Spoljno političke zamke

Ovih dana svetski mediji izveštavaju o tome da se američka flota približava Siriji i da Vašington razmatra mogućnost vojne intervencije protiv Damaska, koji je, navodno, upotrebio hemijsko oružje protiv pobunjenika. S druge strane Moskva upozorava države koje zagovaraju napad na Siriju, da bi to imalo opasne posledice po odnose među velikim silama.

HLADNORATOVSKE REPRIZE

Odnosi između Rusije i SAD drastično su pogoršani tokom prethodnih godina. U Vašingtonu – naviknutom da priča humanističke bajke u koje se ostatak sveta pravi da veruje bez obzira što se Bela kuća ponaša suprotno proklamovanim principima – pravi su šok bile Putinove reči izgovorene u Minhenu 2007. Podsećanja radi, stari-novi ruski predsednik tada je odlučno progovorio o zloupotrebama međunarodnog prava od strane Amerike, te nasilničkoj politici koju ta sila vodi dok se „kune“ u demokratiju i ljudska prava. Zatim je Kremlj, iako izbalansirano i selektivno (tamo gde ima konkretne interese), na delima počeo da oponira Vašingtonu.

Nema sumnje da SAD, bez obzira na opadanje ekonomske moći i međunarodnog prestiža, i dalje imaju dominantnu globalnu ulogu, pa su, u većini slučajeva, u nekom vidu nametale ono što su želele. No, to je neretko (kao u slučaju našeg Kosova), usled otpora koji pruža Rusija, nedovršeno i sa šansama da porozna NATO konstrukcija kad-tad počne da popušta. Štaviše, kako vreme prolazi, tamo gde su Rusija i druge sile zainteresovane da se energičnije odupru, Amerikancima treba sve više i više truda da nametnu bilo kakvo svoje „rešenje“, a, kao što vidimo u Siriji, ni pobedonosan ishod njihovih operacija više nije izvestan.

Na sve se nadovezuje još jedna važna a po Belu kuću vrlo bolna dimenzija. Pojedini hrabri Amerikanci, razočarani u neprincipijelnu i agresivnu politiku svoje zemlje – ali i neke države (najpre Rusija, a setimo se samo njenog ubedljivog razobličavanja američkog odnosa prema usvojenoj a zatim odbačenoj deci iz inostranstva, koja se maltene drže u logorima, nalik „Ranču za decu“ u Montani) – bacili su Vašingtonu nekoliko opasnih izazova u sferi koju on, bez ikakvog osnova, smatrao svojom prćijom. Radi se o poštovanju ljudskih prava, zalaganju za demokratiju, etici u spoljnoj i unutrašnjoj politici.

SKIDANJE MASKE

Već i samo posle tzv. afere „Vikiliks“, smešno je kada o svemu tome i dalje govore američki zvaničnici. O onome što su svi koji malo dublje misle odavno pričali, sada i ostali mogu da čitaju na dokumentima potkrepljen način. Ni „neverne Tome“, osim ako im mozgovi nisu potpuno isprani ili pak sami nisu deo evroatlantskih lobističkih struktura, više ne mogu da ignorišu ogroman jaz između lepih američkih reči i neprincipijelnih, agresivnih, protivpravnih dela. Međunarodna, a umnogome i unutrašnja praksa vlasti te supersile, utemeljena je na antivrednostima a ne vrednostima, kako se propagandno, ali sa sve manje efekta, i dalje tvrdi od strane propagandista SAD.

Najnovija karika u demaskiranju istinskog karaktera američke politike – to je slučaj Snouden. Pošto je taj američki obaveštajac obelodanio podatke o nekima od američkih projekata globalnog elektronskog špijuniranja, na kratko se zatalasala čak i javnost američkih evropskih saveznika. A možda i gore dugoročne posledice po imidž SAD ima to što Vašington ne da nije probao da se „vadi“ zbog obznanjenih mračnih poteza uperenih protiv ostatka sveta – kakvih je oduvek bilo ali su se uhvaćeni sa rukom u tuđoj „tegli džema“ makar pravili da se „stide“ – već je svađalački reagovao. Kao da ima pravo da se ljuti što su neke države, od Venecuele do Rusije, spremne da pruže utočište čoveku koji je progovorio o globalnim nedelima svoje vlade.

