zatim i EPS, PTT i Telekom na rešavanju ovog problema, usvojen je naš stav da se mora izvršiti promena zakonskog okvira. Drugi važan zaključak je bio da Vlada to neće nikada sama uraditi.

Odatle se krenulo, zatim smo iznedrili koncept zakonskih predloga, a onda pristupili daljem udruživanju sindikata koji podržavaju ovu ideju. Rezultat je bio da je u ovoj akciji učestvovalo 27 sindikata koji su pripadali svim sindikalnim centralama u Srbiji (SSSS, UGS, Konfederacija, ASNS) kao i oni koji ne pripadaju ni jednoj centrali, a imaju veliki značaj u svojoj grani. Članstvo okupljenih sindikata imalo je više od 350.000 zaposlenih.

Pristupilo se dobijanju podrške od građana Srbije prikupljanjem potpisa kako bi sindikalni predlog bio obvezujući za Skupštinu Srbije. Za samo sedam dana, kako zakonski okvir nalaže, prikupljeno je između 510 do 565.000 potpisa za svaki od četiri zakonska predloga koji su predati Skupštini. Dakle, ukupno više od dva miliona potpisa. Podsećam da je tada važeći Ustav propisivao cenzus od 15.000 potpisa za zakonski predlog, a 100.000 za referendum. Sadašnji ustav je taj cenzus podigao na 30.000, 100.000 referendumsko pitanje, a 150.000 inicijativa za promenu ustava. Dakle prikupljeno je 40 puta više potpisa.

Snaga ujedinjenih sindikata je bila tolika, a i spremnost na borbu nije nedostajala, da je to nateralo vlast da uvrsti predloge zakona u zvaničnu proceduru i početkom 2006. godine prvi i jedini put u parlamentarnoj istoriji Srbije u Skupštini je raspravljano i odlučivano o predlozima koje su podneli građani kao narodnu inicijativu. Predstavnici sindikata su prvi i jedini put bili zvanično za govornicom obrazlažući svoje zakonske predloge.

Predlozi su odbijeni na brutalan način bez bilo kakve stvarne rasprave, ali to nije pokolebalo sindikate. Ubrzo se pristupilo izradi novog predloga, koji je i danas u proceduri i koji po svojoj sadržini rešava goruće probleme upravljanja javnim preduzećima i dokapitalizacije penzionog fonda, za koji predlog je opet prikupljeno više od 400.000 potpisa. Na kraju tog procesa sindikati nisu imali snage za završni udarac, pošto je vlast raspisala izbore i sve se utopilo u Dinkićevu prevaru o 1.000 evra, za sve izvan javnih preduzeća, a zaposleni u javnim preduzećima su, istina u jednom znatno lošijem modelu, ostvarili pravo na tzv. besplatne akcije.

Ova sindikalna akcija je najveća udružena akcija sindikata u našoj istoriji.

POUKE

1. Udruživanje daje snagu koja daleko prevazilazi kapacitete bilo kog sindikata pojedinačno;

2. Koordinacija i veoma složenih celina je dokazano moguća;

3. Ključ je u dobrom planiranju i pripremi. Od odlučujuće važnosti je da se ne čeka potez protivnika, nego da se kreira teren na kome će se sukob, koji je uvek neminovan, odigrati. Jednostavno, sindikatima je zbog svoje složenosti uvek potrebno mnogo više vremena za povlačenje poteza nego političarima, a to je moguće obezbediti samo ako nametnu svoju temu i izvrše pripreme i unutrašnje i medijske pre nego što se uđe u političku arenu u užem smislu;

4. Upliv vlasti u sindikalne redove je uvek najveća opasnost. U ovom primeru vlast je pokušala da onemogući akciju preko rukovodstava sindikata komunalnih javnih preduzeća i sindikata EPS u Kolubari u samom finišu akcije prikupljanja potpisa, a prethodno preko odbijanja sindikata prosvete i zdravstva SSSS da uopšte učestvuju. Dobrom organizacijom ovo je prevaziđeno;

5. Sindikat mora biti spreman na borbu, u bukvalnom smislu te reči, za svoje zahteve. To znači da mora imati svoju organizacionu strukturu za borbu protiv sile kojom raspolaže država;

6. Posebna pažnja neprekidno mora biti posvećena probijanju medijske blokade. To je moguće postići;

7. Kad se uđe u finalne pregovore sa Vladom, nikada se ne sme pristajati na rešenja „sad ili nikad“ u noćnim satima i bez mogućnosti dodatnih konsultacija;

8. Angažovanje stručnih kadrova izvan sindikata je najčešće neophodno. Zato je potrebno dobro i realno koncipirati budžet;

