Slika Srbijine kolonijalne budućnosti

Stavovi koje su u razmaku od nekoliko dana izrekli premijer Vučić i ministri Udovički i Verbić, mada se odnose na teme koje su spolja gledano sasvim različite, analizirani u ravni vrednosnih poruka predstavljaju delove jednog jedinstvenog mozaika na kome je metodom hiperrealizma predstavljena slika Srbijine budućnosti.

Srbijin ministar: šteta je onolika koliko je tutori odrede

U danima svesrpskog potopa u mozaik – slika Srbijine kolonijalne budućnosti – svoju izjavu prvo je ugradila kćerka Brozovog diplomate, ministar za državnu upravu Kori Udovički.1) Zvaničnu ocenu procene štete koje su uradile jedinice lokalne samouprave, Udovički je dala u jednoj krajnje rigidnoj i samouverenoj formi. Po njoj, samo je manji broj jedinica lokalne samouprave dostavio „adekvatnu procenu”, dok je u najvećem broju slučajeva procenu štete karakterisao „stari običaj da mnogo vrednujemo ono što nam se da da vrednujemo i što se nadamo da će neko obnoviti”. Sudeći po rečima K. Udovički, državu mnogo i ne tangira to što su lokalne procene štete neadekvatne, jer će „ministarstvo samo napraviti procenu ako procena opštine ne bude odgovarajuća”. Ovakva samouverenost i isključivost K. Udovički stoji u potpunoj nesrazmeri sa njenom krajnjom nekompetentnošću da upravlja poverenim resorom, ali je itekako u srazmeri sa podrškom koju ona, kao provereni finansijski gaulajter za zemlje Trećeg sveta, uživa kod belosvetske plutokratije. Centralizacija procesa procene štete uslovljena je upravo interesima istinskih nalogodavac K. Udovički – globalne bankarske oligarhije oličene u MMF, Svetskoj banci i Evropskoj banci za obnovu i razvoj. Jer, po rečima ministra za državnu upravu „proces procene je ne samo proces procene štete, već da se dođe i do plana obnove kapaciteta”, a obnova će se finansirati upravo iz kreditnih linija inostranih, nadnacionalnih i nacionalnih, finansijskih ustanova, fondova i agencija. Pri tom „petooktobarka” Udovički zaboravlja na liberalne floskule o nerazdvojivosti demokratizacije i decentralizacije, jer u ovom slučaju decentralizacija onemogućuje njenim nalogodavcima da formiraju efikasan sistem kontrole finansijskih tokova eksploatisanja jedne nacionalne privrede. Veličina štete od poplava na infrastrukturi, privrednim objektima i poljoprivrednom zemljištu je takvog obima, da će plan obnove zapravo imati karakter dugoročne strategije ekonomskog razvoja savremenog državotvornog, kulturološkog i etničkog centra Srpstva – Zapadne Srbije.

Formiranje posebne Kancelarije za obnovu, koja će rečju K. Udovički imati „najšire nadležnosti u vezi sa obnovom, da će se kod njih formirati sudovi kolika je šteta, da se rade projekti rekonstrukcije i vraćanja života u normalu”, kao i imenovanje M. Blagojevića iz CESID-a za njenog direktora, govori o tome ko će držati ključ planiranja Srbijine ekonomske budućnosti. Preciznije, ministar Udovički je imenovanje lica iz tzv. nevladinog sektora pravdala zadobijanjem poverenja u procesu obnove od strane zapadnih nadnacionalnih političkih i finansijskih struktura. Ukoliko se na čelo vanrednog organa sa vanrednim ovlašćenjima, kojima se uzurpiraju nadležnosti postojećih ministarstava, dovodi stručno potpuno nekompetentno lice, obučeno isključivo za nameštanje po NATO meri izbora u Srbiji, onda je jasno o kakvom vidu poverenja se radi. Sledstveno, usled nepoverenja Vašingtona, zbog nedovoljno duboke denacifikacije srpskog društva, lokalne samouprave, ali i ministri u Vladi Srbije, imaće ulogu „aminaša” naloga jednog Marka Blagojevića. Tako će se prema vizije K. Udovički građani Srbije svesti na poreske dužnike koji će finansirati neokolonijalni privredni model koji nisu izabrali i lokalne i državne činovnike koji im nisu odgovorni.