EU PONIZNOST

Proporcionalno opadanju američkog prestiža – zbog odlučnosti Moskve da u slučaju Snouden ali i Sirije postupi principijelno, bez obzira na bes i dalje moćne prekomorske sile – raste ruski ugled. No, zato prilično jadno deluje postupanje niza EU zemalja, koje su radi interesa dela svoje političke i ekonomske elite spremne da, ne samo pasivno tolerišu američko gaženje svega onoga što bi trebalo da bude deo uzvišenih „evropskih vrednosti“ o kojima se sa toliko patetike priča, već i da same u tome aktivno učestvuju.

Ne samo što mnoge članice EU, ako ne i nedvosmisleno onda sigurno posredno, prihvataju američku poziciju samozvanog feudalnog gospodara, koji očekuje da mu bude isporučen odbegli kmet, već čak i pomažu Vašingtonu u divljem lovu na njega! Pri tome nije im nezgodno da to čine ni s obzirom na to da je očito da je moral kojim se „diče“ na njegovoj strani, odnosno da postoje pravni osnovi da mu se pruži utočište.

Nedavno je, primera radi, avion kojim je predsednik Bolivije leteo iz Moskve, bio prisiljen da sleti u Beč. Pod američkim pritiskom Francuska i Portugal zabranile su mu prelet. Usled takvog narušavanja planirane trase, Moralesov avion morao je da sleti u Beč. Tamo su, kako bi mogli da nastave dalje,Bolivijci „dobrovoljno“ pristali da austrijske vlati pregledaju letelicu, kako bi ustanovile da li se u njoj nalazi Snouden. Tu smo stigli i do nas, te naše potencijalno nove, formalne ili neformalne, spoljne politike i odnosa prema zapadnim jednostranim potezima, kako načelno, tako i ponaosob kada se njima ugrožavaju ruski interesi.

SRPSKI SPOLJNOPOLITIČKI IZAZOVI

Zajednička spoljna i bezbednosna politika EU načelno je uspostavljena još u Mastrihtu (1992). Potom se, Sporazumom iz Amsterdama (1997), prešlo sa reči na dela, uvođenjem kancelarije Visokog predstavnika, čija je uloga bila da koordiniše spoljnu politiku EU, odnosno da govori u ime Unije o dogovorenim spoljnopolitičkim pitanjima. U sledećoj fazi, Lisabonskim sporazumom (stupio je na snagu 2009 godine), stvorena je značajnija analogna funkcija, tj. mesto Visokog predstavnika za spoljne poslove i bezbednosnu politiku. EU je dobila mehanizam mogućeg vođenja zajedničke spoljne politike.

I šta sada, ako u vezi sa Sirijom ili nekim drugim po Moskvu značajnim pitanjem, članice EU uspeju da, kako se to birokratskim evro-terminima kaže, usaglase „opšte stavove“ te definišu „zajedničke akcije“, odnosno zauzmu poziciju koju bi Rusija smatrala neprijateljskom? Niko realan ni ne pomišlja da će Beograd, koji nije u stanju ni svoje interese da brani kako treba, načelno osuđivati jednostrane poteze SAD i klijenata te države, niti iko u srpskoj vlasti stvarno veruje u bajke o „evropskim vrednostima“, pa će trčati da ih na osetljivom terenu podržava – ali šta ako nas konkretno budu terali da se opredelimo protiv Moskve?

Dobijanjem statusa kandidata za EU Srbija je preuzela obavezu da usklađuje svoju spoljnu politiku sa Unijom, te je, u skladu sa tim, početkom 2012. Godine uvela sankcije Zimbabveu i Obali Slonovače. Kada se radi o Rusiji, koja je na listi ekonomskih i (geo)političkih prioriteta Nemačke i nekih drugih članica EU, gotovo sigurno ništa neće biti oficijelno usvojeno na evropskom nivou što bi za nju bilo prekomerno iritantno. Ipak, i tu teorijsku mogućnost moramo da imamo u vidu kada idemo tzv. „EU kursom“.

ZNAČAJ RUSIJE

Rusija je sila u usponu. Njen značaj je već presudan na prostoru većeg dela nekadašnjeg SSSR-a, a ima i sve veću globalnu težinu. Za nas, iako nismo u zoni njenog punog domašaja, uspon moći Rusije ima i mnogo konretniju ulogu od načelne. Moskva je stub naše politike, makar i formalne, odbrane Kosova, te je ključni međunarodni faktor koji oponira pokušajima promene Dejtonskog aranžmana. Bez podrške Rusije, naše pozicije u vezi sa okupiranom južnom pokrajinombile bi još mnogo gore, odnosno ne bi imali prostor za bilo kakvo sporazumevanje oko nje osim traženja modaliteta za puno priznanje kosovske kvazidržave. Ovako, dok Rusija ne bude u mogućnosti da nam delotvornije pomogne, bar možemo da krivudamo u nadi da ćemo uspeti da pomirimo razne interese te sačuvamo ponešto od svojih pozicija na KiM.

