Сребреница од последице до средства

За перцепију још једне сјајне анализе Борислава Радовановића важно је знати да је писана пре последњих дешавања у Сребреници.

Прошла година нудила је „дашак наде“ за босанско-херцеговачке и шире екс-југославенске несрећнике у виду Немачке иницијативе. Но, чим је ова позитивна акција добила назив Немачко-Британска иницијатива могла се оценити пропалом. Није Велика Британија у ту причу ушла као добронамеран партнер, него као дестабилизатор и рушитељ. Данас имамо „Британску иницијативу“ у Савету безбедности као једино шта нам је преостало од надања у бољу будућност. Без имало сумње можемо рећи како је у питању средство дестабилизације и произвођење новог балканског хаоса, нових злочина.

Замислите степен безобразлука: нација која је де факто починила низ геноцида над милионским колективитетима, која је зарад хегемонистичких интереса вековима тлачила гро човечанства, која је чинила злочине над преко 80 одсто светске популације, данас бесрамно отвара приче о туђим злочинима. Жалосно, али кроз историју су небројено пута доказали да се могу тако понашати обзиром на лаковерност и напросто глупавост других. Уместо да остатак човјечанства суди Британцима за изазивање два светска рата, ми и данас наседамо на просте (чак простачке) манипулације. Човечанство се обрачунало са италијанским фашизмом и немачким нацизмом, слави „победу“ (Пирову), а колико је икада уопште промишљало око питања – да ли је побеђен британско-англоамерички фашизам/нацизам?

Нирнбершки процес је једна од највећих англо-саксонских подвала човечанству и поставио је накарадну матрицу у којој ратове посматрамо кроз призму ПОСЛЕДИЦА, уместо њихових УЗРОКА. Нацистички злочини били су стравични, но, запитајмо се који рат није садржавао злочине као увек присутну последицу? Тако нешто није забележено. Нирнбершка подвала материјализовала се на начин да остатак човечанства, шокиран снимцима и фотографијама стравичних нацистичких злочина, није ни помишљао да се позабави питањима британског „Пројекта Хитлер“ (о ком понајбоље говори познати амерички истраживач Виљем Енгдал). Још давне 1922. године британске и америчке окупационе снаге за своје хегемонистичке циљеве инструментализују тада још увијек политички маргинализовану креатуру по имену Адолф Хитлер. Огромним кредитима, медијском и политичком подршком, разарањем његових противника и стварањем за њега повољних услова, Британци и Американци обезбеђују Хитлеру све претпоставке потребне за произвођење глобалног крвопролића. Међутим, нирнбершком правосудном представом или филмаџијским пројектом човечанству је подастрт један другачији сценарио, у какав смо на жалост сви поверовали.

Ово помињем само како би квалитетније схватили актуелну ситуацију наше „сребреничке стварности“ и страховања о поприлично неизвесној будућности. Наши преци су насели на нирнбершку подвалу и сопствена страдања из другог светског рата перципирали кроз манипулативну призму комунистичко-идеолошке наметнуте матрице. Јасеновац, Јадовно и бројна слична стратишта нису добила своју есенцијалну истину, него тумачења погодна идеолошким матрицама. Уосталом, како да квалитетно растумачимо ПОСЛЕДИЦЕ, а Јасеновац и Јадовно то свакако јесу, кад нисмо растумачили УЗРОКЕ тог рата.

И шта је уследило? Јасеновац и Јадовно као неспорне последице рата претворени су у СРЕДСТВА инструментализовања будућих крвопролића. Што је најгоре, управо по фашизоидним матрицама деловања, али у оном најгорем појавном обличју – британског фашизма! Морамо бити објективни и рећи да је српска етничка заједница из бивше СФРЈ удружила генерације рођене од краја 40-их, па све до средине 70-их, добро војно обучене, опремљене и СПОСОБНЕ за реализацију циља. Сам циљ је био добар – очување државе у коју су наши преци уградили два милиона живота, али су методе деловања биле погрешне. Никада Срби себи нису смели дозволити отварање концентрационих логора, масовна погубљења и прогоне, силовања и паљевине, као и бројне дуге фашизоидне или нецивилизоване радње. Управо војна надмоћ пружала нам је услове да рат водимо у складу са општеприхваћеним вредностима и принципима.

