Slovenska melodrama i nova Evropa

U članku se analizira odnos Rusije prema ukrajinskoj krizi i delovanju NATO na njenim granicama, odnos suverenosti i prodaje rudnih blaga, kontekst i koncept neutralnosti Srbije i politike nesvrstavanja, otvorene teritorijalne pretenzije suseda na srpske teritorije, te nejasan vojno-politički status moravsko-vardarskog pravca. Posebno je istaknut značaj odnosa Srbije i Crne Gore, te razvoj ruske i srpske kulturne politike za buduće događaje na Balkanu i evropskom istoku, kao zone nadmetanja za prevlast u Evropi.

UVOD

Između Hristovog groba, Meke i Krima odmeravaju se kontinenti – Evropa, Azija i Amerika. Tu je središte svetskog sukoba o kojem svedoči plansko štampanje dolara od 2008 – tzv. kvantitativno olakšavanje (Quantitative easing – QE), rat u Ukrajini, pripajanje Krima Rusiji, obaranje vrednosti ruske rublje krajem 2014, novčana emisija svih ključnih centralnih banaka (valutni rat), uključujući emisiju ECB (European Central Bank) od marta 2015.

Bratoubilački rat na prostorima današnje Ukrajine tek je jedan od frontova svetskog rata o kojem govori i papa Francisko (13. septembra 2014). [1] Ukrajinskim sukobom zašlo se u kulturološku raspravu Rusije i Evrope: kome pripada pravo da uređuje svet između Baltika, Balkana, Kavkaza i Aljaske? Amerikancima, Britancima, Francuzima i Nemcima na temelju duge evropske kolonijalne politike, ili Rusima, oslonjenim na stogodišnju praksu zauzimanja pustih i retko naseljenih prostora i uspostavljanja simbioze sa različitim rasama i narodima. Postavljeno pitanje izaziva zazor evropskih elita, ali i senzala moći u Kremlju, premda je ruska vojska na Krimu 2014. pokazala da je spremna za nove oblike ratovanja i brzo usavršavanje i primenu evropskih ratnih i diplomatskih veština.

Mada se Rusija vraća tamo gde je već tri veka – u Evropu, sumnjiče je da je došla da smeta. Izgleda da deo evropskog sveta uznemiravaju ruska ideja Trećeg Rima i novog Sovjetskog Saveza, budući da se prostor današnje EU više ne oslanja na hrišćanske temelje. Možda zato pojedini evropski uglednici (različitih političkih i verskih opredeljenja) podržavaju nastojanja ruskog predsednika da na pustolovini SSSR učvrsti novu Evropi naklonjenu Rusiju.

U ratu koji traje američka elita s mukom odgoneta veliku zagonetku: kako zadržati političku prevlast i okončati krizu, a pritom ne stradati u njoj? Možda je novčana i politička potpora bivšim Rusima protiv ukrajinskih Rusa i ruskih Rusa najbolji način da se iz velike igre, pred mirovnu konferenciju, isključi najveća zemlja na svetu? Kao 1917.

RUSIJA IZMEĐU KRIMSKIH RATOVA (1856 –2014)

Savremena Ukrajina najvažniji je prostor koncentracije evropskog šovinizma i katoličke akcije prema slovenskom svetu i toponim za slabljenje američke moći, prostranstvo u kojem umiru Oktobarska revolucija, bipolarni svet, ali i nada da će se SAD uzdići u superimperiju. Srušiti bipolarni svet i zatim stvoriti svemoćnu američku imperiju, danas se to vidi, nije moguće. Uprkos svemu SAD, kao nikad u svojoj istoriji, povlače krupne poteze, ne prezajući ni od rata najširih razmera ne bi li sačuvale stari poredak i svoju raniju ulogu. Ne uspe li u svom nastojanju, Amerika će, povlačeći se, na prostorima vazala ostavljati pustoš, kao što to danas čini u Donbasu i Luganjsku.

Igra sudbine htela je da ruskoj armiji, sada skoro neprimetnoj u Ukrajini, bude namenjena uloga epizodiste. Naime, ona se može pojaviti samo jednom na sceni, u finalu rata, kao pobednik, ili kao gubitnik koji se povlači iza Moskve. Ako izbije na Dnjestar, ruska vojska daće priliku Rusiji da u svojoj postojbini zadugo vida duboke rane.

Premda snage imperije i saveznika prevazilaze Hitlerove, u njenom vođstvu raste zebnja, te ona i dalje nastoji da proširi koaliciju i tako savlada osamljenu Rusiju. Zato Amerika uporno i odlučno podseća evropske narode na moralni dug koji imaju prema njoj, posebno za posleratni napredak zasnovan na američkim investicijama i zaštiti od komunističkog totalitarizma. Ona traži da zajedno grade zonu transatlantske trgovine, nužnu američkoj eliti za izlazak iz duboke krize.

