Sledi li vreme kada će stranci obarati rejting SNS?

Dva puta do sada naprednjaci su ozbiljno izneverili procene zapadnih centara. Prvi put bilo je to 2010/11. godine. Tada su Nikolić i Vučić najpre do nogu porazili radikale u podeli biračkog tela, a odmah zatim se umešali i među glasače Demokratske stranke, do tada za njih dvojicu nedodirljive. Rezultat toga bio je da naprednjaci nisu ostali stranka koja je, kako je prvobitno planirano, trebalo da bude mlađi partner žutih u podupiranju evropskog puta, nego su formirali vladu bez tadićevaca. Drugi put se na sličan način dogodilo ove godine, kad je rejting naprednjaka, mimo zapadnih očekivanja, eksplodirao, uprkos tome što su predvodili vladu koja je faktički pristala na nezavisnost Kosova i što u ekonomiji ništa nije uradila.

Prvi put stranci su imali rešenje. Rast naprednjačkoj rejtinga, sve su prilike, morao je da bude praćen i rastom Vučićeve i Nikolićeve ponude prema strancima. Sledeći tu logiku, biće da je onaj trenutak u kome su žute ostavili iza sebe istovremeno bio i trenutak kada je njihova ponuda prevazišla Tadićevu. Ostalo je istorija: vladu su formirali Dačić i Vučić, dok je Dinkić bio neka vrsta kontrolora da stvari neće krenuti naopako. Drugi put, međutim, stvari će biti mnogo delikatnije.

Stranci su odbacili već dva Vučićeva zahteva za izbore: prvi put, posle potpisa na Briselski sporazum, posle čega je Vučić nameravao da proglasi završenom jednu etapu vladavine i izazove izbore. Kao čovek koji je, istinabog, podneo najveći teret predaje Kosova, Dačić je potražio zaštitu na visokom mestu i sredinom maja, posle sastanka sa Džozefom Bajdenom, od američkog potpredsednika dobija nedvosmislenu podršku. Bajden je, pisalo je u saopštenju posle sastanka, „čestitao premijeru Dačiću zbog postizanja dogovora u dijalogu o normalizaciji odnosa Srbije sa Kosovom uz pomoć EU“, i istakao da su „premijer Dačić i njegova vlada pokazali liderstvo i čvrstinu uverenja, preduzimajući taj važan korak“. Više i jasnije od ovoga Bajden je mogao samo da je obećao kako će poslati Šestu foltu na svakog ko kaže da je Dačić mali, debeo i da ne ume da peva.

Vučiću je zauzvrat obećana rekonstrukcija vlade, u kojoj će moći odnos snaga da prilagodi svom rejtingu. Nisam siguran da se ponuda Vučiću previše dopala, odnosno sve što mu se u njoj dopalo bilo je to što je video da mu rekonstrukcija ne donosi izbore, ali da ga u najmanjem, približava njima. Rečju, Vučić je pred Dačića postavio veoma visoke zahteve – činilo se za trenutak, neostvarive – gde je ovaj iz vlade morao da izbaci dvojicu najuticajnijih SPS barona – Mrkonjića i Obradovića. Vučićev zahtev bio je utoliko jači što ni Mrkonjić ni Obradović s početka nisu pokazivali ni najmanju želju da se žrtvuju za Ivicu, a i dobro ih je krenulo. Dačić je na malom prostoru odigrao kako je odigrao – podsećajući na Slobu iz najboljih dana – i jednim potezom povećao svoj uticaj u vladi, dok je stranku od ponedeljka uspeo da ustroji tako da u njoj sad postoji samo njegov interes, a ostali samo ako se u njega uklope. Sa druge strane, Vučić nije imao kuraži da igra do kraja i obori vladu, što ga je suočilo sa ozbiljnim porazom.