9. Sve što se dogovori kao nedovoljno jasno uvek će se tumačiti suprotno interesima sindikata. Otuda se ne sme verovati u „lukavost“ proguranih foprmulacija koje „znače veća prava“ za sindikat, samo to druga strana nije razumela. Od toga nema ništa. Ili je jasno, pa i tada ti predstoji krvava borba za ispunjenje dogovorenog ili si bez šansi;

10. Sindikat nikada ne sme prvi „spustiti gard“, nego mora ići do kraja, pa tek u samom formulisanju rešenja, i to u završnoj fazi, može ići na neku vrstu kompromisa koji bi vladajućoj strukturi omogućio da medijski prikaže da je postignut obostrani uspeh;

11. Niko se u društvu kakvo je naše neće kasnije baviti značajnom sindikalnom akcijom: ni politikolozi ni sociolozi. Još manje će to činiti mediji. Zato sindikat sam mora obaviti naknadnu stručnu analizu svojih većih akcija. Zbog sopstvene samosvesti, edukacije članstva, budućih akcija i zbog mogućnosti da gotova analiza lakše bude predmet makar nekih stručnih rasprava;

DANAŠNJI OKVIR Srbija intenzivno sprovodi neoliberalni koncept od 2001. godine, ali je danas mnogo jasnije u svetskim, a naročito evropskim okvirima, da u tom modelu nema mesta socijalnom dijalogu. Otuda sindikat nema nikakve šanse u telima kakav je Socioekonomski savet, tripartitne komisije i sl.

Uz to, kada država ide putem integracija u EU, onda političari i ne donose odluke. To se na primeru Grčke vidi najbolje. Nije moguće boriti se protiv tzv. Trojke (EU, Evropska centralna banka /ECB/ i MMF). Potpuno je isto i u Bugarskoj, Rumuniji, Sloveniji, Španiji, Italiji, Portugaliji, na Kipru. To za posledicu ima da sindikat, i kada bi se najbolje moguće organizovao, nikako ne može ugroziti onoga ko donosi stvarne odluke.

Vodeći političari u Srbiji neprekidno govore da osnov našeg ekonomskog, pa otuda i svakog drugog razvoja, moraju biti direktne strane investicije. Kada se direktne strane investicije postave kao cilj, onda tu sindikat nema šta da traži.

Investitora naravno ne interesuju bilo kakva prava zaposlenih, još manje ga interesuje izdvajanje za penzije, obrazovanje ha zanima samo u uskom krugu određenih struka, inače je i to nepotreban trošak, a uopšte ga ne interesuje zdravstvo u Srbiji. U zemlji u kojoj ima milion nezaposlenih, iz ugla investitora, odlično je da radnici umiru sa 40 godina, zato što uvek ima ko da ih zameni, a izdvajanje za penzioni fond onda može da se smanji, pošto i ne koriste penzije. Idealna prosečna plata je 150 EUR, što onda omogućava da se domaćim izdajnicima apanaže smanje na 500 evra. I eto ogromnih ušteda za investitore.

Na ovom mestu bih voleo da se zapamti da je ekonomsta Jože Mencinger iz Slovenije, sa ogromnim iskustvom i znanjem, veoma jednostavno definisao u kom obimu su direktne strane investicije poželjne i dobrodošle (dakle niko ne tvrdi, pa ni ja, da one nisu poželjne): tamo gde mi sami ne bismo umeli da upravljamo poslovima ili gde su strane tehnologije toliko ispred da na drugi način ne možemo da uhvatimo korak. I nigde drugde.

ŠTA RADITI Na osnovu svega iznetog, jasno je da nikakvog razvoja društva nema ako se ne vratimo konceptu nacionalne države. Samo putem svoje države u punom kapacitetu ovlašćenja možemo uopšte imati poluge razvoja i ekonomije, i obrazovanja, i zdravstva jednovremeno. Dakle razvoj je moguć samo ako se istovremeno napuste i neoliberalni koncept i proces pridruživanja EU.

Da li će u tim uslovima problemi biti rešeni samom činjenicom da smo ponovo u svoje ruke uzeli makroekonomske poluge države? Naravno da ne. Tek onda predstoji borba sindikata uz, naravno, neizbežne kompromise. Ali u tim okvirima sindikat ima šansu da se bori i izbori za neka svoja prava i interese. U sadašnjim uslovima sindikat konceptualno nema nikakve šanse.

Otuda je najvažnije da sindikati povedu najširu raspravu o neophodnosti potpunog zaokreta politike Srbije i time se otvoreno upuste u političku arenu. Ako to ne urade danas, sutra može biti kasno. Odnosno, onda će se stvari rešavati masovnom ekstremnom primenom sile, a cilj ovakvih rasprava je da se katastrofe izbegnu ako je to ikako moguće.

Izlaganje sa javne rasprave o sindikatima održane 30. septembra 2013. godine

Izvor: Novi Standard