Slučaj kampa na Zlatiboru ili čija su „naša“ deca?

U eri opšte privatizacije i rasprodaje kojom najznačajniji državni resursi prelaze u privatne ruke, čini se da je jedini proces koji se kreće u suprotnom pravcu u stvari nacionalizacija i prelazak u državno „vasništvo“ naše dece.

U stara vremena roditelji su bili najodgovorniji za zdravlje i vaspitanje vlastite dece. Država u formi škole, socijalnih službi ili policije bila je samo krajnje sredstvo u slučaju da roditelji u potpunosti zapostavljaju svoje obaveze ili fizički ugrožavaju sopstveno dete. Sve ostalo predstavljalo je „kućno vaspitanje“ koje se kao i prioriteti razlikovalo od porodice do porodice. Priprema za život mladih naraštaja odvijala se u glavnom u porodici, preuzimanjem društvenih modela i sistema vrednosti roditelja uz postepenu evoluciju i „modernizaciju“. Srpski roditelji su tako odgojili Milutina Milankovića, Mihaila Pupina, Slobodana Jovanovića, vladike i generale ali generacije koje su pre jednog veka pobedonosno završile Prvi svetski rat i izgradile razrušenu Otadžbinu. Čak je i komunistička vlast uvažavala „autonomiju porodice“ i težište ideološke indoktrinacije smestila u školske ustanove.

Savremena država ne dozvoljava sebi taj luksuz. Vešto se zaklanjajući iza javnog interesa, interesa zajednice i prava deteta na delu je opšti napad na porodicu u cilju „preuzimanja“ vlasti nad decom.

U društvu postoji više vrsta vlasti, na primer duhovna koju realizuju verske organizacije nad „vernom pastvom“ili roditeljska koju imaju roditelji nad decom. Ipak, najznačajniji oblik vlasti je politička vlast koju ima država nad svojim podanicima. Tako država preko zakonodavne, izvršne i sudske vlasti reguliše život pojedinaca, pozivajući se na opšte dobro ali veoma često u korist interesnih grupa na vlasti. Ali problem političke vlasti je taj što se ona zaustavlja na spoljašnjem. Ona je kadra da propisima natera pojedinca da poštuje formalno utvrđen sistem vrednosti i procedure, Ali sve drugo a posebno ono unutrašnje (osećanja, prihvatanje ili odbijanje vrednosnih modela,…) ostaje van njenog domašaja. Da ni prevazišla taj „nedostatak“ država (ili već pomenute interesne grupe koje su sebe instalirale na vlast) pokušava da preuzme kontrolu nad vaspitanjem mladih naraštaja a u svojoj gladi za opštom vlašću i potpunom kontrolom država  pokušava da sve druge konkurente potisne i razvlasti. U tome se krila i tajna progona crkvenih organizacija u totalitarnim režimima ili podsticanje uhođenja u okviru porodice kao težnja ka apsolutnoj vlasti i  nespremnost da se ona deli sa bilo kim.

Sada su na udaru roditelji i mada je njihova vlast nad decom dosta ograničena, oni i nadalje imaju određena prava i obaveze prema deci i deca prema njima. Da bi se potkopala pozicija roditelja poslednjih decenija se koriste kao izgovor tzv. „dečija prava“. U histeriji uspostavljanja tih prava svedoci smo kako se u pojedinim oblastima ta prava šire na račun roditeljskih pri čemu roditeljima i nadalje ostaju oaveze. Primera radi, deca-adolescenti od svoje 15 godine imaju pravo da roditeljima uskrate pravo uvida u zdravstvene kartone[1] pa se može desiti da roditelji neće biti obavešteni o, eventualnim, zdravstvenim problemima i mogućom potrebom za lečenjem (ili specifičnom režimu ishrane ili slično). Samo onaj ko nije imao decu u pubertetskom uzrastu može verovati kako se sa decom tog uzrasta sve može dogovoriti u iskrenom razgovoru. Ali, biće da država bolje zna šta je dečiji interes.

U Srbiji je opšta histerija da se u Građanski zakonik i Zakon o pravima deteta ugrade odredbe o izričitoj zabrani fizičkog kažnjavanja, bez obzira što je problematika već regulisana istim zakonom kroz zabranu „nasilja“ i potpunu zabranu telesnog kažnjavanja u svim prosvetnim ustanovama. Činjenica da 93% roditelja smatra da fizičko kažnjavanje nije potrebno u vaspitavanju dece govori samo da se „pljuskanje po guzici“ koristi samo kao krajnje sredstvo[2]. Topla roditeljska reč često nije garancija da vaše „mezimče“ neće ponovo pokušati da gurne iglu u električnu utičnicu i da je u ekstremnim situacijama razvijanje uslovnog refleksa po kome, za postupke koji ugrožavaju život i zdravlje sledi kazna, nije nasilje već put ka zaštiti dečijeg života i zdravlja. Ali, biće da država bolje zna šta je dečiji interes.

