Srebrenica kao kultura (zlo)pamćenja

„Oko 150.000 ljudi okupiće se na komemoraciji povodom 30 godina genocida u Srebrenici, na mezarju u Potočarima”, najavila je Muniba Subašić. Biće ih, kako i priliči okrugloj godišnjici, u rekordnom broju, a da bi i broj sahranjenih bio najveći, predsednica udruženja „Pokret majki enklava Srebrenica i Žepa” je „zamolila članove porodica koje imaju identifikovane ostatke žrtava, da ih ukopaju, iako se radi o vrlo malim ostacima” (RSE, 27. jun 2025).

Kako je naknadno obavestila, biće ih najmanje još pet (Kliker, 30. jun 2025) Tako od godine do godine nastavlja da raste broj srebreničkih žrtava od 8.000 ka 9.000. A ovom prilikom pogotovo neće usfaliti teških reči na račun Srbije, Srpske i Srba generalno.

I opet će, naravno, iz Banjaluke stići srpski odgovor. Priznanje da to jeste bio masovni ratni zločin, ali ne i genocid. Dodik je odavno, mimo manifestacije i protokola, bio u Potočarima i poklonio se žrtvama. Vučić je došao na jednu od godišnjih manifestacija i u prisustvu brojnih stranih i međunarodnih hodočasnika bio kamenovan, a identifikovani počinioci linča nikad nisu procesuirani. Neoprostiv greh dva srpska predsednika jeste u tome što masovni ratni zločin neće da imenuju kao genocid.

Genocid, po definiciji, podrazumeva planiranu nameru da se „uništi čitava jedna rasna, verska ili nacionalna grupacija na celoj teritoriji države, a ne u jednoj opštini”. „Opštinski genocid” se ne spominje u leksikonima. Takođe, genocid podrazumeva neselektivnu fizičku likvidaciju svih pripadnika grupe, bez obzira na polne i starosne granice. „Zašto ne postoji pokret majke Jasenovca?”, retorički se upitao Gaga Antonijević, režiser kultnog filma „Dara iz Jasenovca”.

Odgovor se podrazumeva: zato što su u ovom konclogoru NDH srpske majke i decu, zajedno s odraslim muškarcima, ručno poklale hrvatsko-muslimanske ustaše, dok su u Srebrenici, pripadnici VRS streljali muškarce dorasle za pušku, ali ne i žene i decu, ni stare i bolesne. Međutim, Haški tribunal je, uprkos tim nespornim činjenicama i opšteprihvaćenim definicijama, masovni zločin presudio kao genocid na osnovu nečuvene prakse da kombinuje ostrvsko i kontinentalno pravo i da ga dograđuje i razvija tokom primene, pa eto, i da redefiniše neke stare pravne kategorije, poput genocida, i uvodi nove poput „kolektivnog zločinačkog poduhvata”.

Procene broja srpskih žrtava u Jasenovcu kreću se od 700.000 do 70.000, što je procena proustaškog režima Franje Tuđmana, koji je, prema kabinetskom magnetofonskom snimku, svojim generalima pred „Oluju” naredio da definitivno reše srpsko pitanje.

U haškim presudama spominje se 4.000, odnosno 5.000 bošnjačkih žrtava u Srebrenici, da bi broj naknadno porastao bezmalo duplo, iako je američki advokat Stefan Karganovič, na čelu Istorijskog projekta Srebrenica u Holandiji, na bazi forenzičkih istraživanja eksperata na terenu, utvrdio: „Ne više od 1.200.” „Ne, u Srebrenici se nije dogodio genocid”, ponavljao je i Gideon Grajf, vodeći ekspert za genocid, podnoseći Izveštaj Nezavisne međunarodne komisije za istraživanje ratnih zločina u Srebrenici.

Postojao je i tajni život ratne Srebrenice, o kojem svedoče bošnjački opštinski funkcioneri Ibran Mustafić i Hakija Meholjić, ratni funkcioneri enklave Srebrenica. „Izetbegović nas je pozvao u Sarajevo i šokirao poverljivom informacijom da Klinton traži 5.000 žrtava kako bi pridobio američko javno mnjenje za vojnu intervenciju na srpske položaje u Bosni.”

A onda se pred sam pad Srebrenice iz nje iznenada tiho povukla odbrana pod komandom Nasera Orića, koji je noću sa lokalnom jedinicom muslimanske ABiH ubijao i palio po okolnim srpskim selima. Srebrenica je bila međunarodno zaštićena enklava i holandski bataljon pod zastavom UN, koji je bio zadužen i da razoruža i štiti enklavu, nije obavio ni jedno ni drugo.

No, Holanđani su bili domaćini tribunala koji je bio formiran za Srbe, pa nisu ni bili tema u Hagu. Naser Orić, i pored brojnih svedoka, više puta je oslobođen optužbe, jer očito suviše zna o „dogovorenom genocidu”, kako je svoju knjigu naslovio Meholjić. A na komemoraciju za oko 3.500 srpskih žrtava u Bratuncu ni danas ne dolaze zapadni ambasadori, koji su u Potočarima već postali inventar.