Srbijin ministar: dobro obrazovanje je za nas luksuz

Posle K. Udovički, ali bez njene porodične reputacije u radu na ruženju Srpstva, posla izrade mozaika – slika Srbijine kolonijalne budućnosti – poduhvatio se novi ministar prosvete S. Verbić. U jednoj televizijskoj emisiji Verbić je najpre poručio da u srpskom obrazovnom sistem vodeći princip neće biti selekcija i rangiranje ustanova i pojedinaca po osnovu kvaliteta, već princip uravnilovke.2) To je ukratko bio odgovor ministra prosvete na pitanje jednog zabrinutog gimnazijalca, koji je svoj ostanak u Srbiji vezao za promenu odnosa državnog aparata prema kriterijumu kvaliteta u obrazovanju. Ministrov odnos prema pitanju kvaliteta Srbijinog obrazovnog sistema stoji u direktnoj zavisnosti od njegovog shvatanja mesta i značaja suverene nacionalne države u međunarodnom poretku. Kao svakom najamniku globalnih finansijskih struktura i sitnom činovniku Verbiću državne granice ne omeđuju prostor njegove nadležnosti i odgovornosti, na kome se isključivo meri uspešnost njegove delatnosti. S toga, on ne kvalifikuje kao „odliv mozgova” slučaj kada Srbijin državljanin posle završenog školovanja u zemlji ode npr. u Ameriku i tamo radi u struci, već samo onaj slučaj kada takvo lice ode u inostranstvo pa tamo radi poslove koji su ispod školske spreme koju je stekao u Srbiji. Ukratko, jednom Srbijinom ministru prosvete nije važno da li će novac poreskih obveznika Srbije uložen u obrazovanje biti vraćen kroz radni angažman nekadašnjih đaka i studenata, već da li će korist od Srbijinog školstva imati globalne multinacionalne kompanije. Iza licemerne brige za materijalnu korist pojedinca-apatrida, iščupanog iz kulturološkog i nacionalnog obrasca kome pripada i bačenog u svenivelišući okean globalnog tržišta, krije se isključivo briga za interese belosvetske plutokratije.

Ministar Verbić je započeo sa ignorisanjem kvaliteta, nastavio sa negacijom pojma državnog interesa, a završio je, sasvim logično, sa stavom da smo „mi (Srbija) mali da pravimo takve univerzitete,” kakvi su u kvalitativnom pogledu prestižni univerziteti u zapadnoevropskim državama. Ministar koji vodi resor prosvete, a zalaže se, u najmanju ruku, za stagnaciju urušenog Srbijinog obrazovnog sistema, moguć je samo u koloniji kojoj ekonomsku, a potom i prosvetnu i svaku drugu politiku kroje gospodari iz Vašingtona i Brisela. Njihovim investitorima nije potreban obrazovan i društveno samosvestan visokotehnološki kadar, već osiromašeni, uplašeni i neprosvećeni industrijski i poljoprivredni radnici i administrativno-menadžerski kapoi iz „bolonjskog” sistema, dovoljno glupi da budu slepo poslušni gospodarima i dovoljno samoživi da budu oholi prema sopstvenom narodu. Onim boljim među srpskim đacima ministar Verbić je u navedenoj emisiji preporučio da treba da studiraju na zapadnim univerzitetima, a plutokratija će se već pobrinuti za njihovu budućnost, zapošljavajuć ih u visokotehnološkoj industriji metropola ili šaljući ih kao svoje nadzornike i istinske upravljače u koloniju Srbiju.

Pri tom, treba se prisetiti vremena kada su se Grci, koji u svojoj zemlji ili nisu imali pojedine fakultete (npr. pedagogija) ili su oni bili ispod valjanog kvalitativnog nivoa, masovno školovali na Srbijinim univerzitetima. Na putu u EUropsku nedođiju, u Srbiji se umesto izgradnje obrazovnog sistema koji bi mogao da donese prihod državnom budžetu, u načelu kopira grčki bankrotirani ekonomski i obrazovni model.

Srbijin ministar: naučnik si ako te ne uhvate

Iz ovakvog pogleda ministra Verbića na budućnost srpskog obrazovnog sistema, sasvim logično proističe njegov suštinski afirmativan odnos prema plagijatima u srpskoj nauci, konkretno prema „doktoratu” ministra Stefanovića. Za Verbića je „mnogo veći problem od toga koliko mi imamo plagijata, pitanje zašto su nam univerziteti i fakulteti toliko različiti i zašto imaju toliko različite kriterijume za doktorske studije i doktorate”.3) Sledstveno, po Srbijinom ministru prvi cilj reforme srpskog obrazovnog sistema po „bolonjskim” kriterijumima ne treba da bude podizanje nivoa kvaliteta, već unifikacija postojećeg sistema, što je istinski cilj svih proevropskih reformskih procesa. To znači da problem nije u tome što veliki broj doktorskih disertacija u današnjoj Srbiji ne predstavljaju originalne doprinose nauci, jer se radi o kompilacijama sastavljenim po metodu kopi-pejst, već što promet na takvom naučnom „buvljaku” nije uređen i legalizovan. Barem onako kako su Holanđani, po evropskim merilima, legalizovali prostituciju, pa da se zna koliko košta Stefanovićevo „dr”.

