Srbija kao novo središte između Moskve i EU

S obzirom na to da je od srednjeg veka naovamo predstavljala stratešku tačku, Srbiju su uvek želele da kontrolišu aktuelne vojne sile; kako se kaže, “kuća na drumu” često je meta pljačke i napada. Godine 1804. srpski ustanak je otvorio put za oslobođenje balkanskih naroda, evocirajući duh francuske, američke i italijanske revolucije. Grci slede srpski primer tek 1821. godine. Krajem XIX veka, padom otomanskog carstva, Srbi su, uz pomoć Rusa, stekli nezavisnost, kao i njihovi susedi Bugari i Rumuni. Država Hrvata, Slovenaca i Srba, i Kraljevstvo Srba, stvoreni su 1918, a Federativna Narodna Republika Jugoslavija 1946. godine.Titova Jugoslavija imala je poseban status, i nije bila obuhvaćena zapadnim embargom koji se odnosio na visoku tehnologiju, a pogađao je SSSR. Zbog toga je Jugoslavija bila središte razmene robe i informacija. Danas, pored Republike Srbije, čiji je glavni grad Beograd, u okviru Bosne i Hercegovine, kako je određeno Dejtonskim sporazumom 1995. godine, formiran je hrvatsko-muslimaski deo, i Republika Srpska, čiji je glavni grad Banja Luka, a predsednik Milorad Dodik. Što se tiče Kosova, Srbi ga smatraju okupiranim delom svoje teritorije.

Aktuelni premijer Srbije, Aleksandar Vučić, i predsednik republike, Tomislav Nikolić, ranije su bili pripadnici Srpske radikalne stranke, nacionalističke partije koju su napustili 2008. godine, da bi formirali Srpsku naprednu stranku, koja radi na približavanju Evropskoj uniji. Premijer Vučić i predsednik Nikolić vode izrazito prozapadnu politiku, ali su s druge strane organizovali zvaničnu posetu Vladimira Putina 16. oktobra protekle godine. Nekoliko sedmica nakon ruskog predsednika, francuski premijer je došao u dvodnevnu posetu Srbiji, tokom koje je nekoliko puta istakao da ekonomsko prisustvo Francuske nije bilo na nivou koje zaslužuje prijateljstvo između te dve zemlje. Prvog novembra 2014. u Beogradu je održan međunarodni skup Trilaterale, prvi put u ovoj zemlji. U decembru i kineski premijer stiže u zvaničnu posetu Srbiji, koja je očigledno mnogima veoma privlačna.

16. oktobar 2014: zvanična poseta ruskog predsednika

Uprkos kiši koja je lila, ruskog predsednika Vladimira Putina pozdravilo je 200 000 Srba. Dvojica predsednika prisustvovala su prvoj srpskoj vojnoj paradi od 1918. i prvoj paradi upriličenoj u Srbji od 1985. godine, kada je Srbija predstavljala srce Jugoslavije. Ova parada održana je u čast pobede nad fašizmom i oslobođenja, koje su doneli srpski partizani uz pomoć sovjetske Rusije. Ruskim migovima na nebu iznad Beograda pesmom su odgovarale srpske trupe, pevajući stihove otpora: “po šumama i gorama…”. Iako je vlada jasno deklarisana kao prozapadna, i aktivno radi na tome da omogući ulazak Srbije u Evropsku uniju, narod je protiv toga, mada bi mu komercijalni sporazumi išli u prilog. Srbija danas ima status posmatrača u okviru Organizacije za kolektivnu bezbednost i saradnju (na ruskom ODKB – Organizaciя Dogovora o kollektivnoй bezopasnosti ), koja je ruski pandan NATO-u. Ove godine Srbija preuzima predsedavanje OEBS-om, jedinom bezbednosnom organizacijom koja okuplja sve zemlje sa evropskog kontinenta i Sjedinjene Američke Države.

Tokom posete ruskog predsednika potpisan je niz strateških i ekonomskih sporazuma. Između ostalih, Srbija i Rusija potpisale su i sporazum o proizvodnji automobila u fabrici Zastava, koja danas posluje u okviru Fijata. Takođe, utvrđeni su i sporazumi o slobodnoj razmeni između Rusije i Srbije. Što je još važnije, zaključen je sporazum koji omogućava zaposlenima u niškom humanitarnom centru, koji spada u rusku nadležnost, da uživaju diplomatski imunitet, o čemu zapadna štampa gotovo uopšte nije govorila. Ovaj humanitarni centar nalazi se u Nišu, gradu na jugu Srbije, na nekoliko kilometara udaljenosti od američke baze Bondstil na Kosovu. Centar je formiran da bi olakšao humanitarnu pomoć u slučajevima prirodnih katastrofa, kao što su poplave koje su u junu prošle godine pogodile delove Bosne i Srbije. Kao svojevrsna najava posete ruskog predsednika, 3. oktobra su u Beogradu održani koncert i svečanost, kao prateći program uz svetsku premijeru filma „Sunčanica“, poslednje ostvarenje ruskog reditelja Nikite Mihalkova („Sibirski berberin“, „Crne oči“…), veoma popularnog umetnika, bliskog vlasti, sina sovjetskog funkcionera i unuka ruskog aristokrate.

