Snouden – drama u izboru

O režiseru Oliveru Stounu sada pričaju i zbog njega se prepiru ljudi koje film malo interesuje. Njegova dokumentarna televizijska serija „Neispričana istorija SAD“, zajedno sa  najnovijim filmovima  – dokumentarnim „Ukrajina u vatri“ i igranim  „Snouden“ prešli su  u činjenice međunarodne politike. Prema takvoj ulozi sudbina je Stouna odavno povela, još od rata u Vijetnamu, u koji je otišao kao dobrovoljac, i gde je bio dva puta ranjen i stekao ordenje.

Rat mu je kao režiseru dao ogroman materijal. Za svoju vijetnamsku trilogiju „Vod“ (1986), „Rođen četvrtog jula“ (1989) i  „Nebo i zemlja“ (1993) on je dobio dva Oskara. Ti filmovi su uvek služili kao najbolji odgovor američkog režisera za moguće prekore zbog nedostatka patriotizma.

Stounovi filmovi su postali istinska potvrda njegovih reči da razotkrivanje laži Pentagona, CIA i američkih neokonzervativaca predstavlja težak, ali neophodan posao koji vodi izlečenju američkog društva. Na tim pozicijama Stoun je neranjiv: ne samo politika kao što je bila Klintonova, koji se u svoje vreme sklanjao da ne bi bio pozvan u armiju, već ni američki veterani Vijetnama nisu u stanju da posumnjaju u njegov manifest: „Ja volim svoju zemlju, ja pomažem širem razumevanju naše američke istorije“.

Filmski kritičari su više puta pisali o „Snoudenu“, čija premijera je održana 15.septembra 2016.g. u Rusiji, a sledećeg dana u SAD (svetska premijera filma je bila 9.septembra na međunarodnom filmskom festivalu u Torontu, koji nazivaju „festival nad festivalima“).

Film o bivšem saradniku CIA i ANB (Agencije za nacionalnu bezbednost) SAD Edvardu Snoudenu iskusni majstor  je snimio u mirnom, pripovedačkom, realističnom tonu, trudeći se da se drži činjenica, izbegavajući specijalne efekte koji bi ukrašavali neki blok-baster. Film je usredsređen na unutrašnji svet čoveka koji je ne samo u centru gigantske mašinerije elektronske špijunaže, već i (po temi filma) dospeva u uski krug tehničkih stvaraoca te mašinerije.

Stoun kaže: „Napravio sam „Snoudena“ iz čisto ljudskih razloga. Mi se suprotstavljamo gigantu. Ali – vladi SAD se ne sme suprotstavljati. Jer ona, sve jedno, radi onako kako ona hoće… Republikanci su nepametni, a i demokrate. I Tramp, i Klintonova su neozbiljni kandidati. Oboje pričaju o banalnim stvarima, a ćute o nadgledanjima, ratovima, promeni klime… Nadam se  da ljudima još uvek ipak nije sve jedno. Šansi je malo, ali nada postoji“.

Da, šansi je stvarno malo. Jer ako je početak iznajmljivanja filma o Snoudenu u SAD prvih vikenda posle premijere sa gledišta blagajni bioskopa obećavao potpuno razočarenje, kako je pisalo u nekim medijima, da možda to ne znači da je bolest američkog društva mnogo jača nego što je mislio režiser filma?

Kinematografski – Edvard Snouden u privlačnom ispunjenju Džozefa Gordon-Levita od prvog do poslednjeg kadra ostaje – on! Snouden kod Stouna je isti i kada u gomili ispred Bele kuće u Vašingtonu odbija da potpiše  peticiju protesta protiv Bušovog rata u Iraku, i kada bira profesiju „štititi otadžbinu“ i kada, pošto je doneo odluku, najdramatičniju  u svom životu, beži iz Hong-Konga. Beži iz elektronskog koncentracionog logora, beži iz Amerike Buševa i Klintonovih, Obame i Mekejna…

Centralna radnja filma je  odluka Snoudena da pobegne iz zemlje i da najširim masama prenese ono što se, na osnovu njegovih saznanja, konačno priprema njegovoj zemlji onda kada sazna da se najveći broj objekata elektronskog praćenja koju ANB vodi po čitavom svetu, dešava ne u Kini, ne ni u Rusiji, ni u Iranu, već… u Sjedinjenim Državama. I na kraju, sada već ne filmski, već pravi Snouden, kaže: „Više me brine šta će biti sa mojom zemljom, nego sa mnom.“ I, gledajući u tog „neobičnog momka“ kakav je prikazan u filmu, veruješ mu.

