nenad-kecmanovic 3„Не учествујем у уништавању Македоније. Фондацијом за отворено друштво у Македонији руководе македонски држављани, они одлучују о профилу деловања и они би требало да одговоре на то питање“. Тако је Џорџ Сорош ономад у Бриселу одговорио на директно питање новинара поводом галопирајуће кризе у БЈРМ у којој су препознали његове прсте.

Сорош је изричито рекао само да он лично не учествује у уништавању Македоније, али при том није искључио да то чини његов фонд у Македонији, јер њиме управљају држављани Македоније. Ако је при томе дозволио могућност да „македонски сорошевци“ то раде мимо његовог знања, не значи ли то да за паре које им даје они могу да раде што год хоће. Укључив чак и активности које су у супротности са мисијом коју је дефинисао сам оснивач и финансијер Фонда. Тешко да би то толерисао било који разуман човек, а бизнисмен попут Сороша, поготово. Да су новинари из Брисела отишли у Скопље и обратили се тим „врлим патриотама“, добили би одговор да управо организовањем џумбуса по институцијама, медијима и улицама БЈРМ, они раде на развоју отвореног друштва, демократије и људских права.

Свежија домаћа искуства

Прошлог месеца, уочи одржавања протеста и митинга у Бањалуци, освануо је у медијима факсимил уплатнице од пола милиона долара која је од Фонда за отворено друштво адресирана СЗП-у, наменски и на лична имена. После се и у Бањалуци и Београду спорило да ли је то био фалсификат или оригинал и коме је и како стигао у руке, а Сорош се није огласио. Сада постаје јасније зашто су Додик и Вучић безмало прогласили ванредно стање поводом изјаве једног опозиционaра да се демократски изабрана власт може срушити и ванпарламентарном путем.

Српски лидери очито нису заборавили да се у време отимања Косова од Србије у Београду незванично појавио Џорџ Сорош, са понудом Србији да Албанцима прода тада још своју јужну покрајину. За такву међународну трансакцију, он је морао добити дискретан климоглав степеницу изнад нивоа тада једине суперсиле, у камуфлираном глобалном центру финансијке моћи који контролише и најмоћније националне владе. Количина новца вероватно није била проблем јер му је на располагању био уходан прилив од дроге, трафикинга, трговине органима и сл. који се иначе трошио на лобирање за незваисности Косова. А о висини и врсти посредничке провизије може само да се нагађа.

Тај посао није направио, али су се многи наши касније вајкали да смо Косово свакако изгубили, не само без надокнаде него и уз огромне људске губитке и материјалне штете од бомбардовања. Како не посумњати да је Џорж илити Ђерђ, при сличним невољама за Српску потајно свратио у Сарајево да појединим српским представницима у заједничким органима понуди откуп „мањег ентитета“. У сиромашним земљама попут Македоније, Србије, Босне, лако се нађе довољан број младих незапослених који ће се за ситне хонораре укључити у Сорошеве НВО пројекте уз искрено уверење да доприносе демократији и људским правима. Једнако као што има и предовољно муслиманске сиротиње да за добру месечну хранарину од саудијског двора ступи у селафијске одреде, такође искрено уверена да доприноси ширењу ислама. На обе стране у позадини стоје исте трансатлантске газде, сукобљавају их и мире, удружују и усмеравају, већ према својим интересима кад и где им затреба.

soros-svet

Откриће Норе Белов

Постоји и једно нешто раније искуство Срба са Сорошем које се код нас ретко помиње, а забележила га је Нора Белов, угледна британска публицисткиња и новинарка, дописница Ројтерса, Обсервера и Њујорк Тајмса, из Париза, Москве и земаља источне Европе.

„Темеље Међународног суда за ратне злочине у Хагу припремила је тзв. експертска комисија којој је био поверен задатак да унакрсно испитују Муслимане и Хрвате како би се прибавила сведочења о злочинима које су починили Срби. Човек који је стајао иза ове комисије био је америчко-мађарски милијардер Џорџ Сорош. ( …) Сорош је био више него спреман да помогне Клинтону у демонизацији Срба. Његова експертска комисија је била потпуно одвојена од УН и није деловала у Њујорку, него при католичком универзитету Де Пол у Чикагу. Од зверстава која је наводила експертска комисија до оснивања Суда за ратне злочине, требало је учинити само један мали корак“ (Југославија – рат који се могао избећи, Плато, Бгд., 1999, стр. 75).

