Srbija će biti pretvorena u koncentracioni logor

Dok je početkom sedamdesetih godina prošloga veka čekao dolazak agenata KGB da ga uhapse, u jednoj torbici Aleksandar Solženjicin je stalno pri ruci držao najneophodnije predmete koji će mu u pritvoru zatrebati: sapun, donji veš i četkica za zube. Građani Srbije koji sumnjaju u utemeljenost službene priče o Srebrenici i „genocidu“ koji se tamo navodno dogodio dobro će učiniti ako već počnu da drže u pripravnosti sličnu opremu.

Pred Narodnom skupštinom Srbije nalazi se predlog izmene i dopune člana 387. unošenjem stava 5, gde stoji:

„Ko javno odobrava, negira postojanje ili značajno umanjuje težinu genocida, zločina protiv čovečnosti i ratnih zločina učinjenih protiv grupe lica ili člana grupe koja je određena na osnovu rase, boje kože, vere, porekla, državne, nacionalne ili etničke pripadnosti, na način koji može dovesti do nasilja ili izazivanja mržnje prema takvoj grupi lica ili člana te grupe, ukoliko su ta krivična dela utvrđena pravosnažnom presudom suda u Srbiji ili Međunarodnog krivičnog suda kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina.“

Nema prostora za sumnju na koji se „genocid“ odnosi ova nova odredba za koju se od Narodne skupštine očekuje da je izglasa. Suprotno od priželjkivanja katarske novinske agencije „Al-Džazira,“ koja izveštava da je „zakon o kažnjavanju negiranja genocida podelio Srbiju,“ ni posle dvadeset godina aktivnog napada na svest, u srpskom društvu nikakve značajne podele po ovom pitanju nema. Stratosferski visok procenat građana Srbije odbacuje tezu da se u Srebrenici dogodio genocid i da srpski narod ili njegove vojne i političke ustanove snose bilo kakvu odgovornost za događaje u julu 1995.

Ukoliko pritiscima na poslanike sponzorima pođe za rukom da izdejstvuju usvajanje, moguće je da će čitava Srbija biti pretvorena u koncentracioni logor, za sve građane koji će primenom ove mere postati predmet krivičnog gonjenja.

Kako prenosi beogradski „Danas“ operativna odluka da se predlog pošalje Skupštini usvojena je od strane najviših državnih organa 9. novembra. Slično skupštinskoj rezoluciji za priznanje „genocida“ u Srebrenici krišom podnetom krajem juna ove godine, i ovaj predlog je neprimetno ušunjan u skupštinsku proceduru. Verovatno bi podjednako besšumno bio i izglasan, stavljajući građane pred svršen čin, da narodni poslanici jedne od manjih parlamentarnih stranaka nisu napravili neoprostivi faux pas zatraživši javnu debatu.

Na pitanja, ko je osmislio ovaj dodatak KZ Srbije i odakle iznenadna potreba za usvajanjem regulative kojom se drastično ograničava pravo na kritičku misao i slobodu izražavanja, odgovorila je ministarka pravde, Nela Kuburović, izjavom da usvajanjem ove mere „ispunjavamo obaveze prema evropskim dokumentima.“ Dodala je da „Srbija ima obavezu na osnovu odluke Saveta EU kojom je propisano da je svako negiranje genocida, što je predviđeno i Statutom Međunarodnog krivičnog suda, krivično delo.“

Međutim, Kuburovićeva nije u pravu ni po jednoj tački svoje izjave.

Kao i obično u sličnim situacijama, prvo je učinjen pokušaj da se od građana sakrije štetan zakonodavni proces koji je, uzgred, po posledicama i od najvećeg značaja po njihova osnovna prava. Kada to nije uspelo, pribeglo se puštanju dimne zavese, javnom iznošenju netačnih tvrdnji koje su za većinu građana teško proverljive i dovode ih u zabludu u vezi sa bitnim stvarima.

Ministarka Kuburović nije precizirala kakvu je „odluku Saveta EU“ imala u vidu, ali po svoj prilici radi se o „Framework Decision on racism and xenophobia“ (Okvirna odluka o rasizmu i ksenofobiji) koju je Savet Evrope (ne „Savet EU“) usvojio 28. novembra 2008. godine. Suprotno od sugestije Kuburovićeve, i kao što se iz naslova odluke vidi, dokument se u prvom redu bavi rasizmom i ksenofobijom, ne genocidom. Da budemo sasvim precizni, kao što u samom tekstu stoji odluka teži „određivanju zajedničkog krivično-pravnog pristupa, širom Evropske Unije, rasizmu i ksenofobiji, na takav način da će isti obrazac ponašanja biti jednako kažnjiv u svim zemljama EU.“

Tačno je da se u zemljama članicama EU u tekstu preporučuje donošenje zakonskih mera kojima bi se kažnjavalo „javno odobravanje, poricanje ili značajno umanjivanje“ krivičnog dela navedenog u članu 6. Rimskog Statuta Međunarodnog krivičnog suda kao „genocid“. (Mada Kuburovićeva nije udostojila srpsku javnost jasnim ukazivanjem na pravi izvor inspiracije za spornu izmenu KZ, iz korišćenja identičnih formulacija jasno proizilazi da je u pitanju ova Okvirna odluka Saveta Evrope.) Međutim, u tekstu Odluke Saveta Evrope nedvosmisleno stoji da se, pored članica EU, ova direktiva ni na koga drugog ne odnosi. Samim tim, iz toga ni da proisteknu „obaveze“ bilo kakve vrste za zemlje koje nisu članice EU, pa samim tim Kuburovićeva javnost dovodi u zabludu kad tvrdi nešto drugačije.

