„Slučaj Srebrenica“ kao patološka bolest civilizacije Zapada

“Blaženi ste kada vas sramote i progone i lažući govore protiv vas svakojake rđave riječi zbog mene. Radujte se i veselite se, jer je velika plata vaša na nebesima, jer su tako progonili i proroke prije vas (Mateja, 5; 11,12).

Pojam srbofobije i rusofobije kao takav, ne datira u daleku prošlost, ali samo postojanje srbofobije i rusofobije ima već vekovne korene u politici zapadnih zemalja, a naročito anglosaksonaca. Teško je naći neku gadost prema srpskoj i ruskoj državnosti poslednjih nekoliko vekova, a da u nju nisu bili umešani i prsti anglosaksonskih političara. Srbofobska i rusofobska propaganda i u naše dane govori nam o tužnoj stvarnosti – mnoštvo uglednih ljudi iz zapadnog političkog i kulturnog miljea su u stvari prikriveni ili otvoreni rasisti. To je istinita informacija, a ne zlobna publicistika i to je, između ostalog, na konferenciji koju je 4. jula u Beogradu organizovao Fond Strateške Kulture i Muzej žrtava genocida, nadahnuto i dokumentovano prikazano. Poslednji srbofobski projekat (koji je suštinski istovremeno i rusofobski, jer je to kazna Srbima što se ne prisajedinjuju rusofobiji) svakako je takozvani “slučaj Srebrenica”, koji predstavlja cinično, bestidno pa i morbidno iživljavanje Zapada sa žrtvama na prostorima bivše Jugoslavije.

Rusofobiju Zapada odavno su uočili mnogi veliki ruski umovi. Ukratko navodimo razmišljanja nekolicine istinskih ruskih velikana po tom pitanju:

“Na naša saosećanja i prijateljske porive, mi nikada nismo naišli na odgovor: ni jedne jedine reči ljubavi i bratstva, skoro ni jedne reči istinite i nepristrasne. Uvek jedan te isti odgovor – prezir i izrugivanje. Uvek jedan te isti osećaj – mešavina straha i prezrenja. To čovek ne očekuje od čoveka” – Aleksej Stepanovič Homjakov. Ruse svi u Evropi gledaju sa podsmehom; na najbolje i neosporno umne Ruse gledaju u Evropi jedva snishodljivo i oholo. Nije ih od te oholosti spasla ni emigracija iz Rusije, pa ni politička emigracija, ni potpuno odricanje od Rusije. Evropljani nisu hteli da nas prime kao sebi ravne, nipošto, ni uz kakve žrtve, ni u kom slučaju –  Fjodor Mihailovič Dostojevski. U pesmi “Klevetnicima Rusije” veliki Aleksandar Sergejevič Puškin otvoreno pita Evropljane: “Zašto nas mrzite? Da li zbog toga što na razvalinama bukteće Moskve nismo priznali bezobraznu volju onoga pred kojim ste vi drhtali” (Napoleona – R.G.)?

Napominjemo da su ova razmišljanja najvećih umova Rusije o rusofobiji Evrope nastala još u HIH veku, pre Prvog i Drugog svetskog rata i današnje satanizacije Rusije od strane Zapada. No, da se vratimo “Slučaju Srebrenica”. Zapad se toliko upinjao vekovima da sruši Pravoslavnu i rusku i srpsku državu, da i sama pomisao na preporod ruske i srpske pravoslavne državnosti za njih predstavlja istinski košmar i ne žale novca i sredstava da bi onemogućili taj preporod. Dakle, “Slučaj Srebrenica” nije nastao slučajno, nekim sticajem okolnosti, “Slučaj Srebrenica” je posledica već vekovne patološke bolesti anglosaksonaca – srbofobije i rusofobije. Na žalost, tu vekovnu rusofobiju i srbofobiju prihvatali su srpski i ruski liberalni duhovi, peta kolona naše istorije i naše današnje stvarnosti. Stanje tog duha niko nije tako veličanstveno prikazao kao veliki ruski genije F.M. Dostojevski u liku sluge Smerdjakova. U trenucima velike opasnosti za Otadžbinu, Smerdjakov kaže: “Ja mrzim svu Rusiju… ja ne samo da ne želim biti vojni husar, nego naprotiv, želim uništenje svih vojnika…”. Na pitanje – “a šta kada dođe neprijatelj, ko će nas štititi?” – Smerdjakov odgovara: “Dvanaeste godine bio je veliki pohod imperatora francuskog, Napoleona prvog, na Rusiju i bilo bi dobro da su nas tada pokorili sami Francuzi: pametna nacija bi pokorila veoma glupu i prisajedinila bi je sebi. Tada bi bio potpuno drugačiji poredak”. Da li se i za jotu promenilo idiotsko rezonovanje sluge Smerdjakova u glavama drugosrbijanštine koja danas radi za proklete Judine srebrnjake u kojekakvim fondovima “humanitarnog prava”, “otvorenog društva”, “USAID-a”,… itd, itd?