Imperija se u Ukrajini bori za očuvanje gospodstva pokoravanjem lokalnih vođa i informativnim ratom protiv masa. Rusija u Ukrajini traži pravo na život i dušu tako što zauzima teritorije. Ali, osim puke kontrole nad Ukrajinom, imperiji je za trijumf potrebna pobeda u Moskvi, Kremlju. Rusiji, pak, za uspeh je nužna mirna Ukrajina i zaposedanje teritorija bez angažovanja ruske vojske, radi lakšeg manevrisanja na Bliskom istoku i u Sredozemlju. Dok snage odmeravaju Kremlj i Pentagon, Nemačka gaji nadu da će osvojiti slobodu pomeranjem ruskih granica na istok, Poljska učvršćuje veru u obnovu izgubljenog carstva, a Vatikan priželjkuje okončanje milenijumske misije – svi zajedno oslonjeni na posednika moćnih atlantskih geopolitičkih aktiva. Otuda je bratoubilački rat u Ukrajini drama evropskog i ruskog sveta, prvog podeljenog verom i neverom, a drugog obuzetog preispitivanjem sopstvene prošlosti i duha.

Za budućnost Evrope danas je pitanje od posebnog značaja: zašto se nemačka nacija nakon Hitlera ponovo umešala među sukobljene i izmešane pravoslavce, unijate, Ukrajince, Ruse, Poljake, Jevreje, Tatare, Hazare, trockiste, ateiste, staljiniste, mondijaliste, neostvarene naciste, anarhiste, zagubljene na uzburkanom slovenskom okeanu? Kao da je sećanje nemačkog stanovništva na istoriju i poreklo, poput šagrinske kože, svedeno na nekoliko poslednjih decenija u kojima nema slovenskog sveta između Odre, Labe i Dnjepra. A možda naslednici Getea veruju da Rusiju mogu da zabave pograničnom mukom i tako udalje njen pogled i srce od Hristovog groba? Nemačko petljanje u ruska posla ima i odjek – zlokobnu najavu da bi ruska Duma mogla da ospori pripajanje Nemačke Demokratske Republike Saveznoj Republici Nemačkoj, ostvareno, za razliku od pripajanja Krima Rusiji, bez referenduma. [2] Tu je još i nagoveštaj dugotrajnog ropstva Nemačke pod stranim (okupacionim) silama čak do 2099. godine. [3] Užasne li pretnje.

Kako je došlo do toga da se Rusija danas oseća kao nezvan gost u svojoj starini Kijevu, a vazalno plemstvo imperije kao domaćin – nerešivo je pitanje za slovenski svet. Mada je imperija gost na rubu rustva, postigla je uspeh bez presedana – ujedinila je dosadašnja ekonomska, politička, kulturna dostignuća evropskog sveta s nečim što je jedva vidljivo – vatikansko-kominternovskim nasleđem u Kremlju. Sovjetski baštinici neprozirnog i neprekinutog toka života austromarksizma i unijatstva delaju u Kremlju i oko njega i sarađuju sa nosiocima evropske kolonijalne tradicije. Pre ili kasnije rusko suočavanje sa vekovnom prozelitskom politikom u Ukrajini dovešće do likvidacije vatikansko-kominternovske linije u Kremlju, koja se učvrstila u veku Oktobarske revolucije.

ATLANTISTI I RUSKO BLAGO

Posle nekoliko vekova burnih odnosa Rusa i evropskih naroda, Rusija pokušava da ekonomski, politički i vojnički probije sanitarni kordon od Baltika do Bosfora, ojačan teritorijom i stanovništvom današnje Ukrajine. Izgradnja gasovoda Severni tok bila je velika ruska pobeda, koja je ohrabrila Nemce u veri da mogu da izbegnu direktan sukob s Rusima tako što će rusko-nemačke odnose pacifikovati primenom anglosaksonske trgovačke prakse. Kako stvari stoje, Severni tok je u vreme vladavine Šredera imao snagu pakta Ribentrop–Molotov, ali Nemačka je promenila stranu, te bi gasovod mogao da zameni Staljinove T-34, pošto u finišu savremenog sukoba nakratko zaustavi rad da bi istočna Evropa promenila gospodara. To je već najavila ruska energetska kompanija Gasprom upozorenjem državama u Centralnoj i Jugoistočnoj Evropi, koje su članice NATO, da će prestati da ih snabdeva gasom ako EU ne odobri izgradnju ruskog južnog gasovoda. [4] Stoga je njegova izgradnja poslednji miroljubivi pokušaj uklanjanja sanitarnog kordona ruskim gasnim kleštima.