E sad, na pitanje šta će biti dalje, vredi reći da je Dačić mogao da odigra protiv Vučića i sto puta bolje, ali ništa mu ne bi vredelo da nije bilo onog saopštenja iz maja. Istovremeno, do pomeranja na osi strane podrške došlo je i kod Vučića, koji je u nemačkoj štampi poslednjih meseci dobio nekoliko tekstova koji odišu takvim tonom da sumnjam kako su ih pisali zajedno Bata Gašić i Zoran Babić. To će reći da je Vučić postao neka vrsta nemačkog aduta. Tu stvar valja sagledati u jednom kontinuitetu od Petog oktobra, gde su od četvorice lidera tog vremena čak trojica (Đinđić, Tadić, Vučić) na vrh došli pre svega zahvaljujući Amerikancima, a da su vremenom sve više padali pod nemački uticaj. Naravno, ne treba na to gledati previše fatalistički, niko od njih nije menjao stranu, činjenica je samo da su padali pod uticaj strane koja je bila frekventnija i prisutnija na terenu. Iako ne treba preterivati sa zaključcima, prva dvojica nisu prošli sjajno, doduše nije ni Koštunica, koji, i kad je sa Vašingtonom bio na krv i nož, sa Nemcima je gledao da bude bar za nijansu gore. Šta se može zaključiti iz svega toga?

Kad si u Srbiji na vlasti, mogu da te olupaju i Rusi, i Nemci i Amerikanci, s tim što samo ovi poslednji mogu i da te spasu dok te ostali lupaju. Ako ćemo pošteno, u Srbiji se sa vlasti padalo zbog različitih stvari, i samo je jedna koja je zajednički sadržilac svih padova – svako je padao kada od njega Amerikanci dignu ruke. I u tome je sva Dačićeva prednost u odnosu na Vučića, i u tome je sva tajna njegove brilijantne igre iz poslednjih nedelju dana.

Vučića su dakle dva puta uspeli da odgovore od izbora. Hoće li biti trećeg pokušaja? Hoće, a evo i zašto. U našem hobsovskom svetu jedna od formula stabilnosti jeste pobeda jačeg. Uostalom, da li bi Kosovo danas, kad je o samom terenu reč, bilo stabilnije da je dozvoljeno da na njemu pobedi jači, mislim na Srbe, ili je ovo danas vrhunac njegove stabilnosti? Da li bi Libija bila stabilnija da je Gadafi pušten da pobedi pobunjenike ili je stabilnija danas; da li će Sirija biti stabilnija ako pobedi Asad ili pobunjenički bašibozluk. (Otuda, po definiciji, mešanje duha iz mašine u unutrašnje procese mnogih zemalja najčešće proizvodi nestabilnost, zbog čega je u prirodi, gde nema duha iz mašine, mnogo više stabilnosti nego u ljudskim društvima, gde je taj duh gotovo redovna pojava.)

Dačićeva pobeda nad Vučićem zbog toga nije stabilizovala ni vladu ni Srbiju. Nije smirila konflikt u vlasti, nego ga je samo učinila složenijim, a napravila ga je i u gotovo budističkoj opoziciji, gde je Dinkić upao kao petarda u pekmez. To znači da će Vučić i dalje pokušavati da se domogne izbora, držim već posle Kosovskih izbora, kad će strancima moći da kaže da je uradio što je bilo do njega. Dačić će i dalje biti protiv toga jer će biti veoma teško organizovati takve izbore posle kojih će on moći ponovo da bude premijer.

Gledano opet iz ugla stranaca, kad je Vučić prvi put hteo na izbore, nije im bilo teško da ga ohlade. Ovaj put, međutim, pomalo su i strepeli od toga da će napraviti nešto nepredvidivo, pa su morali da se umešaju i neimenovani izvor iz Stejt departmenta i državna agencija Tanjug (tek da se zna ko zaista kontroliše srpske medije) i pošalju Vučiću nedvosmislenu poruku. Treći put biće im još teže, i držim da će tu morati nešto ozbiljnije da urade.

Hajde sada da vidimo zašto je Vašington protiv izbora u Srbiji? Zvanično objašnjenje: na izborima ne žele da gube vreme koje su namenili za primenu briselskog dogovora, koja se suštinski svodi na slamanje Srba sa Severa, naravno. To objašnjenje nije neistinito, ali nije ni cela istina.

