Slučaj braće Bitići kao obaveštajno-subverzivna akcija

U moru svakovrsnih i svakodnevnih nacionalnih poraza i poniženja, slučaj ubijenih američkih državljana šiptarskog porekla, braće Bitići, pripadnika Atlantske brigade OVK u agresiji NATO na SR Jugoslaviju, poslednjih meseci[1] se ponovo aktuelizuje ali na jedan novi, nesvakidašnji i skoro bizaran način.

Predsednik Vlade Republike Srbije, Aleksandar Vučić, ulaže značajnu energiju i neskrivenu snishodljivost, kako bi se, ne samo lično dodvorio američkim mentorima, već da bi nas nedvosmisleno, glorifikujući ovaj problem, prikazao kao varvare.  I to se pojačava upravo pred planiranu posetu SAD za jesen ove godine.

Na stranu čak i to što se u ovom slučaju, koji mu američki zvaničnici nameću u vidu bezskrupuloznih pritiska, kao i u nekim politički vrlo isplativim pravosudnim predmetima, protivustavno meša u istragu tužilačkih i sudskih organa, dok u onim slučajevima koji mu mogu štetiti, kao recimo – slučaj helikopter ili krađa u državnoj lutriji, redovno naglašava tzv.  nezavisnost navedene grane vlasti.

Jer, kako drugačije objasniti činjenicu da u svojim, krajnje neukusnim i dramatičnim nastupima pred novinarima, uporno potencira brutalnost kojom su likvidirana „nevina“ braća Bitići i tome daje poseban, emotivni ton, izražavajući veliku žalost, a da nijednom u takvim prilikama nije naglasio da su se imenovani, kao pripadnici neprijateljskog oružanog sastava, borili protivu Srba i za otcepljenje Kosmeta od Srbije. Valjda su bili svesni da u toj borbi mogu i nastradati.

I ono što posebno iritira, – ni jednom, ali doslovno ni jednom, nije pomenuo nesrazmerno brojnije srpske žrtve i užasne posledice zločinačke agresije NATO i oružane pobune kosmetskih Šiptara koju je predvodila teroristička OVK, kao pešadija evroatlantske vojne mašinerije. Upravo su jednoj od tih formacija, koja je obučena i opremljena na američkoj teritoriji (uz znanje i logistiku tamošnjih vlasti, naravno) pripadala navedena braća.

To je ona osnovna i najvažnija dimenzija ovog slučaja oko koje nijedan Srbin, pa makar on bio i predsednik Vlade (e, dokle smo dogurali!), ne bi smeo da se dvoumi ni u jednoj prilici. A pogotovu ne kada istupa u javnosti u ime države.

Naravno da osuđujem suludu likvidaciju braće Bitići kao krajnje nehumani čin, koji ne samo da nije svojstven srpskom, pravoslavnom biću, već nam je naneo nesagledivu štetu i dodatno obojio crnim bojama negativnu sliku, koja je o Srbima stvarana poslednje dve ipo decenije od strane zapada.

Međutim, tema teksta je ona druga i rekao bih, mnogo važnija (a verovatno i presudna) dimenzija ovog ozbiljnog problema.

A to je – kome je moglo početkom jula 1999.godine, kada je odbrambeni rat već bio završen, da padne napamet da se navedena braća likvidiraju? Šta bi tim ubistvima službeni Beograd dobio, ako je poznato da smo čak i one zarobljene američke vojnike pustili na slobodu i to u vreme dok je trajala bestijalna agresija, kao i da smo nakon završetka rata imali u srpskim zatvorima skoro dve hiljade počinioca najtežih krivičnih dela iz redova OVK? Zašto se nismo odlučili za nerazumne likvidacije još, recimo, par stotina, makar onih najokorelijih terorista i dokazanih zločinaca? Koji su to politički ili neki drugi poeni bili u opticaju i od eventualne koristi narodu i državi? I šta bi se ubistvom trojice braće Bitići zaista dobilo i postiglo?

Ukoliko je posredi bila lična osveta pojedinaca, odnosno postupanje u afektu, u trenucima tzv. pomračenja svesti, do sada bi se tako nešto sigurno otkrilo. Ukoliko se slučaj podvede pod mržnju i hir policajaca otgrnutih kontroli, logično je pitanje zašto braća nisu likvidirana odmah po lišavanju slobode u šumama kraj Merdara, tamo gde bi se istina skoro sigurno sakrila? Zašto nisu ubijeni u zatvoru, pa, recimo, slučaj prikazan kao samoubistvo ili ubistvo u međusobnom obračunu zatvorenika?

