Срби и хрватске постизборне комбинације

Хрватске службе безбедности потпуно су овладале српским корпусом у Хрватској. У изборним окршајима, где је једино важно ко ће формирати владу, свима је попустила професионална опрезност, па и професионалцима из безбедносних служби. Упрошћено гледано, на хрватској политичкој сцени је у току куповина гласова мањинских посланика, као на пијаци – ко да више. Ипак, ствари су сложеније и јасно се види да су неки посланици у небраном грожђу, притиснути ставовима своје странке и захтевима или уценама неких моћника којима су нешто дужни или нешто унапред обећали. Тужно је што су овакве манифестације понашања најјасније управо код лидера српских странака у Хрватској.

За Србе у хрватској више ни статистика не важи зато што она има смисла само када обрађује велике бројеве. Три српска посланика поделила су се 2:1 у одлуци коме ће се приволети царству. На шта би то личило кад би сад закључили да је након ових избора дошло до великог раскола међу Србима у Хрватској и да су се поделили 33,3 према 66,6 одсто у одлуци коме ће пружити подршку да састави владу, дали „Домољубној коалицији“, коју предводе ХДЗ и Карамарко, или коалицији „Хрватска напријед“, коју предводе СДП и Милановић? Овај на први поглед бомбастичан догађај у суштини је обична манипулација хрватских служби безбедности и водећих странака са три безначајна српска представника у хрватском Сабору. На сцени је новинарско драматизовање унутарсрпског политичког обрачуна јер, као и свугде, куповина гласова је кривично дело. Медијска звезда је свакако српски представник Мирко Рашковић (на фотографији испод лево), на кога сада друга два посланика упиру прстом и вичу: „Држ’те лопова“! Он је због својих чврстих „уверења и принципа“ иступио из странке са чије листе је изабран за посланика и замрзао свој статус дожупана у Шибенско-Книнској жупанији. Схватио је да је за Србе у Хрватској једини спас владавина проусташког ХДЗ, чврсто се укопао у својим ставовима и све припремио да му законска ограничења не сметају када свој глас додели Карамарку.

СРПСКИ ПРЕДСТАВНИЦИ И ХРВАТСКЕ СЛУЖБЕ

Једини ко се не узбуђује много је српски народ у Хрватској, јер одавно зна да њихова три представника више ни о чему не одлучују сем о свом личном будућем статусу и имовном стању. О судбини и статусу Срба у Хрватској не само да не одлучују након ових избора него никада нису ни одлучивали. Они никада нису били аутентични и прихваћени представници Срба у Хрватској, јер су их, као контролисани политички фактор, створиле западне и хрватске безбедносне службе. Малобројне преостале Србе у Хрватској већ двадесет година представља сад већ чувена СДСС – Самостална демократска српска странка. Формирана је у Вуковару 1995. године, по завршетку рата у Хрватској, који је окончан потписивањем Ердутског споразума, у време док је област Славоније, Барање и Западног Срема била под контролом УН.

Истински раскол међу Србима у Хрватској наступио је у време кампање за потписивање Ердутског споразума јер су Срби схватили превару, тако да нико иоле релевантан као представник Срба није хтео да га потпише. На крају је, уз велике напоре, састављена некомпетентна, смешна и маргинална група људи која није никог представљала јер није имала никакву подршку народа. Они су припремљени не само да ставе потпис на овај споразум него да под тајном контролом западних и хрватских обавештајно-безбедносних служби организују нови облик политичког удруживања и ангажовања Срба. Политичка активност Српске демократске странке – СДС, која је стварно представљала српске интересе, морала је потпуно да се угаси и да на сцену ступи политички декор.

Не само да су потписници Ердутског споразума, Милан Милановић, као представник Срба, и Хрвоје Шаринић, као представник Хрвата, били потпуно некомпетентни него и један од два сведока потписивања споразума – амерички амбасадор Питер Галбрајт. Нејасно је у ком својству је он био сведок потписивања споразума и зашто је овај догађај спуштен на ниво амбасадора? Вероватно зато што су компетентни унапред знали да је у питању превара и шта ће Србе на овом подручју снаћи. Тако да и нису били спремни да им се име везује за догађај који ће се памтити само по злу јер смишљена превара и прогон толиког броја људи никоме не служи на част.