Sukob Rusije sa SAD i EU dao je priliku Kinezima da 2014/15. godine naprave povoljne energetske i druge ugovore sa Kremljom i osiguraju dugoročnu potkrepu svoje moći. Time su Rusi dobili priliv kapitala i bezbednosne garancije, te ravnomerno rasporedili svoja blaga zainteresovanim stranama. Iznuđenim i opreznim izborom kupaca Rusi menjaju gas i naoružanje za vreme i nadu, zasad uspešno. Istovremeno, Kinezi nastoje da preko grčkih luka i moravsko-vardarskog pravca osiguraju nastavak novog puta svile, koji se od Kine, pored južnih granica Rusije, proteže do središta Evrope – Nemačke. Ovaj poduhvat s nekoliko hiljada milijardi dolara podržaće novoosnovana Azijska banka za infrastrukturne investicije, kojoj se pridružio i London. Američki geopolitički teškaši pokušavaju da Kini učine ustupke tako da sačuvaju slobodu na morima, odakle će i dalje moći da pritiskaju rubove evroazijskog kopna. Kini ne spore interese u Evroaziji ako oni ne dovode u pitanje opkoljavanje Rusije.

U pogledu dinamičnih odnosa na evroazijskom prostoru valja imati u vidu dosadašnju praksu prikupljanja imperijalne rente, tj. prava nesmetanog pristupa svim raspoloživim resursima kao nadoknade za geopolitičku zaštitu. Dok su ranije imperije uvozile sirovine iz kolonija i prodavale im gotove proizvode, današnja, atlantska, prepušta eksploataciju sirovina, njihovu preradu i finalizaciju kolonijama, a knjiži ekstraprofite po osnovu monopola nad visokim tehnologijama preko Volstrita. Stoga su SAD bile veliki uvoznik nafte sve do početka finansijske krize (2007), koristeći pogodnosti jedinog emisionog centra i kupujući naftu za dolare. Ipak, na kraju drugog mandata Džordža Buša Mlađeg doneta je odluka da SAD započnu proizvodnju nafte na sopstvenoj teritoriji i postanu najveći svetski proizvođač, čime su priznale promenu odnosa snaga.

NEUTRALNOST SRBIJE – NEUSPELA DIPLOMATSKA IGRA

Ruske ambicije u Evropi zaoštriće sukob Zajednice i Superstrukture (skrivena oligarhija) i gurnuti na slepi kolosek politiku neutralnosti Srbije, proklamovanu u prvoj deceniji HHI veka, uoči povratka Rusije u Evropu. Samo nekoliko godina posle neuspelog pokušaja vrha SRJ da se formira zajednica Rusije, Belorusije i Srbije (1999) zaživela je, uoči velike geopolitičke oluje, ideja neutralnosti (političke i/ili vojne). Diplomatski manevar Srbije izgledao je opravdan, ali sve se završilo neslavno, budući da superstruktura nije uspela da ujedini svoje aktive u najvećim političkim strankama i obezbedi uslove za novu politiku.

Imperija je bez napora osporila ovaj diplomatski pokušaj i konačno priznala nezavisnost Kosova 2008. Jedna ambiciozna kombinacija završila se bez rezultata. Ostalo je otvoreno pitanje: zašto je neostvariva zamisao o neutralnosti koja bi Srbiji dala predah, a superstrukturi nadu da će sačuvati stečene dobitke?

Za to ima više razloga. Najpre, superstruktura je politiku neutralnosti promišljala zagledana u epohu nesvrstanosti u kojoj je bitisala vrhuška SFRJ, skupo naplaćujući podrivanje sovjetskih interesa. Dok je SFRJ bila u tihom dijalogu s NATO, jugoslovenske vođe bile su ubeđene da maestralno vode spoljnu politiku između dva svetska bloka, premda njihova maglovita politika nesvrstanosti beše tek deo taktike Imperije, spremne da smrvi protivnika – SSSR. Staviti geopolitički parazitizam jugoslovenskih komunista u temelje savremene srpske politike znači učiniti državu nestabilnom, a njenu budućnost neizvesnom. Ustvari, oglašavanje neutralnosti Srbije izvedeno je bez neophodnih promena ustrojstva državnog aparata i društva, te je diskurs o vojnoj neutralnosti išao ruku pod ruku sa slabljenjem srpske armije i čvrstine društva.