Slučaj zatvaranja omladinskog kampa na Zlatiboru lep je primer kako se država umešala u prostor koji joj ne pripada pokušavajući da „odglumi“ da je deci veći prijatelj od samih roditelja. Situacija u kojoj su dece dobrovoljno pristupili kampu uz punu saglasnost roditelja a država se pojavila kao zaštitnik koji spasava decu od „manipulacija“, pokazuje da se neki državni organ osetio dovoljno moćnim da proceni da li roditelji vrše manipulaciju sopstvene dece i uče ih nečemu što država smatra „nedozvoljenim“. Sumnja roditelja da država vrši manipulaciju njihovom decom u ovoj priči se ne računa. I tako se suočimo sa činjenicom da država smatra nedozvoljenim svako obučavanje za samoodbranu ili samopomoć jer zašto bi se neko obučavao „kad će država da štiti sve?“.

Samozavaravanje da će sve biti u redu i „guranje glave u pesak“ neće nas zaštititi niti pomoći našoj deci da shvate svet u kome će živeti. Lepo je i potrebno učiti decu toleranciji i mirnom rešavanju konflikta. Ali ne treba da dopustimo da oni koji su na međunarodnom planu činili nasilje bombardujući našu zemlju 78 dana, koji su sankcijama i agresijom izazvali smrt stotina hiljada dece u Iraku, i koji i nadalje sankcijama i nasiljem kažnjavaju cele narode, danas uče naše roditelje da li treba da „šljape po guzi svoje dete i zgražaju se nad fizičkim kažnjavanjem. Pre će biti da je nasilje nad decom nekažnjeno ubistvo Milice Rakić i naša zemlja bi treblo  da se pobrine da se takav zločin više ne ponovi i prođe nekažnjeno. Neka država kroz radno zakonodavstvo zaštiti roditelje od zlostavljanja kroz neplaćeni prekovremeni rada na poslu ili kroz zdravstveno zakonodavstvo spreči diskriminaciju majki. Kad se tako na „normalnim“ osnovama uredi društvo, o svojoj deci ćemo brinuti sami. Pre nego što se iz nekih zemalja prepišu represivne norme prema roditeljima bilo bi lepo prepisati i propise koji su pomogli da od tih zemalja nastanu ekonomski uspešne demokratske države sa razvijenom privredom i socijalnom zaštitom ugroženih. Naravno, pri prepisivanju „novotarija“ nije zabranjeno koristiti i mozak. Da se ne dođe u situaciju da se višedetnoj porodici u kojoj su roditelji ostali bez posla i zbog siromaštva teško mogu da vode brigu o deci, oduzimaju i razdvajaju  deca i daju u hraniteljske porodice[3] umesto da se roditeljima pomogne da rade i izdržavaju svoje i naše zajedničko potomstvo.

Do tada, borba za fizičko i mentalno zdravlje i opšti napredak dece može se ostvariti samo u saradnji sa roditeljima, podrškom i jačanjem porodice a nikako represijom i progonom. U svesti prosečnog Srbina deca su ono najdragocenije što ima i šta će braniti svim sredstvima. Bilo bi žalosno i po celo društvo katastrofalno ukoliko bi roditelji kao neprijatelja koji im ugrožava porodicu prepoznali i vlastitu državu. Možda bi oni koji se nalaze u poziciji da odlučuju o sudbini celog naroda i države i to trebalo da imaju na umu?

_______________________________

Odrednice:

[1] Usvajanjem izmena Zakona o zdravstvenoj zaštiti od 1.januara 2012.godine dete može roditeljima uskratiti pravo na uvid u vlastiti zdravstveni karton. Roditeljima preostaje samo nada da lekari mogu imati razumevanje za „roditeljske brige“ i iskoriste mogućnost da zbog  ugroženosti života ili autodestruktivnosti deteta ipak  ne isključe roditelje.

[2] Predlog u Prednacrtu građanskog zakonika je pokušaj mešanja države u jedan vrlo intimni odnos između roditelja i deteta. Stav moje struke jeste da ovo može biti vrlo opasan društveni eksperiment. Na to ukazuje i činjenica da je samo 29 zemalja u svoje porodične zakone stavilo ovakvu odredbu, a 168 zemalja nije, među kojima su najrazvijenije države sveta. U Velikoj Britaniji, Irskoj, Francuskoj, Italiji, Belgiji, Češkoj, Slovačkoj i još nekim zemljama EU ne postoji nikakva zabrana telesnog kažnjavanja dece, takođe ni u Americi, Australiji, Africi i Aziji. U Kanadi je bio takav pokušaj, koji je osporio kanadski Vrhovni sud i dozvolio roditeljima da kažnjavaju decu od druge do 12. godine otvorenom rukom.. https://www.mamaibeba.rs/najnovije-vesti-medicina/1100-sta-znaci-zabrana-batinjanja-dece

[3] Hraniteljstvo je jedna veoma lepa i humana aktivnost  ali i aktivnost za koju se ostvaruje novčana nadoknada i koja ipak predstavlja samo zamenu za prirodno roditeljstvo.

Izvor: Analitički forum