Ali ne samo to. „Okvirna odluka,“ koji navodno služi kao podloga za ograničavanje slobode govora građanima Srbije, takođe predviđa i usaglašavanje zakonodavstva zemalja članica EU sa istom „Okvirnom odlukom,“ i to do 28. novembra 2010. Sada je novembar 2016. Čak pod predpostavkom da bi Srbija mogla imati neke obaveze u ovom pogledu, kako se dogodilo to da je Narodna skupština Srbije prespavala šest punih godina, bez preduzimanje bilo kakvih koraka po ovako važnom pitanju? Ako je strateški cilj Srbije što brža integracija u EU, ovoliki stepen javašluka neće joj poslužiti kao dobra preporuka.

Pored ovoga, „Okvirnom odlukom“ Saveta Evrope propisuje se i maksimalna kazna, ali od tri godine zatvora za inkriminisana dela koja se tamo navode. Po kakvom osnovu se u predloženom dodatku KZ Srbije, po predloženom stavu 5. člana 387, predviđa skoro duplo teža zatvorska kazna, od pet godina? To je nešto što Savet Evrope ne traži ni od zemalja članica, kojima ima pravo da ponešto naloži, dok Srbiji nema pravo da naloži baš ništa. Savet Evrope od Srbije nije tražio gotovo duplu kaznu za dela koja se u njegovoj Odluci pominju uzgredno, i čak nisu ni glavni predmet razmatranja. Srbija prema tome sigurno nema „obavezu“ da svoje građane kažnjava sa skoro duplom strogošću za dela koja, po osnovu koji navodi ministarka, nije dužna ni da inkriminiše. Dakle, i po ovom pitanju ministarka pravde Kuburović iznosi proverljivo netačne tvrdnje.

Što se tiče pozivanja na Međunarodni krivični sud, u odnosu na spornu izmenu KZ Srbije ta ustanova ne igra apsolutno nikakvu ulogu i svako pominjanje MKS u vezi sa time je blef i bacanje prašine u lice javnosti.

Zločin genocida se definiše u članu 6. Statuta Međunarodnog krivičnog suda. U članu 25 se za zločin genocida utvrđuje pojedinačna krivična odgovornost. To su jedini delovi Statuta gde se ovo pitanje tretira.

U Statutu nigde ne piše ni za države članice MKS da imaju obavezu da „negiranje genocida“ u svom zakonodavstvu regulišu na bilo kakav način. Zemlje koje nisu članice tim su pre oslobođene od svake obaveze takve vrste. Statut se bavi isključivo nadležnošću MKS-a u odnosu na građane zemalja članica koji su izvršili neko krivično delo navedeno u Statutu. Sve daljnje pravne radnje, ako je došlo do kršenja Statuta i ako za to postoji razlog, preduzima Tužilaštvo MKS. Prema tome, i taj deo izjave ministarke pravde Nele Kuburović, gde se poziva na MKS, je netačan. Statut zaista definiše genocid kao krivično delo ali ne propisuje baš nikakve obaveze pojedinim državama u vezi sa negiranjem ili odobravanjem tog delikta.

Da stvar bude još tragikomičnija, pre oko godinu dana „Evropski sud za ljudska prava,“ ustanova koja je po svemu srodna institucijama na koje se promoteri štetne izmene Krivičnog zakonika Srbije pritvorno pozivaju, doneo je rešenje po žalbi turskog parlamentarca Dogu Perinčeka koga je sud u Švajcarskoj pravosudno osudio za „negiranje genocida nad Jermenima“. Ne obazirući se na isprazne rezone neukih srpskih političara, Evropski Sud je ukinuo presudu švajcarskog suda i potvrdio prioritetni značaj slobode javnog izražavanja u predmetu koji je po svim bitnim obeležjima uporediv sa Srebrenicom.

Pokušaj donošenja iz potaje zakonske mere kojom bi se najozbiljnije ugrozilo osnovno ljudsko pravo građana da kritički razmišljaju o temama od javnog značaja i da svoje zaključke iznose naglas, umesto šapatom i samo u krugu proverenih prijatelja – čemu neizbežno vodi nova zakonska regulativa ukoliko bude usvojena – predstavlja lakmus test mizernog stanja srpske politike i pravne svesti danas. Avaj!

Izvor: Fond Strateške Kulture