Dalje, preopširno, a istovremeno i neodređeno, raspredanje o neutralnosti Srbije naškodilo je njenom utemljenju i sprovođenju u život. Politička (vojna) neutralnost je prvorazredna odluka države na sceni geopolitike, a diplomatsko nadigravanje (koketiranje s različitim akterima) puka je taktika, što nosioci vlasti nisu uvažavali promišljajući svoju strategiju kao niz taktičkih manevara.

Prava je zagonetka kako postići neutralnost ako susedi Srbije pokazuju teritorijalne pretenzije (Hrvatska i Albanija) i mešaju se u njene unutrašnje poslove. Osima toga, samo pitanje: ko je nadležan za moravsko-vardarski pravac dovodi u sumnju političku i vojnu neutralnost Srbije. Naime, SAD prenebregavaju interese i inicijative Srba kao vojnog i političkog faktora na Balkanu i od njih traže bespogovorno poštovanje svih američkih planova. U vojnom smislu to je očigledno na primeru američke baze Bondstil i ruskog centra za vanredne situacije u Nišu. Atlantistički krugovi smatraju da Srbija nema pravo da dovede u pitanje geopolitički parazitizam jugoslovenskih komunista niti da razmišlja o izjednačavanju uticaja Atlantskog saveza i Kremlja na srpsku politiku. [5]

Ali, čak i da je zalaganje superstrukture za neutralnost Srbije iskreno (s obzirom na broj kontakata i dogovora s Pentagonom i Monsom) postavlja se pitanje: kako uspostaviti političku i/ili vojnu neutralnost u razorenom društvu prožetom kolonijalnom privredom?

Napokon: da li je moguća neutralnost ili čak proruska politika Srbije ako superstruktura Vatikanu olakšava misionarsku delatnost (npr. dogovor o katoličkim školama u Srbiji [6]), mistermind–u ukrajinskog kulturnocivilizacijskog rasapa? Posebno posle 1999. godine, kada Vatikan pojačava prozelitski rad između Ohridske arhiepiskopije i manastira Gomirje. Dopuštajući da o dušama njenih kmetova vodi računa rimski papa, superstruktura ih pretvara u crvotočivu japiju za imperiju bez Boga.

Suptilna analiza položaja vlade Milana Nedića i njen pokušaj da u uslovima nemačke okupacije ostane neutralna (u stvari u raskomadanoj zemlji otupi ideološki sukob između nemačke nove Evrope, Anglosaksonaca i Sovjeta) mogao bi da baci novo svetlo na položaj današnje Srbije. Kako se posle srpskog 20. veka ne upitati: da li su general Simović i ostali pučisti 1941. slutili da će za nepunih pet godina sovjetski tenkovi i britanska diplomatija rešiti srpsko i hrvatsko pitanje, mimo njihovih političkih kombinacija prožetih mišlju da je državni prevrat na Balkanu u sred rata unutrašnje pitanje? Zar na Balkanu i Bliskom istoku oduvek nisu neutralni jedino so iz Jadrana i Mrtvog mora?

BALKANSKI CASINO ROYALE – HRVATSKO I ALBANSKO PITANJE

Na Balkanu je raspadom SFRJ otpočela izgradnja nove Evrope, čije konture će biti vidljive tek posle sveobuhvatnih promena granica na Bliskom istoku. Prisetimo se da je pre jednog stoleća Veliki rat započeo kao lokalni balkanski sukob, a završio se raspadom Austrougarske, poniženjem Nemačke, nestankom Otomanske imperije i uspostavljanjem sanitarnog kordona prema Rusiji.

Budući da Rusija nikada nije bila balkanska sila, čak ni kao deo SSSR, kako su to vekovima bile Austrougarska ili Otomanska imperija, njen dolazak na Balkan bio bi jedinstven istorijski događaj, koji bi, poput stepske stihije, promenio vekovne odnose u Evropi, temeljno i trajno. Njegova dalekosežnost i nepredvidivost, uznemirujuća za atlantski svet, nepoznanica je za Ruse i Srbe, pogotovu što se današnje balkanske prilike ne mogu upoređivati s vremenom carske Rusije, Austro-Ugarske i Otomanske imperije.

Ako nastojanje Kremlja da podrije sanitarni kordon uspe, Evropa će biti na korak od evroazijske integracije prostora između Amsterdama i Vladivostoka, nasuprot evroatlantskom udruživanju priobalja Atlantika pod vođstvom SAD (transatlantska zona trgovine). Kremlj javno zakazuje bitku za Balkan najavom nove trase južnog gasovoda duž moravsko-vardarskog pravca, preko Grčke, BJRM, Srbije i Mađarske (umesto ranije najavljivanog gasovoda preko Bugarske, Srbije i Mađarske), tik pored plotova poligona Krivolak i vojne baze Bondstil. Otvoren poziv Moskve na razaranje moćnih atlantističkih geopolitičkih aktiva na Balkanu, stvaranih duže od jednog veka, izaziva odlučan otpor imperije. Dok atlantisti čvrsto drže Balkan, Kremlj se sprema da preuzme polovinu Evrope. Kakve li smelosti!

