marina-ragus„Нека прича ко шта хоће. Крим је заливен руском крвљу“

Овако је, између осталог, руски редитељ Никита Сергејевич Михалков најавио светску премијеру најновијег филма „Сунчаница“ предвиђену за петак, 3. октобра у београдском Сава Центру.

Сценарио филма урађен је према истоименом роману нобеловца Ивана Буњина, док је главну мушку улогу Михалков поверио српском глумцу Милошу Биковићу. После Београда, Крим ће бити следећа дестинација пројекције филма који ће, све су прилике, (опет) поделити кинематографски свет у многоме испреплетан политичким утицајима. Радња филма смештена је у двадесете године прошлог века на полуострву Крим. Рат је завршен, и овог изванредног руског редитеља не интересују разлози који су довели до њега. Напротив! Као и увек, Михалков се бави есенцијалним питањем: Како је ово могло да се деси?

„У овом филму Бела армија се повлачи, и на последњој обали они размишљају, када већ нема пуцњаве, више нико никога не убија, не масакрира, не урезује звезде у тело. Само постоји питање „како се све, ово десило? Зашто се десило, који су узроци? То је главно филозофско питање филма“[i], открива руски оскаровац у претпремијерном разговору за српску националну телевизију.

И, вероватно ће вам бити помало неуобичајено зашто је перо овог аутора скренуло у потпуно другу димензију, каква је кинематографија. Дозволићете тај скок у страну, тек кад постане јасно да је управо то та перспектива сагледавања једног времена за које се тако трудимо да забележимо, разумемо и оставимо траг онима после нас како би знали које странпутице да препознају и избегну на време.

Ипак, из перспективе аналитичара, Михалкову се недвосмислено мора признати дубоко вишеслојно проницање и у најтананије нити људске природе. Отуда филозофска промишљања, хришћанска нераскидива веза с божанским и оним другим полом дијалектике свих (не)могућих историјских прекретница… ломова… успона. Једном речју, неподношљивог понављања једног те истог пада: Слома божанског дела природе човека и његов пад у онај најтамнији кутак ега из кога извиру зверства потамнелог ума… заборављеног срца, или Бога.

„У другом делу „Варљивог сунца“ ми видимо сам рат и покушавамо да откријемо где је Бог у рату. Зашто се дешава да осам људи иде шумом, један застане да се олакша и он једини преживи а преосталих седам у тренутку погине или обрнуто, само он погине а они не…Покушавамо да сазнамо откуд та коб… Шта се невидљиво дешава…“[ii] објашњава Михалков, покушавајући да од лепљивог масмедијског хипнотичког сна отргне, некада мислеће а сада зомбиране људе.

Подсећања битног ради: Српска филмска публика овог изванредног руског ствараоца, памти по „Варљивом сунцу“ и „Сибирском берберину“. Међутим, Никита Сергејевич пре него је постао режисером бавио се глумом. „Шетајући кроз Москву“ био је деби младог московског глумца и руска публика га препознаје управо по првенцу. Пре свог првог режисерског подухвата, Михалков је глумио у више од двадесет филмова. Филм „Робиња љубави“ из 1976 отвара му врата светске кинематографије. За „Урга“ из 1992, добио је Златног лава у Венецији и номинован за Оскара у категорији „најбољи страни филм“, кога ипак добија две године касније за „Варљиво сунце“. Овај филм је добио и „Гран при“ на канском фестивалу.

Тако су осамдесете и деведесете за овог руског уметника биле плодоносне у смислу међународних награда, које су, некако, већ изостале у периоду када је Никита Сергејевич почео да се бави оживљавањем руске кинематографије: постаје председником удружења филмских стваралаца Русије, обнавља снагом новоустановљене награде Златни Орао московски филмски фестивал за достигнућа у домаћој, руској кинематографији и недвосмислено ради на реанимацији и изградњи историјског континуитета духа руског народа под опсадом корпоративних јуришника:

