Sretenjske liberalne zablude

Član 1. Zakona o državnim i drugim praznicima u Republici Srbiji sadrži objašnjenje zbog čega je baš Sretenje izabrano za Dan državnosti Srbije: „..spomen na dan kada je na zboru u Orašcu 1804. godine dignut Prvi srpski ustanak i dan kada je u Kragujevcu 1835. godine izdan i potvrđen prvi Ustav Knjaževstva Serbije“ (ovde).

Imajući u vidu zakonsko obrazloženje, ovakvom izboru Dana državnosti može se prigovoriti mnogo štošta. Kao prvo, državnost je svojstvo zajednice koja je konstituisana kao država, pa je stoga neprikladno da se novovekovno obrazovanje državnosti Srbije vezuje za izbijanje jednog ustanka, ma kako on slavan bio.

Određivanjem ustanka kao rodnog mesta novovekovne srpske državnosti ide se na ruku tezi o militarističkom karakteru srpske državnosti, kao opštem mestu zapadne srbofobije.

S tim u vezi, dovoljno je setiti se „proročke“ pretenje koju je Vinston Čerčil izrekao predsedniku jugoslovenske vlade u izbeglištvu Božidaru Puriću u decembru 1943. godine: „U Evropi – rekao je Čerčil – postoje dva militarizma, pruski i srpski. Pruski će biti srušen u ovom ratu, a srpski militarizam takođe mora otići!“ (Marko Pavlović, Prikrivena denacifikacija u Ustavu Srbije od 2006, ovde).

I u kolonijalnom i autošovinstičkom diskursu „drugosrbijanaca“ istorija srpske državnosti po pravilu se difamira ukazivanjem na njeno dinarsko-hajdučko i ustaničko-revolucionarno poreklo (ovde).

Emancipovanje srpske državnosti od ustaničke dimenzije, u svetlu određivanja datuma njenog praznovanja, ne znači i prihvatanje navdenih srbofobnih stavova. Takvo emancipovanje je nužno zbog uvođenja kategorijalno-pojmovnog reda u srpsku kulturu sećanja, kojoj po predmetu regulisanja pripada i Zakon o državnim i drugim praznicima u Republici Srbije.

Sledstveno tome, obeležavanje praznika srpske državnosti treba vezati za događaje u kojima vrhuni srpska državno-pravna misao, a srpsku slobodarsku i vojničku tradiciju za istorijske događaje u kojima vrhuni epski i hrišćanskim zavetom osmišljeni i oplemenjeni kolektivni etos srpskog naroda. Stoga bi bilo nužno razdvojiti i posebno slaviti Dan srpske državnosti i Dan srpske vojničke slave.

Ovakvoj kritici izbora Sretenja za Dan državnosti Srbije mogao bi se istaći prigovor da Zakon o državnim i drugim praznicima u Republici Srbiji vezuje proslavu Dana državnosti ne samo za početak Prvog srpskog ustanka, već i za donošenje Sretenjskog ustava 1835. godine. Stvari sa ovim prigovorom izgledaju sasvim drugačije kada se uzme u obzir činjenica, da Sretenjski „ustav“, rečju najboljeg savremenog poznavaoca ustavnog razvitka Srbije u 19. veku Marka Pavlovića, „nije ustav“, već „ustavotvorni pokušaj“ (ovde, ovde), jer je ga je knez Miloš ukinuo već 30. marta, a da pre toga nije bio ni primenjen.

Tako je Zakon o državnim i drugim praznicima u Republici Srbiji iz hiljadugodišnje istorije srpske državnosti izdvojio kao njenu žižnu tačku jedan ustavotvorni pokušaj. Zašto je to učinjeno i čime se takav izbor pravda?

Kako je donet važeći Zakon?

Tekst važećeg Zakona o državnim i drugim praznicima u Republici Srbiji delo je Vlade Zorana Đinđića, a Narodna skupština Republike Srbije usvojila je ovaj Zakon 2001. godine. Svedočenje o tome kako je došlo do izbora Sretenja za Dan državnosti Srbije ostavio je Radoš Ljušić, kao član Komisije koja je pisala nacrt ovog Zakona.

Ljušić veli sledeće:

Ministar Vladan Batić osnovao je komisiju za izradu Nacrta zakona o državnim znamenjima, koja je brzo donela odluku o zastavi, grbu i himni, a ustručavala se da se izjasni o državnom prazniku. Sećam se tog muka, koji sam prekinuo predlogom da Sretenje Gospodnje iz 1804. godine, početak Srpske revolucije, bude državni praznik Republike Srbije.