Ali imperija će tek biti u prilici da sagleda cenu svog „holbrukovanja” po bivšoj SFRJ u poslednjoj deceniji HH veka. Možda su SAD bile najbliže pobedi na Balkanu pošto su trupe Jugoslovenske narodne armije (JNA), pod komandom pukovnika Ratka Mladića, zauzele Maslenicu 1991. iako su čelnici američke elite tada (kao i danas) imali drugačije stanovište. Maslenica je vraćena u ruke hrvatskih trupa, a imperija je srušila najpouzdaniji deo svoje infrastrukture oličene u bivšoj JNA, zatim bezobzirno ponizila Srbe i ustoličila današnju superstrukturu (skrivena oligarhija) – stovarište geopolitičkih kepeca, nesposobnih da joj se usprotive, a, što je još važnije, neveštih da uređuju i čuvaju povereni prostor, isključivo opsednutih planom da žive od prisvajanja dela geopolitičke rente („naplata putarine”), kao u vreme bipolarizma. Najuticajniji atlantistički stratezi su izgleda smatrali da posle rušenja Varšavskog pakta, SSSR i SFRJ, imperija neće imati protivnike na Balkanu. Ali učinci političkog, demografskog i svakog drugog pustošenja srpskih prostora biće očigledniji tek pošto bljesnu stepski kopljanici na brisanom prostoru demilitarizovanog Podunavlja.

Već sada je izvesno da je okončanje geopolitičkih dogovora na Balkanu bez stvarnog učešća Srbije i srpske vlade opasnije od hodanja po minskom polju. [7] Ali ne samo za Srbe već i za imperiju, u čijim motrištima vlada uverenje da je poznavanje alhemije balkanskih nacija dovoljno za uspeh u ovom delu Evrope. Izgleda da proširenje Albanije na štetu njenih suseda uticajni krugovi imperije vide pre kao priliku da steknu kratkoročnu dobit nego kao opasnost po svoje dugoročne interese, koje su nesmotreno preuzeli od starih evropskih sila. Zaigravši na potpuno potčinjavanje i malograđansko prekrajanje Balkana, kao nekada Austrougarska, imperija je stavila na kocku čitavu istočnu Evropu.

Ali dolazak Rusije na Balkan i njen odnos prema Srbima u neposrednoj je vezi sa držanjem Kremlja prema Hrvatima i Arbanasima – čuvarima poretka koji Rusija ruši da bi preživela. Hrvatsko pitanje neodvojivo je od vatikanske politike prema pravoslavnim Slovenima, pre svega Rusima (najbrojniji) i Srbima (geografski najbliži Vatikanu) i aktualizuje relacije Balkana i Evrope. Albansko pitanje značajno je za odnos Evrope i Rusije prema političkom islamu negovanom u rasadniku evropskog kolonijalizma radi pokoravanja i iskorištavanja muslimanskog sveta. Zašto je katolička Evropa, instrumentalizujući politički islam, otišla i korak dalje, te islamske vernike i njihove vođe izvrgava ruglu i podsmehu, posebno je pitanje.

Možda bi rešavanje istorijskog sukoba Srba i Hrvata bilo lakše ako bi se konačno u Jasenovcu izgradio memorijal dostojan Jad Vašema, obnovila Crkva Sv. Ćirila i Metodija na Visu i zajedničkim snagama Srba, Rusa i Hrvata izgradila crkva na Srđu, koja bi milovala Dubrovnik i oplakivala Prebilovce. Slovenski svet, podeljen zlokobnom mržnjom, tako bi oživeo Balkan i savladao teške sukobe kojima smo svedoci ne samo u Ukrajini već i u Poljskoj, ali i u ostalim graničnim slovenskim zemljama.

Ishod ukrajinskog rata važan je za razvoj događaja u Crnoj Gori i BJR Makedoniji – kulturno i geopolitički nediferenciranoj tvorevini. Ono što Ukrajina danas znači Rusima to bi Crna Gora već sutra mogla značiti Srbima, budući da su u njoj aktuelne sve teme kao na rubovima rustva – pitanje slabljenja pravoslavne crkve i države, promena vere i nasilna promena identiteta stanovništva, te narastajuća srbofobija, koje do juče nije bilo u krševitoj srpskoj državi. Crna Gora, podvrgnuta papskom i kroatističkom inženjerstvu, postala je oslonac za delovanje protiv Srbije, te izjavu mitropolita Amfilohija: „Da nije bilo istrage poturica, u Crnoj Gori danas ne bi bilo pravoslavnog uva” [8], valja uzeti pre kao pogled u budućnost nego kao podsećanje na davne istrage.