„Биле су потребне само 23 године да би се подигла покољења која немају представу о томе да су Русија и Украјина биле једна земља, да су њихови очеви и дедови ратовали и гинули један уз другог, да је Бандера био фашиста, да су у Галицији стрељали људе, итд. Одрасло је покољење којем се то више не може објаснити и које је за Русију изгубљено. У ствари, бојим се да је та генерација изгубљена и за свет и за Европу јер за саму Европу нема никаквог смисла и логике да под своје окриље прима људе који њој стреме али мрзе друге људе са којима Европа сарађује, тргује и негује односе. Мислим да је невероватна, огромна штета нанесена Украјини и у великој мери кривим за то Русију јер је на подизање такве генерације реаговала „нема везе, то је Украјина, биће све у реду, није страшно…Сешћемо, појести сланинице, попити украјинске Горилке и све ћемо решити“. Е, па нећемо решити“[iii] изричит је Никита Сергејевич!

nikita mihalkov

Управо због свог дефинисаног и јасног односа према стварности, Михалков је све мање „радо виђен“ учесник на западним филмским фестивалима. За кандидатуру „Сунчанице“ за учешће на венецијанском фестивалу, руски оскаровац није добио чак ни одговор!

Типично, зар не?

Уосталом када неко виче истином с Истока на буђење, такав апел савсети на Западу је прогнан. То знамо и из сопственог искуства. И зато претходно није само истина о слому Украјине. То је, управо, дефиниција свих наших људских пораза који су одредили судбине не само младих генерација, већ народа и држава. Тужно је слушати „поручене“ видео клипове попут „Никогда мы не будем братьями“[iv] подједнако како су нама биле мучне скоро исте речи изливане у неким страним и далеким кухињама новог корпоративног поретка ствари у свету. Сетимо се како је само све почело, на једној фудбалској утакмици на Максимиру у Загребу, а онда се прелило на музику, филм…завукло у цеви наоружања углавном стране производње и зарило дубоко у земљу натопљену крвљу недужно пострадалих у братоубилачким ратовима.

И зато је Михалков у праву. Толике смо генерације изгубили касно реагујући јер смо потценили зло а оно стално вреба и удара на најболнија места. Тако је и руски одговор БРАТЬЯМ![v]на песму„Никогда мы не будем братьями“ стигао касно. Подједнако како смо и ми окаснили, а после смо се правдали: затекло нас је. Добро, судбина жртве (несвесне какво јој се зло спрема) у неком моменту и јесте таква.

Међутим, да ли нас данас то оправдава…

Лустрација без потписа: Да је све претходно и апсолутно тачно потврђује сваки дан времена чији смо савременици и када бисмо се као хроничари времена (тек примера ради) одлучили да методолошки анализом садржаја медија у Србији истражимо неку од девастирајућих друштвених промена, на шта бисмо данас наишли? Углавном на политички маркетинг, пропагандизам и популизам, с једне стране. Она друга говори о садржијима уподобљеним да нацију забави и зомбира врло јефтиним често и опскурним садржајима.

Али да преведемо овај социолошки покушај потпуног појeдностављења духа тренутка о коме пишемо на само један дан. То је онај дан када је Београд освануо под опсадом коју је држало око 6 800 полицајаца да би неколико стотина припадника геј заједнице прошетало градом. Србију је то у новчаном износу коштало око милион евра[vi] у социолошком и политичком много више. Јер док су званични медији брујали да је Београд „сигуран град“ који је послао поруку свету (читај: Бриселу) да демократија станује у Србији (?!) и да свако има право да изрази свој став (?!), онај незванични али већински део гладне и осрамоћене Србије добро је срачунао на шта би тих милион евра могло да се утроши. Тако је могло да се за исте паре сагради око 40 кућа људима који су само у мајским поплавама изгубили све. За те исте људе Брисел као и други (про)западни донатори, нису дали нити један ЦЕНТ, како се јавности скоро пожалио шеф канцеларије за помоћ поплављеним подручјима Марко Благојевић.[vii] Или од обећаних „авиона и камиона“ добили смо, према речима Благојевића управо то: „Сви они авиони и камиони су за сада једино авиони и камиони.“[viii] Али је Прајда морало бити, као да је Србији од поноса остао још само Прајд!

Без сувишних питања – Тако и би! Уосталом, да ли има ко да их постави у утицајном медијском простору. Једна по једна емисија нестаје под образложењима „нових програмских шема“ које су на мале екране довеле ријалитије, сапунице, јефтине садржаје за „увесељавање“ широких народних маса. Као у старом Риму „Хлеба и игара“, тако је Србија улетела у свој Колосеум изложена (про)западним лавовима увек жедним крви и представа небили освојили аплаузе масе. И све је дозвољено-осим питања… попут ко вас је овластио да у периоду „штедње“ и ужасне егзистенцијалне кризе милион евра утрошите на налог из Брисела. На мањину која, а опсада Београда је то и показала, терорише годинама уназад већинску Србију.

