Sinovi tisućljetne nekulture

Svakodnevno slušamo retoriku naših suseda, onih koji su nekad pripadali našem narodu a sada, zahvaljujući Božjoj promisli i njihovoj narušenoj duhovnoj strukturi, ubeđenim pripadnicima nekih drugih izmišljenih nacija. Upravo ti najgori i najlošiji, ali za nas ono najvažnije – bivši Srbi – drže neke moralne pridike narodu od kog su otpali jer nisu bili sazdani od dovoljno čvrstog ljudskog materijala. Kao i sve moralno posrnule osobe, odbranu ne zasnivaju na pokušaju svog popravljanja već isključivo na pokušaju dokazivanja neispravnosti onih postojanijih. Dok dokazuju nedokazivo to čine sa najvećom bukom, misleći da dok traje buka nećemo biti u mogućnosti da razaznamo istinu.

Na ovom svetu od pamtiveka se vodi borba. Borba između dobra i zla. Da bi mogla da postoji borba moraju da postoje i njeni vojnici. Zamislite frustracije onih koji su stalno na strani zla. Imaju „privilegiju“ da koriste svo oružje koje nije dozvoljeno, ne smeta im da se koriste najprljavijim metodama ali i pored svega nikako da pobede. Naravno jer Bog kad je stvarao svet predvideo je da samo ljudi mogu da odnose konačne pobede, a takvi nisu dostojni tog naziva.

Koliko god da se čovek trudi da pronađe bar nekakvo objašnjenje za vekovno neljudsko ponašanje hrvatskih šovinista – to je praktično nemoguća misija. I onda kad se zveri naizgled primire, krv sa svojih čeljusti ne mogu da speru. Izgleda da je krv nevinih jedino što ih zaista pokreće. Pored sve okrutnosti i zla, neki nam govore da i zveri moraju ipak da imaju neku vrlinu. Verovatno bi se zapadnim zverovima mogla pripisati neka predatorska sposobnost ili nekakva snaga, ali šta pripisati našim nesrećnim susedima, koji kidišu samo na slabije ili one koji su prethodno od drugih napadnuti?

O snazi ili nekakvom predatorstvu može se govoriti kod onih koji napadaju ravnopravne ili bar one koji bilo kako mogu da se brane. One hijene koje napadaju nezaštićene, one koje svoje animalne instikte iskazuju na deci u kolevci, na trudnicama koje nisu uspele da se sakriju, na starcima koji jedva da su živi i ne mogu da se odupru, na svetinjama koje samo nemo svedoče, u takvim zverima nema ničeg ljudskog, nema nikakvih vrlina. Ne treba onda da nas čudi što u njima to nisu mogli da pronađu čak ni njihovi „prijatelji“, saveznici i gospodari. Da je tako jasno je iz onoga što su njihove gazde govorile o njima čak i onda kada su ih naši susedi bespogovorno služili.

 „Ja nisam video u svome životu, ni čuo za zveri u ljudskom obličju poput hrvatskih vojnika. Mada su ratovali sa nama i prvenstveno služili za zastrašivanje i represiju nad narodom, ja kao čovek se stidim što su stajali u našim redovima. U samoj borbi bi napuštali položaje, dok bi veoma vešto izbegavali protivničku vojsku i uvek se kretali ka zbegovima koje su sačinjavali goloruki ljudi, žene i deca. Kada bi ih ponekad stizali činili su strahote od kojih se i nama dizala kosa na glavi. Oni su pogan svetu i evropskoj kulturi.“

 Austrougarski vice-maršal Gherter

„Hrvati nikad u istoriji nisu imali vladara koji je govorio njihovim jezikom.“

„Hrvati su dronjci.“

 Franjo Josif

„NDH je „dreckstaaten” državica.“

Adolf Hitler

„Bože sačuvaj nas od gladi, kuge i Hrvata.“

 Natpis iznad ulaza u jednu Nemačku katedralu

„Hrvate treba staviti pod starateljstvo.“

 Frenklin Delano Ruzvelt

Nacija koja je sagrađena na lažima ne može da obezbedi sigurno budućnost svojim potomcima. Ona im umesto toga samo iznova truje dušu mržnjom, gurajući svoju decu u sve veći sunovrat. Oni opstaju samo kao negacija srpstva, koja im je ujedno i jedina preostala ideologija. Dok ikone svojih predaka skrivaju po podrumima i tavanima, dok lome ćirilične table u Vukovaru, pokušavaju od svoje dece da sakriju i ćirilične natpise po grobovima i starim crkvama po Dalmaciji. U svom ludilu skrivaju ono jedino na šta bi mogli biti ponosni, a to je ono istinsko poreklo.