Predlog je odmah prihvaćen, bez ijedne primedbe, ali iz nekog neobjašnjivog straha da nam ne zamere druge države i naše nacionalne manjine što smo uzeli za praznik ustanak na Turke, pokušali smo da ublažimo ovu ispravnu odluku. Neko je došao na ideju da predložimo vladi i skupštini da uvedu i praznik za nacionalne manjine, ali nas je Antal Hegediš ubedio da odustanemo od tog besmisla:

‘Ja sam Mađar i kao pripadnik nacionalne manjine, ako bih birao dan za svoj praznik, odabrao bih Svetog Ištvana, a to je nemoguće… Ali ja sam i građanin Srbije i želim da i moj praznik bude onaj praznik koji smo odabrali’. Hegediš nas je okuražio da odbacimo ideju o prazniku za nacionalne manjine. Zašto smo izabrali ustanak na Turke bilo je teže opravdati, pa smo došli na ideju da u obrazloženju Nacrta zakona napišemo da je na Sretenje Gospodnje 1835. godine donet i Sretenjski ustav. (ovde).

Ako izostavimo Ljušiću već poslovično svojstvenu „naknadnu pamet“, te zadocenele dokaze „hrabrosti“, njegovo svedočenje o načinu na koji je izabran Dan državnosti Srbije pokazuje da su petooktobarske vlasti izborom ovog državnog praznika htele pre svega da pošalju poruku stranom faktoru, čija je podrška bila presudna za uspeh državnog prevrata.

Naime, da bi dodatno ojačali spoljnu podršku svojoj vlasti (tj. obrnuti, nedemokratski legitimitet = autoritet), nosioci petooktobarskog prevrata su svojim pravnim aktima slali jasnu poruku inostranom adresatu, da je sa „petim oktobrom“ na delu teritorije Srbije, koji je formalno i dalje bio slobodan, konstituisana nova politička zajednica (societas) i novi poredak (novus ordo). Time je ovaj prevrat sticao i odlike revolucionarnog događaja.

Upravo je revolucionarno obeležje potpunog diskontinuiteta, kao ključno svojstvo petooktobarskog režima, došlo do izražaja u simbolički vrlo značajnom izboru novog Dana državnosti, a dodatno ga potvrđuje i navedeno Ljušićevo svedočenje. Naime, pre donošnje Zakona o državnim i drugim praznicima u Republici Srbiji od 2001. godine, kao Dan Republike Srbije obeležavan je, počev od 1990. godine, 28. mart, „dan Republike Srbije kada je uspostavljen državno-pravni suverenitet“ (Službeni glasnik SR Srbije 13/90).

Tog dana su 1989. godine sva tri veća Skupštine SR Srbije skoro jednoglasno usvojila amandmane na Ustav SR Srbije, na koje su prethodno dale saglasnost Skupština SAP Vojvodine i Skupština SAP Kosova (ovde). Ovim amandmanima pokrajine su izgubile ona obeležja koja su svojstvena federalnim jedinicama u federaciji i svedene su u okvire klasične teritorijalne autonomije.

Ove ustavne promene izgledaju još značajnije kada se uzme u obzir, da su, rečju Ratka Markovića, „pod Ustavom Jugoslavije od 1974. republike su sistemski bile pripremane, ekonomski, politički i vojno za čin koji će u pogodnom momentu uslediti – za otcepljenje od Jugoslavije“, a Srbija je tek tog 28. marta 1989. „prvi put posle duže vremena postala suverena država (u granicama republičke nadležnosti) na celoj republičkoj teritoriji (ovde).

Glumeći „očeve osnivače“ (Founding Fathers) novokonstitusane političke zajednice, nosioci prevratničkog petooktobarskog režima odbacivali su celokupno Miloševićevo nasleđe, pa je s njim u istoriju morao da ode i 28. mart kao Dan Republike Srbije.

Odbacivanje 28. marta naročito je bilo važno iz ugla pristajanja petooktobarskog režima na oktroisanu istoriju jugoslovenske krize 90-tih, u kojoj je Kolektivni zapad proglasio Srbiju za glavnog krivca, a ustavnu reformu iz marta 1989. označio za prvi praktični čin u realizaciji navodnog projekta „Velike Srbije“.

Najglasniji zahtevi za ukidanje 28. marta kao Dana Republike Srbije dolazili su, sasvim očekivano, iz redova vojvođanskih separatista u prvoj Vladi DOS-a, Miodraga Mileta Isakova (potpredsednik Vlade) i Dragana Veselinova (ministar poljoprivrede).

