Вучић у Колиндиним штиклама

Хрватски медији недавни сусрет председнице Колинде Грабар Китаровић и премијера Александра Вучића редом су оквалификовали као „повијесни“. Такву перцепцију и задовољство темеље на чињеници да су пронашли још једног „Србина“ вољног на издају, обесправљивање својих сународника, ревизију историје и права… ма још једног покатоличеног Старчевића.

Но, прије него образложим елементе Вучићевог срамног понашања морам кратко појаснити околности у кoјима долази до потписивања „историјске (повијесне) декларације“ о међудржавним односима између Србије и Хрватске. Поводом инаугурације председнице Грабар Китаровић написао сам текст (1) у ком сам апострофирао како њен избор и предметни догађај недвосмислено доказују хрватско цивилизацијско назадовање базирано на „нарцизму малих разлика“. При том сам оценио како ће такав тренд бити настављен победом ХДЗ-е на парламентарним изборима, а како се та цивилизацијска деградација надаље материјализовала видимо ових дана.

Недавно сам написао да већина данашњих проблема хрватске квазинације произилази из погрешног самопоимања на матрици „нисам Србин, дакле јесам Хрват“ (2). Такви проблеми идентитетске природе проузроковали су хрватско несналажење унутар Еврпске уније, као и поновну „балканизацију“ и повратак српском алтер егу.

Значи, у тренуцима тешког унутрашњег политичког распада и најгоре могуће међународне перцепције „независне Хрватске“ (можебитно државе) председница Грабар Китаровић повлачи сасвим рационалан и добро прорачунат политички потез. Како би бар краткорочно скренула пажњу са тешке унутрашње политичке кризе и тоталног колапса њене ХДЗ-е председница готово очајнички тражи било какву спољнополитичку акцију. Као идеална жртва, по већ опробаном рецепту, логички се намеће нарцисоидни Александар Вучић. Присетила са госпођа Колинда како је приликом њене инаугурације, услед изостанка европске политичке елите (која се тим чином јасно дистанцирала од њене политике), Вучић врло радо прихватио улогу „међународне звезде“. Зна се да је његова нарцисоидност безгранична и да је као такав погодан за вишеструку (зло)употребу, и то је хрватска председница (поново!) врло квалитетно искористила. И постигла је „политичке поене“ изнимно важне за за њену државу и странку, а који код српског народа производе осећаје горчине, обесправљености и безнађа (Хрватима опет врло „драге“ српске емоције). У даљем ћемо проанализирати суштину „Колиндине победе“.

КОЛИНДИНА ПОБЕДА И ВУЧИЋЕВА „ДИОПТРИЈА“

Александар Вучић се хвали како је био један од најбољих студената београдског Правног факултета, шта му опет многи оспоравају чињеницом да је студирао преко шест година. Током студија видимо да је ’92. и ’93. године радио на паљанском „Каналу С“, да је у Вел. Британији усавршавао енглески језик и активно се бавио политиком. Можемо закључити и да је дипломирао ратне 1994. године као већ изабрани народни посланик, а општепознато је како су се тих година многи високо рангирани функционери „одшколовали“.

Но, да Вучић није никакав правник или да је правник врло сумњивог знања доказује управо „декларација“ коју је супотписао са госпођом Грабар Китаровић. Циљ хрватске председнице и комплетног хрватског државног врха од почетка противправне и насилне сецесије јесте ретроактивно претварање противправног насиља у нешто колико-толико подесно за манипулисање правом. Чињеницу да је Србима у Хрватској противправно и насилно одузет статус конститутивног народа новокомпонована хрватска квазидржава не може правно побити, па њени представници континуирано прибављају правне изворе (акте) чијом ретроактивном применом настоје бар „замутити“ ову еклатантну и правно релевантну чињеницу.

Примера ради, кад хрватски званичник (попут председнице) прибави међународни или међудржавни споразум (уговор и слично) у каквом српски и други релевантни субјекти тврде да Срби у Хрватској имају статус „националне мањине“, онда можемо слободно закључити да је у питању постделиктна легализација/легитимизација злочина. Србима је статус конституенса одузет противуставно и противправно и то је полазна чињеница од какве увек морамо посматрати статус нашег народа на територији данашње Хрватске. Након тога је уследио злочин прогона преко пола милиона Срба како у тој „независној држави Хрватској“ не би ни постојали они чија су права брутално погажена, па ни били у прилици да своја права бране или заступају.

