Сирија као полигон нових руских борбених средстава (видео)

Аутономни борбени модул „Вихор“ – један је од последњих достигнућа кримског Отаџбинског Војно-индустријског комплекса (ВИК) који је учинио искорак напред, пре свега захваљујући широком програму модернизације армијског наоружања и проширењу тржишта за продају. Но, своју улогу је одиграо и рат у Сирији, у оквирима кога је било тестирано неколико нових достигнућа отаџбинског ВИК-а. Чиме ће се руска армија моћи похвалити већ у ближој будућности?

Стање науке и високо-технолошке производње у Русији традиционално је у корелацији са стањем ВИК-а, или народним језиком речено – са „одбраном“. У ХХ веку лавовски део перспективних отаџбинских достигнућа спроводио се у интересу војних и других безбедносних снага. Са једне стране то је створило моћне физичко-техничке и математичке школе и то је давало подршку не само прикладним, него и фундаменталним истраживањима. Са друге стране, крајем 80-их година у СССР-у је настала парадоксална ситуација: земља која је створила суперсложене космичке и нуклеарне технологије, била је неспособна да обезбеди за своје становништво довољан број нормалних телевизора и веш машина. Експерименти који су уследили по питању преформатирања и демонтаже одбрамбених научно-истраживачких института (НИИ) и фабрика, куповина готових иностраних технологија, довело је до тога са чиме смо и почели: неопходно је све умети радити сам, јер постоје санкције и ограничења, а слободно светско тржиште, напротив, не постоји.

Руски цивилни сектор високо-технолошке индустрије до дан данас није стао на ноге, а на неким местима је више мртав него жив. Довољно је завирити у било који стан и оценити ко је и у којим земљама створио тамо постојећу електричну и белу технику за домаћинство. Експерименти у духу „прековаћемо мачеве у плугове“ показали су да руски конструктори радиолокатора у целини нису могли да се науче да раде на пример микроталасне пећнице, али зато нису заборавили како треба дизајнирати радаре, зато је иноваторска производња руског ВИК-а наставила да и даље редовно гравитира у пољу интересовања међународних медија и стручњака.

У тим оквирима основни фон остаје рат у Сирији, што је потпуно разумљиво. Поред борбе са терористичким групацијама, тај рат у суштини врши и улогу гигантског полигона за испитивање војних достигнућа, што војно руководство РФ уопште и не скрива. Још се овде не ради о једноставном испитивању у пустињским условима, него и при узајамном деловању  са непријатељским технологијама „западних партнера“, који директно или посредно вире иза леђа локалних брадоња.

Опширан је списак нових или дубоко модернизованих руских достигнућа која су засветлела у Сирији – посебно у области авијације и ракетне технике (узимајући у обзир превасходно дистанциони карактер рата). Као прво, то је борбена авијација: најновији ловци Су-35С, Су-30СМ, ловци-бомбардери Су-34, вишециљни тешки ловци Су-30. Као друго, то су високо-прецизне ракете Х-101 и «Колибр» са њиховим знаменитим лансирањем из Каспијског мора. Међутим, ако је стварање нових авиона и ракета била традиционално јака област и у СССР-у и у данашњој Русији, то, на пример, борбени роботи представљају релативно нови тренд који није мимоишао ни руску „одбрану“, а ствар се уопште не ограничава помпезно изрекламираним киборгом на квадроциклу.

Конкретно у Сирији (а пре тога – у Чеченији и Ингушетији) били су проверени на делу роботи за разминиравање «Уран-6». Та дистанционо управљана машина са системом трала у могућности је да разруши муницију која се налази у бункерима или да иницира њихово подривање. У Сиријској арапској републици користили су га минери у Палмири – судећи према кадровима експлозија, робот се није досађивао због одсуства задатака. Средином јануара, начелник инжењерије ОС РФ генерал-лајтнант Јури Ставицки саопштио је податке о следећим моделима који су разрађени на бази „Урана“, у резултату његових испитивања на терену.

Но, ако је робот-минер званично призната машина за обезбеђење операција, то се слика са применом робота ватрене подршке у ОС РФ све до сада ослања пре свега на „прича се“. У руским и западним изворима саопштава се о примени руских офанзивних система типа „Арго“ и „Платформа-М“. Слична разрада реално постоји у Оружаним Снагама и у могућности је како да прикупља информације о борбеном пољу, тако и да уништава откривене циљеве уз управљање од стране оператера. У блогосфери је саопштавано да постоји минимум једна чињеница „високотехнолошког“ јуриша бункера од стране руских робота заједно са сиријском пешадијом, руском артиљеријском подршком под контролом БПЛА и општом координацијом преко система управљања бојевим пољем «Андромеда-Д».

Тренд близак роботизацији јесте – појава у Руској армији система одбране објеката, који ради у виду стационарних и покретних бојевих платформи, специјализованих за, на пример, потребе Ракетне војске стратешке намене (РВСН). Наоружани митраљезима и аутоматским гранатама, они се могу покренути из заштићеног склоништа и отворити ватру на откривене диверзанте или се са истим циљем премештати на терену. На тај начин, место „човека са оружјем“ биће допунски ојачано електронским наоружаним помоћником.

Не можемо да се не радујемо и због кримских конструктора високотехнолошког оружја, који не седе беспослено после присаједињења полуострва са Русијом. Тако је у Аутономној области Севастопоља у Научно-техничком центру «Импульс-2» створен универзални дистанционо управљани бојеви модул „Вихор“ који се користи на роботизованој бојевој платформи на шасији БМП-3 и другим носитељима.