Tako je Dragan Veselinov u martu 2001. godine izjavio: „Ovaj datum je za nas u Vojvodini sporan, naše zastave su na pola koplja, jer je ovaj zakon označio pljačku Vojvodine, perverznu centralizaciju vlasti i otimanje vlasti od onih kojima ona po prirodi pripada, a posebno pravo da se upravlja ekonomijom“.

Slično se o 28. martu pre Veselinova izjasnio i Isakov: „Ne slavimo taj datum, mi iz Vojvodine, posebno, jer je to datum kada je Vojvodina zapravo ukinuta i to je datum koji želimo što pre da zaboravimo“ (ovde). Ustavnopravno gledano tvrdnje Veselinova i Isakova su bile netačne – oni nisu priželjkivali posle petooktobarskog prevrata nikakvu obnovu teritorijalne autonomije Vojvodine, već povratak elementa državnosti, potpuno nesvojstvenim teritorijalnim autonomijama, koje je pokrajinama, kao svojevrsni ustavnopravni unikum, darovao Broz.

Ljušićeva „naknadna pamet“

U pomenutom svedočanstvu Ljušić zaključuje, da je „Vlada Zorana Đinđića dopunila Nacrt zakona tekstom iz obrazloženja, a parlament prihvatio (2001), i tako smo dobili dva Sretenja, a jedan praznik“. Ljušić ne nalazi opravdanje za ovakvu „prazničnu dihotomiju“, nego veli da smo po njoj „unikatni u svestskoj povesti“.

Doduše, ova kritika je izraz „naknadne pameti“, pošto se iz njegovog svedočenja jasno može zaključiti da se tokom rada Komisije nije protivio povezivanju Dana državnosti Srbije i sa Sretenjem 1835, odnosno sa donošenjem Sretenjskog „ustava“.

Bilo kako bilo, Ljušić posle osamnaest godina zaključuje: „Između Sretenja 1804. i Sretenja 1835. godine ogromna je razlika u značaju događaja u srpskoj istoriji 19. veka. Sretenje 1804. godine samo po sebi može da bude državni praznik, dok Sretenje 1835. to već ne bi moglo da bude, iz prostog razloga što je Sretenjski ustav, i pored sveg svog značaja u ustavnoj povesti Srbije i njenom nastojanju da se emancipuje od Turske, bio na snazi de fakto 14, a de jure 55 dana“ (ovde).

Ljušićeva naknadna odbrana izbora Sretenja od 1804. godine za Dan državnosti Srbije apsolutno je neubedljiva i to, ne samo iz napred navdenog razloga o nekompatibilnosti ustanka i državnosti, već i zbog same činjenice da se između Orašačkog ustaničkog zbora i momenta novovekovne obnove srpske državnosti nalazi čitav niz prelomnih, uzroično-posledično povezanih istorijskih događaja, koji su tek u zbir doveli do novovekovne obnove srpske državnosti.

Tako, da nije bilo srpskog Ustanka ne bi bilo ni prve međunarodnopravne garantije srpske autonomije na prostoru nekadašnjeg Beogradskog pašaluka, predviđene u članu osam rusko-turskog Bukureškog mirovnog ugovora od 1812. godine. S druge strane, da nije bilo ovog Ugovora ništa od rezultata Ustanka ne bi bilo sačuvano nakon njegovog kraha 1813. godine (ovde).

Posle sloma Prvog srpskog ustanka ugovorne garantije iz Bukureškog ugovora, ne bi politički značile mnogo na terenu da nije bilo Drugo srpskog ustanka, koji je ponovo otvorio srpsko pitanje. Ni ovaj Ustanak sam po sebi nije bio dovoljan da natera Portu da ispuni obavezu davanja autonomije Srbima iz čl. osam Bukureškog ugovora, da nije bilo ruskog ultimatuma od 1826. godine, pretočenog u član pet rusko-turske Akermanske konvencija, prema kome je Porta bila dužna da sporazumno sa srpskim prvacima uredi unutrašnju upravu Srbije u skladu sa čl. osam Bukureškog ugovora.

Pokazalo se, međutim, da ni ovo nije bilo dovoljno da se u formi međunarodno zagarantovane autonomije obnovi srpska državnost na području od Save do Zapadne Morave i od Drine do Timoka. Bila je potrebna još i vojna pobeda Rusije nad Otomanskom imperijom 1829., overena Jedrenskim mirovnim ugovorom, čijim se čl. šest Porta obavezala pred ruskim carem, da će „bez ikakva odlaganja i sa najsavesnijom tačnošću“ izvršiti odredbe Akermanske konvencije koje su se odnosile na Srbiju (ovde).