Ne, ni za jotu. Ovde nije zgoreg još jednom citirati Dostojevskog: “Naš ruski liberal je pre svega lakej i samo gleda kako bi nekome očistio čizme”. Da li neko vidi razliku između ruskih liberala kako ih je opisao Dostojevski i savremene srpske drugosrbijanštine? Ja je ne vidim. Oni pokušavaju stvoriti privid kako nema nikakve srbofobije ili rusofobije, nego navodno, postoje loša dela Srba i Rusa i umesto “paranoje”, preporučuju nam da je bolje da razmislimo zašto nas Zapad ne voli. Razmislili smo i znamo – Zapad nas sramoti, progoni i laže protiv nas, pre svega zbog naše privrženosti Istini, koja je olicetvorena u našoj svetoj veri Pravoslavnoj. I to je predviđeno od strane Gospoda našeg Isusa Hrista kao što pokazuju i reči iz Jevanđelja po Mateju, sa početka teksta.

Nije potrebno bilo kakvo pravdanje pred mrzavcima, ali zbog strašne srbofobske i rusofobske propagande, treba se neprekidno pozivati na istoriju kao učiteljicu života, neprekidno isticati činjenicu da Carska Rusija nikada nije prva započinjala rat. Srbija je jednom ušla u rat koji nije bio odbrambeni i doživela jedini sraman vojni poraz u svojoj istoriji, u bici kod Slivnice (1885) Dakle, svi naši ratovi bili su odbrambeni (to što su se ti ratovi, na žalost mrzavaca, završavali uglavnom našim pobedama sa svim posledicama koje iz toga proističu – druga je stvar). Ni nedavni rat na prostorima bivše Jugoslavije nije započeo srpski narod, nego je protiv njega započet sa Zapada podstaknuti rat. Srbi na kraju HH veka nisu bili spremni da na svojim vekovnim, iskonskim teritorijama po treći put u HH veku mirno prihvate klanje i novi genocid, i to po merilima Zapada, predstavlja neoprostiv greh.

Gore pomenuta konferencija o Srebrenici koja je održana u Beogradu 4. jula 2015. godine, već sada se može nazvati uistinu istorijskom i njen značaj će pokazati tek vreme koje je pred nama. “Slučaj Srebrenica” je osvetljen iz svih uglova, teško je među izuzetnim učesnicima i njihovim veoma nadahnutim izlaganjima, bilo koga izdvojiti. Svi su bili u nečemu posebni ali je sve krasila i jedinstvena odlika – prezentacija i svedočenje Istine i samo Istine. A kada je tako, borci za istinu nikada nisu sami – sa njima je Bog. Kada je tokom konferencije salom prostrujala vest da je predsednik Nikolić zatražio veto od Rusije na predlog rezolucije Velike Britanije o Srebrenici, to sam doživeo kao istinsko ovaploćenje reči velikog ruskog svetitelja i državnika Aleksandra Nevskog – “Nije Bog u sili, nego u Istini”. Pišući ove redove, na pamet mi padaju stihovi svetog vladike Nikolaja Srpskog koji se lepo nadograđuju na tu besmrtnu misao Aleksandra Nevskog:

Budi hrabar i slobodan,
Reče Gospod Navinu,
Ja ću za te vojevati,
Samo drži Istinu.

To i sada Gospod zbori
Svakom pravom Srbinu:
Ja sam s tobom, budi hrabar
I održi Istinu.

Treba istaći i izuzetan značaj “buđenja” srpskih studenata. Poput zemljotresa, u učmalom političkom životu Srbije odjeknulo je pismo srpskih studenata upućeno vlastima Srbije po pitanju odlaska u Potočare. Istina koja je poput mača sekla laž i licemerje Zapada i njihovih slugu u Srbiji, izbijala je iz svake reči u pismu studenata, izbijala je iz njihovih obraćanja na konferencijama za štampu i na drugim medijskim nastupima. Sva Soroševa srbofobska medijska mašinerija pada kao snoplje pred mačem Istine istinoljubivih srpskih studenata, za koje bi poklonjenje srpskih zvaničnika licemerju u Potočarima predstavljalo nesumnjivu izdaju srpske budućnosti koju oni oličavaju.