Јесте да у данашњем хрватском уставу стоји квалификација „српска национална мањина“ и да су Срби сведени на испод оних фамозних три одсто (шта ни Павелић није успео постићи), но питање је: који Србин има мандат/овлашћење верификовати то и такво тешко (против)правно насиље? Ко је Александру Вучићу дао мандат да наше сународнике у Хрватској квалификује као националну мањину? Као појединац ја му такво овлашћење нисам дао (избјеглица сам из Хрватске), а није ми познат нити један појединац или правни субјект који је учинио другачије. Уосталом, нико од нас није ни тражио мандат да одлучује о нашем статусу. Вучић је, дакле, самоиницијативно одлучио (самовлашћем!) чинити оно за шта му никад и нико није дао овлаштење!

Премијер Републике Србије овлашћен је да са званичницима других држава потписује споразуме о статусу и правима њихових националних мањина. То уопште није спорно, па ни у случају ове „накараде од декларације“ какву је потписао са хрватском председницом. Права хрватске национелне мањине у Србији су нешто о чему премијер треба да брине по основу онога шта му устав и закони налажу, а може то чинити и у оквиру међудржавне сарадње. Са друге стране нека „врсни правник“ Вучић предочи јавности правни извор по ком може одлучивати о статусу Срба у Хрватској, а посебно квалификовати српску заједницу као националну мањину. Уколико је хрватски устав и закон о правима мањина узео као полазиште из ког црпи овлашћење онда је очигледно пропустио многа предавања на Правном факултету.

Овде ће многи приметити како се ова квази-декларација базира на споразуму какав су Србија и Црна Гора и Хрватска потписале 2004. године и у каквом се једнако користи квалификација „српска мањина“. Одлично! Србија и Црна Гора као држава је директна правна наследница Савезне Републике Југославије (СРЈ). Ту морамо озбиљно проанализирати „права“ те СРЈ и њених следбеница на одлучивање о статусу српског народа на простору данашњих Хрватске и БиХ. Прекодрински Срби, у условима безобзирног кршења њихових права као конститутивног народа и све теже биолошке угрожености, одлучили су право на самоопределење материјализовати у виду институционалног самоорганизовања – проглашавањем Републике Српске Крајине (РСК) и Републике Српске.

Примарни циљеви народа и његових институција огледали су се у супротстављању противправним сецесионистичким намерама других народа, све грубљим и безобзирнијим кршењима етничких и људских права, те у организованом облику штићења живота и имовине. Но, „циљ свих циљева“ сублимиран је у изналажењу начина да тај део српског народа и даље битише у јединственој држави. Обзиром да је национално законодавство СФРЈ пружало убедљиво најбоље полазиште у заштити права прекодринских Срба, уз готово неограничене могућности примене међународног права на бази валидних међународних споразума какве је та држава баштинила, сасвим разумљиво било је опредељење за очување заједничке југославенске државе (па и у „крњем“ облику). И у ратове смо ушли на темељу права произашлих из овакве позиције!

Но, из крајње неразумљивих и непромишљених разлога „званични Београд“ у најгорем могућем тренутку одлучује се на проглашање СРЈ. Нашим ратним непријатељима таква одлука била је и више него добродошла, а нама је буквално „забијено копље у леђа“. Зашто? Па напросто „званични Београд“ границе ове нове квазидржаве омеђио је на териториј две републике, а РСК и Српску је тиме „ампутирао“. Управо одлука „београдске господе“ принудила је близу два милиона Срба да своју егзистенцију траже унутар новостворених злочиначких парадржавних творевина. Знам, тамо неко „моћан“ одлучио је злочин оквалификује као право, но, то никако није значило да су српски лидери то морали аутоматизмом прихватити. Уосталом, видимо како то изгледа на примеру Космета (шта је још једна последица брзоплетости из 1992. године) и да је могућност вишегодишње политичке борбе и те како могућа. О квалитету борбе можемо расправљати, али поента је на истрајавању.

Дакле, све оно шта су СРЈ и њене правне следбенице утврдиле као право, статус, однос и друго у односу на прекодринске Србе врло је дискутабилно. Та перцепција како је Србија „матична држава српског народа“ нити је правно релевантна, нити је активним и квалитетним штићењем права српског народа изван матице политичка елита заслужила такву премису. Уосталом, а како схватити чињеницу да званичници Србије грубо газе историјско право базирано на дванаест векова континуираног битисања на тлу данашњих Хрватске и БиХ (по западноевропској историографији), на чему је примарно и заснована српска конститутивност? Статус конститутивног народа прекодринским Србима није додељен „милошћу Београда“, него стечен на бази 1 200 година слободарске борбе и трпљења нецивилизацијских /геноцидних злочина. Елем, вољом непријатеља, а „милошћу Београда“, крвљу стечено право (статус) настоји се одузети, отети, преобличити…

