Siriza i Srbija ili kad prilika postane nevolja

1.

Pobeda Sirize – mnogo veća i značajnija od moći Grčke da promeni i kapitalizam i Evropu – zapalila je još jednu veliku vatru u neposrednoj blizini Srbije. Na vatri, naravno, može se ogrejati, vatrom se može osvetliti put, jednako kao što se može i izgoreti. Kako god, Srbija se našla na evropskom „koridoru otpora“, koji počinje u Grčkoj, preko Srbije nastavlja se u Mađarskoj, i ide dalje do Slovačke i Češke. Među tim zemljama, za Grčku, Mađarsku i njihove vlade može se reći da su na putu otpora bez povratka; za Slovačku i Češku da svoj umereni otpor vešto balansiraju u službi svojih ekonomskih i nacionalnih interesa. A Srbija?

Bilo bi netačno Srbiju opisati kao zemlju poput Mađarske, u kojoj je otpor uzeo maha, jednako kao što bi bilo nepravedno tvrditi kako je reč o zemlji u kojoj je svaki otpor ugušen. Sa jedne strane, Srbija je u Savetu Evrope, glasajući za Rusiju, potvrdila da ne razmišlja o uvođenju sankcija; sa druge, svojim izjašnjavanjem o Sirizi Vučić je pokazao da ga promene u Grčkoj više plaše nego što mu bude nadu. Zato Srbija nije ni deo one druge grupe zemalja sa „koridora otpora“ – to su Slovačka i Češka – jer svoje balansiranje nije stavila u službu naconalnih interesa, već dnevnih kalkulacija. Rečju, Srbija tumara i pipka u mraku.

2.

Oduševljenje pobedom Sirize u Americi – gde je čak i Pol Krugman trijumf Aleksisa Ciprasa opisao kao „kraj noćne more“, zamerajući mu, verovali ili ne, „što nije dovoljno radikalan“ – veoma je pragmatično. Grčki levičari dovoljno su mali i dovoljno daleko da bi mogli da ugroze ijedan interes Volstrita, ali dovoljno veliki i – što je još važnije – dovoljno zarazni da stvore nove probleme Evropi.

Otuda su gluposti – kakve smo ovde čuli i kakve samo može da porodi dug boravak unutar nakaradnih sistema – kako će Cipras veoma brzo morati da prihvati uslove Berlina i Trojke i da će nastaviti da dere kožu s leđa Grcima, uredno isplaćujući dugove. Još veća je zabluda kako će mu Berlin i Trojka ponuditi realne ustupke. Ustvari, neke možda i hoće, ali samo do mere koliko neće moći da ih prihvati, odnosno onolike čije bi ga prihvatanje učinilo prozaičnijim i manje zaraznim.

Zato će Cipras biti velika priča iako će pod njim Grci nastaviti da pate jer prihvatljivog dogovora neće biti. Znajući način na koji Nemci tradicionalno razmišljaju, Cipras će morati da bude politički zadavljen što pre i što tiše, pre nego što bilo ko u Evropi pomisli da bi njegova Siriza mogla da mu se isplati.

Pridaviti Ciprasa neće Merkelovoj biti lako kao kad je pridavila Papandreua. Jer, za razliku od Mađarske i Ukrajine, gde su konfrontirani, Rusi i Amerikanci će u Grčkoj bar neko vreme biti na istoj strani. Pozicija Moskve tu je doslednija jer ni preko jedne druge političke snage u Grčkoj ne može da ostvari veći uticaj na tom delu Mediterana, koji Britanci i Amerikanci tradicionalno smatraju svojom kućom. Amerikanci će ga podržavati – bolje reći tolerisati – sve dok trese Berlin i evrozonu, i pridaviće ga čim ozbiljnije ugrozi kapitalizam, od čega je daleko svetlosnim godinama.

3.

Možda najveći srpski dobitak od pobede Sirize – što bi verovatno veći deo srpske vlade opisao kao najveći problem – jeste otvaranje novog balkanskog pravca uticaja Rusije, ojačanog decembarskim dogovorom o Turskom toku. To govori da kilavi ruski pravac preko očajno nepouzdane Bugarske – koji se za Srbiju pokazao preteškim – neće više biti i jedini. A to, naravno, govori i da Rusija posle pada Južnog toka definitivno nije napustila Balkan.