Jedna od Istina nepobitno dokazanih i na ovoj Konferenciji – jeste da je u Srebrenici zaista bilo genocida – ali nad srpskim stanovništvom. Nije nam cilj da ovim omalovažimo muslimansko stanovništvo u Bosni i Hercegovini (ili Bošnjake kako im je Zapad nametnuo da se zovu poslednjih dvadesetak godina), niti da negiramo postojanje zločina, njega je bilo i njega ima u svakom ratu. Zločina je bilo i sa jedne i sa druge strane, sa tim se slažu svi čestiti ljudi u Bosni i Hercegovini, ali neselektivnog ubijanja jedne etničke grupe i spaljivanja njihovih sela i celokupne imovine, kao karakteristike genocida, bilo je samo u odnosu prema srpskom stanovništvu. “Slučaj Srebrenica” dobro je smišljen u kuhinjama zapadnih obaveštajnih službi i u cilju odvlačenja pažnje od kriminalnog akta agresije Republike Hrvatske prema Republici Srpskoj Krajini, koja je izvršena pod okriljem zapadnih specijalnih službi, iako se RSK nalazila pod “zaštitom” UN. Muslimansko stanovništvo u Bosni i Hercegovini treba da bude svesno da anglosaksonci koji predlažu ovakvu rezoluciju svakako nisu ni njihovi prijatelji, a sam “Slučaj Srebrenica” poslužio je kasnije upravo anglosaksonskim političarima za pravdanje istinskih pokolja u mnogim muslimanskim zemljama. Istorijski gledano, nikada im nisu ni bili prijatelji, koristili su ih “kao topovsko meso” za borbu protiv srpskog nacionalnog korpusa samo radi ostvarenja sopstvenih srbofobskih i rusofobskih interesa. Od ubistva Mehmeda Spaha, preko nametanja ustaške ideologije i pretvaranja muslimana u “Hrvatsko cvijeće” tokom Drugog svetskog rata, zatim razbijanja Jugoslavije – sve su to bili u suštini i antimuslimanski projekti licemernih zapadnjaka. Srbofobija koju im nameće Zapad, dugoročno ne može doneti ništa dobro muslimanskom življu u BiH.

Anglosaksonska politika na Balkanu vekovima je nosila neprikriveni duboko antisrpski pečat. Kada su se Srbi borili za oslobođenje od viševekovnog turskog ropstva, Engleska je bila glavni zagovornik ostanka Osmanlija na Balkanu. Za vreme Prvog svetskog rata, na papiru saveznici Srbije, Englezi su iza leđa radili sve protiv njenih državnih interesa. Čak su i pregovarali tajno o budućim granicama na Balkanu sa Austrijancima i Bugarima protiv kojih su ratovali, na uštrb nacionalnih interesa Srbije, svog saveznika u ratu! U Drugom svetskom ratu licemerno su izdali svog saveznika Dražu Mihailovića kako bi podržali srbofoba Tita, a vrhunac srfobojie pokazali su u “savezničkom” bombarodvanju isključivo srpskih gradova 1944. godine. Posle rata su podržavali sve njegove duboko antisrpske projekte, od čerečenja srpskih teritorija, preko davanja autonomije Kosovu i Metohiji i Vojvodini. Da li treba napominjati da su i prilikom raspada Jugoslavije, anglosaksonski ali i zapadni političari uopšte, sprovodili strogo antisrpsku politiku. I na kraju, šta reći o zločinačkom bombardovanju Srbije 1999. godine, uključujući i osiromašeni uranijum, koji je sproveden prevashodno pod patronatom anglosaksonaca.

Pošto u tekstu govorimo o rusofobiji i srbofobiji Zapada, a pre svega anglosaksonaca i predloženoj britanskoj rezoluciji o Srebrenici, ovde nije suvišan kratak iskorak u ratnu istoriju Srbije, Britanije i Rusije. Navedeni primeri dobro odslikavaju vekovni odnos armija tih država prema ratu i vojnim zarobljenicima. Idemo redom. 1. Car Dušan nije želeo zauzimanje bugarskih etničkih teritorija posle čuvene bitke kod Velbužde u kojoj je on kao mlad vojskovođa u vojsci svog oca, (kasnijeg svetitelja – Stefana Dečanskog), do nogu potukao Bugarsku vojsku koja je krenula na Srbiju 1330. godine. Tada je bugarski car Mihailo želeo da u koaliciji sa Vizantijom potpuno pokori srpsku državu i sakupio je veliku vojsku za rat protiv Srba. Posle sjajne pobede srpskog vojinstva, Srbiji je bio potpuno otvoren put za osvajanje čitave Bugarske, ali srpska vojska ne prelazi na teritoriju sa bugarskim etničkim stanovništvom i ne uništava bugarsku državu, čak štaviše, ni za pedalj ne proširuje svoju granicu etničkom bugarskom teritorijom.