МЕЂУНАРОДНА ПРЕВАРА ЈЕ УСПЕЛА

Датум потписивање Ердутског споразума (12. новембар 1995) данас од странака обележава само СДСС и нико више. Сви други га се сећају са горчином и гнушањем. Нема ту шта да се обележава, а камоли слави. Знају то добро и лидери СДСС, али се на тај начин додворавају хрватској држави и стичу статус лица која имају заслуге за хрватску целовитост. Довољно је навести само неке ставке из овог споразума па да размере преваре посатну потпуно јасне:

• Прелазна управа ће омогућити могућност повратка избеглица и расељених лица њиховим домовима (пише у тачки 4. споразма);

• На подручју ће се поставити највиши ниво међународно признатих људских и основних права (пише у тачки 6. споразума);

• Сва лица имају право на повраћај имовине и одштету за имовину која им се не може вратити (пише у тачкама 8. и 9. споразума).

Коме ово данас не би било смешно да није толико тужно? Сва српска права о којима се овде тако великодушно говори драстично су погажена и свела су се на питање двојезичних табли. Па, на крају, ни то као обична ситница у односу на све што је обећано – не може. Зашто? Зато што то није одлука, него порука – Срби, схватите већ једном да вам нема живота у Хрватској. Како сада иритирајуће и срамно делују велике речи из Ердутског споразума: „највиши ниво људских и основних права“, или „повратак имовине“. Али шта то сада вреди када ми и не знамо ко све ту треба да се стиди. И сам текст споразума указује на унапред смишљену превару јер се, например, не каже „омогућити повратак“ него „омогућити могућност повртка“ – па свако може како хоће да тумачи шта то значи. Или, не каже се да ће се Србима вратити имовина него „имају право на повраћај“ – и стварно, нису ништа слагали, Срби имају то право само што га никад неће остварити итд.

Успут речено, други сведок потписивања Ердутског споразума био је сасвим компетентан, као посредник Уједињених нација. Био је то, сада већ у Београду омиљени Торвалд Столтенберг, који је вероватно због свог утицаја и домета у заштити и збрињавању Срба на поменутом подручју недавно проглашен за почасног грађанина Београда. Не желим да верујем да је у питању обично додворавање његовом сину Јенсу Столтенбергу, генералном секретару НАТО, који је након тога посетио град у коме је његов отац тако почаствован.

СДСС је смишљено и плански основан у складу са реализацијом Ердутског споразума. На основу резолуције 1037 Савета безбедности УН, прелазну управу на подручју које је требало реинтегрирати у Хрватску чинио је UNTAES са мандатом од две године. Тридесет дана пре истека мандата требало је организовати слободне изборе, због чега су Ердутским споразумом основане две организације Срба у Хрватској – Заједничко веће српских општина и Српско народно веће. Да би се схватили њихови домети, довољно је рећи да су то саветодавна тела хрватске владе.

Српско народно веће предводи од оснивања до данас Милорад Пуповац, који никада није био ни лидер ни човек од поверења српског народа, јер је рат провео у Загребу и био сасвим кооперативан са сваком хрватском власти. Пуповац је уствари (као председник СНВ) оснивач СДСС иако је Војисалав Станимировић њен председник а Пуповац само потпредседник. Ова два човека ће две деценије замајавати и обмањивати преостале Србе у Хрватској и свој утицај ће проширити и на остале српске регионе. Наравно да су српски лидери у то време морали бити под пуном контролом и заштитом хрватских безбедносних служби. У супротном, свако њихово кретање по Загребу и Хрватској уопште, а камоли политичко деловање на просрпској линији, било би опасано по живот.

Током мирне реинтеграције било је чудних смртних случајева српских представника високог ранга. Тако је Драган Ђукић, као помоћник министра унутрашњих послова Хрватске, извршио самоубиство. Интересантно је да се убио у својој кући у Вуковару у присуству Др Војислава Станимировића. Био је то високообразован полицајац ванредних моралних квалитета. За јавност је остало нејасно зашто је то урадио, и сумња да је пуцао у себе под психолошким притиском онога у шта се у најбољој намери упетљао.