ZA KIM ZVONA ZVONE? TROCKI U MOSKVI, KERENSKI U BEOGRADU

Samo naivni danas veruju da je Sovjetski Savez vojnički izgubio hladni rat, ili bio ozbiljno ugrožen zveketom tenkova NATO. Reklame američkog načina života i roba, koje sovjetski vođi nisu blagovremeno dešifrovali, potvrdile su da se rat dobija u kulturi. Staljinova opaska da će njegove naslednike protivnik podaviti kao mačiće, očevidno ne beše samoironija, već izraz pronicljivosti i dalekovidosti. Otuda današnje naoružavanje i obnova armije nisu dovoljni za pobedu Rusije, već je nužna odluka da se odbaci kulturni obrazac protivnika i iznedri svoj, te obori tvrdnja klasika marksizma o slovenskoj beživotnosti, zatucanosti i lišenosti sopstvene istorije.

Kremlju naruku ide očigledna duhovna i politička dekadencija američke elite koja Evropu poziva da se digne protiv Rusa. [9] Mnogi od američkih stratega još uvek veruju da glavni prevratnik u Rusiji može da bude srednja klasa. [10] I, dok mediji širom evropskog sveta vrve od slavofobije, danas je teško prisetiti se nekog nadahnutog Rusa opsednutog evrofobijom. Zar Dostojevski Evropu nije kritikovao rečima punim ljubavi i poštovanja („milo groblje”)? Mnogi istaknuti zapadni politički delatnici u Rusiji vide naznaku slobode suočeni sa slabostima Amerike. Oni dobro znaju da ruski stručnjaci školovani na Zapadu ne mogu da zadive Evropu ili SAD privrednim reformama i modernim odelima koja se tkaju na Ostrvu, a štepaju duž Apenina, niti da zaplaše protivnike savremenim naoružanjem koje je Rusija naučila da pravi u Evropi. Ali možda u tom pravoslavnom hrišćanstvu Rusa ima nečeg što izaziva, podstiče i plaši ljude sa Zapada? Naznaka smisla koji žele da dokuče i dosegnu? Zapanjujuća različitost Rusije spram Evrope pokreće pojedince iz angloameričkog sveta da javno podrže Putina. [11] Nasuprot njima, dvadesetčetiri godine nakon raspuštanja Varšavskog pakta uticajni zapadni predstavnici tvrde da Rusija gradi „bastion protiv Zapada” i samouvereno diskutuju o mentalitetu i „prirodi Rusije”. [12]

Američka vrhuška nepogrešivo uočava da je ruska strateška slabost zamaskirana taktičkom snagom. [13] Tu ocenu na delu potvrđuje i početak normalizacije odnosa SAD i Kube, američko popuštanje Iranu i usmeravanje albanskih zahteva u odnosu na Srbiju, Grčku i Crnu Goru. Taktičkim potezom imperija pokazuje stratešku prednost nad svojim oponentima, kao što američki kongresmen Džon Mekejn oštrim istupima protiv Rusije otkriva brigu da će pomenuta prednost iščeznuti još za njegova života.

Anglosaksonski rasad presađen u rusku stepu izrodio je mnjenje da je Rusija slaba jer se oslanja samo na izvoz energenata. Posle četvrt veka vladavine školovanih reformista u Rusiji zri krupna nedoumica. Ako je Staljin za manje od dve decenije osvojio i učvrstio svoju vlast i izgradio državni aparat i vojnu industriju, te iz rata izašao kao pobednik, zašto današnji kremaljski japiji posle četvrt veka nisu uspeli da posrnulu nuklearnu i kosmičku silu Rusiju, nastalu na razvalinama SSSR, vrate tamo gde je nekada bila? Kako beduinska Saudijska Arabija (ili Libija u doba Gadafija) može samo uz pomoć nafte i peska da uredi svoje poslove, a Rusija, i pored mnoštva eksperata za tržište, ali i obilja vode, drveta, gasa, uglja, urana, zlata i svih elemenata Mendeljejevog periodnog sistema, to ne uspeva? Razlog nije sporost Rusa ili hitrost Arapa, već zastoj ruske elite. Do razlaza Rusije i njene upravljačke elite, koji je danas sasvim očigledan, danas ne dolazi zbog cene nafte, rezane građe, električne energije, zejtina, javnog prevoza, penzija, Skolkova, već zbog ideja pravde, lepote i istine. Skromni učinak ruskog upravljačkog sloja u poslednjih četvrt veka osvedočava i strah od zbacivanja Putina, te ne čudi što sastanci ruskih magnata u Kremlju danas liče na one od pre dvadeset godina – ista odela, ista obećanja, čak i ljudi, premda se svet značajno promenio, a Rusija osvestila svoju misiju koje se više ne plaši niti stidi. Od svih grupa u Kremlju na meti kritike najčešće su neoliberali. [14] Oni su neminovnošću zbivanja izgubili raniji uticaj posle značajnog pada rublje u drugoj polovini 2014. i osnivanja Nacionalnog centra za upravljanje odbranom (1. decembar 2014). [15]