Teško je naći sličan primer u čitavoj istoriji Evrope, da posle tako sjajne vojničke pobede, kada je neprijatelj-agresor do nogu potučen, pobednička vojska ne prelazi granice svoje etničke teritorije. 2. Čuvena slika velikog ruskog slikara Verešćagina “Gušenje indijskog ustanka od strane Engleza” upečatljivo odslikava vojničko “viteštvo” vojinstva Velike Britanije. Bilo je to 1858. godine, kada su prilikom gušenja ustanka Sipaja u Indiji, Englezi znatno pre Hitlera brutalno projavili čudovišan rasizam prema svojim podanicima i dojučerašnjim sopstvenim snagama reda, kada su indijski ustanici masovno privezivani za otvore topovskih cevi, a onda je vršena paljba. 3. Samo godinu dana kasnije (1859) Rusi su osvojilu Šamiljevu prestonicu Gunib na Kavkazu, u današnjoj Čečeniji. Šamilj se predao u zarobljeništvo. On, kao ni njegov narod, nisu bili ruski podanici, a kamoli vojnici poput Sipaja, nego osvojeni narod. Zauzevši Čečeniju, Ruska imperija je zabranila upade, trgovinu robljem i krvnu osvetu i time se ograničavalo mešanje ruske države u  život osvojenog naroda. Iako je Šamilj pokrenuo rat protiv Ruske imperije, ona se nije svetila, a Šamilj zbog toga nije ponižavan, nego mu je čak ostavljena na raspolaganju njegova svita i sluge, a ruska vlast se samo ograničila na praćenje Šamilja da ne pobegne. Kada sagledamo dva potpuno različita civilizacijska pristupa ruske i srpske pravoslavne imperijalne državnosti prema ratnim zarobljenicima  i pokorenim narodima sa jedne strane i pristup britanske imperijalističke državnosti sa druge strane – postaje jasnija i ovakva rezolucija o Srebrenici od strane Velike Britanije. Takva rezolucija ne čudi ni jednog ozbiljnijeg poznavaoca vekovne imperijalističke politike Britanije, bez obzira na svu monstruoznost koncepcije u kojoj dželat sudi žrtvi za zločin koji je sam počinio.

Čudi nešto drugo. Čudi slepilo srpske političke “elite” koja poput Domanićevog slepca vodi narod pravo u provaliju. Kako nazvati drugačije politiku koja se zalaže za brak krvnika sa žrtvom, nego kao patološku pojavu – kako je to jednom prilikom definisao veliki srpski pesnik Jovan Dučić. No, “zapadnjaštvo je partija spremna za boj protiv naroda” – da se još jednom poslužimo mišlju besmrtnog Dostojevskog. Zbog toga se na kraju mora reći ono što je neophodno prenositi mladim generacijama, ono što verujem da oseća ogromna većina “probuđenih” srpskih studenata – srpski politički brod zahteva hitan zaokret. U svim velikim  istorijskim iskušenjima Srbi su u Rusiji i Rusi u Srbiji imali jedinog istinskog prijatelja i iskrenog saveznika. Žrtva Cara Nikolaja je toliko velika i uzvišena da sveti vladika Nikolaj kaže da je “dug, kojim je Rusija obavezala srpski narod 1914. godine, tako  ogroman, da njega ne mogu vratiti ni vekovi ni pokoljenja”. A Carev Ministar inostranih poslova Sazonov iz perioda Prvog svetskog rata, piše 1921. godine, posle nesrećne revolucije Vasiliju Štrandmanu, ruskom diplomati u Srbiji: “U trenucima našeg nacionalnog rasula i stradanja, ni jedan narod, ni jedan od naših bivših saveznika, nije nas podržao onako kako su to učinili Srbi. Obaveza svakog istinskog ruskog čoveka – a u prvom redu Vaša – jeste ne samo da pamti sve što zna nego i da široko pronosi glas o tome sa kakvim nam je osećanjem bratske ljubavi i zahvalnosti srpski narod pružio ruku pomoći u godinama naših najtežih iskušenja i nečuvenih nacionalnih patnji .”[1]

Kada je neko sebičan, gord, uobražen i umišljen, nesposoban da istinski zavoli, kakva je već vekovima Zapadna Evropa, kada je pritom ta Evropa, kao što smo videli iz teksta, već vekovima srbofobna i rusofobna, onda je izlišno dalje obrazlaganje zbog čega je neophodan hitan zaokret srpskog političkog kursa.

______________________________________

[1] Vasilij Štrandman – “Balkanske uspomene”. Izdavač: Žagor, Beograd 2009. Str. 33.

Izvor: Fond Strateške Kulture

Komentari

2 Komentara na „Slučaj Srebrenica“ kao patološka bolest civilizacije Zapada