На све ово, ваљда му је било мало „европејског додворавања“, Вучић потписује и како две „државе немају територијалних захтева“. Очигледно је пропустио и лекције на каквима се изучавају стечена права. На једној страни сам себи је доделио мандат да заступа интересе Срба у Хрватској, шта никако не сме искључити и оних преко пола милиона насилно протераних, па чак и да их третира као националну мањину. На другој страни одлучује да истих тих пола милиона Срба обесправи по питању територијалних захтева. Дакле, то да су Срби на тлу данашње Хрватске конститутиван народ јесте стечено право, а какво се не сме одузимати ретроактивном применом нових прописа и „декларација“. Са друге стране на оној територији коју су Срби вековима бранили и одбранили против највећих империја света, на којој су се вековима рађали, на којој егзистирали, доприносили и градили, ваљда су и стекли некаква права. Ако ништа друго – у катастарским и грунтовним књигама као власници „земље“ уписани су Срби и то у стотинама хиљада случајева. И то је нешто шта се подводи под неотуђиво стечено право. Може Александар Вучић својим „западним пријатељима“ до миле воље доказивати како се дистанцирао од Шешељеве политике и „граница“, али то никако не би смео чинити обесправљивањем нашег народа, бројних правних субјеката и појединаца. Понављам, за такве поступке није ни тражио, а понајмање је добио, мандат.

Нису Срби простор данашње Хрватске напустили из хира или обести, него су протерани. Од давне 822. године у франачком запису стоји: „Срби су силан народ настањен на простору римске провинције Далмације“, а наовамо можемо наћи хиљаде и хиљаде сличних доказа битисања. То што су повампирене фашистичке снаге унутар Хрватске и дела међународне заједнице одлучиле „привремено променити стање“ не значи да је то њихово право, а понајмање да ми на тако нешто требамо пристати. У предугој историји нашег народа догађали су се слични прогони и злочини, но увек смо се враћали и настављали битисати као свој на свом. Тако и ових две деценије апсолутно ништа не значе уколико јасно знамо шта је наше и тежимо да своје повратимо. То је политика какву морамо јавно заступати, то је есенција спознаје какву морамо усађивати својим потомцима и то је оно чега се ни по коју цијену не смијемо одрећи. Александар Вучић се и као појединац и као званичник може одрећи само онога шта је лично стекао или директно наслиједио, а све остало је упитно или, да будем концизан до краја, неприхватљиво!

Значи, у врло тешким околностима хрватска председница је покушала пажњу јавности скренути са унутрашњих проблема на спољнополитичка дешавања и успјела прибавити по њену земљу врло важан документ – из ког се јасно види да и актуелна власт Србије прихвата и чак легитимизује злочине и обесправљивања почињене над српским народом. Њој, оно објективно гледано, треба честитати на умешности. Са друге стране, оно на шта често указујем, од изабраних званичника пре потврђивања мандата треба затражити уверење о здравственој способности какво тражимо од нпр. комуналних радника. Има Вучић диплому Правног факултета у Београду, а какво је знање тамо стекао можемо тумачити овако или онако. Но, код њега треба поставити питање – да ли је ментално здрав? Зарад једнодневног позирања пред медијским објективима и задовољавања сопствене нарцисоидности тај човек је спреман потписати се и на комаду тоалетног папира!

На крају желим поентирати на опасностима какве данас прете српском народу. Морам запитати: како устав самопроглашеног Косова третира српску заједницу? Као националну мањину. И одлично знају шиптарски представници да је такав статус остварен на злочину, на кршењу права, тако да (као и Хрвати) настоје прибавити што више „декларација“ и сличних правних извора каквима ће потоње легализовати кримен. Како Срби и даље буду бежали са Косова тако ће Вучићу и сличнима бити све лакше да прихвате „фактичко стање“, вољу појединих сила и предприступне захтеве Европске уније. Убрзо ће „држава Србија“ са „државом Косово“ потписивати једнаке „декларације о правима мањина“. Српски несој је већ успоставио „принцип“ и модалитет по ком је ово могуће (да злочин уводе као право!) и само будале се могу надати нечем квалитетно другачијем. Сви они који су се одрекли Републике Српске Крајине спремни су се одрећи и Шумадије, а само је питање дана и наметнутих околности.

Остале текстове аутора можете пратити на његовом блогу – http://borislavradovanovic.blogspot.rs/

Извор: ЦЕОПОМ-Истина