Међутим, догодило се оно шта јесте и то напросто морамо признати и прихватити. На самом крају рата и када то није имало смисла или рационалне побуде почињен је један стравичан злочин. Знам, сви кажу како су се догодили и Јасеновац и Јадовно, како је Насер Орић предводио хорде зла и починио монструозне злочине. Ипак, фашизоидно је „злочин правдати другим злочином“ и то је цивилизацијски неспорно. Погрешили смо и то морамо једноставно признати и суочити се са властитом погрешком.

Само, проблем је у оквирима какви се намећу нашем суочавању са прошлошћу. Данас је код Срба непобитно – признајемо сребренички злочин и спремни смо да сносимо одговорност за исти. Да ли је то био злочин геноцидне природе? То је питање какво би у разјашњавању прошлости требало да буде нешто секундарно, нешто до чега тек треба доћи постепеним тумачењем УЗРОКА. Међутим, „Хашко правосудно позориште“ следи матрицу свог изворишта у виду нирбершког. На делу имамо исти „црни сценарио“!

Уместо да сребренички злочин сублимирамо као ПОСЛЕДИЦУ, а да покушавамо открити ИЗВОРЕ крвопролића какво нас је задесило, ми ПОНОВО на пиједестал постављамо последице, док узроке заобилазимо. Да то разграничимо једном за сва времена – први и есенцијални злочин који се овде догодио назива се ЗЛОЧИН ПРОТИВ МИРА. Жалосно, али истинито: у нашим и у међународним круговима данас се више нити не расправља питање ко и како је починио ЗЛОЧИН ПРОТИВ МИРА на штету суверене државе СФРЈ и њених грађана? Заборавили смо на кључно питање из ког произилазе сва остала, а настојимо кобајаги објективно рационализовати недавну прошлост. То је напросто погрешан приступ.

Покушајмо поентирати! Дакле, британско-америчко залагање у Савету безбедности за доношење декларације о Сребреници дало нам је добро полазиште да отворимо питање УЗРОКА који су довели до тог стравичног злочина. Неспорно је да је српска страна у рату чинила злочине, неспорно је да је српски народ трпео злочине других, као што је неспорно да историја није забележила рат без злочина. Даље, неспорно је да је већина јужнославенских етничких група дограбила оружје и своја етничка права штитила оружаним путем. Међутим, неспорно је и постојање једног глобалног хегемонистичког пројекта какав је плански и циљно генерисао низ оружаних сукоба. Тај монструозни пројекат несмањеном жестином се манифестује и данас. Десетине држава су у овом тренутку захваћене тешким крвопролићима, а све у функцији једног те истог монструозног пројекта. Свакодневно смо сведоци нових „Сребреница“ широм света, а никако да се запитамо зашто? Па зар Срби данас убијају широм Украјине, Блиског Истока или Северне Африке?

Од почетка прошле године и првих назнака украјинске кризе указујем на ово чему данас сведочимо. Рекао сам да је украјинска криза у функцији елиминисања Русије из будућих блискоисточних сукоба, те да ће као „трећа фаза“ глобалне дестабилизације уследити балканска криза. Зар сам погрешио? Генераторима и идејним пројектантима актуелне светске кризе сребреничке жртве су само СРЕДСТВО изазивања новог крвопролоћа и ништа друго.

Циљ Велике Британије и Сједињених Држава јесте дестабилизација Балкана и све остало је подређено или у функцији таквог циља. Сребренички злочин је тек пуко средство у рукама зликоваца и то напросто морамо схватити. Циљ хегемона је спречавање глобалних пројеката типа „Турског гасовода“, „Пута свиле“ или „Кина + 16“, а исте најједноставније анулирају дестабилизацијом Балкана (примарно Македоније и БиХ-е, бар за сада). То је толико просто да болно вришти и тражи нашу пажњу.

Дакле, поклонимо се сребреничким жртвама, поклонимо се свим жртава ратова из 90-их, али и онима које ће данас погинути широм светских беспућа. И схватимо да жртве настају након дестабилизација, сукоба и накарадних матрица колективних промишљања. Запитајмо се желимо ли и сами постати жртве злочина, или да ли то желимо својој деци? Уколико тако нешто не желимо ни деци ни себи, онда се напросто поклонимо жртвама, а све „приче“ преко тога оставимо за нека боља времена. Јасеновачки злочин је својевремено био претворен у средство продуковања сребреничког погрома, па зар да нас Сребреница уведе у неку нову „Сребреницу“?

Извор: ЦЕОПОМ-Истина