Treba dodatno naglasiti i to da Banja Luka nije uspostavila snažne energetske i političke veze sa Moskvom, pitanje je kakav bi bio kapacitet RS da se odupre pokušajima centralizacije BiH. Slobodno možemo da kažemo, umnogome zahvaljujući poziciji Rusije, Srpska je sigurna (ako je zbog svojih ludosti iznutra ne urušimo), ali i da, iako nova globalna ulogaKremlja nijeadekvatno manifestovana u regionu u kome se nalazimo, naša sudbina već sada bitno zavisi od Moskve. To, kao i ekonomske šanse koje nam pruža tržište „ruskog komonvelta“,naša vlast mora da imam u vidui kada delujemo u prilog tzv. evrointegracija.

Rusija, uzimajući u obzir i činjenicu da to podrazumeva solidarisanje sa usaglašenom spoljnom politikom Brisela, ističe da nema ništa protiv eventualnog ulaska Srbije u EU. No, imala bi protiv toga da naša zemlja postane deo tzv. „Nove Evrope“, tj. onog dela EU koji prednjači u snishodljivosti prema Vašingtonu. To znači da Srbija ima i obavezu prema Rusiji, ali i sopstvenim vitalnim nacionalnim interesima, da svoju spoljnopolitičku poziciju usaglašava i sa interesima Kremlja.

Dok god i jedna jedina članica EU ne pristane na evropske „usaglašene stavove“ u vezi sa nečim što nije po volji Rusije, Beograd takvu politiku ne sme da sledi. A ako Brisel uspe da upakuje kao svoju politiku nešto što je na štetu Moskve, ma koliko ona zbog toga bila nezadovoljna, njen bes ne bi bio usmeren prema Srbiji. No, kada bi bili veći „katolici od pape“ i pod pritiskom bilo koga prihvatali ono što formalno ne moramo zbog tzv. puta u EU – a u nemogućnosti da većinu antiruskih stavova nametne kao oficijelnu evropsku poziciju, evroatlantsko jezgro će nas sigurno terati da se sa njim „solidarišemo“ – svakako bi s pravom isprovocirali reakcije Kremlja.

NACIONALNI INTERES

Nedavno nam je Berlin ponovio da očekuje da se ponašamo u skladu sa statusom „kandidata“. Sa tim, realno posmatrajući stvari, bar kada se radi o odnosima sa Rusijom, u formalnim okvirima možemo da izađemo na kraj. Isti taj Berlin do njih i te kako drži. No, druga stvar su neformalna očekivanja od Srbije, makar onakva kakva su postojala kada se radilo o Lisabonu ili Parizu u vezi sa pomenutim bolivijskim avionom. Stoga, iako na mnogim poljima padamo vrlo nisko i na svašta pristajemo, kada se radi o bilo čemu gde se Rusiji baca rukavica u lice, moramo da budemo dosledni u tome da ni po koju cenu ne pređemo „crvenu liniju“ i budemo pion u antiruskim igrama. To ne smemo da učinimo ne samo zbog tradicionalnog prijateljstva sa Rusijom već i svoje bolje budućnosti.

Položaj u kome se nalazimo za nas je vrlo nepovoljan a neki zapadni centri moći žele i da ga u vezi sa KiM i RS još dodatno pogoršaju. Sprečavanje toga, a tim pre njegovo poboljšanje, direktno zavisi od uloge koju će Rusija u našem regionu imati u budućnosti. A pre ili kasnije ona će i na Balkanu postati mnogo prisutnija. To treba da imamo u vidu dok se nad Sirijom – po svemu sudeći na osnovu izanđalih laži sličnih onima plasiranim u vezi sa Račkom ili iračkim hemijskim oružjem – nadvijaju oblaci moguće agresije, a o zahlađenju rusko-američkih odnosa svedoči i arogantno odbijanje Obame da se zbog ruskog nepristajanja na politiku američkog gaženja ljudskih prava izdvojeno sastane sa Putinom na septembarskom samitu G20 u Moskvi. Jedna je stvar da se dovijamo kako da opstanemo pre nego što Rusija ozbiljno zakuca na balkanska vrata, a druga je da pristanemo da budemo među onima koji će direktno ili indirektno raditi protiv njenih interesa.

Izvor: Pečat