Клаус – Пропаганда против Русије је смешна и глупа

Вацлав Клаус (Václav Klaus) има обичај да каже оно што се сви други устручавају да уопште изговоре, али то изгледа да није нимало наудило великој популарности коју ужива. Управо супротно: овај 73-годишњи, страствено евроскептични, заговорник слободног тржишта с правом очекује да га сматрају једним од најуспешнијих „оданих и непоколебљивих“ конзервативних политичара Европе током последњих 25 година. На крају крајева, он је био премијер Чешке Републике од 1992. до 1998, а после тога председник своје земље током наредних 10 година, од 2003. до 2013.

Тако, кад смо се састали после типично српски срдачног ручка – након Међународне научне и друштвене конференције (International Science and Public Conference) у Београду – искрено сам пожелео да га питам да ли за Дејвида Камерона и Конзервативну странку Британије има да дâ било какав савет.

— Прошле године сам био позван на конференцију у Виндзору одржану под називом Конференција о обнови конзервативизма (Conservative Renewal Conference), рекао је.

— Одржао сам говор у којем сам им поставио следеће питање: „Да ли је заиста ‘обнова’ оно што вама данас треба – зар не мислите да би и само ‘повратак’ био сасвим довољан?” Својим говором сам подвукао потребу да се једноставно вратимо уобичајеним, стандардним конзервативним идејама и приступима. Бојим се да данашње руководство Конзервативне странке заправо и није баш на том путу.

Клаусова порука и данас јасно одјекује више међу активистима него међу серијским „модернизаторима“ у врховима ове странке.

— После одржаног говора пришле су ми две-три старије госпође и рекле „Било је то као да нам је Меги опет проговорила (Маргарет Тачер – прим. прев.)!” Отуда сматрам да је Конзервативна странка данас доста збуњена и без властитих идеја. Странка се увелико поиграва са зеленим идејама, а на начин који ја никако не могу да прихватим.

Клаусу се превише не допада – а што је најблажи могући израз за то – ни још један елемент са дневног реда „модернизације“.

— Једнополни бракови и све оне ствари у вези са породицом, да ставим то у најшири могући контекст, за мене лично представљају само још један трагичан неспоразум између данашњег руководства и странке, и изузетно ми je жаo због тога.

Није се могло избећи да разговор наставимо и на тему Европе. Какав ефекат Клаус мисли да би британски референдум о чланству у Европској унији – и могућност да се Британија из ње повуче – могао да има за (остатак) континента?

— Био би тo изузетно снажан сигнал. Било ми је изузетно криво, давно, још у доба комунизма док сам на Британију гледао само споља, с оне стране гвоздене завесе, када је Британија одлучила да напусти EFTA и да се прикључи ЕЕЗ током раних седамдесетих.

Премијер из Конзервативне странке Едвард Хит (Edward Heath) био је тај који је предузео тај одлучујући искорак. Упитао сам шта Клаус мисли о данашњој линији које се конзервативни лидер држи у погледу Европе?

— Са г. Камероном сам се неколико пута срео и нисам баш уверен у његове компетенције у вези са ЕУ. Схватам да он и сам мора на неки начин да рефлектује поделе, како унутaр читаве земље тако и унутaр његове сопствене странке, али свеједно нисам убеђен да би на тајном гласању на таквом референдуму и он сам гласао са „да“ [да Британија остане унутар ЕУ] – но то је ипак само моје нагађање и слободна процена.

Слушајући Клауса како, као снажна речна матица, изговара мисли о низу апсурдних појединости везаних за ЕУ, човеку постане тешко да уопште замисли како би ико при здравој памети – па био он са левице или са деснице – уопште пожелео да и његова сопствена земља у таквој Унији остане.