Ministar Verbić se, kao i svi dosadašnji rušioci srpskog obrazovnog sistema, krije iza autonomije univerziteta kako bio opravdao svoje nečinjenje. Zaboravljajući pri tom da je Ministarstvo prosvete zaduženo da po pravu upravnog nadzora po službenoj dužnosti proverava zakonitost svakog postupka sprovedenog u obrazovnim ustanovama, pa i postupka za izradu i odbranu jedne doktorske disertacije. U slučaju Stefanovića zakonitost ovog postupka je u najmanju ruku dovedena u pitanje odsustvom sa javne odbrane doktorske disertacije tri od ukupno pet članova Komisije i nepoznavanjem jezika disertacije od strane dvojice članova Komisije.

Uostalom, delo plagijata ima nekoliko aspekata. Pomenuti upravnopravni, autorskopravni (povreda moralnih i imovinskih prava autora koji su pokradeni plagijatom), krivičnopravni (plagijat predstavlja krivično delo) i etičko-profesionalni, odnosno akademski aspekt. Ministar Verbić ne zna za nadležnost svog ministarstva u vezi sa prvim aspektom plagijata, ali i sasvim pogrešno etičko-profesionalni aspekt vezuje za postojanje pravila na univerzitetu kojima bi bila regulisana ova strana plagijata. Kako nije reč o krivičnopravnoj strani ovog dela, za nju ne važi načelo legaliteta, po kome jedno delo može da bude kažnjivo samo ako je kao krivično delo bilo sankcionisano zakonom u momentu izvršenja. Pravnoistorijski posmatrano načelo legaliteta je uvedeno u krivično zakonodavstvo u vreme građanskih revolucija kao brana od samovoljnog, politički motivisanog krivičnog gonjenja i kažnjavanja. Istim razlogom ne može da se opravda unošenje ovog načela i u domen etičko-profesionalne odgovornosti, jer je priroda sankcije kod ovog vida odgovornosti sasvim drugačija. Etička, odnosno akademska odgovornost kod plagijata ne sme da bude niti vremenski, niti normativno ograničena. Od potrebe da se normira broj fusnota kao merilo naučnosti nema krupnijeg dokaza da je nauka jedne države postala, umesto dom izabranih, izba zalutalih. U suprotnom, čak i rad sa 50 fusnota, kao u slučaju ministra Stefanovića, može biti proglašen „doktoratom”. Tako se još jednom potvrđuje zakonomernost po kojoj inflacija dovodi do devalvacije, a ova rađa prenormiranost.

Pozivanje na nepostojanje odgovarajućih univerzitetskih normi kojima se utvrđuje etičko-profesionalna odgovornost kod plagijata ima kao posledicu aboliciju konkretnog falsifikatora i podsticaj potencijalnih počinilaca da ubuduće čine isto, jer će proći bez ikakvih naučnih, profesionalnih i društvenih posledica. Jednostavno rečeno, ministar je u slučaju Stefanovića uputio poruku da se krađa u nauci isplati. Istovremeno, ministrovo posredno obećanje Stefanoviću da će zbog odsustva odgovarajućih univerzitetskih, odnosno Mićinih propisa, biti aboliran za plagijat, predstavlja zapravo čin saučesništva.

Ipak, kod ministra prosvete, kao i kod K. Udovički, nema onakve doze licemerja koju prema biračima pokazuju polupismeni kadrovi SNS-a. Odsustvo gadljivosti prema plagijatu je kod njega sasvim u skladu sa vizijom Srbije čije su škole i univerziteti uređeni prema kolonijalnim interesima zapadnih gazda.