Tako se najzad došlo do toga da sultan u septembru 1830. godine izda Hatišerif i daruje Srbima autonomiju predviđenu Bukureškim ugovorom.

Ovaj poslednji sultanov akt, strogo formalno gledano, rodni je list obnovljene srpske državnosti, ali njega ne bi bilo da nije bilo svih onih prelomnih događaja koji su mu u nizu prethodili. Pitanje koji je od tih događaja važniji za obnovu državnosti Srbije, jednako je pitanju „šta je starije kokoš ili jaje“.

U pravnom smislu to je svakako rusko-turski Bukureški ugovora, ali pravo bez potpore fakticiteta, oličneog u Prvom i Drugom srpskom ustanku, ne znači mnogo. S druge strane, ustanaka Srba protiv turske vlasti bilo je nebrojeno pre 19. veka, ali pre 1812. godine i rusko-turskog Bukureškog ugovora nije bilo međunarodno priznate srpske autonomije, kao izviiskre iz koje je vaskrsla novovekovna državnost Srbije.

Iako je naknadno pokušao da opravda i prisvoji sebi u zaslugu izbor Sretenja 1804. za Dan državnosti Srbije, Radoš Ljušić u pomenutom svedočenju nije ni pokušao da objasni, kao nekadašnji član Komisija za pisanje Zakona o praznicima, zašto je baš Orašački zbor, a ne neki od kasnijih pomenutih prelomnih događaja bio presudan za novovekovnu obnovu srpske državnosti.

Suština Ljušićeva kritike vezivanja Dana državnosti Srbije za donošenje Sretenjskog „ustava“ sadržana je u njegovoj itekako ubedljivoj trvdnji, da zbog kratkog važenja „taj ’biser srpske pravne istorije’ doživeo je krah i sasvim opravdano možemo se upitati zašto proslavljamo poraze i neuspehe?“

Problem sa ovim tačnim Ljušićevim zaključkom, nije samo u tome što je on plod „naknadne pameti“ ovog nekadašnjeg DOS-ovog člana zakonodavne Komisije, nego što je taj zaključak u opreci i sa njegovim naučnim pogledom na ustavni razvitak Srbije. Ne shvatajući da je ustavotvorstvo ključno obeležje državne suverenosti, a, shodno tome, ustav akt suverene vlasti, Ljušić je u svojoj „Srpskoj državnosti 19. veka“ (ovde) naveo čak 12 akata ustavnog karaktera u Srbiji u 19. veku.

Ignorišući stavove ustavnopravne terorije o vezi ustava i državne suverenosti, Ljušić je za ustav Srbije proglasio i Hatišerif, koji je 1838. za provinciju Srbiju darovao turski sultan Mahmud II, ali i Sretenjski ustavotvorni pokušaj od 1835. godine. Sledstveno tome, Ljušić je u naknadnom tumačenju postojeće „praznične dihotomije“ pogodio kada je rekao, kao je neopravdano da se Dan državnosti Srbije vezuje za jedan propali akt, ali takvu tvrdnju nije mogao dalje da obrazloži zbog potpunog nepoznavanja ustavnopravne teorije.

Zašto je propao Sretenjski „ustav“?

Zašto Sretenjski „ustav“ nije ustav objasnio je u nizu radova najugledniji savremeni srpski pravni istoričar Marko Pavlović. Rečju Pavlovića, „naknadno se pokazalo da se Srbija na Sretenjskoj skupštini protegla preko svoje realne političke snage“, jer je samostalnim objavljivanjem ustava „iz statusa turske vazalije iskoračila u status samostalne evropske kneževine, ali se kao takva nije održala“.

Sledstveno tome, „pokušaj zasnivanja novog pravnog poretka Sretenjskim ustavom nije uspeo“, pa je taj „ustav“ „završio kao akt donet od nenadležnog organa, odnosno od organa koji nije imao kapacitet da ga donese“. Sretenjski „ustav“, precizira Pavlović, „imao je sudbinu protivpravnog akta – nepostojećeg sa stanovišta Hatišerifa od 1830.“

Držeći se pre svega stanovišta ustavnopravne nauke – da je ustav akt suverene vlasti, ovaj autor zaključuje: „Sretenjski ustavotvorni pokušaj pokazao je da je za vršenje ustavotvorne vlasti potrebna određena faktička snaga. Tu snagu, koja je srž suverenosti, obnovljena Srbija u četvrtoj deceniji 19. veka nije imala. Srbija, figurativno rečeno, nije imla snagu da u rukama održi tekst Sretenjskog ustava, pred vetrovima velikih sila“ (ovde).