17. oktobar 2014. : Konferencija Pariz – Berlin – Moskva – Beograd i stvaranje mreže „Nova Evropa“

Sutradan nakon zvanične posete ruskog predsednika, u centru srpske prestonice organizovana je međunarodna konferencija „Pariz – Berlin – Moskva – Beograd“. Za vreme održavanja ove konferencije, koja je promovisala „veću mirnu Evropu“, objavljena je ideja da se formira mreža panevropskih udruženja i fondacija, koja bi se zvala „Nova Evropa“. Mesec dana kasnije, kao prvi korak u ostvarivanju te ideje potpisan je manifest de golovske inspiracije. Manifest su potpisali francusko-nemačka organizacija Forum Carolus, laboratorija evropskih ideja iz Strazbura, čiji je predsednik baron Nikolaus von Gejling-Vestfal, poslanik FDP-a u Freiburgu, udruženje „Pariz – Berlin – Moskva“, čiji sam predsednik ja, dve italijanske organizacije, udruženje sa socijalnom ulogom „Modavi“ iz Napulja, na čijem je čelu univerzitetski profesor Alesandro Sansoni, pokret italijanskih novinara (Movimento Unitario Giornalisti) Domenika Falka (bivši predsednik), i dve srpske organizacije, „Alternativa za Srbiju“, udruženja više pokreta, i fondacija Dostojanstvo.

Ova fondacija i pokret „Treća Srbija“ , čiji je predsednik Miroslav Parović, bili su glavni organizatori konferencije održane 17. oktobra. Miroslav Parović je u uvodu podsetio zbog čega je Srbija oduvek bila poželjna teritorija, kao strateška tačka; takođe je ukazao na energetske izazove sa kojima moraju da se suoče evropske zemlje, a dao je i svoje viđenje ukrajinske krize, koja ukazuje na neophodnost pronalaženja evropskih rešenja za evropske probleme. Među mnogobrojnim učesnicima iz Rusije, Nemačke, Austrije, Italije, Francuske, profesor Nenad Krstić, sa Univerziteta u Novom Sadu, govorio je o generalu de Golu i Srbiji, a francusko-makedonski autor Goran Sekulovski, sa Instituta Sen Serž, izlagao je na temu značaja pravoslavlja za osovinu Pariz-Berlin-Moskva. Andrej Fajgelj, direktor Kulturnog centra Novog Sada, govorio je na savršenom francuskom jeziku o istorijskim vezama između Francuske i Srbije, sve od 13. veka, sa naglaskom na ulozi koju je odigrala srpska kraljica i francuska princeza, Sveta Jelena Anžujska.

Nova Evropa 81

Viktor V. Kolbanovski, predstavnik potpredsednika Dume, istakao je da je neophodno povezivanje evropskih organizacija za saradnju i mir. Počasno mesto na ovom događaju imao je ruski ambasador Konuzin, koji je poznat po svojim smelim stavovima za vreme bombardovanja 1999. Za vreme konferencije predstavljeno je i srpsko izdanje moje knjige “Pariz-Berlin –Moskva , put nezavisnosti i mira”, čiji su primerci distribuirani učesnicima. Ova knjiga je objavljena 2002. godine, a predgovor prvom izdanju napisao je general Pjer Mari Galoa, de Golov saradnik za nuklearno naoružanje. Knjiga je objavljena gotovo godinu dana pre nego što su tri zemlje zauzele zajedničko stanovište protiv rata za vreme iračke krize.

Podsetio sam 17. oktobra na osnovne postulate izložene u ovoj knjizi i izneo istorijat saveza “Pariz-Berlin-Moskva”, od iračke krize do današnjih dana. Od Drugog svetskog rata, evropske zemlje gotovo da su istupile iz istorijskih dešavanja, izuzev de golovske politike i relativne emancipacije ponovo ujedinjene Nemačke, koja ne raspolaže i sigurno neće raspolagati svim prednostima tradicionalne političke i vojne moći. Uprkos pritiscima izuzetno moćnih ekonomskih faktora u ujedinjenoj Nemačkoj, kancelarka Merkel je u poslednjih šest meseci zauzela radikalnu poziciju zapadnog bloka prema Rusiji, koju diktiraju Sjedinjene Države. Nemačka je, poslednjih godina, ublažavala zapadni stav. U okviru aktuelne nemačke vlade, Štajnmajer i njegov saradnik Erler igrali su pomiriteljsku ulogu, koju su odjednom napustili. Da li će ta iznenadna promena potrajati? Da li je to posledica dogovora između Sjedinjenih Država i Nemačke? Rezultat pokvarenih međusobnih odnosa između kancelarke i ruskog predsednika? Rezultat nemačkih ekonomskih interesa u centralnoj i istočnoj Evropi?