Zašto bi bilo organizovano i kome u korist, teatralno i vrlo složeno izvođenje iz prokupačkog Okružog zatvora u prisustvu brojnih svedoka, i odvođenje čak u bazu PJP MUP-a u Petrovom selu. Na par stotina kilomotera udaljenosti, u trenutku kada je ostalo svega tri dana do zvaničnog puštanja na slobodu, o čemu je već bila sačinjena depeša Uprave granične policije MUP-a, koja je stornirana?

Ovo su obavezna pitanja i dileme koje iziskuju odogovor ne samo kroz zvaničnu istragu i sudski proces, već i u javnosti, s obzirom da je odavno nametnuta teza kako je u najmanju ruku državni vrh tadašnje SRJ i Srbije (pre svih, podrazumeva se, Slobodan Milošević i ništa manje ministar Vlajko Stoiljković), naložio tako nešto visokim rukovodiocima MUP-a, a ovi (tako ispada) bez reči i odbijanja, dočekali i realizovali. Ali, na krajnje primitivan način, veoma providno, neuobičajeno naivno, amaterski i neodmereno. Uz prateću brutalnost koja, prosto, bode oči.

U sudskom procesu[2] koji je vođen od 2006. do kraja 2008.godine, od svega navedenog skoro da ništa nije utvrđeno, niti je slučaj doveden do kraja. Dodao bih – ukoliko se zanemari elementarna istražna logika i ukoliko se unapred aboliraju oni koji su mogli biti stvarni naredbodavci i organizatori ubistva – do istine se nikada neće ni doći.

I, ubeđen sam, da to i jeste glavni cilj – Srbiju stalno pritiskati, kaljati,  i držati je na nivou zločinačke državne tvorevine.

Onako kako je to urađeno sa slučajevima Ovčara, Markale, Srebrenica, Račak, Đakovica (leševi u Batajnici, Petrovom selu, Perućcu, na Dunavu) i na drugim lakacijama, zbog kojih, kao što jasno vidimo, neopravdano i rigorozno ispaštamo.

U obaveštajno-subverzivnoj terminologiji za takve operacije je, prema vokabularu zapadnih službi, pre svih američkih, rezervisan termin „lažna zastava“. Operacije koje se izvode najčešće preko jedne ili više tajnih, specijalnih akcija, odnosno, tzv. „crnih“ ili „džoker“ operacija. U ovom slučaju sa tzv. odloženim dejstvom.

Koji je presudan momenat u slučaju Bitići i, zapravo, gde se stalo?

Do generala policije Vlastimira Đorđevića, načelnika Resora javne bezbednosti MUP-a R. Srbije u vreme kada se odigrao navedni događaj i haškog osuđenika u procesu tzv.  Kosovskoj šestorki. Ili u najmanju ruku do Đorđevićevih najbližih saradnika (zamenika, šefa kabineta i drugih lica) za koje je na sudskom procesu nedvosmisleno utvrđeno da su adresa sa koje je izdata naredba o izvođenju iz zatvora, a zatim i prebacivanju uhapšenih Bitićija na lokaciju na kojoj će skončati život.

Postavlja se svih ovih godina osnovno pitanje – zbog čega bi se Rođa (popularni nadimak generala Đorđevića pod kojim je bio nadaleko poznat) sa tako visoke pozicije ili po čijem nalogu nekoga iznad njega po funkciji, potpuno neočekivano zainteresovao a zatim i lično angažovao oko trojice sasvim običnih ilegalnih prelaznika državne granice, pa makar to bili i pripadnici OVK sa američkim pasošima?

Možda se odgovor krije, zvuči neverovatno ali je tako, u jednom interesantnom dijalogu, koji je januara ove godine vođen na televiziji „Hepi“, u kultnoj emisiji „Ćirilica“, između domaćina – urednika i voditelja Milomira Marića i gosta – haškog optuženika, profesora dr. Vojislava Šešelja, predsednika SRS.

U delu emisije koji traje nešto više od minut ipo, u vremenu od 1:13:05 do 1:14:58, razgovor se odvijao se na sledeći način:

M.M. (Marić) – Da li vi sada posle dvanaest godina u Hagu znate više šta se dešavalo na ovim prostorima, nego pre nego što ste upoznali ključne aktere te ratne drame…

V.Š. (Šešelj) – Znam mnogo više. Pročitao sam ogromnu literaturu. Pročitao sam…

M.M. – A da li su vam ljudi nešto rekli što je izmenilo vaše poglede na te događaje?