Jednom rečju, Sretenjski pokušaj samostalnog ustavnog uređenja Kneževine nije urodio plodom, zbog toga što je Srbija prekoračila obim autonomije garantovan čl. osam rusko-turskog Bukureškog ugovora i darovan sultanovim Hatišerifom od 1830. godine, a nije ni imala faktičke političke snage (=suverenosti) da takvu preranu, rečju Pavlovića, „deklaraciju nezavisnosti“ održi u životu.

Da su srpske vlasti Sretenjskim ustavotvornim pokušajem izašle iz međunarodnih okvira teško izvojevanih kroz rusko-turske skoro dvodecenijske pregovore, te da je Srbija „svojim Ustavom uzurpirala sebi pravo političkog samoopredeljenja“, bez dozvole Porte kao sizerena i Rusije kao zaštitnice, videlo se iz kritika koje je ruski diplomata Butenjev uputio Miloševom izaslaniku Mihailu Germanu. Butenjev je, izmeđun ostalog, prigovarao: „Našto Knezu Popečiteljstvo Inostranih Dela, s kim on ima ugovore?“ (ovde).

Sretenjska ustavna radnja srpskih vlasti ne samo da je bila protivna odredbama Bukureškog ugovora i Hatišerifa od 1830. godine, na kojima se zasnivala međunarodno priznata autonomija Srbije, već i geopolitičkim interesima Rusije, kao ondašnje međunarodnopravno priznate zaštitnice Srbije, a sledstveno tome i interesima same Srbije.

Naime, od početka 30-tih godina 19. veka britanska diplomatija pod rukovodstvom lorda Palmerstona počinje aktivno da radi u Turskoj na istiskivanju Rusije, koja je zaključenjem Unkjar-Iskelesijskog sporazuma 1833. postala zapravo protektor Otomanske imperije. Sa istim ciljem Britanija otvara i svoj konzulat u Srbiji 1837. godine.

Imajući to u vidu, zvanični Petrograd još od 1829. godine staje na stanovište, da interesima Rusije u tom trenutku više pogoduje opstanak oslabljene Otomanske imperije (teorija „slabog suseda“), nego njen raspsad i formiranje malih i nejakih slovenskih država, koje bi se  usled svoje slabosti brzo našle pod kontrolom zapadnih država.

Iz ugla takve politike Rusije pod carem Nikolajem I sasvim je razumljiv i očekivan žestoki protest ove države protiv akta koji je u članu jedan proglasio Srbiju za „nerazdejelno i u upravleniju svom nezavisimo knjažestvo“.

Priroda ustava

Drugi razlog za protivljenje Rusije Sretenjskom ustavu trebalo bi tražiti u njegovim odredbama o Državnom savetu, koje su bile suprotne odredbi Hatišerifa od 1830. godine o nepokretnim sovjetnicima i višegodišnjem upornom zalaganju zvaničnog Petrograda za uvođenje ograničene monarhije u Srbiji, kroz uspostavljanje svojevrsnog blansa moći između Kneza i Sovjeta.

Jer, po rečima Marka Pavlovića, „savetnička nepokretnost u tekst Sretenjskog ustava se ne pominje“. Suprotno intenciji Hatišerifa od 1830. godine, Sretenjski ustav je omogućio Knezu da bude „gospodar Državnog saveta“. Pre svega zbog činjenice što broj savetnika nije bio određen u Ustavu (čl. 6), pa je Knez (čl. 16) „imenovanjem novih savetnika uvek mogao da obezbedi većinu za svoje mišljenje“. Osim toga, bilo je predviđeno (čl. 55) da Knez sudi savetniku koga bi optužila savetska većina, da je „što skrivio, ili protiv ovog Ustava, ili protiv carstva Sultanova, ili protiv lica Knjaza Srbskoga, ili vopšte protivu koristi naroda Srpskoga“.

I Narodna skupština, s kojom je Miloš „inače umeo da upravlja“, imala je pravo (čl. 90) „tužiti se Knjazu na državni Sovjet, ako bi členovi njegovi ili druge vlasti narušile Ustav i prava, utvrđena ustavom, i narušile prava koga god Srbina“.

Knez je po Sretenjskom ustavu bio ne samo „gospodar Državnog saveta“, već i „gospodar zakonodavne i izvršne vlasti“. Prve grane vlasti, jer je, shodno članu 14., „mogao da razvlači zakonodavni postupak do upotrebe veta ravnog apsolutnom“, a druge, jer je (čl. 16) imenovao resrone popečitelje i „sve vlasti i sve činovnike srbske“.