Pobeda Sirize zato je upalila nove reflektore i Nemačke i Amerike nad lagerom Srbija, još više joj smanjujući ionako mali manevarski prostor, još više joj skraćujući rokove za izvršenje samoubilačkih zadataka. Zato je Vučićevo javno žaljenje zbog pobede Sirize i razumljivo i dvostruko problematično. Prvo, veliko je pitanje da li uopšte bilo kakva šansa za Srbiju iz jednog od nestandardnih pravaca – nezapadnih dakle – u Beogradu može da bude prepoznato kao šansa, a ne kao opasnost kojoj treba javno zatvoriti vrata. Drugo, Vučićevo izjašnjavanje protiv Ciprasa danas se može čitati samo kao izjava lojalnosti Nemačkoj. Teško da može imati smisla pitanje koliko to danas može da bude celishodno kad svetom ne vlada investiciona klima i kad se moć zemalja ponovo više vezuje za broj bojevih glava nego za BDP. Rečju, Nemačka i Evropa danas su centri koji sebi i svojim klijentima mnogo više proizvode probleme nego šanse.

4.

Ukrajina, centralno poprište u Evropi, pokazala je da Amerikanci – posle Bosne, Kosova, Libije i Sirije – još jednom nisu uspeli, ako su uopšte hteli, da od lokalaca naprave vojsku kadru da realizuje njihove geopolitičke interese. Jesen i zimu nisu uspeli da iskoriste za konsolidaciju ukrajinske vojske, taktički i operativno jednako primitivne kao letos. Otuda će nastavak tog konflikta više slabiti Nemačku nego Rusiju, utoliko pre što se Berlin, preko svih očekivanja, pokazao kao manje nezvisna metropola čak i od jednog Beograda. U situaciji kad ukrajinski sukob, ako ne u totalni rat, može da vodi samo u pravcu nove podele Evrope između Amerike i Rusije – gde otvaranje novih kriznih žarišta nije isključeno – vezivanje za Nemačku teško da može biti vezivanje za pobedničku stranu, osim toga, naravno, što to nikad nije bilo vezivanje za prijateljsku stranu.

Udarci koje Vučić danas trpi preko vojske, naravno, dolaze mu od Amerikanaca i Britanaca. Teško je, međutim tvrditi da je to rezultat isključivo domaćih stvari i njegovog odbijanja da okrene leđa Rusiji, ima tu i kazne njegovoj pronemačkoj politici zbog istih onih razloga zbog kojih je „utralevičarska“ Siriza nagrađena makar privremenom podrškom iz Vašingtona zbog svoje antinemačke politike.

5.

Vučićeva formula zadržavanja vlasti pomoću četvorougla mediji – novac – službe – stranci možda jeste pragmatična, ali je danas manje održiva nego juče i više nego što će biti sutra. Naime, pokazuje se da nije moguće držati, kako se to danas kaže, nulti nivo konflikta sa strancima, a u isto vreme kontrolisati službe i medije, čak i onda kad suštinski provodiš samorazarajuću politiku, koju od tebe zahtevaju ti isti stranci. To pokazuje da će se nivo društvenog i političkog sukoba u Srbiji u svakom slučaju povećavati, a ne smanjivati. Takođe pokazuje da tačka eskalacije tog sukoba neće biti rezultat, koliko god brzog, ekonomskog propadanja, već kulminacije međunarodnih okolnosti. Pobedom Sirize Srbija je isijavajućim tačkama doslovno opkoljena na svojim granicama ili ne tako daleko od njih. Nema sumnje da će obračun u Mađarskoj do kraja proleća dati novi politički kvalitet, kao što će ga dati i ukrajinski sukob, koji se sve više prenosi u sam Kijev.

Ovogodišnja iskušenja za Srbiju već su dakle epohalna. Čovek koji u suton bitke, koja će ga stići koliko god da je izbegava, za svoj sto postavi Jelenu Trivan, lika koji je Tadićevu vlast personifikovao jasnije od svakog ondašnjeg i današnjeg barona DS, ne pokazuje samo da bi sutra za svoj sto mogao da primi i samog Tadića. On simbolički pokazuje – a jezik politike jeste simbolički – da mu u toj bici nije potrebna čak ni njegova stranka, kojoj se, zajedno sa Trivanovom narugao. Neće mu biti potrebno ništa što personifikuje bilo kakav otpor, da ne govorim da za tim stolom neće biti mesta ni za jednog Obilića. A i šta bi tamo.

U suton velike bitke fatalizam je vladajuća ideologija u Srbiji, i to onaj fatalizam koji je sve stavio u Božje ruke, daleko od toga da sam nešto dobro učini za sebe, čak jednako daleko i da Bogu glasno saopšti svoje molitve.

Izvor: Novi Standard