Ove godine bošnjački politički vrh i zapadna amabasadokratija okupljena u PIK-u i predvođena Šmitom, moći će u svojim govorima da spomenu rezoluciju Generalne skupštine UN o 11. julu kao međunarodnom danu sećanja na žrtve genocida u Srebrenici.

Iako je ta rezolucija, zahvaljujući Rusiji i Kini, već bila poražena u SB UN, Kolektivni zapad uspeo je da je progura uprkos manjini glasova. Bilo je to na kraju Bajdenove ere, kada je još postojao Kolektivni zapad, a za koji dan, na komemoraciji u Potočarima, neće biti ambasadora SAD, dok će nemački, francuski i britanski morati na vrućini da saslušaju lažnog protektora.

Njegov prethodnik Incko, poslednjeg dana dvanaestogodišnjeg mandata, izmenom Krivičnog zakona zabranio je negiranje genocida, što je u isključivoj nadležnosti Parlamentarne skupštine. Ali, direktor Memorijalnog centra Emir Suljagić pohvalio se onomad da je Haški tribunal ustupio centru čitavu svoju arhivu i, između ostalog, rekao da će to biti „platforma za istraživanje”.

Šta ćemo, Suljagiću, ako to istraživanje pokaže da genocida u Srebrenici ipak nije bilo? Zašto bi inače pedantni Incko zabranio ne samo negiranje, nego i svako preispitivanje, relativizovanje, istraživanje genocida? Za relativizaciju su se pobrinuli bošnjački istoričari, koji su otkrili da su bosanski muslimani preživeli 11 genocida, pa ispada da kad god je stradao više od jedan, oni to zovu genocid, a čovek da se pita kako je posle tuce genocida pretekao ijedan.

Može se razumeti taj siromašni svet koji pojedinačno žali svoje najbliže i ne zna šta znači genocid, nego jedino da ta strana reč znači nešto mnogo više nego masovni zločin. Najzad, bošnjački intelektualci i političari vređaju Jevreje koji su u Holokaustu izgubili šest miliona saplemenika i naglas se pitaju ne bi li, pored toliko muslimanskih genocida, oni za svoje neuporedivo veće stradanje trebalo da pronađu neki novi naziv. Šta bi trebalo da kažu Srbi, sa stotinama hiljada svojih samo u Jasenovcu?

Otkud na Zapadu i kod Bošnjaka tolika potreba da masovni zločin preimenuje u genocid i da im to svi priznaju. Za Zapad je to smokvin list da pokrije bombardovanje Srpske i Srbije osiromašenim uranijumom, pa su išli po potvrdu i u susjedne Albaniju, Makedoniju, Montenegro… Dalekovido, jer već danas iza „istine i pravde” iz toga vremena ne stoji više monolitna supersila.

S Bošnjacima je već teži problem, jer genocid u Srebrenici je za njih postao mit o velikoj osnivačkoj nacionalnoj žrtvi. Narod koji je postao nacija na sednici CK SKBiH, a ne vekovnom borbom za nacionalno oslobođenje, imao je potrebu da kao i ostali narodi svoje korene zalije krvlju velike pobede ili poraza. Poraženi u građanskom ratu, koji su sami izazvali u nadrealnoj težnji za bosanskom državom, u Srebrenici su našli to rešenje, te zato žrtava treba da bude što više i masovni zločin treba da bude baš genocid.

Mit, pogotovo osnivački mit, ne podleže racionalnoj analizi, gluv je i slep za činjenice i argumente, pa je deplasirano s njima polemisati. Korisnije je istraživati Srebrenicu za sebe i sav ostali svet, istine i pravde radi. Takođe, trebalo bi se temeljito pozabaviti učešćem bosanskih muslimana u turskom zulumu, u šuckorima i zelenom kadru pod okupacijom K und K, a posebno u okupatorskoj vlasti NDH, u ustaškim redovima, Crnoj legiji, Handžar diviziji, u Jasenovcu i Donjoj gradini, Prebilovcima itd. Istražiti one stvari, dakle, na koje su Srbi u ime pomirenja govorili: „Možemo oprostili, ali ne možemo zaboraviti.”

Srećom i nisu zaboravili, pa se evo iz nedelje u nedelju stradalni narod okuplja i priseća na stratištima diljem srpskog sveta. A Bošnjacima više ne treba pružati ruku pomirenja, ubeđivati ih, nuditi, nego ih ostaviti na miru da u svojim kantonima na frtalj Bosne sanjaju snove rahmetli fanatika koji ih je vodio. Neka se sami jave ako i kada budu spremni da najpre sravnimo istorijske račune ko je kome više zla naneo i shvate zašto oko Srpske nema pogađanja, a što se tiče BiH, kako se dogovorimo. Politički spektakl u Potočarima sa 150.000 učesnika podržava verziju o genocidu i obostrano udaljava od bilo kakve BiH.

Izvor: Politika