Čovek se ne mora složiti sa Marksom i Engelsom, ali ne može da im ospori da su ozbiljno pristupali svojoj nauci. U svojim nastojanjima da objasne pokretačke snage i smerove ljudske istorije, takođe su se bavili i izučavanjem različitih naroda i njihovih povesti. Izučavajući tako i Hrvate došli su do zanimljivih zaključaka. Na primer, na jednom mestu oni Hrvate čak nazivaju „izmetom evropskog naroda“. A imamo i ovakav citat:

 „Od svih naroda na zemaljskom šaru, Hrvati su najgrozniji“

 Karl Marks

Posle pokušaja revolucije i otcepljenja od Austrije koji je 1848. pokušan u severnoj Italiji, Hrvati su bili poslati kao deo Austrougarske vojske da uguše taj ustanak. Na čelu sa banom Jelačićem počinili su stravične zločine, što je Marksa i Engelsa potaklo da napišu sledeće stihove:

Peitschen Gesindel in die Donau
Staupen fort das Freche Lumpenpack
Die Bettler, hongrig, inres Lebens mude
Ein Schwarm Landlaufer, Schelme, Vagabunden,
Kroatenabschaum, niedre Bauernaknechte
Die ausgespien ihr ubersatigt land
Zu tollen Abend tuuern Sicherm untergang

Ili u prevodu:

Batinom oterati te bitange u Dunav
Šibajući odgurati od sebe ovu drsku poganiju
Gladne prosjake, umorne od života
Čopor begunaca, nevaljalaca, hulja, probisveta
Hrvatsku pogan ljudskog roda, niske seljačke slugenjare
Koje je izbljuvala njihova presita zemlja
Da bi postali besni pustolovi i da bi sigurno propali

Mnogi koji su se ozbiljno pozabavili istorijom tzv. Hrvata imali su isti zaključak. Hrvat nije nacionalnost, to je stanje svesti. Njihova svest, ispunjena ponižavajućim vekovnim služenjem raznim gospodarima, okreće se u mržnju prema onima koji sebi to nikad nisu dozvolili. Ne odrekavši se vere i porekla, Srbi su kroz istoriju uvek ostajali ponosni, hrabri i časni. Upravo zato što to sami nisu mogli, naši susedi su stvorili objašnjenje koje su samo oni mogli da shvate: Nisu krivi oni što su izdali svoju veru i pretke, već Srbi što i sami to nisu učinili. To objašnjenje se pretvorilo u mržnju, mržnja im je zaposela duše, arezultat toga su hijene koje su od njih nastale.

SINU TISUĆLJETNE KULTURE

Ti ne znade mreti kraj slomljenog mača,
Na poljima rodnim, braneći ih časno
Kitio si cvećem svakog osvajača,
Pevajuć’ mu himne, bestidno i glasno.

Slobodu si večno, zakržljala raco,
Ček’o da donesu tuđi bajoneti,
Po gorama svojim tuđa stada pas’o,
Jer dostojno ne znaš za Slobodu mreti.

Pokaži mi redom Viteze tvog roda,
Što balčakom s ruku slomiše ti lance,
Gde je Karađorđe tvojega naroda,
Pokaži mi tvoje termopilske klance.

S tuđinskom si kamom puzio po blatu,
S krvološtvom zvera, pogane hijene,
Da bi mučki udar s leđa dao Bratu,
I ubio porod u utrobi žene.

Još bezbrojna groblja zatravio nisi,
A krvavu kamu u njedrima skrivaš,
Sa vešala starih novi konop visi,
U sumraku uma novog gazdu snivaš.

Branio si zemlju od nejači naše,
Iz kolevke pio krv nevine dece,
Pod znamenje srama uz ime ustaše,
Stavio si Hrista, Slobodu i Svece.

U bezumlju gledaš ko će nove kame,
Oštrije i ljuće opet da ti skuje,
Čiju li ćeš pušku obesit’ o rame,
Ko najbolje ume da ti komanduje.

Jasno nam je danas čiju su pušku obesili o rame. Našli su svoje nove gospodare u EU i NATO-u. Nisu oni slučajno izučavani na američkim i engleskim institutima kao veštačka tvorevina, kao uspešan projekat stvaranja izmišljene nacije. Te frustracije su upravo i stvorile toliku bolesnu mržnju ka svemu što predstavlja njihovu suštu suprotnost. Odatle i «Oluja», Jasenovac, Jadovno… Otuda im i želja da istinu što su za šaku kukuruza prodali veru pokriju nekim novim, samo njima shvatljivim zverstvom. Ne odriču se neke svoje zamišljene istine, duboko veruju da bi im tek nestanak Srba omogućio da postanu pravi narod.

Vidimo mi koliko je njima teško i znamo da je od težine bolesti još teže saznanje da nema leka. Samo potpuno bolesni ljudi mogu da bez imalo kajanja nose u sebi zverstva i zločine koje su počinili, a da pri tome ne pokazuju ni malo pokajanja. Samo oni kojima više nema leka mogu na tome da grade budućnost svoje dece. Nikako da shvate da je to budućnost bez ponosa, budućnost sluge koji će zauvek da radi najprljavije poslove za svoje rimokatoličke gospodare.

Izvor: Fond Strateške Kulture