Ako se odbaci retorski liberalni ornat Sretenjskog ustava, u vidu, primera radi, poglavlja „Obštenarodna prava Srbina“, koji je bio delo ruku „velikog ljubitelja francuskih konstitucija“ Dimitrija Davidovića, pa se umesto toga pogleda njegova sadržina, odnosno odredbe o organizaciji centralne vlasti, onda se neminovno nameće zaključak da je sadržina u Sretenjskom ustavu uveliko ispala po meri Miloševih zahteva.

Stoga je Dragoljub Popović bio u pravu kada je rekao, da je „sudbinu Ustava odredila je  upravo njegova sadržina“ (ovde). Međutim, ne ideološka „sadržina“ Sretenjskog ustava koja je nosila pečat Francuske revolucija, kako to često tvrde srpski istraživači, već ona u čijem je epicentru bio odnos Kneza i Državnog saveta.

A njihov odnos u Sretenjskom ustavu bio je uređen ne samo suprotno Hatišerifu od 1830., nego i suprotno zvaničnom ruskom viđenju organizacije centralne vlasti u autonomnoj Srbiji, koje je jasno koncipirano još 1820. godine od strane ruskog Ministarstva inostranih poslova i njegovog poslanika u Carigradu Stroganova.

Liberalni rusofobski mit

Za razliku od Slobodana Jovanović, koji je tvrdio da je Rusija bila glavni protivnik Miloševog apsolutizma i da se stoga trudila da jednim savetom sastavljenim od nepokretnih članova ograniči srpskog kneza (ovde), drugi poznati srpski istoričari i pravnici ispleli su oko Sretenjskog „ustava“ i odnosa Rusije prema ovom dokument, čitav jedan liberalni, u suštini rusofobski mit, koji i danas vlada u srpskoj nauci i javnosti, iako je „posvađan“ sa istorijskim činjenicama.

Tako je o Sretenjskom „ustavu“ koji je ispao po meri Miloševih despotski ambicija, u pravom ideološkom zanosu, a u opreci sa faktima, Stojan Novaković pisao:

Ali hatišerif (od 1830., prim. aut.) je u unutrašnjem uređenju samo postavljao osnove, i na skoro, u početku 1835, jednim velikim ustankom, dođe do prvog ozbiljnog unutrašnjeg ustavnog uređenja (iz pera Dimitrija Davidovića). Donekle bi to bio i poslednji talasić onoga liberalnog pokreta, koji je Evropom provejavao od 1830 unapredak.

Knez Miloš nije bio zadovoljan, jer je ustav taj bio koncesija, kojom je on utišao vrlo ozbiljan unutrašnji pokret, i toga radi se knez Miloš držao ustava, samo da bi sačuvao zadanu reč. Osim kneza Miloša, tim ustavomnije bila zadovoljna ni garantna sila Rusija (po mistično-konzervativnim pogledima cara Nikole I), uz koju u tome pristane i Turska kao sizeren sila. Nalazilo se, da je ustav Davidovićev od 1835. suviše slobodnjački, po ugledu ondašnjih zapadno-evropskih ustava, i da suviše izlazi iz granice hatišerifa, koji je tadašnjoj Srbiji bio organski zakon (ovde).

Mihailo Gavrilović je isticao, da se razlozi za protest Rusije protiv Sretnjskog „ustava“ nalaze u tome što je on „bio jeretički dokument za legitimističnu Rusiju“ (ovde). Miodrag Jovičić je razloge za protest zvaničnog Petrograda protiv Sretenjskog „ustava“ pronalazio u tome, što „režim apsolutne monarhije nije dopuštao ni primisao na donošenje ustava, uvođenje parlamenta ili proklamovanje prava građana“ (ovde).

A Dragaš Denković je tvrdio, da je  ukidanje Sretenjskog „ustava“ bilo „posledica zainteresovanih velikih sila tog vremena, koje su i same strahovale od demokratskih reformi i stoga podržavale oligarhijsku vladavinu u Srbiji i zahtevale ukidanje Ustava“, a u tome se naročito isticala carska Rusija (ovde).

Ovakvi zaključci poznatih srpskih istoričara i pravnika o nekakvom demokratskoj organizaciji vlasti ne samo da nemaju uporišta u odredbama Sretenjskog „ustava“, već ni u zvaničnim ruskim diplomatskim dokumentima onog doba.