Колико је само педијатријских одељења могло да се унапреди… деце да се пошаље на лечења или школовања… Само у једном дану осликала се актуална званична Србија без опозиције друштвеноекономској деструкцији; демократској под опсадом и без једне речи критике која би (можда) довела до отрежњења.

gej policija 1

То можда још увек лежи сакривено у опонентима бриселско-вашингтонског растурања државе и друштва. Кажемо можда, јер та и таква опозиција ма како је у последње врема називали: десницом(грађанском или ултра), суверенистима, евроскептицима…још је исувише далеко од конкретног политичког активизма: расцепкана и разједињена апетитима на по које парче личне интерпретације српског националног интереса али у оквиру постојећег система расподеле власти. Толико личног да је међусобно тако рововски укопана дезавуишући управо ону генерацију с почетка која се рађала током грађанских ратова а коју смо изгубили након свега. Питамо се: шта је веће зло? И како је могуће, да иако знамо јасно разлику увек бирамо оно друго правдајући се после: изабрали смо мање зло. Као да оно такво постоји!

Онда не треба да чуди када у једном дану: девојка скочи са осмог спрата у сред бела дана, а да ужасан призор не омете у ручку или инспирише на смех и сликање телефоном[ix]; возач упуца пред очима своје породице другог возача у срце и то због мањег саобраћајног удеса[x]; експлодира аутобомба у сред Новог Сада испред стамбене зграде у осам сати ујутро када родитељи иначе воде децу у школе…
Не треба да чуди јер се у континуитету бира „мање“ зло и то су сва његова или наша лица…

И зато се, овај пут аутор определио за Никиту Сергејевича. Управо он и његово дело говори о свима нама, онаквима каквим јесом а какви смо могли да будемо:
„То је одувек била борба. Борба Бога са ђаволом. Мислим да ће процес рушења вере отрезнити људе када дођу до краја пута и више не буду имали куда. Зомбирање људи је већ дошло до таквог степена да људи не схватају да већ лете, падају, мисле да је то сан док се не разбију о стене на дну. И покушава се да се тај слатки сан не прекине и да људи не схвате шта се са њима дешава. О томе је уосталом и наш филм. Његови јунаци су се сувише касно запитали како се то десило. Требало је то питање поставити раније“[xi]закључује Михалков.

Као што не постоји мање или веће зло, тако и нема оправдања за све нас већ подједнаке кривице. Дозволили смо да најтамнији углови ега нахране све наше сујете, успоре развоје, растуре планове и сахране шансу за бољу будућност.
Стога, лепота која ће спасити свет не припада нама, већ неком еху у будућности који сада и не назиремо.

Богу хвала на томе!

Иначе би га силином свог (увек себичног) ега (или тог „мањег“ зла) већ уништили…

__________________________________________________

[i] http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/16/Kultura/1708954/Intervju%3A+Nikita+Mihalkov.html

[ii] исто

[iii] исто

[iv] https://www.youtube.com/watch?v=jj1MTTArzPI

[v] http://youtu.be/llbEj9tXKfg

[vi] http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:512415-Gej-parada-nas-kostala-milion-evra

[vii] http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2014&mm=09&dd=08&nav_id=897162

[viii] http://www.tanjug.rs/novosti/146092/blagojevic–od-donacija-za-sada-uglavnom-kamioni-i-avioni.htm

[ix] http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/hronika/aktuelno.291.html:512659-Devojka-skocila-sa-zgrade-u-Nusicevoj-pala-u-bastu-kafica

[x] http://www.dnevno.rs/vesti/crna-hronika/142540-stravican-zlocin-vozac-pucao-drugom-vozacu-u-srce-posle-udesa.html

[xi] http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/16/Kultura/1708954/Intervju%3A+Nikita+Mihalkov.html


Извор: Фонд Стратешке Културе

Оставите коментар

Оставите коментар на Српска „Парада“ и Крим заливен руском крвљу …

* Обавезна поља