Srbija u NATO kao Vučićev poslednji zadatak

Aleksandar Vučić je uspešno utvrdio državnost nezavisne Republike Kosovo i prihvatio se mnogo komplikovanijeg zadatka – da uvede Srbiju u NATO.

Težak posao, na nivou koji uveliko prevazilazi njegove političke kompetencije i mentalne kapacitete. Šampion kafanskih i podrumskih intriga sada mora da se uključi u sukob dve najveće svetske sile – Amerike i Rusije. On, nesposoban da se snađe s vlastitim razvodima i ženidbama, uspeo je da celu Srbiju uvuče u globalni haos koji, kako god se završi, neće imati hepi end.

U skladu sa svojim junačkim karakterom, Vučić bi najradije otišao u Jajince, da tihuje. Ali, ne sme i ne može da izbegne izvršenje obaveza prema vašingtonskim i briselskim sponzorima koji su mu omogućili da od Srbije napravi lični kalifat. Nema druge, mora da uđe u igru u kojoj su snage raspoređene na sledeći način:

1. Kongres SAD usvojio je prošle godine „Akt o prevenciji ruske agresije“. Prema planu Baraka Obame, američkog predsednika i vrhovnog komandanta, tokom sledeće dve godine trebalo bi da se u Evropi kreira tzv Bezbednosni fond NATO saveza u koji bi bile uključene Ukrajina, Gruzija, Moldavija, Azerbejdžan, Bosna, Makedonija, Crna Gora, Kosovo i Srbija. Diplomatskim floskulama o usaglašavanju standarda oružja, zajedničkoj obuci i saradnji u mirovnim misijama prikrivena je činjenica da su te vazalne zemlje pretvorene u poligon za ratne igre NATO-a.

Krišom, mimo Skupštine i Vlade, Srbija je još u decembru prošle godine potpisala „Individualni partnerski akcioni plan“, kojim se NATO vojnicima garantuje diplomatski status, korišćenje srpske vojne infrastrukture i ono što su poslednjih godina imali samo članovi porodice Vučić – izuzeće od odgovornosti za sva kršenja zakona Srbije. Sporazum je pre desetak dana zvanično stupio na snagu, a svečanosti u Briselu prisustvovali su ministar odbrane Bratislav Gašić i šef diplomatije Ivica Dačić, obojica vesli – Gašić kao da je našao svedočanstvo iz srednje škole, a Dačić kao da mu je Zagrađanin doneo još jedan kofer s milion tuđih evra.

2. Vladimir Putin nije bio ni radostan, ni iznenađen potezom srpske vlasti. Kao što je tokom susreta u Moskvi, početkom jula 2014, i lično rekao Vučiću: „Znam šta radite, ne možete nas da varate“, Putin je konkretnim potezima, kao što je odustajanje od Južnog toka, pokazao da ubuduće Srbiju, bar dok je ove vlasti, neće tretirati kao prijateljsku državu. Naprotiv.

3. Tomislav Nikolić spreman je da predvodi pro-rusku opoziciju i ozbiljno uzdrma diktatorov tron. U zadatim okolnostima, Aleksandar Vučić je pokušao na dva načina da brani svoje pozicije. Prvo, navrat-nanos organizovao je svečano obeležavanje 16. godišnjice NATO bombardovanja SR Jugoslavije da bi se predstavio kao patriota koji pamti, ali oprašta. Trik nije uspeo. Ruski ambasador Aleksandar Čepurin nije pristao da učestvuje u predstavi. Čak je i Tomislav Nikolić imao prečeg posla.

Uporedo s tim, Vučić je već poodmakao u monstruoznoj akciji satanizacije srpskog naroda, koja za konačan cilj ima opravdanje NATO agresije. Ideja je jednostavna: medijskom kampanjom potrebno je Srbima prikazati posledice stvarnih i lažiranih ratnih zločina nad Albancima i u javnosti izazvati utisak – pa, kad su naši policajci, vojnici i ostali zlikovci izvršili tako stravična zlodela normalno je da nas NATO kazni.

Za praktičnu realizaciju tog plana Vučić je izabrao svoja verna tupa oruđa: Natašu Kandić, Vuka Draškovića i Vojislava Šešelja.

Sezonu novog lova na Srbe otvorila je Kandićka optužbom na račun generala Ljubiše Dikovića, načelnika Generalštaba Vojske Srbije. Predsednik Nikolić je odmah, tuk na utuk, odgovorio dodelom ordena Dikoviću, zbog čega je kažnjen Šešeljevim pljuvačkama na Pinku i preko naslovnih strana „Informera“, „Blica“ i „Kurira“. U tom glibu, svom prirodnom staništu, našao se i Vuk Drašković. Pre 11 godina, kad je bio šef diplomatije u prvoj Koštuničinoj vladi, Drašković je tvrdio da su Srbi izvršili etničko čišćenje Kosova. Danas samo razrađuje tu tezu, a sve u interesu svojih stranih i domaćih gospodara i na štetu naroda kome biološki pripada.

Za finale kriminalizacije Srba i Srbije, u Vučićevoj režiji priprema se film poput onog o „Škorpionima“, paravojnoj jedinici koja je streljala zarobljene muslimane u Bosni. Posle „suočavanja s prošlošću“, bar se tome diktator nada, u javnosti će prevladati uverenje da je NATO bombardovanje zaista motivisano humanitarnim razlozima i da je predstavljalo opravdanu kaznu za zločine nad Albancima.

Medijski preparirani, građani bi trebalo da zaborave da je Haški tribunal već izrekao najteže kazne svim srpskim političkim, policijskim i vojnim liderima i da je na delu teritorije Srbije formirana nova država, gotovo potpuno očišćena od Srba. Ko pristane na tu zamenu teza, neće se protiviti Vučićevoj nameri da, posle svega, uvede Srbiju u NATO i, kad do toga dođe, pretvori je u legitimnu metu ruskih nuklearnih raketa.

Prvi put kad je bio na vlasti, Vučić je građane gurnuo u rat s NATO savezom. Sad, zarad ličnih lukrativnih interesa, uvlači narod i državu u novu ratnu avanturu iz koje će, opet, on izaći bogatiji, a groblja punija. Ako i u ovoj prevari pobedi Vučić, izgubiće Srbija.

Izvor: Blog Predraga Popovića

Komentari

Jedan komentar na Srbija u NATO kao Vučićev poslednji zadatak