„Srbi na jesen ulaze u EU …“

Srbija će ubrzo biti primljena u EU i neće se još 15-20 godina na taljigama voziti dugim putem do Brisela!? Frederika Mogerini je onomad tokom neformalne večere sa liderima iz regiona, navodno, najavila da bi Zapadni Balkan mogao da bude „istureno odelenje“ Unije.

Suština se, po svemu sudeći, svodi na to da bi Srbija i zemlje u okruženju mogle za kratko vreme da dobiju neki ograničen status unutar okvira Unije. Zbog unutrašnje krize, EU zadugo neće moći da se širi, a postaje i sve manje atraktivna za balkanske kandidate, kojima se sa ruske (bezbjednost, energenti, izvoz) i kineske (investicije, izvoz, krediti) strane više nudi. Turski i albanski lideri to i otvoreno kažu, a Vučić onomad u Kini veli: „Pet godina mi pričaju o alternativnim izvorima energenata, a nigde ih nema nego u Rusiji!“ Drugim rečima, kucnuo je poslednji čas da EU, i bez širenja novim punopravnim članicama, stavi pod kontrolu zemlje Zapadnog Balkana. Do juče bezuslovno evrofilne, bile su spremne na beskonačno čekanje uz rutinska i istrošena ohrabrenja „Računamo na vas!“. Sada, međutim, neki kandidati gube strpljenje (Turci, Albanci), a neki motivaciju (Srbi i Bošnjaci). Brisel gubi autoritet na Zapadnom Balkanu i zato je neophodno „istureno odeljenje“.

Slična razmišljanja, ali sa nešto drugačijim zaključkom, pojavila su se u novije vreme u istupima američkih specijalista za Balkan, poput Džona Šindlera, Danijela Servera i dr., koji u raznim potkomitetima Kongresa i tink-tankovima Stejt departmenta utiču na spoljnu politiku SAD. „Amerika više ne sme da čeka sporu, neodlučnu i samom sobom zabavljenu EU dok Rusija i Kina politički i ekonomski zauzimaju Balkan. SAD moraju da se vrate u region, a to će ići mnogo brže i efikasnije preko druge zapadne organizacije, takođe locirane u Briselu.“ Rečeno – učinjeno, pa je uprkos Trampovog odlaganja zbog detanta sa Putinom, NATO integrisao malu, ali strateški značajnu Crnu Goru i zatvorio pomorski prilaz Rusiji na Zapadni Balkan. Na dnevni red uskoro dolazi Makedonija, koja Kini preseca „Put svile“ preko Balkana za Evropu. Obe zemlje su, dakle, u doksatu NATO-a, dok im je put u EU, posle već davnih prvih koraka, i dalje neizvestan i što se tiče rokova i što se tiče uslova. Frustracijama Brisela doprineo je Hojt Jiev kratki inspekcijski izlet po Zapadnom Balkanu. „Zamenik pomoćnika ministra“ zemlje u kojoj se ne zna ko je predsednik (Tramp, Hilari, ili Soroš?) izbacio je u Skoplju iz igre najviše funkcionere EU – Hana i Mogerinijevu. A zatim nastavio da deli instrukcije u Podgorici, Prištini, Beogradu i na kraju, u strogoj diskreciji – u Sarajevu.

Pri svemu tome, upravo je Vašington bio taj koji je, prethodno, kršenjem sporazuma o neširenju NATO-a na Istok, „brigom“ za alternativne izvore gasa za Evropu i sličnim potezima uvukao Brisel u sukob sa Rusijom. „Nenasilnim“ rušenjem legitimne vlade Viktora Janukoviča u Kijevu SAD su izbile na granicu sa Rusijom. Moskva je neugodno uzvratila na Krimu i u Donbasu, a onda je to Amerikancima poslužilo kao povod za širenje rusofobne paranoje da će „nepredvidi Putin“ napasti i Poljsku i baltičke republike. Tako su SAD priterale EU na sankcije prema Rusiji, te njenim najrazvijenijim članicama, posebno Nemačkoj, nanele ogromne ekonomske i političke štete. Pored ostalog, na leđa su im natovarili balast nesamoodrživog i teritorijalnog i populacionog gorostasa – Ukrajine, sa kojom sada niko ne zna šta da radi. Američku politiku, ne samo prema Rusiji, koja je večiti neprijatelj, nego i prema Evropi, koja uvek treba da bude samo slabiji partner, najbolje je sažela Viktorija Nuland u poznatoj presretnutoj poruci ambasadoru SAD u Kijevu: „Ma ko j … EU!“ Nadmetanje za Balkan između Nemačke i Rusije/Kine za račun SAD tako se pretvara u nadmetanje između nemačke EU i američkog NATO-a.