U času kada ovo pišem, francuski predsednik Oland upravo je stigao iz iznenadne tajne posete Moskvi, gde je tokom sat i po vremena razgovarao sa ruskim predsednikom. Ovo je tim pre iznenađujuće što su njegovi stavovi sve do sada uvek bili bliski stavovima naših američkih saveznika. Iako istorijska dešavanja postaju ubrzanija, treba imati u vidu geografske i istorijske datosti, kao i srednjeročne i dugoročne ekonomske tendencije. Francuska je evropsko poluostrvo, neka vrsta kondenzata Evrope, koja objedinjuje kulturalnost severne, mediteranske i, kroz Alzas, centralne Evrope. S jedne strane, Francuska ima mediteranski predznak, ali pre svega je karakteriše rajnski, francusko-nemački duh, koji je otelotvoren u zajedničkom carstvu Karla Velikog, na koje se često pozivao general de Gol, da bi unapredio francusko-nemačku saradnju.

Nemačka ima ključnu ulogu u srcu Evrope. Rusija predstavlja vezu između centralne Evrope i pacifičkog sveta u ekspanziji. Francuska, Nemačka i Rusija svojim položajem, istorijom, kritičnom masom imaju sposobnost da uspostave dinamiku zasnovanu na čestitosti i stvore izvor mira i prosperiteta na evropskom kontitnentu. To je osnovna poruka moje knjige i konferencije održane u Beogradu 17. oktobra prošle godine. Ali krucijalna uloga Beograda dobija danas svoj pun smisao, jer je savez “Pariz-Berlin-Moskva” od samog početka zamišljen kao jedan od pokretača i katalizatora za stvaranje veće Evrope.

Srbija kao nova tačka povezivanja između EU i Rusije, i njena ključna oblast Vojvodina

Od pre nekoliko godina, Srbija i Bosna postaju područje značajnih ulaganja za Rusiju, Kinu, Austriju i Nemačku. To je posebno upečatljivo u energetskom sektoru. Lukoil je kupio Jugopetrol, dok naftna kompanija Gazprom poseduje 51% NIS-a, srpskog preduzeća za distribuciju nafte. Zauzvrat Gazpromneft se obavezao da će ulagati u modernizaciju srpskih rafinerija i u izgradnju skladišta prirodnog gasa ( Aleks Trud: “Srbija na raskršću puteva: energetski koridori, privatizacija, i rat za gas”, Geografski časopis za Istok, vol. 50, 2010. ). Od 1997.godine nakon otkrića velikih ležišta ugljovodonika u Kaspijskom moru, Srbija je postala središte gasne i naftne mreže. Aleksis Trud takođe objašnjava da se Kosovo nalazi na raskršću energetskih koridora 9, 8 i 10. Zatim, poslednjih godina pokazalo se da bi Srbija bila pouzdanija od Ukrajine za sprovođenje gasa i nafte do zapadne Evrope.

Kroz Srbiju je trebalo da prolazi 450 km Južnog toka, što predstavlja najveći deo ovog gasovoda. To bi bilo pravo čvorište u distributivnoj mreži na putu ka obližnjim i zemljama zapadne Evrope. Najveći deo organizatora konferencije održane 17. oktobra 2014. u Beogradu potiče iz pokrajine Vojvodine, na severu zemlje. To nije slučajnost, jer stanovnici ove ključne oblasti imaju osećaj za ovakve teme. Južni tok i Nabuko bi prolazili koroz Vojvodinu. Početkom decembra Rusija je podlegla pritiscima Evropske unije i objavila je da obustavlja projekat realizacije Južnog toka, dok je izgradnja Nabuka od pre nekog vremena takođe dovedena u pitanje. Strani investitori, Austrijanci, Mađari i Rusi posebno ulažu u Vojvodinu, žitnicu Srbije. Vojvodina takođe kontroliše čitav tok Dunava kroz Srbiju, koji je povezuje sa evropskim rečnim putem Rajna-Majna- Dunav.

U ovoj pokrajini, koja je u prošlosti pripadala Austrougarskoj, žive pripadnici mađarske nacionalne manjine. Vojvodina se graniči sa ovom zemljom Evropske unije, koja se takođe približava Rusiji iz strateških i energetskih razloga. Najzad, ova pokrajina se graniči i sa Rumunijom i Bugarskom, koje imaju značajnu ulogu u američko-ruskim igrama uticaja.

Srpska vlast tako aktivno pregovara o svom ulasku u EU, istovremeno želeći da očuva privilegovane odnose sa Rusijom. Srbija bi mogla da odigra ulogu koju je imala Austrija šezdesetih godina, ulogu strateške tačke između Istoka i Zapada. U interesu je svih država evropskog kontinenta da oživljavaju kulturne veze koje ih objedinjuju, i da uspostavljaju ekonomsku i stratešku saradnju. Tu se ne radi o nekoj beznačajnoj odluci, nego o izboru između mira i rata, izboru slobode da sami za sebe odredimo svoje vitalne interese, a ne da dopustimo da to neko drugi čini umesto nas.

Anri de Grosuvr / Časopis Nacionalna odbrana / decembar 2014.

Izvor: Nacionalna odbrana, Evroazija.info