ХРВАТЕ НЕ ИНТЕРЕСУЈЕ СРБИ, ВЕЋ СРПСКИ ЛИДЕРИ

Притисци на српске лидере у Хрватској развијени су од перфидних и скривених до јавних физичких напада. Др Војисалав Станимировић чак ни у хрватском Сабору није био безбедан, јер га Хрвати без разлога везују за злочин почињен на Овчари. Због личне безбедности морао је да се повуче из Сабора, па су активирани резервни играчи. Ти резервни играчи, друга постава, су Мирко Рашковић и Миле Хорват. На последњим изборима у Хрватској мандате су добили (или им је то Хрватска уделила) – др Милорад Пуповац са 14.103 гласа, Миле Хорват са 10.997 гласова и Мирко Рашковић са 10.103 гласа. Већ по тренутним изборним манипулацијама, види се да ће то бити до сада најгора екипа за Србе из Хрватске. Њихово понашање је у најмању руку бестидно и фрустрирајуће. Замислите колико су њих тројица соли појели заједно, а нису успели да остану јединствени. И ова безначајна три српска мандата успели су да поцепају у борби за себичне интересе, а све под паролом борбе за погажена српска права. Хрвати више не морају ништа да обећавају и гарантују Србима из Хрватске, довољно је да квалитетно збрину њихове представнике. Пошто их има само тројица, то и није неки проблем и неки новац.

Са професионалног становишта хрватске службе одлично раде свој прљави део посла – прате, изучавају личности и њихове слабости и пороке, обећавају, потплаћују новцем или на други начин компромитују, уцењују, прете… Већ како захтева ситуација – затежу, попуштају, коригују наступ, прилагођавају се. За предимензионисане службе, какве су данас хрватске, то и није неки проблем, у питању је сасвим мали број Срба који нешто значе.

Новца никад доста, али Пуповцу више новац и не треба, ваљда га је за ових 25 и више година кооперативног рада довољно добио. Оно што му треба то су научне титуле, научни радови, углед међународних научних институција и све оно што се тога тиче. За службе је увек лакше кад се проблем може решити новцем. Кад се мора успоставити сарадња са обавештајно-безбедносним системима других земаља, то је тежи и неизвеснији пут. Ипак, и ово се већ увелико реализује јер сада су у питању братске службе НАТО.

СРПСКИ БОРЦИ, ХРВАТСКИ БРАНИТЕЉИ

Новинари се жале да је Мирко Рашковић политичар чији је глас тешко чути, а има ли веће оптужбе за некога ко треба јавно да брани српске интересе? Тако се о њему мало зна, али ипак понешто процури у јавност. Рашковић је лак случај за хрватске службе, јер се код њега још увек све може новцем. А ко је он уствари? Рођен је 1952. године у Книну, где и живи са супругом и двоје деце, аутомеханичар (па шта, и Тито је био бравар), од 2010. године заменик шибенско-книнског жупана (дожупан). Интересантне су ове хрватске политичке игре са постављањем српских лидера на места дожупана. Хрватска има двадесет жупанија и жупани су значајне политичке личности, чија је моћ и утицај у хрватској политици и економији респектабилна. Тако би било логично да и српски дожупани (дожупан је био и др Војискав Станимировић у Осијечко-барањској жупанији) имају бар приближан утицај и моћ. Наравно да то није тако и да су у питању обичне фигуре, представа за народ и фингирање демократије.

Мирко Рашковић је био капетан прве класе у Војсци РСК, где је командовао касарном Стара стража у Книну. Пред „Олујом“ се повукао у Београд, да би се 1996. године, када се формирала српска издајничка елита у оквиру Ердутског споразума, вратио у Хрватску са политичким амбицијама. Уствари, позвали су га Иван Јарњак, министар унутрашњих послова Хрватске, Милорад Пуповац и Војислав Станимировић, као подесну личност за предстојеће политичке игре и манипулације СДСС. Тако се 1996. године, када његове колеге официри то нису смеле ни да помисле, вратио у Книн са породицом, у свој стан, а безбедност му је гарантовао лично Јарњак.

Да су њихови политички противници компромитовали и поткупили српске лидере, јасно говори њихово имовно стање. Само треба пребројати њихову имовину пре политичке каријере и данас. Те необориве чињенице све говоре. Одавно се шушкало да је Рашковић још у рату постао сарадник хрватске обавештајне службе, али то нико није успео да докаже. Да је део широке обавештајне припреме напада хрватских снага на Книн и РСК уопште. Да ли је то истина, знају само хрватске службе, али постоје индиректни докази међу којима је можда најважнија имовинска карта. Данас, у односу на пре, Рашковић у свом поседу има још једну кућу, скоро дупло скупљу од оне коју има од раније а коју је стекао за само две године дожупанског мандата. То није све. Можда важнија ствар од тога и нешто што јасније говори о његовом статусу је чињеница да је добио војну пензију Министарства одбране Хрватске „за изузетан допринос у обрани суверенитета Хрватске“. Уверење о његовим заслугама и ратном путу које му је било потребно да добије ову привилеговану пензију потписао му је лично Томислав Карамарко.