— Пре неколико дана сам ишчитавао имена ЕУ комесара под г. Јункером (Juncker) и о њиховим портфељима. У мојој се земљи сматра да није могуће имати 16 смислених портфеља и да је толики број њих једноставно превише. Но ЕУ их сада има чак 28, више него било која појединачна земља у нашем делу света. А тек кад сам прочитао називе тих портфеља, нисам могао да поверујем сопственим очима. Бивши премијер Естоније је комесар за „дигитална тржишта“. Ја сам економиста и немам појма шта се подразумева под појмом „дигитална тржишта“. А на то иде још један сличан пример, немачки политичар Гинтер Етингер (Günther Oettinger), који је комесар за „дигиталну привреду и друштво”. У време комунизма би увелико са нама збијали спрдњу и причали вицеве да смо такве називе имали за чланове тадашњих кабинета. Није ми јасно шта ће уопште ти комесари да раде?

Набацио сам Клаусу да у, набубрелом бирократизованом, економском моделу Европске уније ми данас имамо све најгоре елементе од сваког од могућих светова – нешто што не задовољава ни изворне социјалисте, нити тачеристичке заступнике слободног тржишта, и он се са мном одмах сложио.

— Оно што данас имамо у Европи није немачки „Soziale Marktwirtschaft“ – социјална тржишна економија – већ је то тај немачки модел сада погоршан применом на њега још једног придева, оног „еколошки”.

Своју политичку каријеру сам после пада комунизма започео добро познатим слоганом: „Желим да уведем тржиште без икаквих придева“. Око те фразе је настала велика борба у нашој земљи. Говорили су: „Клаус би да тржиште уведе без икакве социјалне политике“. „Није тако”, рекао сам. „И социјална политика може да постоји, али тај слоган значи да је привреда тржишна са придодатом социјалном политиком, а не да је и само тржиште социјално“. Редослед речи у овим називима је ту од суштинске важности. А данас се све дубље и дубље заглибљујемо у еколошкој и социјалној тржишној економији.

Како год одлучимо да назовемо актуелни систем – додао је – очигледно је да он у Европи и за њу не функционише. Збиља будем запањен кад видим водеће политичаре у европским земљама како се претварају да је све у реду, што је и смешно и бесмислено – каже даље Клаус. – Недавно сам прочитао чланак који је написао познати немачки економиста, професор Син (Sinn), који је проучавао ситуацију у Италији. Презентовао је статистичке податке који говоре да је у Италију БНД пао за читавих девет одсто у периоду после 2000. Па то је просто незамисливо. Мислим да чак ни комунисти у Чехословачкој не би успели да преживе тако стрмоглав и дугорочан пад. А у истом периоду је укупни индустријски производ (Италије) пао за чак 25 одсто! Читава четвртина једне битне привредне гране је једноставно испарила.

Клаус верује да је ЕУ већ сада у непоправљивом стању (beyond reform) и да би је требало заменити „Организацијом европских земаља“ – једном једноставном асоцијацијом за слободну трговину унутaр које неће бити покушавана било каква политичка интеграција. Присећа се и сопствених искустава из периода непосредно пре 1989. и чехословачке Баршунасте револуције.

— Када смо почели са променама у мојој земљи намерно нисмо користили израз „реформа“ – користили смо назив „трансформација” зато што смо желели да изведемо промену читавог тог система. Е, баш таква системска промена је оно што је већ данас и Европи неопходно.

А рекао је Клаус и то да није само економија оно што у Европи није како треба. Он не може да се сложи ни са непријатељским ставом који данашње западне елите заступају у односима према Русији, за који је уверен да је заснован на погрешним и застарелим виђењима везаним за ту земљу.

— Сећам се једног човека у мојој земљи који ми је једном приликом рекао да му је комунизам толико мрзак да себе не може да натера чак ни да Достојевског узме да чита. Та ми је изјава у глави годинама одзвањала, а бојим се да се данашња пропаганда против Русије заснива на сличним аргументима и сличном начину размишљања. Већи део живота сам провео унутар комунистичке Чехословачке, која је била под пуном совјетском доминацијом. Ја, међутим, правим разлику између Совјетског Савеза и Русије. Свако онај ко ту разлику не разуме једноставно не гледа сопственим отвореним очима. Са америчким и британским пријатељима се стално свађам, па им кажем да – ма колико да је политички систем у данашњој Русији различит од система у њиховим земљама или у мојој и ма колико да нико од нас не би волео да живи у таквом систему – чиста је глупост упоређивати данашњу Русију са Совјетским Савезом из периода под Леонидом Брежњевoм.