Bojazan od nove 1917. održava se među Rusima uprkos Putinovom uspešnom dovršenju dva protivrečna zadatka: stabilizovanja države i očuvanja ravnoteže između vladajućih grupa, često i ljuto zavađenih. Njegovim naslednicima ostaje da premeštaju Mauzolej i da tumače poruke koje dolaze iz tišine Donskog manastira od Rudolfa Abela i Nikolaja Ježova, Aleksandra Solženjicina i Ivana Iljina, Antona Denikina i Mihaila Tuhačevskog, Milana Gorkića i Stanislava Kosiora, Vsevoloda Majerholda i Isaka Babelja i drugih mesta nepregledne Rusije. Te rasute poruke su, mora biti, važnije od naputaka kremaljskih magnata, političkih analitičara i ekonomskih eksperata udubljenih u progresističko preoblikovanje Rusije.

U ime današnje Srbije geopolitički izbor učinila je SFRJ. Njen garant je superstruktura (skrivena oligarhija), a savremenici su susvedoci čudna prizora: malobrojna zajednica sedi na bogatom rudniku prošlosti i pabirči tuđu istoriju, dok lokalni oligarsi posreduju između nje i Evrope i Kremlja. Učinak njihovog posredovanja slab je i uzrok je sve dublje podele društva. To je posebno upadljivo i neprijatno ako rezultate Brozove „maestralne” spoljne politike uporedimo s tekućom politikom mađarskih nacionalista, koji se u praksi drže načela: i kad je gotovo, nije gotovo. Vek nakon što je izgubila dve trećine teritorija, Mađarska pokazuje vitalnost i, budući da se ne protivi federalizaciji Ukrajine, mogla bi da dobije podršku Rusije i tako postane važna stanica usaglašavanja uticaja velikih sila u Srednjoj Evropi. Zato je ušla u raspravu sa EU i SAD oko izgradnje južnog ruskog gasovoda i obećavajuće privredne saradnje s Rusijom. Možda će na stogodišnjicu od potpisivanja Trijanonskog sporazuma (1920), zahvaljujući smionosti i odvažnosti mađarskih prvaka, ali i mađarskoj državotvornosti, parlament u Budimpešti sijati novim sjajem, a pored njega, u hotelu „Four season”, biti gosti koji danas retko svraćaju u Mađarsku.

Svako razmatranje bratoubilačkog rata u Ukrajini, ali i skrajnutog tinjajućeg sukoba u Crnoj Gori, vodi pitanju: da li se Rusi sa različitih ruskih prostora i Srbi s Balkana i iz rasejanja, razdvojeni 20. stolećem, danas dovoljno razumeju? Ovo pitanje vodeći srpski i ruski intelektualci još od Revolucije nisu razmatrali s dužnom pažnjom. A zašto bi ako to za njih čine superstruktura i činovnici Kremlja? Pravoslavlje odavno nije spona između Srba i Rusa, već razgovori o raketama i gasovodima, te spasonosnim ruskim ulaganjima u srpsku privredu, sve opskurniji što je prisustvo NATO na Balkanu očevidnije.

ZAKLJUČAK

Jedno skromno srpsko-rusko društvo, osnovano u Beogradu ili Beloj Crkvi, radi izučavanja kulturnog nasleđa ruske emigracije, od tri, četiri srpska i ruska golemaša, možda bi više zbližilo dva naroda nego izjave stranačkih prvaka ili bezlična mimika obaveštajaca. I samo pominjanje Krasnova, Vrangela, Baumgartnera, Vinogradskog, Taranovskog, igrom sudbine bačenih u Srbiju, ili junaka Romana o Londonu, oživljava dýgu sećanja na istorijske veze dva slovenska naroda.