Зашто нас Ђерђ не воли

Тај мали корак је и направљен и Хашки трибунал је добио надимак „Суд за Србе“. Нора Белов даје и своје објашњење за Сорошево ангажовање против Срба: „Као и многи Мађари, Сорош је имао анимозитет према Србима, који је постојао још од времена неслагања Мађарске са стварањем Југославије када јој је одузета Војводина“. Могло би да се дода и да су Срби интервенисали против мађарске грађанске револуције. Затим да је Тито испоручио Имре Нађа НКВД-у из Амбасаде СФРЈ у Будимпешти, у коју се био склонио. Итд., итд.

Најзад можда се не ради само о анимозитету према нама него и афинитету према Албанцима. Они нису само хтели да купе КиМ него чине и главнину „држављана Македоније који руководе Фондом за отворено друштво у Скопљу“. Или пак о афинитету према муслиманима што би обухватило и Бошњаке који би хтели да преузму РС, а то се уклапа у политику САД да се Западни Балкан (Македонија, Црна Гора, јужна Србија и БиХ) ставе под неоосманску контролу америчког регионалног фаворита Турске.

Прозаични мотиви и мега пројекти 

Сорош је прије свега антируски расположен, што очито подразумева и проруске Словене и православце, али његови мотиви су ипак прозаичнији и везани су за згртање богатства и ширење меке моћи. Читава прича о берзанском шпекуланту и мултимилијардеру, фасцинираном делом Исаије Берлина „о отвореном друштву и његовим непријатељима“, који је постао филантроп и сипао милионе за финансирање мреже невладиних организација за глобализацију западних вредности – делује као бајка за децу и инфантилне. Највећи пословни успон и популарност стекао је након пада Берлинског зида када су народи Источне Европе вапили да комунистичке илузије замене неолибералним. Згодно је што је „филантропија“ била ослобођена опорезивања.

Сорош није ни Рокфелер ни Ротшилд, али јесте придружени члан ове посљедње глобалне династије, која се никада не појављује у врху редовне годишње Форбсове листе најбогатијих и најутицајнијих личности на свету. Међу првима се налазе скоројевићи попут Гејтса и Бафета и др. мултимилијардера чије приливе држава прати и опорезује. Ови пак ексклузивни породични кланови, чије богатство се гомила и капиларно грана вековима у комбинацији са неупоредивим утицајем преко Савета за спољне послове САД, Билдерберга, Трилатерале и других међународних НВО, свугде су присутни и нигде упадљиви. Они не уносе у националне буџете, него из њих захватају и њима управљају, како је лепо показала криза на Вол Стриту 2008. Држава је једноставно социјализовала губитке Голдман Сакса и других инвестиционих банака и спасла их од последица њихових лоших пословних одлука, а на терет пореских обвезника. Они су јунаци теорија завјере.

soros-izbeglice-600x399

Руски гас и кинеска свила

Сорош у своје име и за њихов заједнички рачун на светским берзама купује злато јер „предсказује“ трећи светски рат и продаће га када достигне максималну цену, али и сече руске гасоводе и кинески пут свиле преко Балкана. Ако Русија и Немачка прескоче наметнуте им санкције и Кинези изграде трасу у Европу, можда на Балкану заиста потпале још један велики рат. Русија је Сорошевом ланцу НВО отказала боравак. Кина је ставила под строги надзор њихове активности и финансије. Владе малих и нејаких држава, међутим, не само да су прихватиле да угосте своје иностране непријатеље и тетоше домаће колаборанте него чак и обавезу да нека министарства повере представницима тзв. невладиног сектора. Преостаје нам једино да се надамо да Сорош оно у вези са немешањем у Македонији можда ипак није слагао и да преживимо до опадања америчке (све)моћи.


Извор: Фонд Стратешке Културе

Оставите коментар

Оставите коментар на Сорош у Македонији и међу Србима

* Обавезна поља