Sokrat nije imao pojma

U komentaru, povodom mog prethodnog teksta, jedna čitateljka je izdvojila moju rečenicu da bez krvavih gaća vlasti nema i dodala pitanje: „Čemu onda služe demokratski izbori“? Pretpostavljam da je pitanje retoričko, jer sam zapazio da se radi o veoma racionalnoj osobi, koja nije progutala demokratsku udicu.

Čerčilu se pripisuje izreka da bi izbori bili ukinuti, da se na nja njima stvarno o nečemu odlučuje. Druga verzija je da je vlast previše ozbiljna stvar, da bi se prepustilo narodu da o njoj odlučuje. I zaista: izborima, ma kako oni demokratski bili, samo se raspoređuje kvota moći unutar jednog sistema, odnosno unutar jedne političke kaste. Prave, duboke promene u ma kom društvu nikad nisu bile posledica izbora. „Vlast je konzervativna, jer vlada“, kaže izreka nekog engleskog lorda, čije ime sam zaboravio, a mrzi me da sad kopam po netu. Drugim rečima, ma kako da ste reformski orijentisano,kad dođete na vlast, težite konzervaciji sistema, jer sada on radi za vas. Tako sistem, u okviru jedne paradigme, kako se sada to moderno kaže, sam sebe čuva i obezbeđuje sebi opstanak.

Sistem, dakle, apsorbuje sve političke činioce u jednom društvu i pretvara ih u svoje sluge. Šta oni o sebi misle, savršeno je svejedno, jer oni objektivno jesu konzervatori sistema. Još Šezdesetih, studenti su stajali izvan sistema i drali su se po evropskim ulicama, ne znajući baš tačno šta žele. Sistem ih je, za par godina apsorbovao, tako da su bivši Šezdesetosmaši, u celoj Evropi, samo dvadeset godina kasnije, bili ostrašćeni službenici sistema i Novog svetskog poretka. Sistem ih je progutao.

Sindikati su prošli isto tako: najpre naoštreni na kapitalizam, sindikalci su tražili manje rada, više prava i manje socijalne razlike. U međuvremenu su opali do socijalnih pitanja i postali su apologeti sistema, koji se bore samo još za jednocifrene procente cene rada.

Isto se dogodilo sa crkvama, levičarskim pokretima, kao i sa sa desnicom. Svi skupa su postali službenici sistema i odbacili specifičnost svojih ideja u korist jedne opššte i svetske antidiologije. Potreba svakog političkog faktora da bude „građanski“ porasla je do karikature; svi su u političkom centru, svi su za pravdu, slobodu, za socijalnu državu i stale tandatamandarije, koje ne znače ništa. Nema više partije levice koja u svom programu ima borbu za socijalističko državnoi uređenje, već samo za avetinjsku socijalnu državu, koju još niko video nije i neće. Čak je i sam pojam potpuno nejasan. Desnica ima u dlaku iste programe kao i levica, uz tužan izbor, koji se nikakve suštine ne tiče, a to je da li će biti monarhistička, ili republikanska. Vladavina krupnog kapitala se podrazumeva u svakom slučaju. Ne psotoji više ni ona tradicionalna, konzervativna desnica koja se bori za sitan kapital, za male preduzetnike, za klasična prava i slobode čoveka i građanina, već su svi apologeti korporacija i novih prava, poput prava da mrzite sebe što ste heteroseksualac.

Izbori tu neće i ne mogu da promene ništa, jer se suštinski ništa i ne bira. Demokratija je za nama i ovo, što se u evro-atlantskim razmerama pojavljuje na obzorju istorije, jeste jednoumlje o kakvom ni Staljin nije mogao da sanja.

Autoritet vlasti se više ne ostvaruje nekakvom politikom, ili ideologijom, već prostim podmićivanjem pristalica i medijskim tlačenjem naroda. To je najbolji način da se, ispod površine, autoritet trampi za golu moć. Čak i najrigidniji komunisti su gledali da narode ubede, da im objasne prednosti sistema a, ako to ne upali, da ih podmite sve, kao narod. Danas se podmićuje samo uzan krug sluga oko samodržačkih partijskih aparata, dok je za široke mase predviđena evroatlantska žvaka, umesto hleba. Čak i komunizam, shvaćen kao svetski proces je imao svoje varijetete, u rasponu od liberalne varijante, koju smo mi imali, preko konzervativne, u zemljama Varšavskog pakta, do krajnje rigidne, u Kambodži, ili Severnoj Koreji. Moderni sistemi za te varijeteta ne znaju, niti bi ih dozvolili. Umesto srpa i čekića, na zastavi osovine Brisel-Vašington stoji samo jedna reč: bezalternativnost. „Ti da ćutiš kad sa mnom razgovaraš“, parola je svake moderne vlasti u Evropi, kad komunicira sa biračkim telom između dva izborna ciklusa.

U nekom sledećem tekstu ću izložiti istoriju demokratija u poslednjih 2500 godina, a sad, da ne bih širio priču, molim vas da mi verujete na reč: demokratija je endemska pojava u istoriji svake civilizacije. Uvek se rađala, razvijala i raspadala na potpuno isti način-i u Staroj Grčkoj, i u Rimu, i u Vizantiji (čudićete se otkud tamo demokratija?), i u Starom Egiptu. Ime joj nije uvek bilo isto, ali sadržina jeste: uvođenje naroda kao političke količine u odlučivanje. Naravno, u početku to ispadne kao neka zgodna ideja, ali se, za samo jedan vek, shvati da je jednostavnije ne pitati tamo gde se očekuje neprijatan odgovor. Na kraju, narod samo ima iluziju da se nešto pita. Platon je zabeležio, pet vekova pre Hrista, sledeću Sokratovu misao o demokratiji, koja je i danas živa, kao da je jutros izgovorena:

„Demokratija je oblik vladavine u kome postoje tri sloja društva: profesionalni političari, koji samo drže govore i ne rade ništa drugo. Drugi sloj su njihove pristalice (danas: članovi partija), koje im aplaudiraju i ne daju nikom drugom da izrazi suprotno mišljenje (danas: mediji i partijsko-propagandne mašine), a treći sloj je ogromna masa naroda, koja ima iluziju da se u njeno ime vlada“.

Ima li se šta ovome dodati danas?

Izvor: Vaseljenska TV