Danas se, kao nikada u poslednja dva veka, nameće pitanje: može li taj razliveni slovenski svet da se stara o svojim poslovima ili će i dalje tražiti sebe tamo gde je, s vremena na vreme, boravio kao namernik – u Rimu, Londonu, Beču, Ženevi, Parizu, Berlinu, Vašingtonu? Da li ruska vojska koja maršira uz zvuke pesmice Barbie Girl (videti video klip) [16] ili srpska vojska koja nastupa po taktovima Radeckog marša mogu da ponove pobede i junaštvo pod Staljingradom, na Gučevu i Ceru? Odgovore na pitanja koja su pred balkanskim narodima i istočnim Slovenima, zbunjenim pred Evropom i EU, dobićemo nakon raspleta u Ukrajini i Crnoj Gori, ali i na Bliskom istoku.

_______________________

Uputnice:
[1] http://www.novosti.rs/vesti/planeta.299.html:510030-Papa-Franja-Treci-svetski-rat-delimicno-vec-poceo; pristupljeno 10. 5. 2015.

[1] http://www.blic.rs/Vesti/Svet/530161/Ruska-Duma-razmatrace-osudu-aneksije-Istocne-Nemacke; pristupljeno 10. 5. 2015.

[3] http://fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/nemacka-ce-biti-potcinjena-amerikancima-sve-do-2099-godine; pristupljeno 10. 5. 2015.

[4] http://rt.com/business/249273-gazprom-ukraine-gas-transit/; pristupljeno 10. 5. 2015.

[5] http://www.slobodnaevropa.org/content/tim-judah-zapad-ozbiljno-shvatio-uplitanje-rusije-na-balkanu/26870078.html; pristupljeno 10. 5. 2015.

[6] http://www.pravda.rs/2015/01/15/vatikan-otvara-skole-po-srbiji/; pristupljeno 10. 5. 2015.

[7] http://www.standard.rs/politika/30450-%D0%B1%D0%B5%D0%BA%D0%BE%D1%88%D0%B5%D1%88%D0%B5%D1%99%D0%B8%D0%BF%D0%BE%D1%87%D0%B5%D1%82%D0%B0%D0%BA%D0%B2%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B8%D1%85%D0%B4%D0%BE%D0%B3%D0%B0%D1%92%D0%B0%D1%98%D0%B0; pristupljeno 10. 5. 2015.

[8] http://fakti.org/serbian-point/njegosevi-srbi/amfilohije-da-nije-bilo-istrage-poturica-u-crnoj-gori-danas-ne-bibilo-pravoslavnog-uva, pristupljeno 10. 5. 2015.

[9] Soros. G. 2014. Wake Up, Europe. The New York Review of Books, November 20;
http://www.nybooks.com/articles/archives/2014/nov/20/wake-up-europe/; pristupljeno 10. 5. 2015.

[10] Brzezinski, Z. 2015. America’s Global Balancing Act, Jan. 21, 2015.
http://www.project-syndicate.org/commentary/american-foreign-policy-asia-pivot-by-zbigniew-brzezinski-2015-01; pristupljeno 10. 5. 2015.

[11] Bjukenan, P. 2014. Ko je nerazuman, Putin ili mi?, 20. 3.2014;
http://stanjestvari.com/2014/03/20/%D0%BF%D0%B0%D1%82%D0%B1%D1%98%D1%83%D0%BA%D0%B5%D0%BD%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%BE%D1%98%D0%B5%D0%BD%D0%B5%D1%80%D0%B0%D0%B7%D1%83%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%BF%D1%83%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%B8%D0%BB%D0%B8/; pristupljeno 10. 5. 2015.

[12] http://www.reuters.com/article/2014/04/05/us-ukraine-crisis-eu-russia-idUSBREA340FU20140405; pristupljeno 10. 5. 2015.

[13] Kissinger, H. ‘Do We Achieve World Order Through Chaos or Insight?’ Interview. Spiegel Online, November 13, 2014;
http://www.spiegel.de/international/world/interview-with-henry-kissinger-on-state-of-global-politics-a-1002073.html; pristupljeno 10. 5. 2015.

[14] Primakov, J. 2015. Vыstuplenie Evgeniя Primakova na zasedanii „Merkuriй kluba“ 13. яnvarя 2014;
https://www.youtube.com/watch?v=2Yg375FTjYE,pristupljeno 10.5.2015.

[15] http://www.mk.ru/politics/2014/12/01/na-boevoe-dezhurstvo-zastupit-shoygu-dal-start-rabote-nacionalnogocentra-upravleniya-oboronoy.html; pristupljeno 10. 5. 2015.

[15] http://www.fakti.org/rossiya/video-klip-na-kojem-ruski-vojnici-pevaju-barbie-girl-pokorio-internet; pristupljeno 10. 5. 2015.

Izvor: Novi Standard