V.Š. – U poverenju su mi mnogo toga rekli. Ponešto od toga mogu i da vam kažem, al’ da ne navodim ko mi je to rekao. Naprimer, ovo mogu i da vam kažem imena. Nebojša Pavković i Vladimir Lazarević. Jer, kada sam ih pitao – ako to iznesem u javnost, da li se slažete da pomenem vaša imena, rekli su – možeš. Obojica.

M.M. – Šta su rekli?

V.Š. – Da je jedan policijski general u toku bombardovanja, inkognito putovao iz Beograda u Budimpeštu. I rekli su i njegovo ime. I, da iz toga proizilazi ona akcija prevoženja leševa sa Kosova i Metohije u unutrašnjost Srbije, da bi ti leševi jednog dana bili nađeni u Srbiji.

M.M. – Da bi kompromitovali Srbiju.

V.Š. – Da bi se kompromitovao režim u Srbiji, posebno Milošević.

M.M. – A i taj general, znam na koga mislite, nije najbolje prošao u Hagu, i on je dobio drakonsku kaznu.

V.Š. – Jeste. To je tačno. I ko zna šta ga još čeka.

M.M. – I taj general je presudno uticao na pobedu petog oktobra.

V.Š. – Jeste, al’ za novac. Za novac. Za veliku sumu novca.

Da li je gospodin Šešelj izmislio ovu priču u kojoj ne imenuje generala Đorđevića, ali je jasno da se o njemu radi ukoliko je opštepoznato (dakle, nije nikakva tajna), da je i na suđenju u Hagu i u ostalim procesima on, taj, koji je u glavnoj ulozi svih ovih problema?

Potpuno sam uveren – ne. Izneo je ono što je čuo od vrlo kompetnetnih ličnosti, vojnih generala, legendarnih komandanata, koji su svu svoju ozbiljnost i odgovornost demonstrirali kako u otporu NATO-u, tako i u Hagu. To mogu da garantujem. Niti bi se Šešelj igrao ovako opasnim temama i svojevrsnom optužbom da u to nije potpuno siguran, a još manje bi to učinili Lazarević i Pavković. I sam sam svedok tih saznanja, kao njihov bliski saradnik, do kojih se došlo, naravno, operativo, nekoliko godina nakon čuvenog petog oktobra.

I, sada, potrebno je povezati „dva i dva“ kako bi se dobio pravi rezultat, odnosno došlo do vrlo verovatne istine.

Ukoliko je neko na tako važnoj funkciji (naravno još uvek hipotetički) bio spreman da za novac (ili iz nekog drugog ozbiljnog, recimo, kompromitujećeg razloga) uradi sledeće:

(1) u vreme žestoke agresije, u proleće 1999. godine, putuje u Budimpeštu i tamo se sastane sa nekim iz američkog „kriznog tima“ koji je predvodio Ričard Holbruk, gde se nalazio i budući ambasador Vilijem Montgomeri, kao i više obaveštajaca CIA i specijalista brojnih drugih službi,

(2) zatim, da na osnovu napred navedenog dogovora izvede konspirativnu (i potpuno suludu) operaciju prebacivanja više stotina leševa Šiptara sa Kosmeta duboko na teritoriju užeg dela Srbije, u vreme oštrih sukoba, pogotovu u ambijentu precizniih udara iz vazduha i gađanja sa distance,

(3) da u najvažnijim trenucima pred i u toku petooktobarskog prevrata obezbedi da snage policije i javne bezbednosti u najširem smislu, kojima je operativno komandovao, budu pasivne i ne izvršavaju zadatke iz striktne nadležnosti, kada je došlo do izrazitog narušavanja javnog reda i mira i ugrožavanja ljudi, materijalnih dobara, objekata od posebnog značaja i posebno do uništavanja glasačkog materijala, zbog čega bi onda, nakon svega, bio problem da se organizuje likvidacija trojice braće Bitići, kao „dopuna sadržaja“ (vrlo atraktivan  slučaj sam po sebi, zato što se radi o američkim državljanima), koji je planski, pažljivo i unapred pripreman za ozbiljnu kompromitaciju i vrlo teške optužbe na račun Miloševićevog režima i Srbije u celini?

Da je sve, najverovatnije, bilo kordinirano, potvrđuje upravo aktivnost tadašnjeg Tužilaštva Haškog tribunala, kada je, setimo se, glavna tužiteljka, Luiz Arbur, baš negde u to vreme, dok je oružana agresija NATO u punoj snazi, podigla optužnicu protivu najviših funkcionera SRJ i Srbije „zbog ugrožavanja mira, zbog udruženog zločinačkog poduhvata protivu kosovskih Albanaca i humanitarne katastrofe civila“. Ili tako nekako.

