Sonja Biserko razobličava Beograd

Mora priznati da volim politizovane žene. Ne, ne, nemojte odmah pomisliti da ću sad da ironično pišem o tome kako žene idu u politiku sa istim ciljem kao i u restoran – da nađu sebi partnera i da se zabave. Politika je ozbiljna stvar, u njoj se nećeš baš zabavljati, pa i po pitanju partnera, politika je problematična. Političari su – ili glupaci, ili su impotentni

Zato žene idu u politiku po zovu duše. Hoće da uspostave novi svetski poredak, a ponkad čak i da nađu istinu.

Eto, tako je i Sonja Biserko ušla u politiku, jer nije mogla da trpi nepravednost po pitanju ljudskih prava u Srbiji. I postala je predsednik srpskog komiteta doma za inalide. Nisam slučajno nazvao Helsinški komitet domom za invalide, jer su se posle njegove pojave u Evropi (posebno u istočnoj Evropi) počele događati nebivale stvari, ali ih on uporno ne primećuje.

Rušenje granica socijalističkog bloka povuklo je za sobom masu stradanja i krvi i činilo se da je taj Komitet kao niko drugi, trebalo da se bavi upravo tim pitanjima. Uzmite, na primer, bespravan položaj Rusa u Priblatiku. Tamo ni starosedeocima ruske nacionalnosti ne daju lokalno državljanstvo i nacionalne pasoše. Oni žive po potvrdama, obespravljeni i prezreni. Da li ste čuli da je Helsinški komitet bilo kada nešto kukuriknuo po tom pitanju? Niste čuli i nećete čuti, jer je on bio osnovan ne radi borbe za ljudska prava, nego da bi se dovelo u zabludu sovjetsko rukovodstvo na čelu sa Gorbačovim o «dobrim namerama Zapada».

I eto, Sonja Biserko nam govori o reakcionarnoj politici Srbije u odnosu prema svojim susedima. Odmah se postavlja pitanje: da li je ona ovlašćena da daje političke ocene ili da se ipak bavi ljudskim pravima u Srbiji?

Ko je ona – stručnjak u međunarodnim odnosima ili je odgovorna za ponižene i uvređene?

Izgleda da ona u Srbiji nije našla ponižene i uvređene i odlučila je da se bavi visokom politikom.

Uzdržavam se da priupitam: a šta se događa sa 300 hiljada srpskih izbeglica sa Kosmeta, od kojih mnogi sve do sada nemaju normalne uslove života? Da li Sonja zna nešto o tome i čini li bilo šta po tom pitanju? A to su sve posledice agresije protiv Jugoslavije, koje se ne mogu izbrisati sa stranica istorije i zaštitnici ljudskih prava imaju šta da rade. I dobro bi bilo da autori agresije bar nešto plate tim izbeglicama. Tada bi bilo neke koristi i od Helsinškog komiteta.

No, Sonja se baš ne pretrže po tom pitanju, kao što se ne pretrže ni po pitanju položaja Srba na tom istom Kosmetu. Tamo je, očigledno, sve prekrasno.

Ja već ne govorim o ljudima koji su za vreme bombardovanja ozračeni osiromašenim uranijumom. Broj obolelih od raka u Srbiji neumoljivo i brzo raste, nema novca za istraživanje tog problema, a SAD samozadovoljno trljaju ruke: eto kako smo mi proučili Srbe!

Zašto Sonja ne bi postavila pitanje o međunarodnom učešću u razrešenju tog strašnog problema? Ili ona nema nikakve veze sa ljudskim pravima?

Generalno, problema takve vrste je puno, no, mi od Sonje slušamo kako Srbija pritiska Crnu Goru zbog njenog članstva u NATO paktu. Visoki stil, moram Vam reći. Vama reći. Uskoro ćemo, najverovatnije, čuti da Srbija planira državni prevrat u Crnoj Gori, zato što ne voli Mila Đukanovića, političara najviših ljudskih odlika. Ne verujete? Pitajte Amerikance. No, ovde je očigledan konflikt. Sonja voli Đukanovića, a Srbija – ne voli.

Uzgred, dok sam pisao tekst, na pamet mi je pao jedan izuzetan predlog: neka se Sonja preseli kod bresprekornog političara Đukanovića i zajedno s njim poštuje prava Crnogoraca. Jer je tamo, za razliku od Srbije, sve veoma dobro. Grobna tišina. Niko ne sme ni pisnuti, ako pisne, odmah sledi flaster na usta, pa na dno mora. Sonja će imati o čemu da piše pohvalni izveštaj u Helsinki.

Generalno, ja volim žene u politici. One oživljavaju pejzaž i daju autorima materijal za tekstove.

Izvor: Fond Strateške Kulture