Srbijin premijer: o vašim životima odlučivaće drugi

Posle potopa i plagijata, mozaik – slika Srbijine kolonijalne budućnosti – dovršio je A. Vučić i to pozivom kosovsko-metohijskim Srbima da izađu na parlamentarne, tj. državne izbore koje je raspisala genocidna separatistička NATO tvorevina, tzv. Republika Kosovo.4) Pri tom je Vučić istakao da „nećemo ostaviti predsednicima opština sa većinskim srpskim življem na Kosovu da sami odlučuju o tome da li će izaći” na tzv. izbore. Kao što je demokratski uzus o poštovanju političke volje građana kojih se jedno pitanje najviše tiče ignorisan kod procena štete koje su sačinile lokalne samouprave, tako je on posledično ignorisan i kada su u pitanju elementarni životni i nacionalni interesi Srba na KiM. O tome da je njihovo izručenje tuđoj genocidnoj državolikoj pobunjeničkoj tvorevini u njihovom najboljem interesu, odlučila je u njihovo ime kvislinška NATO ispostava u Beogradu.

Tako su uoči Drugog svetskog rata, sa uverenjem da će spasiti jedinstvo jugoslovenske države, po engleskom nalogu, a ukalkulišući u opštu računicu i sopstvenu dobit, ondašnji beogradski vlastodržci i pojedini srpski naučnici procenili (između ostalog čuveni: prof. dr Radomir Lukić i prof. dr Đorđe Tasić) da je najveći životni interes Srba formiranje hrvatske države u državi – Banovine Hrvatske.5) Uzurpirajući pravo na tumačenje njihovog najboljeg interesa, Beograd je 1939. godine dalmatinske, ličke, kordunaške, banijske slavonske, sremske i hercegovačke Srbe izručio ustaškom nožu iz 1941. godine. Po tome što je učestvovao u izvršenju pripremnih radnji za ustaški pokolj, a ne samo po sumnjivom doktoratu, Dragiša Cvetković je blizak članovima sadašnje Vlade Srbije. Jer, odlukom da nateraju kosovsko-metohijske Srbe da izađu na Tačijeve izbore, Vlada priprema teren za novi, konačni egzodus Srba sa Kosova i Metohije.

Korist od Vučića

Razvlašćene lokalne samouprave, plagijati i urušen obrazovni proces i najzad, lišavanje građana Srbije prava na definisanje ličnog i nacionalnog interesa, samo su delovi mozaika koji predstavlja sliku Srbije kao NATO kolonije. Uostalom, najbolji dokaz da se interes globalne plutokratije u Srbiji izražava u negovanju sveopšteg besporetka (etičkog, pravnog i svakog drugog) i kapo-vladivine najgorih, te da je Vučićeva borba protiv korupcije obična laž, pokazuje skorašnje avanzovanje predsednika sudećeg veća u postpuku u kome se sudi optuženima u aferi „Indeks”, Slađane Bojković, za v. d. predsednika Višeg suda u Smederevu.6) Reč je o svojevsrnoj nagradi za uspešnu opstrukciju i dovođenje ovog višegodišnjeg sudskog postupka, ključnog za uvođenje reda u državi Srbiji, do skorašnje apsolutne zastarelosti. I to se događa u vreme kada EU sa Srbijom otvara pregovaračka poglavlja 23. i 24. posvećena pravosuđu i korupciji. To je samo logična posledica vladavine koja državnu politiku Republike Srbije oblikuje prema tuđim i neprijateljskim interesima, a finansira je novcem domaće sirotinje koja je prva žrtva ovakvog besporetka.

Posmatrane merilima hrišćanske istoriosofije, epohe kriza mogu da imaju blagodatno i lekovito svojstvo, ali samo ukoliko jedan narod spozna istinske uzroke sopstvenog istorijskog posrnuća. Otuda posle kriza mogu da nastupe periodi svekolikog preobražaja i razvitka. S toga, period političke istorije Srbije koji Aleksandar Vučić, nebirajući cenu, želi da obeleži svojim imenom, može da donese blagodatne i otrežnjujuće plodove srpskom narodu. Srbija pod Vučićevom vladavinom trebala bi, ukoliko se prizove pameti, da se trajno ratosilja dve višedecenijske političke iluzije. Prve, po kojoj je Zapad otadžbina prava, slobode i pravde, te da će on Srbima u svojoj „prosvetiteljskoj” misiji podariti pravno uređenu državu. I druge, koja patriotizam poistovećuje sa populizmom, demagogijom i folklornom megalomanijom, a ne sa državom, normom i vrlinom.

_______________________________________
1) mondo.rs
2) youtube.com (od 1:14:25 do 1:16:30 h)
3) blic.rs
4) kurir-info.rs
5) M. Pavlović, Jugoslovenska država i pravo 1914-1941, Kragujevac, 2000, str. 329-349;
6) sd.vi.sud.rs

Izvor: Fond Strateške Kulture