Drugi važan razlog sadržan je u činjenici da je Zapad veoma zadovoljan Dačićem i Vučićem, i to baš ovako zavađenim, jer su unakrsnom vatrom od njih dvojice dobili mnogo više nego što bi dobili od bilo koga od njih da je sam na vlasti. (Otuda, američko ojačavanje Dačića ne očituje samo njihovo protivljanje izborima već osposobljavanje premijera da parira Vučiću jer nesrazmer snaga među njima smanjuje intenzitet međusobnog konflikta a samim tim i veličinu i kvalitet onog što i jedan i drugi mogu da isporuče strancima.) Zašto bi menjali tim sa kojim dobijaju?

Treći momenat zbog koga se strancima ne ide na izbore jeste magična preporuka savremene politke – predvidivost. O Dačiću sam već pisao kao o čoveku koji je preživeo svoj vrhunac u biračkom telu. Svestan toga, on ne gradi svoju moć na snazi u narodu, već na sposobnosti da balansira u odnosima sa političkim akterima, strancima pre svih. Kao takav, Dačić, po definiciji, mnogo više od Vučića emituje predvidivost, a samim tim i stabilnost, koliko god rđavu. Vučića, sa druge strane, iako je on daleko od toga da pokaže nelojalnost Zapadu, nosi i snaga u biračkom telu, a takvi često čine nepredvidive stvari, makar utoliko što stalno važu između birača i stranaca. Uostalom, stranci su protiv toga da Vučić ruši Đilasa u Beogadu i Pajtića u Vojvodini, i on je sa svoje strane taj zahtev ispunio. Ali, sa druge strane, toliko je ruinirao i Đilasa i Pajtića da ne znam nikog, uključujući i njih dvojicu, ko može da ih vidi kao pobednike na sledećim izborima, kad god se oni održali, a jednom moraju. Otuda Vučić, čak i kad strancima radi poslove, nije faktor koji unosi stabilnost, već svojom ambicijom proizvodi entropiju. E sad, entropija u vlasti svakako nije dovoljna da Srbija krene putem pravih promena, ali je činjenica i da tih promena bez entropije u vlasti biti ne može.

Četvrto, stanci, Vašington pre svih, Dačiću veruju više nego Vučiću. Zašto? Da li to Vučić nije uradio nešto što im je obećao? Ignorisao je neki njihov zahtev? Smenio je u rekonstrukciji nekog ministra do koga im je bilo stalo? Ništa od toga, uostalom smenio je Bracu Petkovića, koji je na početku pomislio da će moći da vodi neku nacionalnu kulturnu politiku; smenio je Gorana Kneževića, koji je s početka mandata u par navrata procedio, i bio u pravu, kako se srpska poljoprivreda ne može razvijati dok se ne izmeni SSP.

Stranci dakle Vučiću veruju manje samo iz jednog razloga – zato što ima veću podršku birača nego Dačić. I zato što je samim tim nešto manje zavisan od njihove volje i kombinacija ili bi mu se bar moglo učiniti da je to tako. A to ima svoje efekte i rasplete.

Već od jeseni, strancima će sve teže biti da Vučića drže daleko od izbora. A opet, i ako Kosovo bude završeno, ostaće previše razloga da mu izbore ne daju. Jer Vučić je sve nezadovolniji onim što je dobio, i stranci će sve vreme biti u opasnosti da on izgubi stpljenje i iznutra sruši vladu i raspiše izbore pre nego što oni uspeju da urade bilo šta. Rečju, koliko god lojalan, Vučić strance ne ostavlja ležernim.

Zato će – držite me za reč – naprednjaci već ove jeseni biti napadnuti, biće im otvoreno nekoliko afera, posebno preko ekipe nedostojnih ljudi na položajima, koji su malo energije za ovih godinu dana potrošili da bi stekli neku političku mudrost, a previše da bi opravdali sve veće ambicije. I, rekao bih da je Vučić toga veoma svestan kad naglas razmišlja o tome da na upražnjene ekonomske resore dovede strance. Naravno, on nije glup i veoma dobro zna da nikakvi stranci neće moći da urade ništa ozbiljno u tim resorima sve dok vlada ne promeni svoju ukupnu politiku. Ali zna i još nešto: biće to stranci, a ne njegovi ljudi, koji, kad su neuspešni, nikad ne ostanu na tome, već obavezno preko toga budu i smešni. A na 40-45 odsto možeš da budeš i sa glupim i sa zlim ljudima. Jedino sa smešnim ne možeš.

Izvor: Novi Standard