Смисао референдума у Српској

„Била је Шкотска, на реду је Каталонија, нека се припреми Српска“. Такав и слични провокативни наслови у медијима почели су да излазе из сенке избегличке кризе. Иако се у сва три случаја ради о непосредном изјашњавању народа, аналогија између прва два и трећег референдума на томе се и завршава.

У Британији је било и у Шпанији предстоји „да или не“ сецесији делова државне територије, а у БиХ ће се Српска изјашњавати само о повратку суда и тужилаштва у Бањалуку. При томе, правосуђе је само једна од надлежности које су по Дејтону припадале ентитетима, али су политичким насиљем високог представника киднаповане и пребачене у Сарајево.

Упркос томе, из Брисела, Сарајева, Загреба, па и од власти у Београду и опозиције у Бањалуци, чуле су се резерве према референдуму, таман као да ће се народ у Српској изјашњавати о сецесији. „Као (полу)протекторат, Српска за референдум мора имати сагласност међународне заједнице“ (…) „Референдум тангира и интересе другог ентитета и БиХ као целине, а бошњачка јавност има негативан став“ (…) „Одлуку о референдуму треба преиспитати због негодовања ЕУ“ (…) „Референдум води ризичном распакивању Дејтона“ (…) „Уставни суд БиХ има право да заустави референдум“ (…) „Нико не зна шта после референдума“ (…) Постоје, међутим, и одговори.

Што се тиче „међународне заједнице“, илити САД и ЕУ, став према референдумима о сецесији се мењао: „најприје не може, па ипак може, па онда опет не може“. Хелсиншки закључци КЕБС-а (касније ОЕБС) гарантовали су неповредивост државних граница у Европи. Затим, у случају СФРЈ, те границе су разбуцане и замењене државним границама република, и то баш уз подршку земаља које су потписале тај документ. Е, онда је то исто међународно друштванце закључило да нема РСК изван Хрватске, ни РС и Х-Б изван БиХ, али да је излазак КиМ из Србије пожељан. Шкоти су одржали референдум, ускоро ће и Каталонци, али нама кажу: „Нема више промене граница на Балкану!“ Стари међународни поредак је очито уништен, новог још нема, па ни Српску нема ни ко ни зашто да прозива.

На негодовања наших бошњачких комшија, имамо још мање разлога да се обазиремо. Пошто они нас нису ништа питали ’92. о референдуму о отцепљењу БиХ од СФРЈ и пошто су занемарили да је плебисцит ’91. претходно показао да смо против, зашто бисмо ми њих питали о референдуму у Српској којим се враћа једна ентитетска надлежност коју су и сами потписали у Дејтону. Према њима нас не обавезује ни излазност на референдуму, јер ни они на свом, којим су одвојили БиХ од Србије, нису имали законске двије трећине или 66 одсто.

Кад је реч о „ризичном распакивању Дејтона“, то се већ одавно догодило у режији Вестендорпа, Петрича, Ешдауна и др. одузимањем надлежности и наметањем закона. Циљ референдума је баш обрнуто – да се Дејтон поново спакује у свом изворном садржају, по слову, а не у духу међународног споразума. Што се тиче „надентитетске надлежности уставног суда БиХ“ са троје странца, који удружени са двоје Бошњака, систематски прегласавају по двоје српских и хрватских судија, заједно, дејтонски рок трајања истекао му је још пје 10 година, баш као и високом представнику. Самим тим ни уставни суд ни ОХР нису одавно више ни за шта надлежни. Најзад, у интермецу од заказивања референдума до данас, међународни званичници, сем благих прекора тужилаштву и суду у Сарајеву због пристрасности која већ вређа здрав разум, нису учинили ништа што би оживело структурални дијалог и референдум учинило куцањем на отворена врата.

А шта после референдума? Народна скупштина РС ће суспендовати „бонске“ и рехабилитовати „дејтонске“ правосудне надлежности и вратити суд и тужилаштво у ентитет. „Заједнички“ тужилац неће моћи да преузима предмете из судова у Приједору, Бијељини, Зворнику итд., хапси по Српској и одводи у притвор и на суђење у Сарајево. У крајњем случају, неће искључиво Срби робијати као злочинци, а Насер Орић нам показивати „средњи прст“.

После тога, како је у референдумском питању и најављено, прећи ће се и на друге отете надлежности и наметнуте законе, све док се статус РС не врати на изворни Дејтон. Буде ли томе већих сметњи из другог ентитета или споља, Српска ће, према декларацији водеће странке, 2017. расписати референдум о осамостаљењу, уз спремност да остане у БиХ само као унији националних држава. Тек то ће бити референдум какав је одржан у Шкотској, какав се спрема у Каталонији, и који двије године унапред брине „пријатеље“ РС, спољне и унутрашње. Али, већ од само једне-две надлежности плус или минус, зависи да ли ће Српска бити своја на свом или ће, по принципу „куване жабе“, завршити под управом бошњачког Сарајева, а да то неће ни осетити.

Извор: Пресс РС