Zvanično rusko gledište o uređenju organizacije vlasti u Srbiji bilo je koncipirano 1820. godine, pa se kasnije provlačilo kao crveni konac kroz niz akata sve do Hatišerifa od 1838. godine. A to gledište je neodvojivo od politike „konstitucionalne diplomatije“, koju je car Aleksandar I formulisao i vodio tokom prve dve decenije svoje vladavine.

Tada su pod pokroviteljstvo carske Rusije doneta dva ustava Republike sedam ujedinjenih (jonskih) ostrva i Ustav Carstva Poljskog u sastavu Ruske Imperije, a zahvaljujući presudnoj ulozi ruskog caru Aleksandr I doneta je 1814. godine i poznata francuska Ustavna povelja od 1814.

Kada je Stroganov sačinio 1820. godine konačni projekat ruskog viđenja organizacije vlasti u Srbiji u formi ograničene monarhije, glavni nosioci politike „konstitucionalne diplomatije“ u ruskom Ministarstvu inostranih poslova još uvek su vodili glavnu reč u balkanskim politici Ruske Imperije.

Rusija i ustav

Sledstveno tome, ideja ograničene monarhije, a sa njom i ideja ustava, u Srbiju su najpre dospele zalaganjem ruske diplomatije, a ne, kao što je uvreženo mišljenje u srpskoj nauci, direktnim ugledanjem Srba na države Zapadne Evrope.

Među Srbima je svakako bilo onih koji su bili pristalice zapadnog liberalizma, ali u to vreme u Srbiji nije bilo organizovane društvene snage koja bi bila kadra da zastupa ideju ograničene monarhije.

Takvom realnom snagom, ali i dvodecenijskim uspešnim iskustvom upotrebe ideja ograničene monarhije i ustava u spoljnopolitičke svrhe, raspolagala je jedino ondašnja pokroviteljka Srbije – Ruska Imperija. (Više o ovome u naučnom radu koji će uskoro biti objavljen na temu „Doprinos Rusije uspostavljanju ograničene monarhije u Srbiji 1808-1838“.)

Tako je liberalni mit ispleten oko Sretenjskog „ustava“ postao opšte mesto za ideološko gojenje srpske mitomanije, koja je zamućivala vidike srpskih političara i naučnika, kako nekada, tako i danas. Žalostan primer ideološkog slepila i potpunog odsustva naučnog i političkog trezvenoumlja pruža Stojan Novaković.

Dovoljno je na ovom mestu osvrnuti se na par redaka kojima Novaković na pragu svojih sedamdeset godina (1909. godine) prikazuje novovekovni „srpski nacionalni bilans“: „Kad sve jedno s drugim sastavimo, mi smo od prvog početka novoga života bili svagda uza sve napredne ideje: u književnosti, u prosveti, u veri, u državi. Ako u tome nismo po katkad pregonili, izostajali nismo“, veli Novaković.

Dalje zaključuje: „Uzalud smo, izgleda, bili odani istini, pravdi i napretku. Uzalud smo očekivali da će vreme biti za nas. U samom početku 20. veka nad nama Srbima (ako ne nad ostalim svetom) kolo vodi feudalna gruba sila, otmičarstvo i nepravda“.

Nezavisno od Novakovićevog velikog naučnog opusa, ove njegove reči pokazuju potpuno nerazumevanje politike i međunarodnih odnosa, za koje je pre svega zaslužno njegovo liberalno doktrinarstvo, koje je kad-kad štetilo i njegovim naučnim zaključcima.

Liberalni mit stvoren oko Sretenjskog ustavotvornog pokušaja postao je opšte mesto rusofobije kod Srba. Teza da su sve velike sile, a među njima i Rusija, kao predstavnice političke reakcije, bile protiv ograničenja Miloševe vlasti i samim tim protiv liberalnog Sretenjskog „ustava“, naročito pogoduje blažim oblicima rusofobije koja je neretko prisutna kod srpskih patriota, a ispoljava se kroz isticanje lažne simetrije o podjednako štetnom uticaju na Srbiju zvaničnog Beča i zvaničnog Petrograda.

I danas neretko odjekuje eho, čak i među srpskim patriotama, one istorijski netačne stereotipne teze Stojana Novakovića, da „jedno su narodi ruski i srpski, a drugo je, kako izgleda, visoka diplomatija ruska“ (ovde).