Onomad, posle samita NATO-a na kome je Angela Merkel tokom Trampovog govora pravila grimase „Ma šta nam to reče?!“, nemačka kancelarka je dala spektakularnu izjavu: „EU ne treba više ni na koga da se oslanja i treba da se okrene sebi, sa SAD treba da ostane prijatelj i treba da uspostavi dobre odnose sa Rusijom.“ Već sutradan, po završetku razgovora sa Putinom, sekundirao joj je Makron: „Ništa se ne može rešavati bez Rusije!“ Liderima EU kao da se konačno upalila lampica da će supersila na zalasku, kada tvrdom moći NATO-a poklopi i Zapadni Balkan, sesti za sto sa Putinom i Si Điaopingom da podele interesne sfere. A da za stolom neće biti stolice za Junkera, koji bi trebalo da predstavlja ne samo Merkelovu, Makrona i staro, osnivačko, probrano društvo iz „prve brzine“ EU.

Zato su se prisetili da bi, pored „druge brzine“, predviđene za poslednje primljene Rumune i Bugare (ograničeno kretanje radne snage), zapadnobalkanskim kandidatima mogli da ponude „treću brzinu“ iliti „istureno odeljenje“, „pridruženo članstvo“ i sl. To bi, otprilike, značilo da „najnoviji Evropljani“ (Srbija, CG, BiH …), uz minimum prava, preuzmu maksimum obaveza, posebno u spoljnoj politici Brisela prema Moskvi i Pekingu, ali i Vašingtonu, a nagrada bi bila formalno članstvo u EU. Balkanci ne bi mogli da odlučuju, ali bi se obavezali da slušaju, bez srpskog „koketiranja“ sa Rusijom, bošnjačkog sa Turskom, albanskog sa Amerikom. Ukoliko bi, bar potencijalno privlačna ponuda Brisela, ako do nje i dođe, bila „uzmi ili ostavi“, onda bi značila samo prelazak iz dvorišta u zapećak EU, i hvala lepo. Ukoliko bi pak ponuda podrazumevala pregovore, onda bi to bila šansa da izraze svoje prioritete, poput poštovanja vojne neutralnosti, izvornog Dejtona u BiH, odluke o formiranju zajednice srpskih opština na KiM, deblokiranja Južnog toka, otvaranje prolaza za „Put svile“ i sl. U suprotnom, desuverenizacija, hijerarhizacija i dominacija balkanskih zemalja u ime formalnog članstva u EU bila bi napredak samo utoliko što bi (nemačka) meka moć zamenila (američku) tvrdu moć.

Budimo realni! Reakciju Berlina izazvao je Tramp potraživanjem da evropske članice NATO izmire članarinu i da bez toga nema garancije da će ih SAD vojno štititi, te će se možda na kraju svesti na spoljnu podršku unutrašnjoj satanizaciji novog predsednika. A Amerika će disciplinovati evropske saveznike po već više puta ponovljenom metodu. Iskonstruisaće nova hakerska nepočinstva Moskve i Putinove osvajačke planove, od kojih Evropa neće moći da se odbrani bez NATO-a, dugove za članarinu koja se ionako troši za američko oružje delom će odgoditi i otpisati, te predložiti dodatne sankcije Rusiji. Nismo li isti film gledali i 90-ih u BiH? Da bi dokazali da EU nije sposobna da zaustavi rat bez NATO-a, Amerikanci su sabotirali evropske mirovne planove sve dok Evropljani nisu pristali na bombardovanje srpskih polažaja, a time pristali i na opstanak transatlantske vojne alijanse te na ostanak američkih trupa u Evropi. Isto tako, da bi neformalni predlog Mogerinijeve da se na Balkanu formira podružnica EU, koji je možda samo izraz trenutne ljutnje na Hojt Jia, postao bar načelan stav Brisela trebaće beskrajna usaglašavanja među članicama, a tek da se pređe na realizaciju, trebaće „večnost“. Ipak, širi kontekst se dosta promenio.

Pad američke moći, pad privlačnosti EU i pojava novih globalnih igrača doveli su do nadmetanja više velikih aktera, koji se, uključiši i neoosmansku Tursku, bore za uticaj na Balkanu. To ne mora da bude nauštrb „mira i stabilnosti“ na Zapadnom Balkanu, niti region da gura na „liniju vatre“ (Keri), a pružilo bi veće šanse za Srbe (u Srbiji i Srpskoj) da iz višedecenijske defanzive (priznanja, izvinjenja i otpora) pređu na aktivniju diplomatsku igru kao „ključni politički faktor na Balkanu“, kako vole da nam laskaju. Da istorijski osnivači, Nemačka (Merkel) i Francuska (Makron) nisu olako obznanili da EU treba da se emancipuje od paternalizma SAD ovih dana potvrđuje italijanski premijer Đentiloni („Evropljani moraju uzeti svoju sudbinu i svoje ruke“) i nemački šef diplomatije Gabrijel („SAD više nisu u stanju da funkcionišu kao najvažnija sila u zapadnoj zajednici vrednosti“). U krajnjoj konsekvenci, to se svodi na pitanje da li će EU napokon da ostvari ideju o evropskim oružanim snagama bez kojih će stariji partneri uvek moći da je plaše neprijateljima raznih boja i oblika.

Začudo, sa Zapadnog Balkana za sada nema reagovanja. Razumljivo je da američki favoriti Albanci i Bošnjaci zabrinuto ćute, ali šta je sa Srbima? Valjda neće da se zameraju ili …

Izvor: Fond Strateške Kulture