Важна компонента горе описаних средстава високотехнолошких безбедносних операција, јесте и примена беспилотних летећих апарата (БПЛА). Претходна година је по том питању била богата због најављене развојне разраде. Прогрес са беспилотним летелицама у Русији је посебно очигледан, ако то упоредимо са петодневним ратом у Јужној Осетији – после чега је РФ хитно купила од Израела готове моделе и линије за њихову производњу, на фону очигледног неуспеха у сопственим достигнућима. После осам година слика је у неку руку обрнута: ПВО Израела саопштава о неуспешном покушају уништења на свом небу нечије (ЦАХАЛ алудира чије) беспилотне летелице која је долетела из Сирије – она је преживела доследни напад две зенитне ракете и ловца-пресретача F-16. Други перспективни пример примене беспилотних летелица јесте покушај њиховог повезивања са тенковима: конструктори из МАИ и МГТУ Бауман, створили су уређај који лети 20-30 м изнад тенка, добија од њега енергију путем кабла и предаје информације посади тенка. Тако посада тенка добија слику бојевог поља и може оперативно да гађа циљеве.

У најбољим традицијама борбе „штита и мача“ у Русији, наставља се и еволуција система за радиоелектронску борбу (РЕБ). То такође у целини одражава светски тренд за превођење супротстављања у област дигиталних технологија, на преузимање система управљања оружјем. Треба истаћи као минимум два комплекса која су боравила у Сирији.

Први од њих – «Лер-3» – хибридна технологија БПЛА и РЕБ. Мобилни системи монтирани на бази беспилотне летелице «Орлан-10» и аутомобилског центра за управљање, почео је са радом у армији од 2015. године. Практично су ти комплекси у стању да имитирају базне станице GSM-веза, гушећи и замењујући вишак мрежних веза после чега сви позиви и саопштења пролазе кроз потпуно контролисану војну опрему, постајући корисним извором података за обавештајце. Поред тога, абоненти у рејону дејства «Леер-3» добијају SMS и аудио поруке, а у скоријој будућности ће добијати и видео-клипове. Тако су руски војници у Алепу слали саопштења за мирне становнике о распореду коридора за излазак из града и зона предаје хуманитарне помоћи. По аналогној технологији бојевици су добијали од ОС РФ понуде за примирје. На тај начин авиони, који избацују изнад позиција непријатеља листиће са предлогом да се предају, добили су високотехнолошку конкуренцију. Према мишљењу стручњака, у перспективи ће дронови моћи стварати виртуелне мобилне мреже све до преузимања управљања тарифама и позивима смартфон корисника.

Други систем РЕБ, који је постао познат у Сирији, јесте «Красуха-4». Тај систем је предвиђен за супротстављање широком спектру радара на борту уређаја ударне и извиђачке авијације непријатеља. Тврди се да је овај систем у стању да угуши не само радиолокаторски сигнал, него и радиолокаторско управљање беспилотних летелица, што комплекс чини посебно актуелним у савременом дигиталном високотехнолошком рату.

Еволуција руских војних технологија – не представља само бојеву врсту рада, него и преузимање информација и друге реалности дигиталног рата. У овом тренутку у току је мало приметна еволуција у многим областима, на пример, у тако специфичној грани као што је борба са биолошким претњама. У тој области нема никаквих јасних артефаката, попут аутоматских челичних монструма који по пустињи носају гранате, међутим, размера опасности биолошким претњама је много већа. Није случајно толика пажња читавог света прикована за жаришта епидемија, попут вируса Еболе или Зика, о доприносу руских биолога у тој борби, о чему је часопис „Взгљад“ већ писао.

Тако, по резултатима борбе против ескалације сибирског антракса на Јамали постао је познат „Модулни комплекс за анализу патогених биолошких материјала и подршку доношењу одлуке оперативних група Министарства одбране Русије, који делују у ванредним ситуацијама биолошког карактера“ (МКА ПБА) – или просто «Сич». У суштини, то је вишефункционална аутономна биолошка лабораторија на точковима, која је у стању да се убаци у зону биолошке ванредне ситуације и оперативно добије информацију о патогену. Овде је кључни фактор – брзина. Традиционални начини анализе инфекција узимају од 10 сати до десетину дана. Савремене анализе, засноване на ПЦР анализи, имуноферментној анализи и другим експрес-методама, омогућава да добијемо податке практично у режиму реалног времена. У разрађеном комплексу сва неопходна опрема смештена је са боксевима микробиолошке заштите и размештена на шасији класичних Камаза. До Јамаљског инцидента МКА ПБА је био на дежурству, на пример у области Олимијаде -2014 у Сочију. У војсци РХБЗ има сличне нове системе и за радијацијски и хемијски мониторинг.

У суштини у овом тренутку се наставља демонстрација резултата капиталног улагања у армију, који су урађени у ОС РФ и ВИК-у у периоду после 2008. године. Неоспорна је не само чињеница о преживљавању и очувању отаџбинског интелектуалног и индустријског потенцијала после грозничавих 90-их, него и његова активна еволуција у последњим годинама. О даљим трендовима моћи ћемо судити после публиковања резултата истраживања таквих крупних структура као што је Фонд перспективних истраживања (аналог DARPA у САД), но такође и по разрађивању од малих, но нетривијално мислећих „бораца интелектуалног фронта“ из експерименталних „научних чета“. А пошто је дрифт војних достигнућа у цивилном сектору – не само сазнајна неопходност, него и циљ који је формулисао шеф државе, хтео бих да се надам да ћемо у доследној будућности ми видети не само роботе-минере, него и, на пример, оригиналне руске домаће роботе.

Превод и обрада – Фонд Стратешке Културе

Извор: Руска народна линија