Državni praznici i suverenost

Održavanje u srpskoj istorijskoj i pravnoj nauci, kao i uopšte u javnosti, liberalnog mita o razlozima propasti Sretenjskog „ustava“, ozbiljan je pokazatelj visoke ideološke zatrovanosti kolektivne svesti i istorijskog sećanja srpskog naroda. A ideološka zatrovanost je najveća prepreka za izgradnju zrele političke i pravne svesti našeg naroda.

Time što se srpska ustavna istorija isključivo posmtra kroz optiku liberalne ideologije i zapadnog političkog iskustva, nasilno se potiru brojne specifičnosti našeg istorijskog razvitka, pa se na osnovu tako dobijene pojednostavljene i lažne slike prošlosti gradi i lažna slika naše nacionalne i političke zbilje.

Naime, potpuno drugačije zaključke navodi teze o liberalno-demokratskom karakteru Sretenjskog „ustava“, kao razlogu njegove propasti, od zaključaka koji se mogu izvući iz teze, da je realna nesuverenost srpskih vlasti bila razlog za propast Sretenjskog ustavotvornog pokušaja.

Ustavni razvitak Srbije, sve do naših dana, potpuno drugačije izgleda kada se osmotri iz ugla istorijskog uvida Jovana Ristića. Osvrćući se na ono u čemu se „uobšte zapad od istoka razlikuje“, Ristić zaključuje: „Tamo je borba društvenog razvitka, a ovde borba za održanjem i razvitkom narodnosti. Tamo je borba protivu plemstva, povlastica i stanje feudalnoga do 1789. god., a ovde borba protivu inoplemenoga gospodarstva“.

Nadovezujući se na Ristića, Marko Pavlović veli: „..dok je na Zapadu ustav bio rezultat borbe za ukidanje feudalnih privilegija i ograničenja vladaoca, na Istoku, kome i Srbija pripada, ustav je u prvom redu predstavljao izraz oslobođenja od „inoplemenoga gospodarstva. Tu se prvo morala utvrditi državna suverenost, pa tek onda narodna“ (ovde).

Kao dokaz svoje kolektivne samolustarcije pred Kolektivnim zapadom Srbija danas slavi kao Dan državnosti jedan ustavotvorni pokušaj. Na simboličkom planu izbor Dana državnosti je dokaz nesuverenosti današnje Srbije. I danas, kao i u 19. veku, moramo se najpre izboriti za državnu suverenost, izgubljenu posle petooktobarskog prevrata, da bi nakon toga doneli ustav koji će biti po našoj meri.

Pre donošenja ustava mora se uvek postaviti pitanje ustavnog kapaciteta, a njegova mera je suverenost jedne političke zajednice koja se predstavlja kao država. Sledstveno tome, danas je, kao i u 19. veku, borba za državnu suverenost je preča i važnija od borbe za narodnu suverenost. To se ne vidi jedino ako se previdi osnovna činjenica, da mi danas ne živimo u slobodi, već u kriptookupaciji, a u takvom stanju priotriteti i pravila ponašanja različita su od onih koja su svojstvena redovnim prilikama.

Simbolika državnih praznika važno je polje borbe za ponovno sticanje izgubljene državne suverenosti. Sledstveno tome, Srbi, kao narod hiljadugodišnje tradicije državnosti, trebalo bi za Dan srpske državnosti da uzmu Spasovdan. Jer, na Spasovdan 1220. Sveti Sava je na znamenitom Žičkom saboru obnarodovao slavno Zakonopravilo, a na isti praznik 1349. godine na Saboru u Skoplju donet je Dušanov zakonik (prvih 135 članova), koji, kako se navodilo u Enciklopediji Britanici 1911. godine, „dokazuje da Srbija nije mnogo zaostajala iza najcivilizovanijih evropskih država“ (ovde).

Vidovdan bi trebalo da bude proglašen za Dan srpske vojničke slave, Sretenje 1804. za Dan nacionalne slobode, a 25., 26. i 27. novembra za Dane srpskog ujedinjenja, u znak sećanja na odluke o neposrednom prisajednjinjenju Kraljevini Srbiji Velike narodne skupštine u Novom Sadu, Velike skupštine srpskog naroda u Crnoj Gori u Podgorici i banjalučkog Narodnog vijeća (kao i narodnih vijeća 4/5 bosanskohercegovačkih srezova).

Čini se da bi ovako izabrani državni praznici istovremeno svedočili o drevnosti, duhovnosti i jedinstvu srpskog naroda. Bio bi to dobar signal da je Srbija sa puta kolektivne samolustracije i desuvrenizacije stupila na put resuvrenizacije i dekontaminacije od istorijski mrtve liberalne ideologije.

Izvor: Novi Standard