Разумљиво је да сада Рашковић, као „частан и поштен“ човек који држи до своје речи и свог образа, не може да одбије услугу Карамарку након ових избора? Пошто политика у већини балканских земаља функционише по принципима и законима мафије, ствар је јасна – „дужан си ми услугу“. Како то његови сарадници Пуповац и Хорват не разумију, него по медијима дају изјаве да ово од Рашковића нису очекивали, када и њихове политичке каријере фунционишу на истом принципу, само што су они услугу дужни другом човеку и другој страначкој групацији?

ПЛАЋЕНИ СРБИ У СЛУЖБИ ХРВАТА

Треба знати да је манипулација хрватских обавештајно-безбедносних служби статусом бранитеља, када су Срби у Хрватској у питању, примамљива шаргарепа на дугачком штапу. Ту није у питању једнократна новчана сума за подмићивање, него нешто много значајније – могућност добијања високе пензије која, уз сигуран и редован новац, носи са собом и друге привилегије које бранитељи имају а које нису мале, од лечења, до стана, кредита, летовања, уважавања. То је и за службе много лакше. Уместо готовог новца, који треба набавити и правдати, довољно је „поћудног“ Србина провући кроз папире и све ће се решити само по себи на обострано задовољство. Иако се то не нуди баш сваком, примера није мало. Хрватске службе труде се да сваку своју оперативну комбинацију овог типа сакрију, али то није увек могуће. Такви примери изазивају чуђење и протест код стварних хрватских бранитеља и њихових удруга, јер они не могу разумети и схватити перфидне игре хрватских служби и колико је такво давање новца и привилегија уствари добро и корисно за Хрватску.

Иако Мирко Рашковић има то што има, иако је добио то што је добио, то руководству СДСС и СНВ није било ништа посебно, ништа сумњиво. Па шта? Добили су и они. Прави аларм на узбуну упалио се тек кад је Рашковић затражио и добио одвојен пријем код председнице Хрватске Колинде Грабар Китаровић. Тек тада се видело да је Рашковић изабрао супротну од две могућности са становишта СДСС. Док су им лидери у шоку, Срби у Хрватској ћуте, баш их брига, јер знају да су обе могућности потпуно исте и да им се исто пише. Знају да се све свело на лични интерес лидера и представника СДСС, па, према томе, нека се сами обрачунавају и нека сами брину своју бригу.

А ко је трећи члан српске тројке и које су његове заслуге за напаћени српски народ? То је Миле Хорват, правник из Барање, рођен 1959. Он је уствари права замена за др Станимировића у хрватском Сабору од 2008. године. Шта има код њега спорно са становишта легалног представника Срба? Ништа сем компромитујуће имовинске карте, мамаксимално надуване плате саборског заступника и – националности. Док многи тврде да никада нису срели личност са презименом Хорват а да није Хрват или евентуално Мађар, други тврде да су ипак сретали Србе са овим презименом. То је веома осетљиво питање које задире у основна људска права и зато се у њега не сме дирати. Човек има право да представља Србе и бори се за њихове интересе чак и ако није Србин, а камоли ако јесте и ако се тако представља. Хрватима ће се његово презиме веома свидети и то ће бити допунски аргумент у његовом политичком наступу. Благо Србима, већ у старту преговора су у великој предности. Успут речено, и Хорват је био дожупан у Славонско-барањској жупанији од 2000. до 2.008. године.

Има ли Србина у Хрватској коме овај трио, уствари, уз др Војислава Станимировића, четверац, улива поверење? Да ли ће се осећати сигурније и да ли ће распаковати своје кофере спремне за исељавање. Да ли ће им став ових људи помоћи да донесу праву одлуку – остати или отићи. Општа збрка и ујдурма у коју су се уплели српски политичари у Хрватској и њихове чудне биографије и још чуднији политички ангажмани, чудне привилегије и имовне карте све говоре.

Извор: Нови Стандард

Коментари

1 Коментара на Срби и хрватске постизборне комбинације