Da ne bude zabune i da se ovaj tekst ne protumači kao kleveta,  bar što se tiče suđenja u Hagu i slučaja koji se odnosio na prebacivanje stotina leševa sa KiM i ukopavanja na lokacijama u užem delu Srbije – zaštićeni svedok tužilaštva, bliski saradnik optuženog pod oznakom „K-87“, potvrdio je navedenu operaciju tokom rata i detaljno opisao tok iste, a odbrana Đorđevića, kao i on lično, nije osporila zvaničan iskaz, naprotiv, koplja su se lomila samo oko toga da li je ili nije tako nešto naredio ministar unutrašnjih poslova, Vlajko Stoiljković.[3]

Prema tome, kada će slučaj braće Bitići biti konačno rešen i prava istina ugledati svetlo dana?

Onda kada nekom od penzionisanih (ili još uvek aktivnih) operativaca američke CIA, koji su obitavali u Budimpešti te ’99.godine, proradi savest i  bude odlučio da pobedi strah i spere ljagu sa svog imena. Ubeđen sam da je to jedini način.

Ili, kada se bude pojavio neki novi Snouden sa ekskluzivnim materijalom.

Da li je većina ovoga što je navedeno u tekstu poznato srpskom premijeru Aleksandru Vučiću (kao i Tužilaštvu za ratne zločine, podrazumeva se), makar u vidu glasina? Naravno.

Čak i da zaboravimo da je ratne ’99-te bio ministar za informisanje u Vladi Srbije, te shodno tome stvarno bio na izvoru informacija kako tada, tako i nakon toga i posebno u ovom vremenu. Inače, poznat u javnosti upravo kao čovek koji je poslovično vrlo obavešten o svim mogućim zaverama. A i dalje je tzv. kordinator svih službi u ovoj zemlji.

Ako se sve navedeno uzme u obzir, pažljivo analizira i logički poveže, biće kristalno jasno otkuda ovoliko pravdanje (ne samo njegovo, već svih vladara Srbije nakon petog oktobra) američkoj administraciji i neprestana tzv. istraga. Onoga što se, siguran sam, ne može istražiti na ovako ustaljeni način.

To je, jednostavno, zadatak. Kao što je praksa kod svih marionetskih režima. U protivnom, koji bi bio smisao tajnih operacija, koje naši „prijatelji“ izvode širom sveta. I neprestano. Operacije koje se po pravilu nikako ili teško i sa velikim zakašnjenjem otkrivaju.

Ili se varam?

*   *   *

Generala Vlastimira Đorđevića blisko sam upoznao 1998.godine na prostoru Metohije. U brojnim prilikama sam po službenoj dužnosti, bio prisutan i sarađivao sa njim lično i njegovim potčinjenima u vreme suzbijanja terorizma a zatim i oružane pobune. Komandovao je snagama MUP-a i vrlo korektno se odnosio prema komandnom kadru 3. Armije i Prištinskog korpusa i generalno prema Vojsci Jugoslavije na prostoru Kosmeta.

Te godine, jednom rečju, bio je izvatredan. Energičan, potkovan znanjima i ogromnim iskustvom neophodnim za funkciju koju je obavljao, hrabar (ne retko i preko mere), odgovoran, tolerantan, razuman, pronicljiv. Neko ko odlično zna kako rešavati tako ozbiljne probleme i nesvakidašnje supozicije.

Tokom agresije 1999.godine nisam ga nijednom sreo. Tačnije,  nije se pojavljivao u Metohiji koliko mi je poznato.

Šta se (i da li se) dogodilo sa njim, zaista je teško razumeti. Ali, iz onog racionalnog ugla. Iz onog „drugog“, kockice je moguće složiti. Ukoliko uključimo vijuge namenjene za rešavanje ovakvih situacija koje po definiciji nose ogromnu težinu.

________________________________

UPUTNICE:

[1] http://www.nspm.rs/hronika/majkl-kirbi-voleo-bih-da-se-slucaj-ubistva-brace-bitici-sto-pre-resi.html

[2] http://www.vreme.co.rs/cms/view.php?id=870761

[3] http://www.sense-agency.com/tribunal_(mksj)/kako-se-general-djordjevic-quotresio-bedequot.25.html?cat_id=1&news_id=8094

Izvor: Fond Strateške Kulture