…2013. – 2014. godine tajne informacije koje su dobijene od Edvarda Snoudena objavile su četiri izdavačke kuće The New York Times, The Intercept, The Washington Post i The Guardian. U septembru ove godine, u dane kada se film Stouna premijerno prikazivao, tri od te četiri izdavačke kuće je pozvalo američku vladu da Snoudenu dozvoli da se vrati u Ameriku bez rizika da će biti zatvoren. A samo je The Washington Post (koji je za objavljivanje Snoudenovih materijala dobio Pulicerovu nagradu (!)) zahtevao da se Snouden optuži.

Sa istim zahtevom – da se Snouden pomiluje – ovih septembarskih dana se javio i bivši učesnik predsedničke kampanje Berni Sanders. „Informacije koje je objavio Edvard Snouden su omogućile Kongresu i američkom narodu da shvate koliki je stepen zloupotreba  ovlašćenja koja poseduje ANB i da se vidi koliko je veliko kršenje ustavnih prava američkog naroda“, – izjavio je Sanders.

20.septembra na sajtu agencije Rojter pojavio se članak Džejmsa Bamforda, američkog pisca, koji je u prošlosti bio analitičar tajnih službi, i koji je jedno vreme radio u ANB,  a sada je kolumnista Foreign Policy. „U sredu (14.septembra  o.g. – I.Š.), – piše Bamford, – Američki savez za zaštitu građanskih sloboda (American Civil Liberties Union – ACLU) i druge organizacije za zaštitu prava (među njima je Amnesty International. – I.Š.) objavile su da je povedena kampanja za predsednikovo pomilovanje  Snoudena. Već sledećeg dana je Komitet za  obaveštajni rad u Predstavničkom domu objavio pismo koje su predsedniku SAD uputili članovi komiteta obe partije; u pismu je rečeno da Snouden nikako ne može biti pomilovan, jer je i sam sebe nazvao čovekom koji je naneo „ogromnu štetu nacionalnoj bezbednosti“.

„Film Olivera Stouna, prožet saosećanjem prema Snoudenu, – čini se Džejmsu Bamfordu, –  može da usmeri javno mnjenje u njegovu korist. U filmu je prikazana Snoudenova evolucija od pristalice predsednika Buša i rata u Iraku do raskrinkavača ANB, koja otkriva u ogromnim razmerama nezakonitu špijunažu američkog stanovništva kojom se sama bavi. Bamford smatra, baš kao i Stoun, da ipak postoji nada da će se postojeći red stvari promeniti. Nadu jača i to, što Američki savez za zaštitu građanskih sloboda Snoudena naziva „veliki Amerikanac koji je zbog svog patriotskog postupka zaslužio pomilovanje“.

Nikolas Kejdž, koji je kod Stouna igrao ulogu veterana američke obaveštajne službe, koji poučava  glavnog junaka filma, rekao je da je Snouden promenio svet. Ali to je samo jedna lepa fraza. A drama izbora, posebno onog koji je napravio Snouden, je u tome što izbor uvek predstavlja odbijanje. A preko odbijanja  – sticanje. Edvard Snouden nije promenio  i nije mogao da promeni svet. Da promeni svet ne može ni film Olivera Stouna. Ali je preko sredstava koja su dostupna umetniku, režiser pokazao da izbor postoji uvek, sve dok je čovek živ i u duši slobodan.

Edvard Snouden na ekranu, stvoren majstorstvom Olivera Stouna i Džozefa Gordon-Levita, naravno, predstavlja samo jedan umetnički lik, ali je on postao i komadić  svesti onog dela američkog društva  (možda čak ne baš ni preterano malog) koji se otvoreno, ponekad i beskompromisno, razilazi sa vrhuškom tog društva u shvatanju onoga što se naziva „patriotizam“.

Izvor: Fond Strateške Kulture