На крају је рекао са јасним наговештајем да не жели да више о томе говори:

— Америчка и европска пропаганда против Русије су заиста смешне и глупе, и ја једноставно не могу да их прихватим.

Клаус би желео и да се право за доношење осталих демократских одлука врати националним државама.

— Нисам критичан само према аранжманима унутaр Европске уније – у исто време сам врло критичан и према систему глобалног владања (global governance) и против одговарајућих померања у правцу транснационализма. Пре недељу дана сам у Хонг Конгу критиковао наиван поступак отварања појединих земаља, без њиховог претходног обезбеђивања упоришта за систем те националне државе или за његово очување (without keeping or maintaining the anchoring of the nation state). Када се то тако ради, неминовна последица су или анархијa или владавина глобалне владе. Моја визија за Европу јесте Европа суверених националних држава, без икакве дилеме или поговора. Но већ данас смо одмакли далеко од само просте економске интеграције. Данашња ЕУ је постдемократски и постполитички систем.

Клаус је читаву своју политичку каријеру провео борећи се за суверенитет и одбацујући поједина у датом периоду општеприхваћена ортодоксна правила и схватања. За разлику од осталих лидера земаља бившег совјетског блока, он се није ни најмање устручавао да отворено критикује различите политичке одлуке Запада након пада Берлинског зида. Управо је он био један од малог броја оних који су се супротставили Клинтоновом и Блеровом „хуманитарном бомбардовању“ Југославије током 1999. (а изузетно је критичан био и према рату у Ираку).

И поред свега тога, он данас сматра да све више постаје опасно имати – и слободно изражавати – мишљења која у датом тренутку нису „у моди“.

— Да сте ме питали да ли мислим да је слобода данас у Европи јако угрожена, ја бих вам одговорио да јесте. Осећам и сам притисак због тога што ми се не допушта да сопствене погледе јавно изразим. Око тога непрестано имам тешкоћа. По први пут у протеклих 20 година почињем да будем изненађен што често, када на неку конференцију будем позван да одржим уводни или кључни говор, чим организатори постану свесни резервисаности које имам у вези са ЕУ, истополним браковима, кризом у Украјини – само ми пре конференције јаве: „Јако нам је жао, али смо у међувремену већ позвали неког другог да код нас одржи уводни или кључни говор, а вама се срдачно захваљујемо“. Такве ствари сам редовно доживљавао током комунистичког периода, али никада раније у такозваној слободној Европи. Данас се „политички коректним“ сматра изузетно сужен избор различитих размишљања.

Нови пројект за који је Клаус решен да га покрене би требало да се бори против овог забрињавајућег тренда.

— Планирам, ако само успемо да искупимо за то потребне и новац и људе, да покренем нови квартални магазин током 2015, који би се звао Европа и слобода (Europe and Liberty).

Тешко је не пожелети му успех у томе. У не тако далекој прошлости, Европа је још увек имала лидере које је одликовала чиста и јасна визија: на левици су то биле величине попут шведског Олафа Палмеа и аустријског Бруна Крајског; на десници су то били Де Гол и Маргарет Тачер. Могли сте се са њима бити сагласни или не, али никако не би могли да кажете да не знате у шта је свако од њих веровао, или да њихови погледи на различите ствари нису били искрени. Но њих је заменила генерација бескрвних политичара, неспособних да било коме послуже као инспирација, a који су конзистентно „на линији“.

Вацлав Клаус је од тога другачији, прави архетип политичара ранијих дана – када су наши лидери знали да стану иза нечег у шта су веровали, и кад се нису бојали да гласно изговоре оно што мисле. Остаје нам само да се понадамо да он неће испасти и последњи политичар из Европе који има и властито убеђење.

Извор: The Spectator magazine/Стање ствари